Дух унинија – узроци, последице и средства против њега (први део)

Ево истините приче једног нашег савременика. Он има 35 година и довољно је успешан бизнисмен. Има лепу и скромнху жену и малу ћерку, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, велики број пријатеља …Он има оно чему теже и о чему многи маштају. Али ништа од тога га не радује. Он је заборавио шта је то радост. Сваки дан га притиска туга од које покушава да побегне радом, али безуспешно. Сматра се несрећним човеком али не зна зашто. Има новац, здравље, младост али није срећан.

Он покушава да се бори, да пронађе излаз. Редовно посећује психолога, неколико пута годишње путује на специјалне семинаре. После њих осећа олакшање неко кратко време, али се потом све враћа на старо. Жени говори: “Па ако ми од тога и не постаје лакше, али тамо ме разумеју”. Пријатељима и рођацима говори да страда од депресије.

У његовој ситуацији постоји још једна посебна околност о којој ћемо говорити нешто касније. А сада морамо да признамо да нажалост он није једини пример. Таквих људи има много. Наравно нису сви у тако добром материјалном положају и зато ми често говоре: тужан сам јер немам довољно новца, или немам свој стан, или посао није одговарајући, или је жена свадљива, или је муж пијаница, или се аутомобил покварио, или нисам здрав и тако даље и тако даље. Њима се чини да ако се нешто мало промени или побољша да ће и туга да прође. Они много снаге потроше на постизање онога што им како им се чини ни не недостаје, али једва успевају да остваре жељено, кад поново после кратке радости наступа туга. Могу се мењати станови, радна места, жене, аутомобили, пријатељи, забаве, али ништа не може заувек да утоли ту свепоражавајућу тугу. И што је човек материјално обезбеђенији то га по правилу она јаче држи.

Психолози одређују такво стање као депресију. Они је описују као психичко растројство, које као по правилу настаје после негативних догађаја у човековом животу, али се често развија и без неких видљивих узрока. У данашње време је управо депресија – најраспрострањенија психичка болест.

Основни симптоми депресије су: напетост која не зависи од околности; губитак интересовања или задовољства од претходно пријатне делатности; “смањење снага”.
Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, страха, неспособност концентрације и доношења одлука, мисли о смрти и самоубиству, нестабилан апетит, поремећен сан – несаница или превише спавања. Да би била постављена дијагноза “депресије”, довољно је да су присутна два основна и два додатна симптома.

Шта да ради човек ако је открио код себе те симптоме? Многи иду код психолога. И шта добијају? Kао прво, дуге разговоре, а као друго таблете-антидепресанте, којих има много. Психолози кажу да се депресија у већини случајева лечи. Али притом признају да је то најраспрострањенија психичка болест. Овде је очигледна протувуречност: ако се болест успешно лечи, због чега не нестане, већ се број болесника с временом повећава? Ево на пример, богиње се већ одавно успешно лече. А са депресијом је слика потпуно супротна. Зашто?

Да ли зато што се лече само последице болести, а њени истински корени остају у људским душама, као корен корова, који поново и поново пушта штетне клице? Психологија је млада наука. Званично је формирана као наука пре свега 130 година када је 1879. године В. Вундт отворио прву лабораторију експерименталне психологије у Лајпцигу. Православље постоји 2000 година и оно има свој поглед на ту појаву коју психологија назива “депресијом”. И с тим погледом треба да се упознају они које заиста интересује могућност успешног излечења од депресије.

У православљу се за описивање тог душевног стања користи реч “униније”. То је болесно стање при коме у душу прониче тужно расположење, које с временом постаје непрекидно, наступа осећај самоће, напуштености од стране ближњих, уопште свих људи па чак и Бога. Разликују се две основне врсте унинија:

 – униније при потпуној угушености духа, без осећаја неке злобе,
 – униније с примесом осећаја злобе, раздражљивости.

Ево како о унинију говоре древни свети Оци Цркве.

“Униније је раслабљеност душе и изнемоглост ума, клеветник на Бога – као да је Он немилосрдан и нечовекољубив.” (преподобни Јован Лествичник)

“Униније је тешко мучење душе, неизречена мука и казна која је много горча од сваке друге казне и мучења.” (свети Јован Златоуст).

Такво стање се сусреће и код верника, а међу неверујућима је још више распрострањено. О њима је старац Пајсије Светогорац говорио: “Човек који не верује у Бога и у будући живот, подвргава своју бесмртну душу вечној осуди и живи без утехе у овом животу. Њега ништа не може да утеши. Он се боји да изгуби живот, мучи се, иде код психијатара, који му дају таблете и саветују да се забави. Он прима таблете, а потом иде тамо-овамо да гледа знаменитости и заборави бол”.

А ево како је о томе писао свети Инокентије Херсонски: “Да ли грешници који не раде на спасењу своје душе страдају од унинија? Да, и њихов живот се најчешће састоји од забава и утеха. Чак се потпуно сигурно може рећи да је унутрашње незадовољство и скривена туга непрекидни удео грешника, јер савест колико год је гушили као црв изједа срце. Невољан, дубоки предосећај будућег суда и удела такође узнемирава грешну душу и огорчава њене безумне утехе осећајности. Најокорелији грешник временом почиње да осећа да је унутар њега празнина, мрак и смрт. Одатле та незадржива наклоност неверујућих према непрестаним забавама, да би се заборавило и било изван себе.

Шта рећи неверујућима о њиховом унинију? Оно је добро за њих јер им служи као позив и подстрек на покајање. И нека не мисле да би се за њих нашло неко средство за ослобођење од тог духа унинија, све дотле док се не обрате на пут истине, и не исправе себе и своје нарави. Сујетна задовољства и овоземаљске радости никада не испуњавају празнину у срцу: наша душа је пространија од целог света. Током времена телесне радости губе снагу да задовоље човека и постају извор душевне тежине и досаде”.

Неко може да каже: зар је свако стање туге униније? Не, није свако. Туга и тескоба нису болести ако се нису укорениле у човеку. Оне су неизбежне на многотрудном овоземаљском путу, како је упозоравао Господ: “У свету ћете имати невоље; али не брините: Ја победих свет”. (Јн. 16, 33)

Преподобни Јован Kасијан учи да “само у једном случају тугу треба сматрати корисном за нас, а то је онда када она настаје од покајања за грехе, или од жеље за усавршавањем, или од созерцања будућег блаженства. О њој свети апостол каже: “Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, а жалост овога свијета смрт доноси”. (2 Kор. 7, 10) Али та туга која производи покајање за спасење бива послушна, смирена, кротка, пријатна,трпељива, јер настаје од љубави према Богу и на неки начин је весела, бодри надом свог савршенства. А туга која долази од демона бива веома сурова, нетрпељива, сједињена са бесплодном жалошћу и мучним очајањем. Слабећи онога ко јој се предаје, она одвлачи од ревности и спасоносне туге, као неразумна. Дакле, сем горе наведене туге која настаје од спасоносног покајања, или од ревности према савршенству, или од жеље за будућим благом, свака друга туга као овоземаљска и она која доноси смрт, треба да буде одбачена и изгоњена из наших срца”.

Прва последица унинија

Kако тачно примећује свети Тихон Задонски, с практичне тачке гледишта та „овоземаљска туга је бескорисна, јер не може да поврати или да човеку ништа од тога, због чега тугује“. Али с духовне стране она носи и велику штету. “Избегавај униније јер оно истребљује све плодове подвижништва”, – тако је о томе рекао преподобни Исаија Отшелник. Преподобни Исаија је писао за монахе, то јест за оне који већ знају основне принципе духовног живота да трпељиво подношење невоља и самоограничавање Бога ради доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине.

На који начин униније може да лиши човека тог плода? Може се узети поређење из света спорта. Сваки спортиста принуђен је да трпи тешке напоре у време тренинга. А у борилачким врстама спорта треба још примати и праве ударце. А ван тренинга спортиста се озбиљно ограничава у храни. Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде тамо где жели, и мора да се бави тиме што доводи до исцрпљености и наноси реалан бол. Међутим при свему томе спортиста не губи циљ ради кога све то подноси, и та његова упорност бива награђена: тело постаје јаче и издржљивије, трпљење га кали и чини снажнијим, искуснијим, и као резултат тога он постиже постављени циљ.

То што се дешава са телом дешава се и са душом када она трпи страдања или ограничења Бога ради. Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да може да постигне неке резултате, упада у униније, тренинзи за њега постају бесмислени, и чак и ако се примора да их настави он не може да постане шампион и губи плод свих својих трудова које је хтео не хтео претрпео. Може се претпоставити да се слично дешава и са душом човека који је упао у униније, и то је тачно пошто је униније последица губитка вере, маловерја. Али то је само једна страна ствари.
Друга се састоји у томе да је униније често праћено роптањем. Ропот се испољава у томе да човек пребацује сву одговорност за своја страдања на друге, а на крају и на Бога, сматрајући да сам невино страда и све време се жали и укорава оне који су по његовом мишљењу криви за његова страдања – а “криваца” је све више по мери тога како човек све дубље упада у грех роптања и озлојеђености. То је најтежи грех и највећа глупост.

Суштина роптања се може представити на једноставном примеру. Човек на пример прилази утичници и чита натпис на њој: “Прсте не стављати – удариће вас струја”, и потом ставља прст у њу – удар! – бива одбачен ка супротном зиду и почиње да вапи: “Ах, како је Бог лош! Због чега је дозволио да ме удари струја?! Због чега?! Ах, Бог је крив за све!” Човек, наравно, може почети да окривљује електричара, утичницу, онога који је открио електрику, итд. али ће обавезно завршити са окривљавањем Бога. У томе је суштина роптања. То је грех против Бога. И онај човек који ропће на околности подразумевајући под тим да је крив Онај Kоји је послао те околности јер би могао да их учини другачијим. И зато међу онима који ропћу има тако много “увређених од Бога”, и обратно – “увређени од Бога” непрекидно ропћу.

Али поставља се питање зар је Бог приморао човека да стави прсте у утичницу?
У роптању се пројављује духовна и психолошка незрелост: човек одбија да прихвати одговорност за своје поступке, одбија да увиди шта се с њим дешава – као логична последица његових дејстава, његовог избора. И уместо тога да призна оно што је очигледно он почиње да тражи кривца а крајњи је наравно Сами Дуготрпељиви. И од тог греха је и почело животарење човечанства. Kако је то било? Господ је рекао: од сваког дрвета можеш да једеш само од овог немој. Само једна заповест и како једноставна. Али човек је пошао и појео. Бог га је питао: “Адаме зашто си јео?”. Свети Оци кажу да је у том тренутку наш прародитељ рекао: “Сагрешио сам Господе, опрости, крив сам, више се неће поновити” не би било изгнанства из раја и читава људска историја би била другачија. Али уместо тога Адам одговара: “А што ја? Ја нисам ништа, то је све жена коју си ми дао…”. То је то! Ето ко је први почео да пребацује одговорност за своје споствене поступке на Бога! Адам и Ева су били изгнани из раја не због греха већ због тога што нису желели да се кају а то се испољило у роптању – на ближњега и на Бога. У томе је велика опасност за душу.

Kако каже свети Теофан Затворник: “Пољуљано здравље може да пољуља и спасење, када се из болесникових уста чује роптање”. Тако и сиромаси, ако негодују и ропћу због немаштине, не добијају опроштај. Јер роптање не избавља од невоља, већ их само отежава, а смирена покорност Божијем Промислу и благодушност одстрањују ту тежину у невољама. И зато ако човек који има невоља не ропће него слави Бога ђаво то не може да поднесе и одлази код другог – код онога који ропће да би му причинио још веће непријатности. Јер што човек више ропће то више себи штети.

О томе, како се испољавају те штетности сведочи преподобни Јован Лествичник, саставивши духовни портрет човека који ропће: “Такав човек кад му се нешто нареди, противуречи и у њему нема ни доброг расположења јер је лењ, а лењост је неодвојива од роптања. Превртљив је и нико га не може превазићи у многоглагољивости; увек клевета некога другоме. Човек који ропће је мрзовољан за добра дела, неспособан да прими посетиоце, а у љубави је лицемеран”.

Неће бити наодмет да се овде наведе један пример. Овај догађај се десио почетком 40-их година у једној јужној руској губернији.
Једна удовица, жена из вишег слоја, је са двема младим ћеркама трпела велику невољу и тугу и почела је да ропће најпре на људе а потом и на Бога. У таквом стању се разболела и умрла. После мајчине смрти стање две сиротице је постало још теже. Старија се такође није уздржала од роптања и такође се разболела и умрла. Млађа је много туговала како због смрти мајке и сестре, тако и због свог крајње беспомоћног положаја. На крају се и она разболела. И та девојка је у духовном виђењу видела рајска насеља пуна неизрециве лепоте и радости. Потом су јој била показана страшна места мучења, и ту је угледала своју сестру и мајку, а потом чула глас: “Слао сам им невоље у њиховом овоземаљском животу ради њиховог спасења; да су их подносиле са трпљењем, смирењем и благодарењем удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима. Али оне су својим роптањем све поквариле и зато се сада муче. Ако хоћеш да будеш с њима иди и ти и ропћи”. После тога се девојка освестила и испричала своје виђење присутнима.

Ово је исто као и у примеру са спортистом: онај који види постављени циљ, верује да је он достижан, и нада се да ће лично моћи да га достигне, – тај може да подноси тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све те невоље, које неверујући или маловерни узима као разлог за униније, има узвишенији и светији циљ од било ког спортисте.

Познато је колико су Свети велики. Њихове подвиге признају и уважавају чак и неверујући. Постоје разни чинови светости а најузвишенији међу њима је – мучеништво, то јест они који су примили смрт исповедајући Христа. Следећи после њих су – исповедници. То су они који су пострадали за Христа, поднели мучење, али су сачували верност према Богу. Многи исповедници су били бачени у тамнице, као свети Теофан Исповедник; другима су одрезали руку и језик, као светом Максиму Исповеднику; или су вадили очи, као светом Пафнутију Исповеднику; треће су подвргавали мучењима као светог Теодора Начертаног…И сви су они издржали Христа ради. Велико дело! Многи кажу да они као обични људи немају снаге за тако нешто. Али у Православљу постоји један важан принцип, који омогућава сваком човеку да постане свет и убројен у исповеднике: ако неко славослови и благодари Богу у несрећама, тај носи подвиг исповедништва.

Ето како о томе каже старац Пајсије Светогорац:
“Хајде да замислимо да сам се родио без руку и ногу, потпуно парализован и не могу да се крећем. Ако то примим са радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Тако мало треба да урадим да ме Бог уврсти у исповеднике! Ако се сам закуцам својим аутомобилом о стрму стену и примим с радошћу то што се десило, Бог ће ме уврстити у исповеднике. Па шта још желим? Чак и ако резултат своје сопствене непажње примим с радошћу Бог ће и то признати”.

Али човек који је упао у униније лишава себе велике могућности и циља; оно му затвара духовне очи и баца у роптање које ничим не може да му помогне а наноси му много штете.

Друга последица унинија

Ето која је прва последица унинија – роптање. И ако нешто може да буде горе и опасније, то је ова друга послдица за коју је преподобни Серафим Саровски говорио: “Нема ништа горе од греха и нема ништа ужасније и пагубније од духа унинија”.
“Униније и непрестана неспокојства могу да скруше душевну снагу и доведу душу до крање изнемоглости”, – сведочи свети Јован Златоуст. Та крајња изнемоглост душе се назива очајање, и то је друга последица унинија, уколико се човек на време не ослободи од тог греха.

Ево како свети Оци говоре о том стадијуму унинија:

“Очајање представља најтежи грех од свих грехова на свету јер тај грех одбацује свемогућност Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које нам је Он даровао показујући да су у тој души пре свега господарили самопоуздање и гордост, док су јој смирење и вера били страни.” (свети Игњатије Брјанчанинов)

“Сатана се злобно труди да растужи многе да би их очајањем повукао у геену.”(преподобни Јефрем Сирин)

“Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање је највећа радост за ђавола.” (преподобни Марко Подвижник)

“Нема тако погубног греха као што је очајање.” (свети Јован Златоусти)

“Згрешити је људски а очајавати је сатански и погубно; и сам ђаво је очајањем низвргнут у погибао јер није хтео да се покаје.” (преподобни Нил Синајски)

“Ђаво нам и убацује помисли очајања ради тога да би искоренио наду на Бога, то безбедно сидро, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави подузима све да би нам убацио помисли очајања. Њему после нису потребни напори да нас порази када сами пали не желе да му се успротиве… И душа која једном очајава у свом спасењу, већ потом не осећа како иде у пропаст.” (свети Јован Златоусти)

Очајање води директно у погибију. Оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху, који човека води директно у ад – место далеко од Бога, где нема Божије светлости и радости, већ само мрак и вечно очајање. Самоубиство је једини грех који не може да буде опроштен, пошто самоубица не може да се покаје.

“У време вољног страдања Господњег двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један Га је продао, а други Га се три пута одрекао. Обојица су починила једнако тежак грех али се Петар спасао а Јуда погинуо. Зашто се обојица нису спасли или погинули? Неко ће рећи да се Петар спасао јер се покајао. Али свето Јеванђеље каже да се и Јуда покајао: “…раскаја се и поврати тридесет сребреника главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: ја сагреших, што издадох крв невину” (Мт. 27, 3-4); међутим његово покајање није примљено а Петрово јесте. Зашто је то тако? Зато што се Петар кајао с надом на милост Божију а Јуда се покајао са очајањем. Ужасна је та пропаст! Њу је без сумње потребно испунити надом на милост Божију.” (Свети Димитрије Ростовски)

“Јуда-издајник, постаде очајан и отиде те се обеси” (Мт. 27, 5). Он је спознао снагу греха али није спознао величину Божијег милосрђа. Тако многи и данас раде и следе Јуду: свесни су многих својих грехова али нису свесни многих милости Божијих и тако очајавају за своје спасење. Хришћанине! Тешки и последњи ђавољи ударац је – очајање. Он пре греха представља Бога милостивим а после – правосудним. Таква је његова лукавост.” (свети Тихон Задонски)

Тако кушајући човека на грех сатана му убацује помисли: “Бог је добар, опростиће”, а после греха се труди да му убаци сасвим друге мисли: “Бог је праведан и укориће те за то што си урадио”. Ђаво све ово ради човеку јер он никада не може да се избави из јаме греха, јер га Бог неће помиловати, јер не може да добије опроштај и да се поправи.

Очајање је – смрт наде. Уколико онo наступи онда само чудо може да сачува човека од самоубиства.

Други део >>>

Превод са руског: д?