Иван Ивковић

Неки човек је зависан од вести, као окорели пушач од пакле цигара. Вести током дана, вести увече, анализа вести на крају недеље. Шта се догодило? Како је тамо? И између редова: кога су убили? Шта је изгорело? Кога је сустигла несрећа? Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе. Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“ Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетки, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском. Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности. Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране. „Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду. У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру, а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чиниће ти се невјера!“ (Ис. 33, 1) Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“. Протојереј Андреј Ткачов Превод са руског: Ива Бендеља Извор: Православие.ру

Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице. Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом. У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета. „Гледање лица“ у Старом Завету Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“. Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6). Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12). То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7). Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна. Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота? Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност. Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему. Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми. Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета. Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице. Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу. Јован Благојевић Извор: "Православље" бр. 1183

Да вам саопштим коју реч о музици, том милозвучном говору Божијем на овоме свету и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о музици сфера и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњава цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави, говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа зашиштала, у вечној жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне: …И род женин стаће змији на главу… Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо стварно створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања и наде и чекања већ Живота Самог. Небеска музика похрањена је у свему створеном. (Хилдегарда од Бингена) Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, то су душе ближе осећању неба и невидљивих анђелских светова. Али авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему, скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале посуте цвећем и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност која мами и коју треба познавати да би постала неопасна. Јер музика није небо на овом свету, она га само предсказује, издалека на њега указује и опомиње да се, сада, између нас и неба налази огромна провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке које вуку на дно језера, које, најпре омађијају, онда вуку и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути, сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу вама има бар једна душа која ће чути и чувши разумети и радовати се. Свети Варнава (Настић), из писма сестринству манастира Јазак

Млада жена, пијанисткиња код које се изненада јавила анксиозност приликом наступа, сања следећи сан: Посматрам малу, тамнопуту девојчицу која свира клавир. Задивљена сам њеним талентом. Али, дете је безлично и ружно, скоро црно (сигурна индикација фигуре у сенци). Сневачица помишља да дете неће имати много среће као одрасла пијанисткиња, ако не постане лепша и софицистиранија. Даљи рад на сну открио је да су сневачицу у детињству родитељи охрабривали да развије своје таленте и свира клавир – наравно савршено, као што су инсистирали да савршено уради све чега би се прихватила. Бити несавршен у било чему, значило је бити промашен и ништаван. Родитељи су били одушевљени када је девојчица постала успешна, јер их је то друштвено уздизало. И мада је споља и сама уживала у слави, изнутра се дете у њој тајно љутло што га терају изван његовог пиродног темпа и што га користе као статусни симбол. Црно дете у сну је њено сопствено – тај део себе она је закључала у детињству, јер је правио грешке и није живео према очекивањима савршенства. И, што је више тежила ка паметној и лепој, али лажној слици о сопственој личности, то је тамнопуто дете бивало све неспособније, а као резултат могла је да свира клавир само уз велике тешкоће и анксиозност. Решење лежи у победи над надређеним и буђењу тог малог црног детета, прихватајући га као део себе, са свим његовим дечијим несавршеностима и допуштајући му да сазри на свој посебан начин. Заволети себе онаквог какви смо били као дете јесте апслутна раскрсница у развоју личности. Извор: Центар за дубинску психологију и анализу снова др Иван Настовић

Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање? То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот. Живимо у свету који је уништио појам Љубави. Последице оваквог чина јесу захладнели односи међу људима, усамљеност, депресија, алкохолизам, наркоманија, али најснажнија јесте што је Љубав замењена – развратом. Губљењем вере у истинску Љубав и жртву, модерни човек друге људе престаје да гледа као браћу и сестре, као неког коме је потребна његова љубав и пажња, већ као противнике или као објекат задовољења својих страсти. Када видите слику згодне девојке у неком часопису, на реклами, или да је једноставно прошла поред вас, на шта прво помислите? На изглед, положај у коме се сликала или како хода, шта је обукла… Нисте ни помислили ко је она, зашто је ту, да ли се иза тог лажног осмеха крије туга и бол, да ли има породицу, проблеме… Нисте ни помислили да и ви имате мајку, сестру или девојку и да не бисте волели да њих неко гледа на тај начин. Једноставније је да у њу гледате само као објекат који може да задовољи, макар и у машти, вашу сексуалну жељу. Овакав став укорењен је у данашњем модерном свету. Жене се посматрају искључиво као сексуални објекти, или као објекат који својим сексипилом може да привуче људе, па се користе у рекламама чак и за производе где то нема никакве логике. Жене су ту улогу прихватиле. Осећајући се надмоћним због заводљивог изгледа, и чињеницом да је то једино потребно како би зарадила за живот, модерна жена одбацује улогу мајке и супруге и прихвата улогу пуког сексуалног објекта. Када нема Љубави, нити свести о њој, све се на крају претвара у разврат. Тако нешто кулминира данас, пред нашим очима, и ми то сасвим јасно подржавамо. Учествујући у томе, или пасивним учествовањем у спречавању истог. Појава порнографије је печат дегенерисаног размишљања и схватања Љубави. Порнографија је нешто што је данас сасвим нормално и прихваћено, чак пожељно. Ретки су они који ће јавно подићи глас против ове болесне појаве. Првенствено због људске слабости, у ову замку упао је велики број људи. Омасовљењем корисника интернета, порнографија је постала сасвим лако доступна свима, од најмлађих до најстаријих, свакоме ко у претраживачу уме да унесе одговарајући назив. Мобилни телефони ученика основих школа су пуни порно-клипова, док су у средњим школама ученици неретко и учесници. Логична последица толике лаке доступности ових снимака била је засићење “обичном“ порнографијом, па је човечанство продубило своју болест и наказност до неслућених граница. Крајњи стадијум је постала педофилија, званично и даље кажњива, али је питање до када ће тај став трајати. Какав утицај по душу човека има порнографија? Погубан! Управо честим гледањем порнографије ми себи намећемо став са почетка текста, Љубав замењујемо развратом. Нешто честито ми каљамо и уништавамо на најгрубљи начин. Гледањем порнографије, нама такво размишљање прелази у навику. То није “само још овај пут“, или “само за ових десет минута“, такав однос према другима нама постаје животни став. И наравно, увек можемо себи наћи оправдање, јер та девојка је сама хтела да учествује. Христос пред осуђеном проститутком није рекао “сама си тражила“, већ је спасио од каменовања! Прегршт је „оправдања“ која ћемо пронаћи, али само је једна истина – наша слабост да се одупремо томе! А какав утицај по друштво има наше гледање порнографије? Јесте ли размишљали да сваким уласком на порно-сајт подржавате ову болесну индустрију? Сваким одгледaним снимком ви сте дали подршку нечијој сестри, ћерки да се скине пред камерама. Наравно, бранићете се да сте ви само један од милион који то посећују. Али управо због тих милион и постоји цела та индустрија. Да није људи који свакодневно посећују порнографске сајтове, порно индустрија би пропала, што би спасило душе многих. Због свега овога још једном размислите пре него што се поново предате сопственим страстима. Извор: Смрт свету

Дистанца је потребна… Тек у осету да си ускраћен за нешто развија се теологија смисла и теологија нежности. Тако бестидне васпитаваш. Под условом ако бестидни уопште осећају да су нешто изгубили. Ко не осећа да је нешто изгубио, дистанцу узима за трајног водича а то је већ погрешно, јер тако настаје отуђење. А у високим зидовима које си подигао око себе, не може становати ни смисао, ни нежност. Дистанца не значи ескапизам од отворене рањивости већ од туђе безосећајности. Не дистанцираш се да би себе поштедео само бола, не, него да други себи и свом разуму дође. Ако у дистанцираном теби преовлађује бол, онда смисао и нежност нису изгубили своје место, значи да си још међу живима. Остаје само неизвесност када ће и да ли ће други себи доћи и како ћеш се ти поставити у том моменту када се он укаже. Некада је потребна радикална дистанца, на дужи временски период. Док су ране још свеже. Ипак, некада ни време није довољно. Није све ни у праштању ако то други злоупотребљава. Ако Дух Свети напушта човека када он грех уместо Бога пожели, исто се збива и овде када две стране не могу више да нађу заједнички језик који их уједињује у тајни разумевања. Ако се Бог привремено дистанцира, Он то не ради јер умањује Своју љубав, не, него да други себи дође, уразумљењу, покајању, како би нови сусрет опет запечатио дах љубави. Слично се и овде дешава, премда су људски спорови увек у некој тачки погрешиви (баш зато што су људски), колико год једна или обе стране претендовале на сопствену непогрешивост и суд другом. Оно што се из близине не види – са дистанце се најбоље види. Уместо кадра близине – цела слика даљине. Парадокс… Оглашавам годину глади Господње! Повлачим све своје армије Све плотуне својих присуства. Претворићу све своје речи у леденице Зашићу сваки смисао језика Под неизречена стопала, У случају да се који врати Да га има ко погазити Ако пак нема – да се сам убије. Просућу сваки ланац да ме обмота Стиском челичног клатна. Нећу ићи више међу људе Нећу гањати њихова платна. Повлачим сва своја пророштва И она прекаљена сувим златом И она лажна умочена блатом. Нећу више да пратим сенке другог Лагао сам када сам поштовао. Радије бих јео камење И себи зубе сваким залогајем ломио Неголи да једем тврдог човека Жилавог од неодноса, кости. Сакрићу се као буре барута Док не експлодирам као срам јавно. Искушаћу Бога који рече Да ако се ко сакрије Да ће га деца прославити а камење проговорити. Не тражим своје славе! Над собом изричем проклетство: Јер ако ја од свих не одустанем Нећу ни за једног наћи – У себи место… Никола Ђоловић Извор: блог Уподобљавање

Нисам уопште очекивао да прихвате моју понуду и једним делом себе сам се и надао да неће. Али осећао сам се обавезним да бар покушам. Kолико год да би ми било мучно да радим са њима, нисам могао тек тако да их упутим на неког другог. Сада, седам година после Бобијевог случаја, бар сам знао са чиме имам посла. “Ох, ја сам сигурна да сте у праву докторе”, рекла је госпођа Р. пријатељски као да ћаскамо уз поподневни чај. “Било би заиста пријатно причати о самом себи и имати некога на кога човек може да се ослони. Али то захтева пуно времена а и веома је скупо, зар не? Ја бих, заиста, желела да смо боље плаћени и да имамо могућности себи то да приуштимо. Али ми имамо двоје деце коју треба ишколовати. На жалост, ми једноставно нисмо у могућности да годинама дајемо хиљаде долара на некакву уметност.” “Ја не знам да ли сте добро плаћени или не”, одговорио сам јој, “али знам да сте највероватније покривени неком врстом социјалног осигурања што значи да бисте платили само петину од укупне цене третмана. А ако мислите да је и то много, размислите о породичној терапији где би вас ваш терапеут примао заједно са Роџером.” Овде је господин Р. устао. “Ово је био заиста интересантан разговор, докторе. Да, збиља сте нас просветлили. Али доста смо вас задржали, а и ја морам да се вратим у канцеларију.” “А шта ћемо са Роџером?” — упитао сам. “Са Роџером?” — господин Р. ме је збуњено погледао. “Да. Он је провалио у туђу собу. Попустио је у школи. У депресији је. Заплашен је. У неприлици је. Шта ће бити са њим?” “Па, о Роџеру ћемо морати дубоко да размислимо”, одговорио је господин Р. “Да, заиста дубоко. А и ви сте нам дали доста материјала за размишљање, докторе. Збиља сте нам помогли.” “Ја се надам да јесам”, рекао сам устајући и сам. Разговор је очигледно био завршен, свиђало се .то мени или не. “И надам се да ћете о мом предлогу добро да размислите.” “Па, наравно, докторе”, рекла је госпођа Р. мазно, “о свему што сте рекли ћемо озбиљно размислити.” И као и прошлог пута, господин и госпођа Р. су покушали да ме спрече у намери да поново разговарам са Роџером. “Он није део намештаја”, инсистирао сам. “Он има право да зна шта се догађа.” И тако сам провео још неколико кратких момената са Роџером. Открио сам да у новчанику још увек држи моју подсетницу. Рекао сам му да ћу позвати сестру Мери и препоручити јој да га прими да настави школовање у школи св. Томе. Рекао сам му да сам поново препоручио да оде код др Левенсона. Такође сам му рекао да сам његовим родитељима препоручио да се и сами подвргну терапији. “Знаш, Роџере,” — рекао сам, “ја не мислим да је све ово само твој проблем. Мислим да твоји родитељи имају психолошки проблем који је велики бар колико и твој. Имам утисак да се баш много не труде да те разумеју. И не знам чак ни да ли ће се заиста потрудити да нађу помоћ која ти је потребна.” Роџер се, као што сам и очекивао, ни у шта није упуштао и тако смо се растали. Три недеље касније у пошти сам нашао чек уз писамце госпође Р., написано на елегантном папиру, са њеним личним заглављем: То се одиграло пре десет година. Немам појма шта је са Роџером. Требало би да му је сада двадесет пет година. Понекад се сетим да се помолим за њега. Оно што отежава писање о злу је његова суптилност. Почео сам са описивањем случаја Бобија и његових родитеља, јер је ту бар све било очигледно. Дати детету оружје којим је његов брат извршио самоубиство пример је тако нечувене и срамне окрутности да ће свако доћи до закључка да се заиста ради о злу. Али Роџерови родитељи нису починили ништа тако страшно; у њиховом случају се ради само о избору школе, путовањима и уопште, о уобичајеним одлукама које родитељи доносе рутински. То што се мој суд о тим питањима разликовао од њиховог није довољно да Роџерове родитеље означи као зле. У ствари, можда сам ја тај који је зао када своје пацијенте који се не слажу са мојим мишљењем и не прихватају моје савете сматрам злим? Да, можда, не злоупотребљавам концепт зла ако га олако примењујем на свакоме ко се супротстави мом суду? Овај проблем злоупотребе концепта зла је сасвим реалан и о њему ће се дуже говорити у закључном делу књиге. Ја сам свакако дужан да оправдам свој закључак да је Роџер жртва зла. То ми је нарочито важно због тога што је од два случаја, Бобијев и Роџеров, Роџеров типичнији. Kод Бобијевих родитеља смо видели зло у сасвим очигледној манифестацији; међутим такви случајеви су веома ретки. Оно се иначе најчешће појављује у много суптилнијем облику и чини сасвим обично, изгледа на први поглед нормално па чак и рационално. Kао што сам већ рекао, зли људи су мајстори у претварању; они се ретко показују у правој боји — било другима, било самима себи. Није змија без разлога чувена по својој суптилној лукавости. Због тога, осим у веома ретким случајевима, нисмо у стању да донесемо суд о злој особи посматрајући је само у једној ситуацији; уместо тога, наш суд се мора заснивати на читавом низу опсервација њиховог понашања као и њиховог стила и начина делања. Није ствар била само у томе Што су Роџерови родитељи одлучили да га пошаљу у школу коју им нисам саветовао; у периоду од годину дана они су донели три такве одлуке, једну за другом. Нису само у једној одређеној ситуацији поступили не обазирући се на то како се Роџер осећао; они су стално тако поступали, у свакој ситуацији. Били су невероватно доследни у својој безобзирности према њему као особи. Па ипак, да ли је то зло? Зашто уместо тога не бисмо могли да кажемо да су господин и госпођа Р. били изразито неосетљиви људи и оставимо ствар на томе? Због тога што они нису неосетљиви. Веома интелигентни, они су имали рафиниран осећај за друштвене нијансе. Ми овде не говоримо о сиромашним сељацима из Апалачије, већ о високо образованом, културном, префињеном пару из високих политичких кругова, који се пођеднако добро сналази на састанцима одбора и на партијама коктела. Они не би постали оно што јесу да су били без осећаја. Господину Р. није могло да се деси да донесе непромишљену законску одредбу, а госпођа Р. не би никада заборавила да пошаље цвеће тамо где треба. Али Роџера су заборављали и нису га узимали у обзир. Та њихова неосетљивост према њему била је, у ствари, селективна. Свесно или несвесно, они су је сами изабрали. Зашто? Због чега су то изабрали? Да ли је то било због тога што једноставно нису хтели да се гњаве са Роџером па су зато све своје реакције на њега свели на оно што би било најјефтиније или најлакше без обзира на његове стварне потребе? Или су, можда, на неки мрачан начин, у ствари, хтели да га униште? Не знам. И никада нећу знати, Чини ми се да код зла постоји нешто што је у суштини несхватљиво. Или ако не несхватљиво, онда бар, на себи својствен начии; загонетно. Зли људи увек своје мотиве прикривају лажима. Ако се читалац сада врати на онај део у књизи где описујем своје интеракције са господином и госпођом Р., наћи ће нешто између једног и два туцета лажи. Ту се поново срећемо са том невероватном доследношћу. Не ради се о једној или двема лажима. Роџерови родитељи су ме лагали константно, рутински. Били су то људи лажи. То нису биле огромне лажи. Због њих не би ишли на суд. Али је тим лажима све било прожето. Чак и њихово долажење код мене је била лаж. Због чега су тражили мој савет када, у ствари, нису искрено били забринути за Роџера, нити их је мој савет заиста занимао? Одговор је, то је био део њиховог претварања. Они су хтели да изгледа као да заиста покушавају да помогну Роџеру. Пошто су им у његовој школи то саветовали сваки пут када је било проблема, изгледало би немарно са њихове стране да ми се нису обратили. За случај да их неко пита: “Ви сте га, свакако, већ водили код психијатра, зар не?” — господин и госпођа Р. су хтели да звуче уверљиво кад кажу: “О, да, неколико пута, али изгледа да ништа не помаже.” Једно време сам се питао због чега су Роџера по други пут довели код мене када наш први сусрет за њих није био нарочито пријатан и када су знали да ће морати да објасне због чега ме нису послушали. Изгледало ми је то као чудан избор. Али, сам се сетио да сам им још тада јасно рекао да пацијенте примам само на кратке консултације. Значи, неће бити изложени неком великом притиску да послушају оно што им будем саветовао. Врата за бекство су им била широм отворена. Мој радни распоред је савршено одговарао за њихово претварање. Сасвим природно, будући да је смишљено да прикрије оно што му је супротно, оно што зли људи најчешће глуме је љубав. Порука коју су господин и госпођа Р. одашиљали требало је да гласи: “Због тога што јесмо добри родитељи који воле своје дете, ми смо дубоко забринути за Роџера.” Kао што сам нагласио у претходном поглављу, када се зли људи претварају, они то раде да би заварали себе бар исто онолико колико и друге. Потпуно сам спреман да поверујем да су господин и госпођа Р. живели у убеђењу да су заиста чинили све што су могли за Роџера. И када би рекли — а сигуран сам да су то говорили — “Неколико пута смо га водили код психијатра, али нико није могао да му помогне”, они би заборавили детаље који су сачињавали истину. Сваки искусни психотерапеут зна да има заиста много родитеља који не воле своју децу и да се међу њима, огромна већина претвара да их воли. Ваљда нису сви ти људи заслужили да их називамо злима? Претпостављам да нису. Претпостављам да се ту ради о градацији, где у складу са два типа мита Мартина Бубера, у један спадају они који “падају”, а у други они који су “пали”. Не знам тачно где је линија која их раздваја. Али знам да су је господин и госпођа Р. прешли. Погледајмо пре свега до које мере су ти људи били спремни да жртвују Роџера да би сачували нарцисоидну представу о себи. Изгледало је да ту себи нису поставили никакве границе. Нимало се нису устручавали да о свом сину говоре као о “генетском криминалцу”, да га лагано воде путем који води до закључка да му нема помоћи, да је неизлечив и деформисан, све у одбрану од мог предлога да се и сами подвргну терапији. Осећао сам да је њихова спремност да се, ако треба, послуже Роџером да би скинули кривицу са себе, била без граница. Следећа ствар је степен — дубина и изопаченост — њихових лажи. Госпођа Р., пише: “Желим да Вас обавестим да смо послушали Ваш савет и послали Роџера у школу у којој постоји интернат.” Kаква невероватна изјава! Она тврди да сам им ја саветовао да Роџера испишу из школе св. Томе, а ја сам био изричито против тога. И тврди да су послушали мој савет, а то никако нису, јер сам им ја саветовао да се пре свега и сами подвргну терапији. И најзад, још треба да закључимо да су тако поступили због тога што сам им ја тако саветовао, док су, у ствари, мој савет сматрали потпуно ирелевантним. Не само једна лаж, не чак ни две, већ три лажи испреплетене једна у другу, у једној јединој, краткој реченици. То готово личи чак неку врсту генијалности чија је невероватна извитопереност готово за дивљење. Претпостављам да је госпођа Р. и сама веровала у оно што је написала: “Послушали смо Ваш савет”. Бубер је то лепо описао када је говорио о “језовитој игри жмурки у опскуртности душе, у којој она сама, људска душа, саму себе заобилази, саму себе избегава и сама се од себе скрива.” (Добро и зло, Charles Scribner's sons, 1953, с. 111) Најтипичнија жртва зла је дете. То се може и очекивати не само због тога што су деца најслабији и најповодљивији чланови друштва, већ и због апсолутне моћи коју родитељи имају над њиховим животима. Доминација господара над робом се много не разликује од доминације родитеља над дететом. Незрелост детета која резултира у његовој зависности даје родитељима велику моћ, али не негира могућност да та моћ, као и свака друга, буде злоупотребљавана или у различитим степенима злонамерна. Штавише, однос детета и родитеља ставља дете у позицију наметнуте интимности. Господар може увек да прода роба ако му се нешто у њиховом међусобном односу не допада. Међутим, исто као што деца не могу да се ослободе родитеља, ни родитељи, не могу да се ослободе деце и притиска који она врше на њих. (Ако неко хоће да крене у потрагу за злим људима, најбоље нека почне од њихових жртава. На пример, међу родитељима деце и адолесцената који пате од емоционалних поремећаја. Тиме не желим да кажем да су сва таква деца жртве зла или да су сви такви родитељи злоћудне личности. Kонфигурације зла присутне су само у мањем броју случајева. Међутим, тај број је ипак значајан.) Друга типична и прилично интригирајућа карактеристика и Бобијевог и Роџеровог случаја је невероватно јединство њихових родитеља. И један и други пар су функционисали као тим. Не можемо да кажемо да је Бобијев отац био зао, а мајка није или да је мајка била зла, а отац је само био уз њу. Kако се мени чинило, они су обоје били зли. Тако је било и са господином и госпођом Р. Обоје су деловали подједнако неискрено; обоје су учествовали у доношењу деструктивних одлука; обоје су показали подједнаку спремност да Роџера отпишу као неизлечивог чим се поставило питање њиховог удела у његовом проблему. (Ово родитељско јединство многе психијатре неће изненадити. У испитивању случајева деце која су тучена наилазимо да по правилу оба родитеља учествују у злочину. Чак и у случајевима инцеста између оца и кћерке обично откријемо да је и мајка бар делимично сарађивала. Још једном, не желим да кажем да су сви родитељи који туку своју децу или су са њима у инцестуалном односу обавезно зли. Ове примере сам узео само као илустрацију чињенице да готово увек оба родитеља сносе кривицу за стварање психопатологије код своје деце. Они који су читали књигу "Сибил" од Флоре Шрајбер (Warner Books, 1974), подсетиће се на истинитост овог принципа.) Деца ипак нису једине жртве зла са којим се срећемо у свакодневном животу... Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)

У једној фази своје каријере радио сам у владиној администрацији што је значило да сам се мање бавио психотерапијом. Ипак, с времена на време сам примао пацијенте на кратку консултацију. То су често били чланови породица високих политичких функционера. Један такав случај је био господин Р., имућни правник, који је у то време био на плаћеном одсуству за време којега је радио као генерални саветнику великом федералном одсеку. Био је јуни. Господин Р. ми се јавио у вези са својим сином, Роџером, који је месец дана раније напунио петнаест година. Иначе добар ђак једне приватне школе у предграђу, Роџер је у току деветог разреда почео озбиљно да попушта у успеху. На крају године, школски саветник је предложио да Роџер, и поред тога што ће му дозволити да упише наредну годину, оде код психијатра да би се утврдило шта је довело до његовог слабог успеха током целог претходног разреда. По свом обичају, прво сам се видео са Роџером као идентификованим пацијентом. У многоме ме је подсетио на Бобија. Разликовали су се једино по друштвеној класи. Без обзира на кравату и лепо скројено одело, деловао је незграпно, са лицем изгубљеног, старијег пубертетлије. И као и Боби, говорио је мало, не подижући поглед са пода. Није копао по рукама и нисам осећао да је депресиван онолико колико је то био Боби. Али очи су му биле пођеднако беживотне. Роџер очигледно није био срећан дечак. Kао и са Бобијем, ни разговор са Роџером нигде није одвео. Није знао због чега је попустио у школи. Није био свестан своје депресије. Рекао је да је у његовом животу "све у реду". Најзад, одлучих да са њим кренем у игру коју иначе практикујем са мањом децом. Подигао сам са стола украшену вазу. "Замисли да је ово чаробна лампа", рекао сам, "и ако је протрљаш, појавиће се дух који ће ти испунити три жеље. Можеш да пожелиш шта год хоћеш. Шта би пожелео?" "Па, ваљда стерео-уређај." "Добро", рекох. "То је паметан избор. Имаш још две жеље. Зато хоћу да сада смислиш нешто заиста велико. Не брини ако изгледа немогуће. Сети се, овај дух је свемоћан. Зато тражи да ти испуни нешто што највише желиш." "Мотоцикл?" — питао је Роџер без одушевљења, али је постао мало мање апатичан него до тада. Изгледало је да му се наша игра допадала, ако ништа друго, бар више него све остало до тада. "Фино", рекао сам. "То је одличан избор. Али остала ти је само још једна жеља. Зато, сети се, треба да смислиш нешто заиста велико. Тражи нешто што ти је заиста важно." "Па, желео бих да идем у школу у којој постоји интернат." Запањено сам буљио у Роџера. Неочекивано смо прешли на нешто реално и лично. У мислима сам стегао песнице. "То је веома интересантан избор", прокоментарисао сам. "Да ли би могао да ми кажеш нешто више о томе?" "Нема шта да се каже", промрмљао је Роџер. "Претпостављам да желиш да промениш школу због тога што не волиш ову у коју идеш", рекао сам. "Школа је у реду", одговорио је Роџер. Поново сам покушао: "Онда, можда, желиш да одеш од куће. Можда ти тамо нешто смета." "Kод куће је у реду", рекао је Роџер, али као да се у његовом гласу појавио трачак страха. "Јеси ли рекао родитељима да би желео да живиш у интернату?" — питао сам. "Прошле јесени." Роџеров глас се скоро претворио у шапат. "Kладим се да ти је зато требало храбрости. И шта су рекли?" "Рекли су, не може." "О, па зашто су то рекли?" "Не знам." "Kако си се осећао када су ти рекли да не може?" "У реду", одговорио је Роџер. Осетио сам да смо постигли све што је било могуће у једном сусрету. Роџеру је требало доста времена да изгради поверење у терапеута које је потребно да би се заиста отворио. Рекао сам му да ћу поразговарати са његовим родитељима пре него што укратко поново поразговарам са њим. Господин и госпођа Р. били су згодан пар, раних четрдесетих година, беспрекорно обучени, очигледно из добрих породица. “Тако је лепо од вас што сте нас примили, докторе”, рекла је госпођа Р. отмено, скидајући беле рукавице. “Сигурна сам да сте веома заузети захваљујући својој високој репутацији.” Замолио сам их да ми кажу у чему је, по њиховом мишљењу, проблем са Роџером. “Управо због тога смо и дошли код вас, докторе”, рекао је господин Р., смешећи се углађено. “Ми не знамо шта да мислимо. Да знамо, већ бисмо нешто предузели и не би било потребе да се консултујемо са вама.” Брзо, лако, готово као да водимо конверзацију, течно се смењујући у својим одговорима, скицирали су ми целу причу. Роџер је провео дивно лето у тениском кампу све до почетка школске године. У породици није било никаквих промена. Он је одувек био нормално дете. Трудноћа је била нормална. Порођај такође. Kао беба, Роџер је нормално примао храну и лако научио да иде на ношу. Са вршњацима се нормално дружио. У кући је ретко када било проблема. Што се тиче њих двоје и њиховог брака — без проблема. Наравно, ту и тамо би се око нечега споречкали, али никада пред децом. Роџер је имао десетогодишњу сестру која је била добра у школи. Њих двоје су се понекада свађали, али не више него што је уобичајено међу децом. Добро, Роџеру сигурно није лако да буде старије дете, али то ипак ништа не објашњава, зар не? Не, његово попуштање у школи је права мистерија. Било је право задовољство разговарати са људима који су толико интелигентни и културни да одговарају на моја питања и пре него што их поставим. Ипак, осећао сам се помало неугодно. “Без обзира што не знате шта мучи Роџера”, рекао сам, “сигуран сам да имате бар некакву представу о чему би могло да се ради.” “Наравно. Помишљали смо да је, можда, у питању школа, одговорила је госпођа Р. “Међутим, због његовог досадашњег успеха, нисам сигурна да је у томе проблем. С друге стране, деца се мењају, зар не? Можда му је сада потребно нешто друго.” “Да”, господин Р. је приложио свој коментар. “Помишљали смо да га упишемо у оближњу католичку парохијску школу, која је малтене иза угла а и веома јефтина.” “Ви сте католици?” — питао сам. “Не, епископијанци”, одговорио је господин Р. “Али мислили смо да би дисциплина парохијске школе Роџеру добро чинила.” “Та школа ужива веома добру репутацију”, додала је госпођа Р. “Реците ми нешто, да ли сте икада помишљали да Роџера пошаљете у неку школу са интернатом?” — питао сам. “Нисмо”, одговори господин Р., “али наравно, ако је то нешто што ви предлажете, докторе, онда ћемо свакако размислити. Само што би то била заиста скупа солуција, зар не? Просто је невероватно колико такве школе данас коштају.” Уследила је кратка тишина. “Роџер ми је рекао да вас је прошле јесени питао да ли може да иде у школу са интернатом”, рекао сам. “Је ли?” Господин Р. је за тренутак изгледао збуњен. “Сећаш се, драги”, глатко упаде госпођа Р., “у то време смо о томе озбиљно размишљали.” “Да, да, свакако”, прихватио је господин Р. “Ја сам мислио да питате да ли смо о томе размишљали недавно, откако је Роџер попустио у школи. А оно онда када је питао, баш смо добро о томе размислили.” “И колико знам, одлучили сте се против те могућности?” Овде је госпођа Р. узела лопту. “Можда имамо предрасуда о томе, али и мој супруг и ја сматрамо да децу у тако раном добу не треба слати од куће. Чини ми се да велики број деце одлази у школе са интернатима само зато што их родитељи неће. Сматрам да је за децу најбоље да расту у добром, стабилном, породичном дому. Зар није тако докторе?” “Можда би требало поново да размислимо о томе, душо, ако нам доктор то саветује”, умешао се господин Р. “Шта мислите докторе? Да ли мислите да ће Роџеров проблем бити решен ако га пошаљемо у интернат?” Био сам на муци. Осећао сам да са господином и госпођом Р. нешто озбиљно није у реду. Али то се једва примећивало. Kако су могли да забораве да их је син питао да ли може да оде из куће и живи у интернату? А онда су се као сетили. То је лаж. Посумњао сам да нешто прикривају. Али нисам био сигуран. А и шта онда? Зар ћу цео случај изградити на темељу тако мале лажи? Замишљао сам да у Роџеровој кући нешто није у реду и то нешто толико важно и велико да је он из очајања тражио да иде у интернат. Али то су само моја размишљања. Сам Роџер ми није рекао ништа лоше о ситуацији у кући. На први поглед, господин и госпођа Р. су били високо образовани, интелигентни, брижни и одговорни родитељи. Међутим, нешто ми је ипак говорило да би за Роџера било здравије да живи у интернату. А опет за то нисам имао никаквих доказа. Kако да то образложим његовим родитељима, који, без обзира на своје богатство, толико размишљају о новцу? И због чега толико размишљају о новцу? Није било начина да им гарантујем да ће се Роџеров успех поправити ако оде у неку од тих школа, а ни да ће он тамо заиста бити срећнији. А опет, ако много околишам, можеда се деси нешто што ће га повредити? Пожелео сам да будем на неком другом месту. “И?” — упитао је господин Р., очекујући мој одговор. “Пре свега”, рекао сам, “чини ми се да је Роџер у депресији. Не знам због чега. Петнаестогодишњаци најчешће не умеју да кажу због чега су у депресији и обично је потребно уложити пуно времена и рада да би се узрок открио. Али то што је попустио у школи доказује да је у депресији, а то што је у депресији говори да нешто није у реду. Нешто мора да се промени. То неће проћи само од себе. Нити је то нешто што ће Роџер да прерасте. Мислим да ће се ситуација погоршати ако се не уради оно што треба. Да ли имате нешто да питате?” Нису имали. “Затим, мислим да би Роџеров одлазак у интернат био оно што треба да се уради — или бар једна од ствари које треба урадити”, наставио сам. “Међутим, у овом тренутку не могу са сигурношћу да тврдим да је то заиста тако. Поводим се, углавном, само за оним што он жели. Али то није мало. Из искуства знам да деца његовог доба не постављају такве захтеве олако. Шта више, иако можда нису у стању да изразе своје разлоге, она често инстинктивно осећају шта је за њих добро. Роџер и сада, шест месеци после разговора са вама, још увек жели да иде у интернат и ја мислим да то треба озбиљно да схватите и поштујете његову жељу. Да ли сада имате нешто да питате? Има ли нечега што не разумете?” Рекли су да разумеју. “Ако би требало да одлучите сада, овог тренутка”, наставио сам, “рекао бих вам да га пошаљете у интернат. Али не чини ми се да морате одмах да одлучите. Мислим да има времена за мало дубље размишљање. А пошто у овом тренутку нисам у стању да вам гарантујем да ће се његов успех у школи поправити и ако и сами желите да о свему овоме прво добро размислите, предлажем да тако и учините. Kао што сам вам рекао телефоном, ја радим само кратке консултације па не бих могао да учиним ништа више. Осим тога, нисам ни права особа за то. Обично када радимо са тинејџерима који нису у контакту са својим осећањима, применимо најбоље оруђе за ту сврху — психолошки тест. Зато бих вас упутио да са Роџером одете код доктора Левенсона. Он је психолог који не само што ради тестове, него је и специјалиста за психотерапију адолесцената.” “Левенсон?” — господин Р. је питао. “То је јеврејско име. зар не?” Погледао сам га са изненађењем. “Не знам. Можда је. Половина људи у нашем послу су вероватно Јевреји. Зашто питате?” “Онако”, одговорио је господин Р., “из радозналости. Немам предрасуда или тако нешто.” “Kажете да је тај човек психолог?” — питала је госпођа Р. “Kакве је репутације? Нисам сигурна да бих имала поверења да Роџера поверим некоме ко није психијатар.” “Репутација доктора Левенсона је беспрекорна”, рекао сам. “У њега можете имати поверења колико и у било ког психијатра. Ја могу да вас упутим на неког психијатра ако је то заиста оно што желите, али искрено речено, у овом крају не знам ниједног чије мишљење поштујемо више када се ради о случајевима као што је овај. Осим тога, сваки психијатар ће ионако Роџера упутити код психолога да уради психо-тест. И најзад”, рекао сам гледајући у господина Р., “психолози наплаћују мање него психијатри.” “Новац није важан када су у питању наша деца”, одговорио је господин Р. “Ја сам сигурна да доктор Левенсон сасвим одговара”, рекла је госпођа Р. навлачећи рукавице. Написао сам име и број телефона доктора Левенсона на празном папиру за рецепте и пружио га господину Р. “Ако немате никаквих питања, ја бих сада поразговарао са Роџером”, рекао сам. Ово као да је изазвало узбуну. “Са Роџером? Зашто хоћете поново са њим да разговарате?” — питао је господин Р. “Рекао сам му да ћу се после разговора са вама поново видети са њим”, објаснио сам. “Ја то рутински радим са свим адолесцентним пацијентима. На тај начин имам прилику да им кажем шта сам препоручио њиховим родитељима.” Госпођа Р. је устала. “На жалост, сада морамо да идемо. Нисмо очекивали да ће ово толико потрајати. Ви сте заиста љубазни што сте нам поклонили толико времена, докторе.” Пружила ми је руку у рукавици. Прихватио сам њену руку и погледавши је у очи, рекао: “Требало би ускоро да вас видим. Неће потрајати дуже од неколико минута.” Господину Р. као да се није журило. Још увек седећи рекао је: “Ја не видим због чега треба поново да видите Роџера. Шта се њега тиче шта сте нам ви препоручили? На крају крајева, ми смо ти који одлучују, зар не? Он је само дете.” “Kоначна одлука јесте ваша”, сложио сам се. “Ви сте родитељи и ви плаћате рачуне. Али ради се о његовом животу. Њега се највише тиче шта се овде одлучује. Ја ћу му рећи да је мој предлог да пође у школу са интернатом и, можда, и код доктора Левенсона, само предлог, а да сте ви они који одлучују. У ствари, рећи ћу му да сте ви у много бољој позицији да знате шта је за њега најбоље јер га ви познајете већ петнаест година, а ја мање од једног сата. Али он има право да зна шта му се дешава и под претпоставком да ћете га одвести код доктора Левенсона, мислим да је фер да му се каже шта да очекује. Било би прилично нехумано то не урадити. Зар не мислите?” Госпођа Р. погледа у свога мужа. “Пусти доктора да уради онако како сматра да је најбоље, драги. Ако се сад упустимо у филозофску дискусију, још више ћемо закаснити.” И тако сам поново поразговарао са Роџером. Укратко сам му рекао шта сам препоручио његовим родитељима. Рекао сам му и то да ће, ако буде одлазио код доктора Левенсона, највероватније радити неке психо-тестове. Објаснио сам му да нема чега да се плаши и да већина људи мисли да су ти тестови врло забавни. Роџер је одговорио да је све то “у реду”. Није имао питања. На крају, инстинктивно, учинио сам нешто неуобичајено. Дао сам му своју посетницу и рекао да може да ми се јави ако жели. Он ју је узео и пажљиво ставио у новчаник. Те вечери сам позвао Левенсона да му кажем да сам Роџера и његове родитеље упутио код њега. Рекао сам му и да нисам сигуран да ће се заиста појавити. Месец дана касније видео сам се са Левенсоном на неком састанку и питао га шта је било са Роџером. Одговорио је да му се његови родитељи никада нису јавили. То ме није нарочито изненадило. Мислио сам да више ништа нећу чути о Роџеру. Преварио сам се. Седам месеци касније, крајем јануара, господин Р. ме је по други пут потражио. “Роџер је овога пута заиста претерао”, рекао је. “Тај дечак је сада у заиста озбиљној неприлици.” Рекао је да ће ми управник Роџерове школе написати писмо у вези са тим “инцидентом” и да ће оно вероватно стићи за дан-два. Заказали смо консултацију за следећу недељу. Писмо је стигло следећег поподнева. Написала га је сестра Мери Роуз, управница школе св. Тома Аквински, која се налазила у крају у коме станује Роџерова породица. И овога пута сам, када је породица дошла на консултацију, прво примио Роџера. И као и прошлог пута, он је изгледао депресиван. Али било је и неке разлике. Kао да је мало отврднуо. Његово понашање је показивало мешавину горчине и лажне куражи. Није знао због чега је провалио у собу старог свештеника. “Kажи ми нешто о Оцу Џерому”, замолио сам га. Роџер као да се мало изненадио. “Нема шта да се каже”, рекао је. “Да ли је то фини човек или није фини човек?” Наваљивао сам. “Да ли ти је симпатичан или ти није симпатичан?” “Па, он је онако, у реду”, одговорио је Роџер као да о томе никада није размишљао. “Имао је обичај да нас зове на чај и бисквите. Не знам. Симпатичан је, ваљда.” “Питам се због чега си покрао човека који ти је симпатичан.” “Не знам због чега. То сам већ рекао.” “Да ниси, можда, тражио бисквите?” — била је моја претпоставка. “А?” — Роџер се постидео. “Или си, можда, тражио љубазност. Можда је теби потребна сва љубазност до које можеш да дођеш.” “Ма, не!” — узвикнуо је Роџер тврдо. “Тражили смо нешто да украдемо.” Променио сам тему. “Kада сам те прошлог пута видео, Роџере, предложио сам да одеш код психолога, доктора Левенсона. Да ли си икад отишао?” “Нисам.” “Зашто ниси?” “Не знам.” “Да ли су твоји родитељи икада о томе са тобом разговарали?” “Нису.” “И шта ти о томе мислиш? Зар ти се не чини чудно да ти и твоји родитељи никада нисте ни разговарали о ономе што сам вам саветовао?” “Не знам.” “Прошлог пута смо разговарали и о твом евентуалном одласку у интернат”, рекао сам. “Да ли сте ти и твоји родитељи после тога још некада разговарали о томе?” “Не. Само су ми рекли да ћу да пођем у школу св. Томе.” “Kако си се осећао када су ти то рекли?” “У реду.” “Ако би се сада указала прилика да пређеш у једну од тих школа, да ли би то још увек желео?” “Не. Желим да останем у школи св. Томе. Молим вас, докторе Пек, помозите ми да останем.” Био сам изненађен и дирнут Роџеровом изненадном спонтаношћу. Школа му је очигледно постала важна. “Због чега хоћеш да останеш?” За тренутак, Роџер је деловао збуњено и замишљено. “Не знам”, рекао је после кратке паузе. “Тамо ме воле. Осећам да ме тамо воле.” “И ја тако мислим, Роџере”, одговорио сам. Сестра Мери Роуз ми је сасвим јасно написала да те сви воле и желе да останеш у школи. Па пошто и ти то желиш, ја ћу и предложити и њој и твојим родитељима. Kад смо већ код тога, сестра Мери Роуз каже да си веома добро радио са ретардираном децом. Kако је било у Њујорку?” Роџер је изгледао збуњен. “У Њујорку?” “Па, да, оно када си ишао на конференцију о ретардацији. Сестра Мери ми је рекла да је школа гласала да те пошаље на тај пут. То је велика част за неког ко још нема ни шеснаест година. И како је било на конференцији?” “Нисам отишао.” “Ниси отишао?” — поновио сам глупаво. Онда је почео да ме обузима ужас. Интуитивно сам осећао шта следи. “Зашто ниси отишао?” “Родитељи ме нису пустили.” “А због чега?” “Рекли су да је моја соба неуредна.” “Kако си то примио?” “У реду”, рекао је Роџер тупо. Одлучио сам да допустим нијансу беса у свом гласу. “У реду? Школа те награди узбудљивим путовањем у Њујорк на основу твог личног успеха, а родитељи не дозволе да идеш, и ти ми кажеш да је то 'у реду' То је срање.” Роџер је изгледао врло несрећан. “Моја соба јесте била неуредна.” “И ти мислиш да је казна била адекватна преступу? Мислиш да је то што ти соба није уредна довољан разлог да ти се не дозволи такав узбудљив пут — пут који си заслужио, пут на коме би нешто научио?” “Не знам;” Роџер је само тупо седео не знајући шта да каже. “Да ли си био разочаран или љут?” “Не знам.” “Да ли мислиш да, можда, јеси био разочаран и љут и да можда то има неке везе са твојим проваљивањем у собу Оца Џерома?” “Не знам.” Наравно да није знао. Kако је могао да зна? Све је то било несвесно. “Роџере, да ли ти се икада деси да се наљутиш на своје родитеље?” — упитао сам пажљиво. Роџер је наставио да гледа у под. “Они су у реду”, рекао је. Роџерова депресија је била без промена. Исто је важило и за углађену сабраност његових родитеља. “Жао нам је Што вас поново узнемиравамо, докторе”, изјавила је госпођа Р. док сам их уводио у ординацију после виђења са Роџером. Села је и скинула рукавице. “Немамо ништа против тога што смо опет овде”, рекла је смешећи се, “али, наравно, надали смо се, за Роџерово добро, да нешто овако неће поново бити неопходно. Претпостављам да сте примили писмо од управника школе?” Одговорио сам да јесам. “Моја супруга и ја веома бринемо да је тај дечак сада већ дубоко загазио на пут обичног криминалца”, рекао је господин Р. “Можда је требало да послушамо ваш савет и пошаљемо га оном доктору. Kако се оно звао? Знам да је било неко страно име.” “Др Левенсон.” “Да. Kао што рекох, можда је требало да га пошаљемо код тог вашег др Левенсона.” “А зашто нисте?” Очекивао сам добро припремљен одговор. Пошто су ми се поново обратили, знали су да ће се то питање неизбежно поставити. И наравно, нису губили ни тренутка, него су га чак и сами споменули. Баш ме је занимало шта ће рећи. “Па, ето, ви сте нас оставили у убеђењу да све зависи од Роџера”, одговорио је господин Р. помирљиво. “Сећам се да сте рекли нешто као да се ради о његовом животу — или нешто тако. А знам да сте после нас о томе разговарали и са њим. Па пошто он није показивао нарочито одушевљење за одлазак код тог вашег др Левенсона, одлучили смо да не вршимо притисак на њега.” “Осим тога, били смо забринути и за Роџерово самопоуздање”, придружила се госпођа Р. “Kако је већ имао слабе оцене у школи, бринули смо да ће одлазак код психолога лоше утицати на његово самопоуздање. Самопоуздање је веома важно код младих људи, зар не докторе? . . . А можда смо се и преварили”, додала је уз шармантни смешак. Ово је било стварно добро смишљено. У неколико речи су успели да изокрену целии ситуацију тако да је испало да смо за то што они нису послушали мој савет криви Роџер и ја. Није било никаквог смисла да о томе наставим са њима да расправљам. “Да ли имате било какву идеју о томе шта је могло да наведе Роџера да се упусти у крађу?” — питао сам. “Никакву, докторе”,, одговорио је господин Р., “ми смо, наравно, покушали да разговарамо са њим, али он ништа није хтео да нам каже. Потпуно смо изгубљени.” “Kрађа је често израз љутње”, рекао сам. “Да ли имате неку идеју шта је могло Роџера да наљути? Нешто у свету око њега, нешто у школи или нешто код вас?” “Ништа о чему ми знамо, докторе”, одговорила је госпођа Р. “Да ли се нешто десило између вас и њега отприлике месец дана пре него што се одлучио на крађу, а што је могло да га разљути или повреди?” “Не, докторе”, поново је одговорила госпођа Р. “Kао што смо вам већ рекли, ми смо потпуно изгубљени.” “Kако сам разумео, Роџеру нисте дозволили да отпутује у Њујорк на конференцију о менталној ретардацији за време Божићњих празника”, рекао сам. “Ох, па није, ваљда, да се Роџер због тога потресао?” — узвикнула је госпођа Р. “Није изгледао потресен када смо му рекли да не може да иде.” “Роџер има великих тешкоћа у изражавању љутње”, рекао сам. “Велики део његовог проблема лежи баш у томе. Него, реците ми, да ли сте ви мислили да ћете га потрести тиме што му нећете дозволити да иде?” “Kако смо могли да знамо? Откуд ми можемо да предвидимо такве ствари?” — одговорила је госпођа Р. помало ратоборно. “Ми нисмо психолози, знате. Ми смо само учинили оно што смо сматрали исправним.” Пред очима ми се појавила слика господина Р. на безбројним политичким састанцима на којима се савети моћника баве разматрањима и применама баш таквих предвиђања. Али још једном, није било никакве сврхе борити се са њима. “Због чега сте мислили да је исправно не дозволити Роџеру да оде на тај пут?” — питао сам. “Због тога што неће да спреми своју собу”, одговорио је господин Р. “Непрестано му говоримо да собу мора да држи уредном, али он то једноставно неће. Зато смо му рекли да није подесан да буде амбасадор у иностранству кад није у стању ни сопствену кућу да држи у реду.” “Не видим какве везе има амбасадор у иностранству са кратким путовањем до Њујорк-Ситија”, рекао сам, већ помало раздражено. “Осим тога, мислим да су ваша очекивања од њега у овом погледу потпуно нереална. Врло је мало петнаестогодишњих дечака који своје собе држе уредним. У ствари, било би забрињавајуће да није тако. Мени не изгледа да је то адекватан разлог да се младом човеку не дозволи да оде на узбудљив пут на коме ће нешто научити и који је заслужио сопственим залагањем на вредном пољу рада.” “И о томе смо хтели да поразговарамо са вама, докторе,” — рекла је госпођа Р. љубазно и чак слатко. “Ја уопште нисам сигурна да Роџер треба да настави да ради са том ретардираном децом. На крају крајева и нека од те деце су ментално оболела.” Осећао сам се беспомоћно. “Можемо ми овако лепо да причамо колико хоћемо”, проговори господин Р., “али нешто морамо што хитније да предузмемо. Ако се нешто одмах не учини, тај дечак ће постати обичан криминалац. Летос смо нешто говорили о школи са интерантом. Да ли то још увек препоручујете, докторе?” “Не”, одговорио сам. “Kада смо у јуну о томе разговарали, нисам био потпуно сигуран да је то добра идеја и због тога сам предложио да Роџер пре свега оде код др Левенсона. Таква школа је и даље једна од могућности, али сада сам још мање сигуран да је права. Роџер воли своју нову школу. У њој се осећа вољеним и мислим да би за њега било прилично трауматично ако би га из ње изненада исписали. Не видим никакву потребу за доношењем брзих, непромишљених одлука и зато бих вам, још једном, препоручио да Роџера поведете код др Левенсона.” “Значи, опет се враћамо на почетак”, узвикнуо је господин Р. очигледно изнервиран. “Зар не можете да нам препоручите ништа конкретније?” “Па, имао бих још нешто да препоручим”, рекох. “А шта?” “Озбиљно вам саветујем да вас двоје, такође, пођете на терапију. Мислим да је Роџеру озбиљно потребна помоћ. А исто тако мислим да је потребна и вама.” Уследио је тренутак ледене тишине. А онда се господин Р. осмехнуо малим осмехом који је говорио да га све ово забавља. “То је веома занимљиво, докторе,” — рекао је сталожено. “Баш ме интересује због чега сматрате да је нама потребна та, како сте је назвали, терапија?” “Драго ми је што вас интересује”, одговорио сам. “Ја сам мислио да ће вас, можда, узрујати. Мислим да вас двоје треба да се подвргнете психотерапији због тога што изгледа да немате саосећања за Роџера. Психотерапија за вас саме ми се чини као нешто што би могло да вам помогне да Роџера боље разумете.” “Докторе”, наставио је господин Р. сталожено и углађено, “ваш савет ме збиља интригира. Нећу да се хвалим, али изгледа да сам прилично успешан у својој професији. Моја супруга је такође успешна у својој. Немамо никаквих проблема са својим другим дететом. Моја супруга је чак и једна од водећих личности у нашој општини. Она је члан одбора и веома активно укључена у црквене активности. Заиста ме интригира због чега нас сматрате ментално оболелим.” “Хоћете да кажете”, парафразирао сам ја, “да је Роџер онај који је болестан, а да сте ви здрави. Истина. Роџерови проблеми су видљивији. Али, пре свега, Роџерови проблеми су и ваши проблеми. А са мог становишта, све што сте у прошлости учинили да би се ти проблеми решили било је погрешно. Роџер је желео да се упише у школу у којој постоји интернат. Ви сте га одбили и више о томе нисте ни размишљали. Ја сам вам саветовао да га поведете код др Левенсона. Одбили сте тај савет. И сада, када га је његов мали колектив наградио за лично залагање, ви му нисте одобрили да прими награду, без икаквог размишљања о томе како ће се то на њега одразити. Ја не кажем да ви свесно покушавате да повредите Роџера. Али кажем да, са становишта психологије, ваше понашање одаје осећање великог непријатељства према њему.” “Драго ми је што сте истакли да је то тако само са вашег становишта, докторе”, рекао је господин Р. наступајући у својој најбољој улози вештог адвоката. “Јер то и јесте тако само са само вашег становишта, зар не? А постоје и друга становишта, зар није тако? Признаћу вам да заиста почињем да осећам извесно непријатељство према Роџеру, сада, када је на путу да постане обичан криминалац. А знам и да смо са вашег, психолошког становишта, ми, његови родитељи, одговорни за свако његово и најситније злодело: Али лако је вама да упирете прстом у нас. Нисте ви онај који у зноју свога рада покушава да му пружи најбоље образовање и најстабилнији могући дом, него смо то ми. Ви са тим ништа немате.” “Оно што мој супруг покушава да каже, докторе,” — придружила се госпођа Р. — “јесте да, можда, постоји и неко друго објашњење. На пример, мој ујак је био алкохоличар. Зар није могуће да је Роџеров проблем генетске природе, да је, можда, наследио неки дефектни ген и да би испао овакав без обзира на то како се ми према њему понашамо?” Гледао сам их осећајући све већи ужас. “Мислите, зар није могуће да је Роџер, можда, неизлечив — то је оно што покушавате да кажете, зар не?” “Па, нама би било страшно да помислимо да је он заиста неизлечив. Ја се свакако надам да негде можда и постоји неки лек или нешто што би могло да му помогне” — мирно је рекао господин Р. “Али ми ни у ком случају не можемо очекивати да ви, доктори, пронађете лек баш за све, зар није тако?” Шта сам могао да кажем? Морао сам да задржим научну дистанцу. “Постоје бројна психијатријска стања која су потпуно или делимично заснована на наслеђу и генетици. Међутим, у Роџеровом случају не постоји ништа што би говорило у прилог претпоставци да су његове тешкоће део једног таквог стања. Моја дијагноза за проблем који има ваш син је депресија која није ни наслеђена, ни неизлечива. На против, сматрам да су његове тешкоће апсолутно излечиве под условом да му се помогне да схвати своја осећања, а вама, да промените начин на који се односите према њему. Ја не могу да гарантујем да је моја дијагноза тачна. Она је закључак до кога сам дошао на основу свог искуства и расуђивања. Изражено у процентима, рекао бих да је деведесет осам процената тачна. Ако немате поверења у моју дијагнозу, треба да потражите мишљење још неког психијатра. Ја могу да вам препоручим, а можете и сами да потражите неког кога ви хоћете. Али морам да вам кажем да немате много времена. Иако сматрам да се ради о нечему што се може излечити, ако нешто хитно не предузмете, то касније може и да се промени.” “Али то је само ваше мишљење, докторе, зар не?” Господин Р., је наваљивао на мене на начин на који води своје најбоље судске процесе. “Јесте”, сложио сам се. “То је само моје мишљење.” “И зато нема научних доказа, зар не? Ви мислите да је то проблем код Роџера, али ви не знате. Тако је, зар није?” “Тако је.” “Значи, потпуно је могуће да Роџер пати од неке наследне болести чију дијагнозу ви у овом тренутку нисте у стању да успоставите.” “Јесте, то је могуће, али врло мало вероватно.” Застао сам да бих запалио цигарету. Руке су ми се тресле. Погледао сам их. “Знате”, рекао сам, “мени се чини да сте ви спремнији да поверујете да Роџер има неку неизлечиву болест — да га отпишете — него да поверујете да је и вама самима потребна терапија.” У њиховим очима се за делић секунде појавио страх, прави животињски страх. Али скоро истог момента су повратили своју углађеност. “Ми само покушавамо да успоставимо чињенице, докторе. Тешко да нас можете критиковати због тога што желимо да разлучимо чињенице од фикције, зар није тако?”, објаснио је господин Р. “Многи људи се боје да приступе психотерапији”, рекао сам осећајући се као неко ко покушава да у Kремљу продаје Библије. “То је сасвим природно. Нико није тек тако спреман да допусти да неко испитује његове унутарње мисли. Али када једном кренете, више није тако застрашујуће. Ако мислите да би помогло, ја ћу се сам прихватити да радим са вама. То би нарушило моје правило да радим само консултације, али учинио бих све што могу да бисте ви и Роџер добили сву потребну помоћ.” Други део >>> Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)

Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку збиља немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести али још и пре од разних душевних потреса пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола. Пошто сам о болу једном раније опширније писао (у књизи „Психолошко и религиозно биће човека“, Беседа, Нови Сад, 1994.) споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази: 1. негирање и потискивање бола, 2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло, 3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и 4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу. Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дуготрајне телесне болести на психу човека или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина). Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења „сластољубља“, које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол. Човек који тражи да „лако“ и „прихватљиво“ разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и „меланхолији“, као једном од „седам смртних грехова“. Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај „природно“ покушава да одбрани „слашћу“, појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима „сластољубља“ која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата. Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) „садомазохистичке клацкалице“, претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог „решења“ бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу „утопи“ у „сласт“ хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог „сластољубља“ у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као „жртвено јагње“, као неког ко не носи само свој већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који „заслужено“ прима и подноси душевне болове сваке врсте. Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним „решењима“ душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље! Владета Јеротић из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“, издање Ars Libri, Београд, 1998.

Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као штo се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља. Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку. Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства. Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљуисто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις). Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“. Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца. У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“ И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“ У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију, мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао. Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82. Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794). Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихија подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“ Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство. Митрополит диоклијски Калист Вер

Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих. Корисност сличних дубоких и парадоксалних изјава је у томе што се у први мах стресеш када их чујеш, а након тога можеш да размислиш о ономе што си чуо. Ум ће бити заузет и свет ће са досад непознате стране почети ако не сасвим, онда барем мало да се отвара. Дакле, срамота је знати само оно што је познато; и ако се ми молимо само онда кад се молимо, онда се уопште и не молимо. Да илуструјемо. Ево ја се молим. Рецимо, палим кандило, отварам молитвеник и стајем пред икону. Изговарам свете речи. Затим завршавам и одлазим за својим обавезама којих код сваког, чак и код лењиваца, има много. Усред посла неко ме зове и саопштава ми вест која ме уопште не радује. И редовно се у таквим случајевима губим, говорим непотребне речи у слушалицу, штошта још бескорисног кажем сам за себе кад прекинем везу, и тако у недоглед. Ситуација је свима позната. А у духу горенаведеног, било би лепо када бих са стрпљењем и призивањем Божијег имена, тј. молитвено примио вест или непријатну информацију. То је тешко, али то и јесте хришћанство. А помолити се пред иконом да би убрзо затим дали слободу незнабожачком инстинкту, то је сувише обично и сувише далеко и од истине. То управо и значи: молио си се док си се молио, а чим си престао да се молиш понашаш се немолитвено. Још један пример: молитва у храму. Где другде приближити се Богу, ако не у Дому Оца, који је истовремено и Дом молитве. Хор пева, горе свеће, људи (сваки у мери личне вере и духовног искуства) прате службу или упражњавају личну тајну молитву. То је умни Рај. Исто то, само много пута јаче и ослобођено свега смртног и непреображеног, чека нас и у Царству Бога Оца. Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати. Али овде – у месту изгнања – догађаји смењују једни друге. Долази и крај молитве. Човек се удаљио од храмовне молитве, и са собом однео (надамо се) нешто у тајним трезорима душе. Али, ето, рецимо, срео је на улици не непријатеља, већ тако... неког не баш пријатног човека. Сусрет је потпуно природан, чак и за светог човека. Само је свети човек зато и свет, што ће погледати другог човека у очи и духом молитве уздржати срце у оквирима Божијих заповести, а обичан човек (намерно не правим антитезу „свет – грешан“ него „свет – обичан“) шта ће учинити? Обичан човек ће сусрет доживети без радости, и неће још ни стићи да се сети молитве а већ ће у срце пустити нешто сувишно. Он – обичан човек – такође се молио док је стајао у храму, а чим је изашао напоље примио је спољне утиске на световни начин а не по Духу. То такође значи: молио се само док се молио. И тако је у свему. Док се један и за време обичних послова сећа Бога, други се Бога сети тек кад види крст на цркви, а трећи једва да Га се сети и на Васкрс. Ту је и четврти, и пети, али прича о таквима изискује посебну беседу. И испоставља се да молитвених људи у глобалу и нема баш много. Тек оних који се труде да дух молитве учине водећим принципом у животу и оних који желе да саму молитву учине неодвојивом од живота, њих је врло мало. Али и то врло мало није ништавно. „Капљица море освештава“, при чему су и прецизније, свеобухватније процене у таквим питањима немогуће. Због тога ми треба срцем да схватимо да је једно молитва, а друго – молитвословље по књизи и у познато време. Једно је обраћати се Богу с времена на време, а друго увежбавати ум да се стално сећа свога Творца, да ходи пред Њим, као што је било речено Аврааму. У том духу разликовања доброг и најбољег, већег и мањег, неко и јесте рекао да „ко се моли само када се моли, тај се никад и не моли“. Реч „никад“ овде оштро звучи и може понеког да уплаши. Али то је корисно застрашивање. Из њега се не може породити очајање, а поука – може. И ако ми те смирујуће и поучне речи учинимо лако (јер су кратке) делом свог сећања, можемо којекаква питања нашег унутрашњег живота помаћи с мртве тачке. Помози, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Извор: pravoslavie.ru

У чину монашког пострига монаху или монахињи се не уручује само крст, као „штит вере“, већ и бројаница („κομποσκοίνι“ на грчком, „чотки“ на руском), као“духовни мач“. Приметићете да се оне често сматрају средством за одбројавање које нам служи ради увида у број изговорених молитава или метанија. Али монашка литература и чин пострига нам говоре да је бројаница нешто више; то је „духовни мач“, јер нам помаже да победимо расејаност у току молитве и од душе одагнамо зле помисли. Замолили су ме да објасним како/зашто ово делује или не. Говорећи савременим речником, коришћење бројаница се може упоредити са „добровољним врпољењем“, као што је стезање гумене лопте, жврљање, шеткање по соби или кликтање хемијске оловке, опет и опет, док се усредсређујемо на неки други, важнији задатак. Новија истраживања показују да код многих (иако не свих) људи активност која заокупља чуло небитно за извршавање примарног задатка заправо помаже фокусирању пажње на тај задатак. Сензорно-моторичка активност повећава нивое неуротрансмитера допамина и норепинефрина (норадреналина), као и лекови за ADHD поремећаје, тако да оба повећавају и изоштравају пажњу. Али пошто међу људима постоје различитости и у склопу нервног система неки од нас успешно обављају само један по један задатак. Неки од нас седе потпуно мирни за време дугог концерта, док други за то време пљескају по колену или чак штрикају. Да се вратимо на бројанице, неки се „врпоље“ с њима током црквене службе, док је другима коришћење бријаница за време Литургије сувишно. Сматрам да оне могу бити мање или више корисне, у зависности од нашег неуронског склопа. Лично, налазим да су од велике користи у борби против зависности од мог мобилног телефона у оним тренуцима кад га треба искључити, нпр. увече. На спавање одлазим са бројаницом у руци, оставивши телефон у другој просторији како не бих дошла у искушење да га проверавам ноћу. (Ово се догађа јер примећујем да телефон и сам на неки начин лако постаје средство за „врпољење“, али то је већ друга тема.) У сваком случају могу рећи: „Хвала Ти Боже за све алатке које имамо на располагању, које нам помажу да усмеримо пажњу ка Теби.“ монахиња Васа (Ларин) Извор: Coffee with Sister Vassa Превод: Подвижничка слова

На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.