Иван Ивковић

Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао Господ у овом животу – да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу, храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна ствар – волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да неко време путујем њима; ово је Његов стан – Он ми га је дао да бих поживео у њему неко време и то су Његова деца – Он ми их је поверио на неко време да бих им помогао на почетку њиховог бескрајног пута. Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво… Тиме што не слушају, тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу… Чим покушам да их сатерам у „сопствене“ оквире, о, како се они огорчено супротстављају! И сваки пут се убеђујем: она нису моја! То су посебни људи, самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак… Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из које бих могао да извучем принципе успешног васпитања. Сањао сам о „методици“… О, колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто: „како правилно учинити да све буде правилно“. И поштено сам се трудио: стављао сам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке над кревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин. Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је то некако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто детету намећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживи само. Временом сам то дубоко осетио и схватио речи једног мог познаника: „Методике су прошли век. На њих се може сасвим заборавити ако постоји жеља да се бавимо самом ствари. 21. век је век личносно оријентисаних приступа. А све методике су изграђене на статистици и свођењу на просек“. Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног „форсирања“. Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази на дете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ноге уместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада да родитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота и паралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем детету способност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму. Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боце киселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекао фразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он је рекао: „Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку на пулсу детета…“. У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: моја родитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле, дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подиже за наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталност другог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везу са небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: „Оче наш…“ заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другом ставу – најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мене најважније! Сада имамо шесторо деце… Искрено сам се обрадовао када ми је отац Евменије предложио да прочитам његов рад. То је заиста мудра и професионална књига у сваком погледу. Неко ће у њој видети упозорење, неко оптужбу, некоме ће она постати благослов, а некоме приручник. Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно. Рђаво друштво квари добре обичаје – то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да га штити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаво друштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држе слободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније, дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестима које су се јако „подмладиле“. Мајке звоне на узбуну! Обраћају се и психијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! А ми њега тако волимо! Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица је целовит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла на којем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они који хоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају саме себе! Књига коју држите у рукама је, по мом дубоком уверењу, у данашњем тренутку најуспелији и најконструктивнији помоћник. У њој су јасно откривени принципи по којима се решавају проблеми у породици. Управо незнање тих принципа и доводи до аномалија у развоју детета. Ова књига ће помоћи да схватимо и прошле грешке, и рећи ће нам како да више не правимо нове. Лош пријатељ увек критикује и разобличава. Добар саветник је онај ко указује на грешке и помаже да их исправимо. Предлажући основне принципе којима се треба руководити, он оставља благословеној родитељској интуицији да изабере како да поступи у новонасталој ситуацији. Књига је корисна и као радни приручник у породичном консултовању. Добар психотерапеут ће је обавезно оценити. Цитати из ње се могу применити као самостални методски материјали. Већ од првих страница, потпуно аутоматски, у процесу читања лично сам себе ухватио у мисли како одређујем: „Од овога треба направити плакат и залепити га на зид“, „Ово треба умножити за пријатеље“, „О овоме треба обавезно испричати у проповеди“. Искрено је препоручујем свима који имају децу или унуке. Бабама и дедама ће такође бити корисно да се озбиљно замисле над плодовима њихове љубави, захваљујући чему ће моћи да промене много тога. Сигуран сам да је Господ благословио овај рад! Јер у њему се објашњавају врло важни принципи које можемо усвојити гледајући како нас васпитава наш небески Отац. Аутор позива да учимо управо од Њега. Његовом Речју прожето је у овој књизи све. Свештеник Валентин Марков, руководилац Мисионарског одељења Нижегородске епархије Руске Православне Цркве >>> Преузми књигу "Аномалије родитељске љубави" >>>

Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али жури сујетно, бесплодно. Човек помера планине својом енергијом, подиже и руши читаве градове за веома кратко време. Али, ако се загледамо у у ту његову енергију и погледамо на њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро је бескорисно. Чак је и уништавање зла бескорисно, ако то уништавање није пројављивање добра и не доноси плодове добра. Живот људи у свету је постао јако ужурбан и постаје све ужурбанији; сви беже, сви се боје да негде не закасне, да некога не затекну, да нешто не пропусте, да нешто пропусте да учине. Машине јуре по ваздуху, води и земљи, али не доносе срећу човечанству; насупрот, руше и оно мало среће што је још остало на земљи. У свет је ушла ђаволска ужурбаност. Тајну ове ужурбаности нам открива Слово Божије у 12. глави Откровења: „И чух снажан глас на небу како говори: сад наста спасење и сила и царство Бога нашега, и власт Христа Његовог, јер је збачен тужитељ наше браће који их оптуживаше пред нашим Богом дан и ноћ. И они га победише Јагњетовом крвљу и речју свога сведочанства, и не заволеше свој живот све до смрти. Зато се веселите небеса и ви који боравите на њима. Тешко земљи и мору, јер ђаво сиђе вама с великим гневом, знајући да има мало времена.“ (Откр. 12; 10-12) Чујте: ђаво је сишао на небо и на земљу са великим гњевом, знајући да има мало времена. Ето откуда ово незадрживо све брже окретање ствари, па чак и појмова у свету у вртлогу, ето откуда свеопшта ужурбаност и у техници и у животу – све необузданији бег људи и народа. Царству сатане ће брзо настати крај. Ето узрока за весеље неба и оних људи на земљи који живе небеским животом. Осуђено на пропаст и осећајући своју погибао, зло бесни по свету, узнемирава човечанство, надима се до крајњих граница и приморава људе који на своје чело и срце нису ставили крсни печат Јагњета Божијег, да незаустављиво стреме напред и убрзају свој живот. Зло зна да само у таквом бесмисленом вртлогу људи и народа може рачунати с тим да својој погибли присаједини још део човечанства. Укочени људи, ношени тамо-амо, мало су способни да размишљају и расуђују о великим и вечним истинама, за чије је постизање неопходан макар тренутак божанског ћутања, макар моменат свете тишине. Техника већ одавно убрзава кретање људи и њихово стицање земаљских драгоцености. Чини се да би требало да остане више времена за духовни живот. Међутим, не. Живот је души постао тежи и напорнији. Материјалност света брзо притеже, упија у себе душу човека. И душа гине. Нема више времена ни за шта узвишено у свету. Све се окреће, све се врти и убрзава свој трк. Кака ужасна обмана! Међутим, она снажно држи људе и народе у својој власти. Уместо духовног усмерења, светом већ влада психоза телесне брзине, телесних успеха. Уместо појачавања светог распламсавања духа дешава се све јаче распламсавање световног тела. Ствара се илузија послова, јер је човек призван на дела и не може бити миран без дела. Али телесна дела не успокојавају човека, јер не влада човек њима, већ они њиме. Човек је роб телесних дела. Гради на песку, а оно што је изграђено на песку, бива разрушено. Од људског дома на земљи остаје гомила прашине. Наместо многих гордих грађевина остала је гомила песка. Из тога песка човек поново изграђује себи свет. Песак се осипа и човек се труди подбирајући га… Несећни човек! Сви су оковани у ланце ситних послова који ништа не доприносе души, које треба што пре завршити, да би се што је могуће пре започели други исто тако ништавни послови. Па где наћи времена за добро? Чак се нема времена мислити о томе. Све је у животу попуњено. Добро стоји, као странац, за кога нема места ни у службеним становима, ни у заводима, ни на улици, ни у људском дому, а тим пре ни на местима за разоноду. Добро нема где главу да приклони. Па како онда пожурити да га чинимо, када га није могуће ни пет минута позвати себи, и то не само у просторију, већ ни у мисао, у осећање и жељу. И како то да добро ово не схвата и покушава да покуца у савест и мало је помучи? Послови, послови, бриге, неопходност, неодложност, схватање важности свега урађеног… Несрећни човек! А где је твоје добро, где је твој лик? Где си ти сам? Где се ти скриваш иза точкова који се окрећу и завртања живота? Све ћу ти казати: пожури да чиниш добро, док живиш у телу. Ходи у светлости, док живиш у телу. „Ходи у светлости, док светлост имаш“ (Уп. Јн. 12,35). Доћи ће ноћ, када већ нећеш моћи да чиниш добро, премда би и желео. Али свакако, ако на земљи, овом предворју, како раја, тако и ада, ниси зажелео да чиниш добро, чак ни да мислиш о њему, тешко да ћеш зажелети да га чиниш онда када се нађеш усред ноћи, иза врата овог постојања, избачен и сујете овог живота која је расејала и развејала твоју душу у хладну и тамну ноћ небића. Ради овога пожури да чиниш добро! Почни најпре да мислиш о томе да га учиниш, а потом почни да га чиниш. Пожури да размислиш, пожури да учиниш. Време истиче. Ово је вечно у привременом. Принеси тај посао као нешто најважније у свој живот. Учини ово док још није касно, јер ће ужасно бити окаснити у чињену добра, и са празним рукама и хладним срцем отићи на онај свет и наћи се на Суду Творца. Ко не пожури да чини добро, тај га неће ни учинити. Добро потребује ватреност. Млакима ђаво не допушта да учине добро, већ им веже и руке и ноге пре него помисле о добру. Добро могу чинити само пламени, врели. У нашем свету добар може бити само муњевито добар човек. И што живот више пролази то човек треба да буде муњевитији за добро. Муњевитост је израз духовне силе, то је храброст свете вере, то је деловање добра, то је истинска људскост! Ужурбаности сујете и зла супротставимо брзину, пламеност кретања ка остваривању добра. Господе, благослови и укрепи! Ужурбаност да се раскајемо након неког греха – ето прве пламености, коју принесимо Богу. Ужурбаност да опростимо брату који нам је сагрешио јесте друга пламеност коју принесимо Богу. Ужурбаност одзива на сваку молбу чије нам је испуњење могуће и корисно је за онога који моли је трећа пламеност. Ужурбаност да се ближњем дарује све оно што их може извести из невоље је четврта пламеност духа, који је веран Богу. Пета пламеност је умеће да се брзо примети шта коме треба и материјално и духовно и умеће да се макар нечим малим, послужи свакоме човеку; умеће молити се за сваког човека. Шеста пламеност је умеће и чврста решеност да се сваком изразу зла супротстави добро, свакој тами – Христова светлост, свакој лажи – истина. И седма пламеност наше вере, наде и љубави је умеће да се срце и читава природа тренутно узнесе Богу, предајући се у Њгову вољу, благодарећи Му и славословећи Га за све. епископ санфранциски Јован (Шаховској)

Није битна молитва него ваш дух. Њега треба да градите и негујете. Јер смо створени по лику али морамо да се трудимо да и наликујемо на лик божански који нам је утиснут. Зато је молитва ка Богу, кроз Исуса, непрестана али никад опсесивна. Јер вели да са мало речи кажемо, пријавимо оно што нам фали. Не може се Бог умолити. Зато треба да му се радујемо на свему што нам даје. Никада малодушни. Стално као Јаков у борби са њиме, никад равнодушни. Живимо у усраном времену, мада ко зна историју, ни друга нису била много боља. Било неког благостања па се људи уљуљкивали и заборављали на Бога. Али и сада, када нестајемо, понашамо се као тврдоврати Израиљ. Нећемо да чујемо његову благу реч. Бич и беда који су нас снашли су као избрисали сваку наду и радост у нама. То је оно: Убио Бога у њему! Тога не треба да буде међу вама. Мора радост и благодарност на сваком удисају ваздуха који имамо. Без љубави смо ништа. Само земља. Каже Јерма: Молитва тужног не лети на Небо! Не разумите погрешно: молитва очајника који није очајан лети на Небо! Иако си умртвљен, дај Духу да из тебе завапи: Авва, Оче! То је Дух усиновљења који смо примили, не хулимо на њега. Он нас радује. Зато заборавити на фрустрације. Не бити маловерни. Молећи се са вером видите да нисмо само прах, него да има неки траг божански на нама. Да га нема не бисмо лудовали и молили се. Били бисмо као бесловесне звери. Запао нам је горак колач, у овој нашој ситуацији, али може да се иде напред само са надом коју љубав са вером опредмећује. Да вам Господ буде испред лица! Он се поистоветио са нама. Неће вас заборавити. Нисмо особа кад се споје сперматозоид и јајна ћелија. Растемо полако. Ми смо биће у настајању. Растући, и наша молитва и срастање са Господом ваља да буду такви. Да постанемо као дрво у чијем хладу ће се одмарати птице. Не постоји никаква магијска молитва или рецепт за „праву“ молитву. Постоји само обликовање твог духа. Што рече Исус: „Иштите само Царство небеско, све остало ће вам се додати“. Тако и ви: Тражите да волите Господа. Остало следи. Не мислите да је „све остало“ безвезе. Не… Уживајте у томе и благодарите Дародавцу. Јер нас он кроз све то полако узводи себи. Али су његови дарови. Његова лепота и доброта. Укуси, мириси форме којима се дивимо су божанским проткани. Нећеш доћи до Бога презирући све ове кораке. Ходајте полако и уздајте се у Оца. Од њега смо и није нас заборавио. Све муке које пролазимо су из тога да нас учини себи достојнима. Да нас награди. Верује да ми можемо да му кажемо да хоћемо са њиме. И Он, испражњен од себе, нас испуњава и узводи себи. Поштује нас како нас нико никада није поштовао. Имао је поверења у нашу слободу, у нашу могућност да волимо. То је молитва. Наравно у једној димензији коју сам хтео да осветлим, а да помирим оно што је наоко противречно: „Молите се непрестано“ и „Молите се са мало речи“. Прво се односи на непрестано васпитавање нашег духа у врлини, друго на неке конкретне потребе и кад помало шмерцујемо по саставима. За ово друго се радујем са вама, јер ја више не верујем у чуда, јер су она стална, а за прво се увек плашим, да ми не каже: „Не познајем те!“ Ништа смо, драги моји, али смо и богови. Трудимо се око првог, не презиримо шансу коју смо добили. свештеник Зоран Ђуровић

Ми, као људи, не можемо до краја разгрнути вео тајне постојања Добра и Зла, у нама самима, код других људи, у природи, у историји. Никакве вратоломије нашег разума, или ума, не помажу нам да инструментом мишљења схватимо како је могуће да добри и свевидећи Бог допушта зло, које и није увек најгоре када доноси болести и људе одведе неизбежној смрти. Можда су само аутентични мистичари у свим религијама света, посебно у хришћанству, најближи подизању, али не и потпуном уклањању вела тајне Добра и Зла. И док мистичари азијских религија (браманистичке, таоистичке) релативизују појмове Добра и Зла, сходно политеистичком уверењу њихових религија да су божанска бића истовремено и „добра“ и „зла“, хришћански мистичари се радије опредељују за монистичко или дуалистичко поимање Зла. У првом случају, Зло није биће за себе, Зло је само лишеност Добра (Псеудо-Дионисије Ареопагит). У другом случају, хришћански мистичари дају већу тежину принципу Зла, јер је сам Бог одлучио да жртвује Сина ради спасења људи од силе Зла. Пошто ми се често чинило да јеврејски бог Јахве показује амбивалентност паганских „природних“ богова, упутио сам једном нашем познатом духовнику пре више година овакво питање: Ко је Јахве? Ако сам добро разумео овога духовника (нека ми опрости ако га недовољно тачно тумачим), он је овако одговорио: „Јахве је виши облик незнабожачког и многобожачког поимања божанства у коме су још добро и зло заједно сједињени, још неподељени на Добро и Зло, хтонско и небеско божанство. Отуд у њима све природне стихије још су на делу. Таквог су порекла и индијска божанства (Шива, Кали), у којима је истовремено присутна сила стварања и разарања. Тек од времена јеврејске монотеистичке религије, али још увек недовољно (Јахве је љубоморни бог), лагано почиње процес схватања милости Божије која даје људима слободу и љубав. Самим тим етички дуализам у хришћанству постаје јак, Бог остаје ван зла, а на човеку је одлука“. Језгровита мисао св. Марка Подвижника сазрела, вероватно преко његовог мистичког искуства, као да даје за право оним хришћанским мислиоцима кроз векове – што, изгледа, потврђује свакодневно искуство људи и данас – да је слично природној смени дана и ноћи, годишњих доба, сушних и родних година, тако и сваки човек неминовно изложен, од рођења до смрти „светлим и тамним празницима“, „чаши меда и чаши жучи“ (које се тек „смијешане најлакше пију“, како каже велики Његош), здравим и болесним периодима. Дубоко је, прастаро и тачно народно искуство, али и искуство сваког одраслог, нарочито старијег човека, да „без невоље нема богомоље“; односно, да нас невоље и несреће (нажалост, не увек и не све људе) чине зрелијим, с Богом паметнијим, а нарочито смиренијим, мање охолим, саосећајнијим према људима, добростивијим. Наравно, није свеједно да ли ће човек животне недаће и несреће схватити као апсурд живота и тако још једном потврдити свој атеистички или нихилистички став према животу, или ће их примити као искушења (у хришћанском смислу речи); ни тада, међутим, није неважно да ли ће их доживети као искушења која долазе од њега самог, од ђавола или од Бога (о разликама оваквих доживљаја искушења, писао сам чланак под насловом: „Ко куша човека?“ („Источник“, БР. 3-4, Београд, 1992.). Не испитујмо превише, било необлагорођеним разумом или неочишћеним срцем, откуд „аномалије ствари“, у ствари, постојање Зла у свету и готово ритмично смењивање добрих и рђавих дана у нашем практичном живљењу. Довољно је да примимо вером (не мислим да се вера, у овоме случају, противи искуству већине људи, и када они нису религиозни, или довољно хришћански религиозни) оно што нам св. Марко Подвижникпоручује. Смењивањем добра и зла Бог отклања „аномалије ствари“. Отуд, ову неизбежну, и свим људима уочљиву смену, примајмо што је могуће чешће, без роптања и гнева, који нужно увећава несрећу која нас је задесила, не ни резигнирано или депресивно, не ни атараксијом стоика, до којих још није била допрла светлост Христова. Примајмо је смирено, трпељиво и „добродушно“, у уверењу (и вери) да без искушења нема спасења, а да Бог зна када ће „с искушењем учинити и крај, да можете поднети“ (1. Посланица апостола Павла Коринћанима 10, 13). Владета Јеротић из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“, издање Ars Libri, Београд, 1998.

У научно-фантастичној филмској драми Her (2014) на тему упознавања преко компјутера, главни јунак по имену Теодор развија нешто што ће се на крају завршити као трагичан однос са Самантом, интелигентним компјутерским оперативним системом, који је персонификован помоћу женског гласа. Феномен формирања ега кроз психолошко огледало постоји још од дубина људске историје. Но сада, као што је драматично осликано у филму, љубав човека према измишљеном бићу поткрепљује модерна технологија. Она на такав начин режира стварност да се егзистенцијална празнина коју човек вештачки субстанцијализује пројављује на много драматичнији начин. Растући подухвати олакшавања живота технолошким средствима дигиталне културе (која допушта да технологија улази у наш живот и контролише га) у коначном исходу могу довести до губитка разборитости и уникатности личности. Ризик је озбиљан: у ери транс-хумане технологије свако од нас je на путу да постане „племе од само једног припадника“. Гламуризовање сопственог живота путем данашњих друштвених медија један је од симптома идолизације о којој у свом Великом канону говори Св. Андреј Критски из 7. века. Но, да ли ту аскетизам може бити од велике помоћи? Аскеза и етос благодати Подвижништво (или аскетизам) на Истоку потекло је од јасног антрополошког става да је човеково биће дар од Богa за који је човек одговоран: да га трезвено чува и узноси Богу као словесно уздарје или евхаристију. Борба да љубав превлада и да смрт буде побеђена представља главни ерминевтички кључ за разумевање сваког подвига. Ова два чина постижу се превасходно благодаћу Божијом. У западној традицији, један аутор је говорио да је спасење потпуно у домену људског напора, а други угледни отац је истицао потпуну немоћ људске воље а свемоћ Божије благодати. Оба учења су одбачена као једнострана. Прожимање (перихореза) благодати и слободе оживотворава цело биће и карактер хришћанина. Вера у човекове снаге на путу подвига, не долази од визије човека као таквог, него од човека у Христу. Раст у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13), могућ је, али то треба захвалити како благодати Божијој тако и човековој слободи. Докле онда човек, као такав, може да доспе? Антиохијско теолошко предање је допринело да се спасење схвати у динамичком смислу човековог слободног одмеравања са собом, са нагласком на вољном подвигу. Није чудо што се управо од IV века па надаље јављају теме врлинског напора, па и екстремног подвига, попут нпр. столпништва. У свакој врсти подвига посебно је наглашена врлина nepsis (νήψις, трезвеност, пажња, духовна будност). За семитско-сиријско предање, истина се открива кроз њено творење (πράττειν – чинити носи превагу над εἶναι – бити), те отуда дела крајњег подвига која су уживала посебан углед у стара времена. Христолошке расправе из шестог и седмог века су ово питање осветлиле указавши на Христа као Богочовека који ипостасно возглављује божанско и човечанско у несливеном јединству. Ту је превладана једна слабост антиохијског предања: веровање да је у Христу био извесни етички прогрес. Може се рећи да већина протестаната, од Лутера до Бултмана и Барта, има снажан „антиохијски“ елемент. Но, зашто је врлина трезвености битна у новој култури „кратке (или расуте) пажње“ и симулираних, виртуелних односа? Погледајмо то на једном синајском примеру. Nepsis и доба интернета У подвижничкој атмосфери Синајске пустиње 7-8. века, презвитер Исихије, игуман Богородичиног манастира Несагориве купине, касније познатијег као манастир Свете Катарине на Синајској гори, тумачио је Свето Писмо кроз сочиво аскетског живота. То учење је изложио у спису „Слово душекорисно и спасоносно о основној врлини – трезвености“, а старац Емилијан Симонопетритски га је подробно објаснио (издање Манастир Жича, 2017). За разлику од Евагријевог познатог инсистирања на људском знању и контемплацији, Исихије припада оној традицији која се окреће вољи и љубави, које он смешта у центар и зенит људског искуства Бога. Ова љубав је темељ укупних међуљудских односа, а Исихије то на једном месту овако илуструје: „Када ме неко посматра са много љубави, а ја гледам на другу страну и не остварујем никакву заједницу са њим, он не може да ме учини учесником своје љубави.“ Данашња интернет адикција не допушта да наступи ноћ или одмор, нити да се прекине било који процес. Све мора да буде у трајној конекцији, без неког предаха или поштовања природних циклуса. Да питајући парафразирам Бодријара: да ли је то бесмислени луксуз конектованог друштва које стрепи од гашења батерије исто онолико колико и преисторијски ловац од гашења ватре у ноћи? Но било да притисци на нас долазе од дигиталне или од природне „меморије“, ми смо, будући да смо људи, позвани да се боримо са страстима у нама. То подразумева будност или трезвеност. Од неисцрпних резерви духовне енергије скривене у човековом бићу, једна од најзначајнијих је воља. Исихије не пренебрегава значај напора, упорности и постојаног труда. То се одвија у унутрашњем мучеништву савести у подвигу слободе, који је једна драма. Подвижник се не задовољава сазерцањем идеалног света, него вољно дела да Царство дође, и то најпре кроз борбу са егоизмом. Умртвљење селфа, себичне воље и егоизма – све ово су извори биолошке смрти и сваке врсте зависности – води ка новом рођењу кроз крштење и покајање за живот Царства. У том смислу, подвиг је окренут напред, ка будућности: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије“ (Лк. 9, 62). Изреке пустињских отаца древног Египта имају посебну вредност и у томе што се, за разлику од сувих Евагријевих монашких упутстава, у њима износе психолошка расположења, усхићења и тензије у дневном животу монаха, показујући их као бића од крви и меса. Ту је темељна корелација љубави и воље. „Јеванђељска љубав креће и према другима и нас сједињује са њима, а целомудреност је равнотежа ума, срца, душе и тела. Сила која сад све то постиже јесте храброст, снага воље.“ Емилијан објашњава да је реч „проблем“ (πρόβλημα) изведена од глагола „(само)истицати се“, као последица нашег ега. Отуда његово витално реаговање: „блистање Божанске благодати долази одозго, а не од тебе; божанско просветљење ће само доћи, и (са њим) откривење, радост, созерцање“. Задобијање љубави и победа над смрћу јављају се као главни критеријум подвига. Какве везе такав подвиг има са данашњим животом човека гледано кроз призму искуства пандемије? Стекао сам утисак да тај метод може да има значаја најпре за психологију човека 21. века, која је психологија инстант комуникације. Многи ће препознати тачке додира између етапа духовне борбе из древности са неким новијим феноменима виртуелне стварности. Ако упоредимо различите степене настанка неке страсти по Исихију, Исаку Сирину, Лествичнику и другим аскетским писцима, са неуробиолошким приказом стања човека нашег времена, добићемо довољно занимљиву слику да је вреди погледати. Генеалогија страсти и врлине Попут других духовних аутора класичне старине, Исихије и Емилијан излажу генеалогију страсти као важну тему аскезе. Придев „страстан“ (ἐμπαθής), по њима, „указује на постојање унутрашњег делања, покрета, наклоности и живота“. Но, страст није нужно негативан појам, на изненађење неких чистунаца. Но, ту тему ћу сада оставити по страни. Подвижнички писци јасно одређују генеалогију „страсти“, препознајући у њој следеће моменте: атак (προσβολή), спајање (συνδυασμός), затим борбу (πάλη), сагласност(συγκατάθεσις), робовање (αἰχμαλωσία), и коначно страст (πάθος) душе. Ове фазе, уз све разлике и финесе, могу да имају своје неуробиолошке аналогије и еквиваленције. Старац Емилијан даје једно модерно тумачење ових тема те је, стога, релевантан у контексту многих психолошких проблема савременог човека. Први степен духовне борбе се назива напад (προσβολή). Атак може да дође од неке суптилне речи или слике неког предмета која изненађује срце. Προσβολὴ је први хитац (βολή), почетак греха, најмањи покрет који се појављује у човековом уму, све оно што човеку испрва улази у ум. Свакако, ова драж може бити диферентна или индиферентна пошто је она равнозначна осећају као елементарној психичкој функцији. Занимљиво је да црквени Оци описују грехе и страсти као „чулна мисао“, „страсне мисли“ итд. (По)мисао (νόημα) увек је последица неког умног покрета (у грчком језику наставак -μα указује на последицу радње). Дакле, принцип и узрок страсти је злоупотреба одређене помисли. Узрок злоупотребе је промена (τροπή), а узрок промене је нагон (ὁρμὴ) воље. Као што се да приметити, воља игра одлучујућу улогу будући да је она све време стављена на проверу. Прво средство за испробавање воље је напад. Сваки надражај делује на систем сензорних завршетака који преносе у централни нервни систем посебан модалитет осећаја. Слика или одраз (ἔμφασις) неког осета је, дакле, тренутак када показујемо да ли волимо Бога или се враћамо себи и водимо људску битку између напада и наших помисли, наших „изданака“. Према томе, не постоји неутрални доживљај. „Сваки доживљај је објективан, чак и тада када падамо у халуцинацију и предајемо се на вољу немирној игри својих сопствених маштања и сањарења“, рекао би Флоровски.. На овом месту, као и у следећој фази, човекова воља или слобода игра пресудну улогу. Та фаза се карактерише као сагласност, а посреди је један дијалог или „разговор“ са предметом који се појавио, са страшћу или бестрасно. У овој етапи надражај ће бити „провучен“ кроз емоцију. Старац Емилијан препознаје две ствари: прво долази почетни хитац, стварање мислене представе у уму, и одмах затим имамо помисао као саглашавање. У сложеном процесу непосредног (чулног) сазнања осећај (сензација) је први процес. Све ово је битно у контексту човековог вољног одмеравања са импулсима природе. Стога аскете не престају да нас упорно саветују да не злоупотребљавамо појмове (о стварима) како не бисмо злоупотребили и ствари. Звучи готово као рецепт: онај ко најпре не сагреши у срцу, никада неће сагрешити на делу. Пустињски оци нас, дакле, упозоравају на грешку коју чинимо на степену дијалога. Уместо да одбацимо помисао и одбијемо њен улазак у ум и њено разматрање, ми по правилу крећемо погрешним путем, који ће увести у „ковитлац“ учињеног греха. Сада моје помисли већ острашћено са њим (нападом) преговарају. Емилијан вели да „дијалог који водимо са помисли која је у нас ушла, скоро сасвим сигурно води у пад, у грех“. Не заборавимо као важно да свети Оци, од зачетка греха све до његовог извршења, претпостављају и улогу лукавог демона. Старац Емилијан занимљиво вели: „Демони, међутим, врло мало могу да нам нашкоде. Могу само да живопишу у нашим помислима маштарије, да нам убацују помисли маштарске и живописне.“ Прилика за дигитални аскетизам? Модерном свету маркетинга и дигиталне стварности, ова проблематика може да буде врло блиска, и то посебно на следећој тачки духовне борбе коју презвитер Исихије назива „пристајање“. То је позитиван и сладострастан знак који је душа дала ономе што се појавило као помисао, суптилна или агресивна. Ово је фаза у којој се надражај сусрео са нагоном – са неком од урођених потреба нашег организма. У том елементарном чулном делу врши се трансформација надражаја у осећај. Сигнал задовољства сада почиње да делује, те машта, спојена са објектом жеље, готово да постаје страсна помисао. То је још евидентније у светлу искуства данашње онлајн-еуфорије. Свет је навикнут на спонтани спектакл дигиталне информације. Непрестано колективно шеровање необуздане маште одвија се у режији целе планете. Емилијан подсећа на две ствари. Прво, машта храни нашу помисао и чини да постане живља и изражајнија, стварајући потпуну слику коју видим и у којој уживам. Друго, у овој равни се води борба, јер снага воље је још увек изједначена са снагом противника (то је снага која добровољно побеђује или бива побеђена). Међутим, уколико је навика „изграђена“, процес борбе је отежан. У доба дигитализоване свакодневице важно је напоменути да је овде још увек слободи дата могућност да се испољи те да по потреби подигне брану како својим импулсима тако и сигналима са телефонских апликација. Међутим, када наша психа препозна „употребне вредности информације“ (услед претходног искуства конзумирања), она „пристаје“ на улазак знака. Ово одговара похоти или жељи очију, тј. жељи за поседовањем, или како кажу Оци, похлепности. Ова страст није телесна више него психичка, јер је она садржана у човековој жељи да поседује за себе, да увек има више добара, не само за задовољство тела (уживање и комфор) већ и душе, која ужива у гледању својих добара и која увек жели да их има више (уп. неразумног богаташа из Јеванђеља, Лк. 12, 16–21). На претходним ступњевима на провери је била воља као способност да се закоче унутрашњи подстицаји (нарочито они нагонске и афективне природе, као енергија свесног ја). У овој новој, пре финалној фази долази до хипобулије (слабости воље) или чак и абулије (гашење воље). То води ка „робовању“: прекинута је воља а драж је још увек ту. Да ове фазе кореспондирају са савременим искуством, видимо на примеру када човек упада упоробљеност или адикцију. Робовање је невољно, с тим што је срце насилно увучено у страст. Просто говорећи, истрајно мисаоно дружење срца са предметом који се појавио почиње да разара најбоље устројство човека. То је оно стање у коме словесни ум (кортекс) преко лимбичког дела „пада у непристојна дела“, како их описује свети Јован Лествичник. У сваком сличају, наступила је страст као дело и човеков „селф“ (id, ego иsuper-ego) потпуно је захваћен (само)задовољством, тим ставом да је биће човеково власништво и средство за уживање. У овој фази помисао је у потпуности постала дело. Страст (πάθος) резултат је нечег што се дуго, постојано и стрпљиво гнездило у души тако да је човек повлачи за собом из навике. Самољубље је сада у стању задовољавања „рђавог ја“ лажним супституцијама и паразитима човекових снага. Страсти су означивачи човекове потчињености, а тиме и патње. Неслободан човек страда јер је изгубио имунитет. Јер, страст или патос је исто што и патња (πάσχω, патим, трпим). Страсти до те мере рањавају и изопачавају човека да он у таквом стању не може да живи животом за који је створен. Егоистичко-хедонистичка оријентација односи превагу и ствара „острашћеност“, што је стање у коме човек постоји и делује као индивидуа. Зато слике људи загледаних у екран неодољиво подсећају на Платонову алегорију пећине, записану око 375. година пре Христа. У апотеози инстантне информације, видокруг се сужава и људи виде само оно што је на екрану. Стање индивидуализма у дигиталном добу је исто оно патолошко стање које је владало и пре, с тим што у низ нездравих, болесних синдрома треба додати и незаинтересованост. Навикнут на тренутне промене рекламног ефекта, на брзину тренутне ексцентричности, човек је заглибљен у утопији. Избрисана је граница између реалности и имагинарности. Нешто попут политичке иреалности у којој живимо. У дигиталној култури која предност даје виртуелној реалности све више се осећа потреба за једним „информационим аскетизмом“ или „дигиталним апофатизмом“ који подразумева уздржаност у односу на владајућу онлајн-фатаморгану. Као што постоји „религиозност“ текста, са истом верском посвећеношћу се данас гледа на мобилни телефон и у електронску пошту у заносу мистерије. Стога изазов који аскетска духовност упућује нашој „фотографској логици“ лежи у захтеву вере, подвига вере, вере у једно Присуство без смрти, што је сасвим непојмљиво нашем технолошком свету инстант и „апсолутне“ комуникације. Подвиг не одлаже, него радије призива и антиципира будућност односећи се према њој лично, епиклетички и онтолошки. Подвигом човек кличе Мараната Долазећем и излази и савремене дигиталне пећине. Упућени на однос Путања од првобитног бунтовништва, које је првосазданог човека довело до незнања Бога, имала је самољубље (φιλαυτία) као свој почетак и свој крај. То је напослетку довело до тога да егоизам постане правило односа међу људима. И док је створен да светом влада самовласношћу датом од Творца, чoвек је злоупотребио дату му могућност окренувши јепротив природе и уводећи у свет пометњу и смрт. У актуелним патолошким условима, оркестар нервних ћелија човека није у стању да складно и правилно изведе симфонију свог организма, управо као што чак ни један Јо Јо Ма на раштимованом виолончелу не може складно одсвирати Мориконеову композицију. Динамично решење за проблем страсти налази се у подвигу очишћења односа љубави према Богу и ближњем, у молитви и катарзи срца. Патологија греха и страсти се надилази од момента када се индивидуа престане одупирати животној заједници са Другим. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. Тако прочишћени наши односи разбијају илузију да реалност живимо само ако је идеализујемо уз помоћ интелигентних компјутера. Старац Емилијан је успео да на органски начин повеже Свете тајне и подвиг и убедљиво показао да се боготворећа благодат лично усваја. Тиме је оцртао јасне црквене предиспозиције живота у Христу. „Све можемо да искористимо; све што нам Бог даје, све што нам други дају, све што се у нама и око нас дешава, све су то ’проводници’ ка Богу“. Дару љубави Божије као једина препрека стоји човеково самољубље („само прљавштина нашег ега није спасење; она нас удаљује од Бога“). Заиста, све нам је дозвољено, али не дајмо да ишта овлада нама (уп. 1 Кор 7, 12). У новије време и модерна наука констатује да је човек незамислив без тежње ка релацији и самонадилажењу. Научна евиденција, понајвише из поља неурологије (која се тиче основне биологије и начина на који се развија мозак), показује да је још као дете човек упућен да буде у односу (hardwired to connect). Захваљујући боголикости (која садржи трансцендентни порив), ми смо „конектовани“ са другим људима и упућени на Бога. Право тумачење ове конекције, какво налазимо у „Слову о трезвеноумљу“ презвитера Исихија, суштинско је за човеково здравље и напредак човечанства. Аскетски оци нас уче необичном искуству по коме што се више опијамо љубављу Божијом, то више бдимо утрезвености. Све ово нас води закључку да љубав и слобода, као покретачи подвига самопревазилажења, имају кључне последице по вечни живот. Оне већ сада човека чине сасвим сличним Богу. Црква је релевантна само зато што је место живљења ове есхатолошке истине. Подвиг на који нас она подстиче води надилажењу страсти и смрти и поистовећује се са искуством Васкрсења као циља живота. Овај свет ће заиста остати лажан уколико га Васкрсење не учини истинитим. Тај истинити свет је нада (за) сваког од нас, укључујући и Теодора са почетка овог есеја. Епископ Максим (Васиљевић) Теологија.нет

Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић

Иако графички дизајн није његова професија, изглед новчаница које је предложио одушевио је бројне кориснике интернета. „Очекивао сам добре реакције, али нисам очекивао да ће цела Србија да дели моје радове“, каже Петар. Што се тиче тема на новчаницама, бирао је мотиве из српске историје јер мисли да она треба да буде представљена на најбољи могући начин. „Покушао сам да направим нешто ново, што није још било код нас урађено, а то је пластични новац“, објашњава млади дизајнер. Размишљао је и о томе да би можда било лепо повезати уметност и историју, па је тако дошао на идеју да на новчаници од 50 динара стави Таковски устанак – слику Паје Јовановића, једног највећих српских сликара. Евентуални званични захтев да његови предлози буду узети у разматрање када се буду правиле нове новчанице мало ће сачекати, јер Петар прво жели да осмисли и уради и остале апоене. Волео би, како каже, да макар буду размотрени његови предлози, јер су се очигледно допали људима, а њему би било задовољство да ради на таквом пројекту. Од хобија до посла Петар није само радио на дизајну нових новчаница, већ има и предлог за нове регистарске таблице. „Ту су ми биле инспирација америчке таблице, где сваки град може да има неке ствоје мотиве на њима. Мислим да би људи били поносни да имају такве таблице на колима“, истиче Петар. Све је радио из хобија, али признаје да је дошло до тога да ће му то можда постати и посао. „Желео бих да се бавим тиме“, искрен је Петар, откривши и да су стигле неке понуде, али да му је, пре свега, драго што се људима толико допао његов рад. Извор: РТС

Један део интервјуа већ је постао виралан на друштвеним мрежама, а ми његов одговор преносимо у целости. “Мрзим теорије завјере, но оне се рађају кад информацијама више не можеш вјеровати, а то се нажалост догодило. Усред оне ужасне блокаде и изолације, 1. августа, послали су ми видео-снимак из Херцег Новог. Вријеме предивно али нигђе никог нема, ни по плажама, ни на обали, ни на мору. Потпуни блажени мир. Рај. Али неки морбидни рај у ком нема никог. Само милијардерски једрењак “American Eagle” бешумно клизи кроз Боку, а на њему, претпостављам, Адам и Ева лично, овај пут милијардери, кулирају на палуби. Напокон не чују еуфорију и буку обичних смртника, која би у том тренутку уобичајено стизала са плажа. Уживају у миру. Тај ме призор ужасно узнемирио, наљутио, нарочито због чињенице што многи од нас нису могли доље да дођу до рођених кућа, док се неки пребогати странци башкаре испред њих. Попиздио сам и разумио да је корона искориштена да се богати напокон ослободе присуства сиротиње. Зашто? Аутоматизацијом производње престала је потреба за радничком класом која од своје тешко стечене наднице купује глупости. Постали смо вишак. Баш као и коњи након појаве парне машине, гдје је један мотор замијенио и до 100 коња. Одједном, преко ноћи, више нису били потребни ни коњи, ни штале, ни сијено. Популација коња драстично се смањила. Нешто мало се гаји за трке, циркус и татар бифтек. Kорону не спорим, умиру људи, леже по болницама, али је искориштена да се богате државе напокон, без пардона, закључају и изолују од сиромашних, дефинитивно забарикадирају од продора миграната. Брине ме и што смо ми са ове спољне стране бодљикаве жице, а она дјелује као да ће да остане за стално. Гледајте бројке колико људи умире од рака, излива крви у мозак, инфаркта. Kад би у медијима овим интензитетом говорили о тим заиста застрашујућим бројкама свијет би колективно почео да се понаша као да се припрема за Олимпијаду, сви би џогирали, пазили шта једу и пију, нико не би пушио, само би се радила гимнастика и јела зелена салата. Kао што рекох, не волим теорије завјере, али зашто нема ниједне ријечи о томе како да подигнемо имунитет? Ово с превентивним мјерама видим као неки перверзно хумани начин да се убрза смањење броја становника на свијету. Укинутом социјализацијом, шоу бизнисом, забавом, туризмом, угоститељством, журкама, фестивалима, драстично се смањује шанса за људском репродукцијом. Теже је данас наћи партнера, орасположити се, загријати, остварити нагон за репродукцијом, за то је потребна блискост, а не видим како то уопште може под изолацијом, рестрикцијама и маскама. Човјек се ипак разликује од мајмуна, потребно му је распалити машту да би му било до репродукције. У супротном, ни мрежасте чарапе, ни халтери, ни штикле се не би производиле, парфеми се не би користили, вино се не би пило, танго се не би играо. Дакле, рестриктивним мјерама смањује се број заражених, али право је питање да ли се смањује број новорођених? Наравно, питали сте ме шта мислим, нисам ни сам сигуран, ослањам се на логику, информацијама се не може више вјеровати, па и ово што ја промишљам прихватите с резервом. Попиздео сам јер је мој основни посао декретом укинут, постао сам вишак као коњ у индустријској револуцији”, закључио је Рамбо за “Време”. Извор: Нова

Прво, израз „психотерапија“ јесте кованица са Запада, настала у различитим психолошким, психоаналитичким и психотерапеутским школама, које не разумеју душу на исти начин на који је разуме православна традиција. „Психом“ модерна психологија назива скуп свесних и несвесних манифестација искустава и понашања. У православној традицији, међутим, израз „психа“ означава духовни елемент човековог постојања, који је у јединству са душом и сачињава ипостас (лично постојање). Ја сам користио израз психотерапија додајући реч православна, и као што сам објаснио много пута, православна психотерапија има другачију антропологију од западне психотерапије. Друго, блиско повезујем израз „психотерапија“ са умно – исихастичком традицијом. Ово је живот описан у делима св. отаца, без обзира на човеков унутрашњи живот, убудности и молитви. Наравно, ова умно – исихастичка традиција може се такође пронаћи у књигама Старог и Новог Завета. Према томе, „православну психотерапију“ треба разумети не као психолошку, емоционалну и интелектуалну равнотежу, већ као начин на који човек упознаје Бога. У суштини, ово је очишћење слике Божије, која је помрачена првобитним грехом, ово је уподобљење Богу, човекова заједница са Богом, односно обожење. Треће, иако је ово предавање о православној психотерапији и односи се на „психу,“ православна психотерапија се уствари користи у лечењу целе личности човекове, и тела и душе, наравно без игнорисања медицинске науке. У ствари, како видимо у светоотачком предању, душа је блиско повезана са телом и постоји веза између ова два елемента човековог постојања. Дакле, унутрашњи мир се односи и на душу и на тело. Важно је напоменути да исихастички покрет, који се догодио у 14. веку, како је објашњено у учењу св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског, и у текстовима Сабора између 1341. и 1368. године, од којих су неки читају у Недељу православља, односе се не само на душу већ и на тело. Варлаам, филозоф који је заговарао западни схоластицизам, умањио је значај људског тела. А насупрот њему, св. Григорије Палама указује на велики значај људског тела, између осталог због оваплоћења Сина и Речи Божије; он развија теолошко учење Цркве о целокупној личности, души и телу. Целокупно дело Цркве бави се исцељењем душе и тела. Кроз Св. Тајне, које су крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак, јелеосвећење цела личност је благословена, и тело и душа. Четврто, православна психотерапија не превиђа медицинске терапеутске методе, чак и модерну психологију, психоанализу и психотерапију. Православна психотерапија има за циљ обожење човека, док хуманистичка психотерапија је заинтересована за човекову психосоматску равнотежу и његову социјализацију, било у оквиру породице или друштва. У ствари, ту мора да постоји сарадња између духовног оца, који користи православну психотерапију и психијатра, који је заинтересован да исцели болести нервног система и психолошку неуравнотеженост. Верујем да се у великој мери израз „православна психотерапија“ односи на психологију, психотерапију и неурологију. Знамо да је у прошлости било велике разлике између психотерапије и неурологије. Међутим, недавно, схватило се да ове две дисциплине морају да сарађују јер болести нервног система утичу на човеков психолошки аспект, а исто тако психолошке болести утичу на нервне ћелије, гене итд. такорећи на само тело. Дакле, православна психотерапија повезује психологију и неурологију, али иде даље од њих јер, како ћемо касније објаснити, православна психотерапија функционише изван граница науке, не игноришући је. У исто време она помаже и психосоматском склопу и социјализацији личности. У поређењу са неким школама психотерапије у Западном свету православна психотерапија има више сличности са егзистенцијалном психологијом – психотерапијом, као што је поменуо Виктор Франкл. У овом контексту искористио сам израз „православна психотерапија“ и он је као такав прихваћен од стране људи који проучавају ствари на озбиљан и одговоран начин. Искрено, морам да напоменем да сам у својим анализама био под утицајем оца Јована Романидиса, који је учио да је православна теологија терапеутска наука и да је хришћанство настало у 20. веку, било би прихваћено као терапеутска наука; у својој методологији оно би било психотерапија или неурологија. Назив једног од његових чланака уствари каже: „Религија је неуробиолошка болест, а православље је њен лек.“ У сваком случају, израз „православна психотерапија“ прихваћен је од стране научника, као што је показала обимна књига под насловом „Приручник психотерапије и религијске различитости“, објављена од стране Америчког психолошког друштва. Ова књига описује терапије које нуде религије. У поглављу „Психотерапија са са православним хришћанима“, коју је написао Тони Јанг, постоји обиман извештај о психотерапији коју нуди православна Црква и умирујућем ефекту који има исповест и Исусова молитва, која делује у срцу. Други, важан чланак написао је Пол Кимисис, „Од неуробиологије до нетварне светлости“, разматрајући велики значај који православно предање има на духовно здравље човека. Основна начела православне психотерапије Када сам писао о „Православној психотерапији“ нисам успоставио нови систем. Једноставно сам сумирао учења Отаца Цркве о терапији личности. У ономе што следи навешћу неке основне принципе, који се могу пронаћи у светоотачком богословљу о човековој терапији. а) Ум и речи По учењу Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина и других отаца Цркве, људска душа поседује рационалну и умну енергију, тзв. разум и ум. Ово су две различите енергије које нису идентичне и које имају другачију мисију. Умна енергија (ум) јесте орган кроз који човек комуницира са Богом и рационална енергија (разум) која има знање и комуницира са творевином. Код прародитеља пре пада ум је деловао природно, примао је благодат Божију која се преносила преко ума у тело и на неразумну творевину. Овако, човеков интелект имао је исправан концепт јер је прихватао благодатно просветљење из ума. Св. Максим Исповедник каже да ум види ствари, посебно Бога, исправно, док просвећени интелект артикулише искуства добијена од ума. Након прародитељског греха ум је био помрачен и поистовећен са интелектом, страстима и средином, како отац Јован Романидис каже. Дакле, ум више није у стању да буде у заједници са Богом и да спознаје Бога. Тако су настали религија и рационализам. Дакле, православна психотерапија се првенствено бави помраченим умом и покушава да га поврати у природно стање и доводи га у стање узвишене природе тако да добија знање о Богу. На овај начин цео човек је посвећен. Дакле, приоритет православне психотерапије није ни неуролошки систем нити само осећања. Она има за циљ добро функционасање умне енергије душе. Кроз ову перспективу постоје промене које се дешавају у људском постојању. Модерна психологија и психотерапија се разликују од „православне психотерапије“ јер оне не знају функцију ума, који је у супротности са природом или по природи или превазилази природу; уствари, оне чак и не знају шта је ум. б) Интелект и осећајни део душе Платон, филозоф, говорио је о два дела душе, разумном и осећајном. Разуман део се бави размишљањем, расуђивањем и решавањем различитих питања у вези филозофије, научног знања, и односа са светом око нас. У осећајном делу душе делују страсти, физичке и менталне. И он тврди да разумни део јесте најплеменитији елемент човековог постојања. Јер душа је по природи бесмртна и препостојала је у свету Божијих идеја, разумни део, бивајући најважнија енергија душе, припадао је нерођеном свету идеја. По Платону, осећајни део душе је повезан са телом. Дакле, да би душа ступила у општење са Богом, њен осећајни део мора да буде угушен. Оци Цркве прихватају поделу душе на разумну и осећајну, без прихватања Платонове теорије о разлици између природно бесмртне душе и природно смрног тела. Они такође одбацују предлог за умртвљењем осећајног дела душе. Уместо тога, они верују у трансформацију осећајног дела душе. У терапију коју оци предлажу јасно је да је интелект повезан са страстима: поносом, неверовањем итд. и осећајни део душе, који је подељен на апетитивни и мотивациони део, доводи се у везу са страстима гнева, шкртости, тражења задовољстава, итд. в) Умна енергија у односу на природне и неприродне страсти У терминологији Отаца ум се још назива и умна енергија и има важну улогу у човековом животу. Св. Максим Исповедник каже да ум који је удаљен од Бога постаје поруга демонима кроз гордост или страсти које су у вези са осећајним делом душе. Ум је оно што успоставља равнотежу у свим енергијама душе и тела. Отац Јован Романидис пише: „У свом природном стању, умна енергија контролише страсти; глад, жеђ, сан, инстинкт самоодржања (тј. страх од смрти), тако да оне постају природне. У болесном стању страсти постају неприродне. У комбинација са неконтролисаном маштом оне стварају магичне религије да обуздају природне силе или да доведу душу у стање радости („еудемониа“) или чак да донесу радост телу и души.“ Анализирајући ово можемо се позвати на учење Св. Јована Дамаскина на разлику између природних и неприродних страсти. Природне страсти су глад, жеђ, умор, итд. Док су неприродне страсти оне које доказују духовну болест човекову. Обе, и неприродне и природне, односе се на тело и душу јер се душа испољава кроз тело. Важно је да природне страсти могу лако да постану неприродне, тј. глад може да постанепрождрљивост, жеђ може да се преобрати у љубав према пићу, умор у млитавост (акедија, униније), итд. Слично томе, неприродне страсти могу да се преобрате у оне природне, прождрљивост се може исцелити, тако да човек једе само колико да одржава тело, љубав према пићу може да постане задовољење потребе за жеђу, умор може да се претвори у снагу, којом би показали љубав према Богу и према човеку итд. Ово дело се одвија умном енергијом, која када правилно функционише ојачана је благодаћу Божијом. Умна енергија спречава да се природне страсти претворе у неприродне и такође лечи неприродне страсти и претвара их у природне. Када говоримо о умној енергији просветљеној благодаћу Божијом ми уствари мислимо на умну молитвусрца. Ово показује велику важност и вредност православне психотерапије, учење и праксу Цркве у лечењу човека, тако да се он понаша исправно према Богу и људима. Ово указује на значај православне психотерапије која се такође бави телом а не само душом. Уствари, ми знамо из медицинске науке да било какви испади душе или тела имају одраз на неуролошко и физичко стање личности. Према томе, када је ум здрав, тј. када умна енергија функционише по природи и превазилази природу, неке телесне болести могуће је спречити а неке исцелити. Ово искључује наследне болести, наравно, али када човек има здрав ум он је у стању да превазиђе последице ових болести трпљењем, издржљивошћу, вером у Бога и молитвом, као и читавим светотајинским животом Цркве. д) Религија и Црква Неколико религијских схоластика говорило је о политеистичким и монотеистичким религијама убрајајући Хришћанство у монотеистичку религију. То је учињено како би се представили заједнички и различити елементи религија. Међутим, према православном предању, Хришћанство није тек религија. То је Црква, Тело Христово. Постоји велика разлика између религије и Цркве. Обично религија идентификује нестворене елементе са творевином, приписујући Богу оно што је заправо створено и коначно. Овако су настале неке религије а доводе се у везу са врачањем, празноверјем и мистицизмом. Хришћантво, међутим, функционише као Црква, наиме, као одређена заједница која је Тело Христово, а Христос је њена глава. Три карактеристике, врачање, сујеверје и мистицизам нису карактеристичне за Цркву. У последња два века било је доста критика упућених религији из филозофске, друштвене и психолошке перспективе. Постоје различите школе које оптужују религије, начин на који оне функционишу и на који изражавају себе. Филозоф Август Комт приказује религију као „духовно отуђење.“ Термин „отуђење“ подразумева да су одређене, важне карактеристике религије изгубљење и претворене у нешто друго. Према његовом мишљењу, човечанство је постепено еволуирало из теолошког стања у метафизичко – филозофско стање, а затим у научно стање. Научни метод посматрања и експериментисања представља испуњење човека. Друштвена наука обухвата све друге науке. Она придаје религијске карактеристике социологији. Тако позитивизам добија мистичну форму и уствари постаје истинска религија са својим богослужењем, својим представницима и свим другим религијским елементима. Ово показује да религија, како се разуме у јавности, у својој магијској и сујеверној форми, јесте „духовно отуђење.“ Филозоф Лудвиг Фојербах описује релегију као „антрополошко отуђење.“ Он пише:„Религија је званично откривање човеквог скривеног блага, исповест његових најинтимнијих мисли, јавно признање његових тајни.“ Пројекција свих ових антрополошких елемената Богу представља антрополошко отуђење. Човек се одриче својих карактеристика како би их приписао Богу. Дакле, божанске особине су уствари људске. Дакле, човек треба да поново открије своје сопствене карактеристике, да престане да их приписује Богу, да их види као своје сопствене и да их развије. Сходно томе, по Фојербаху, „религија је суштина човековог детињства“. Човек мора да настави ка филозофској зрелости и да поврати своју свест а не да настави да пројектује то подсвесно замишљеном бићу, које се назива Бог. Карл Маркс описује религију као „економско отуђење“. Пратећи Фојербахову анализу, он је створио своју сопствену теорију о религији према којој економски фактор улази на сцену, човек постаје отуђен због религије и стога мора бити ослобођен ње. Марксова основна теорија је да је „религија уздах угњетаваног бића“, и то је разлог зашто је она „опијум за народ“, који пати под тешким еконсмским условима. Човечанство би требало да одбаци ове заблуде о свом стању. Дакле, Маркс верује да неправедно друштво доводи до беде и зато настаје религија. Значи да човек мора да се бори да трансформише друштво и ово се дешава кроз револуцију пролетеријата. Када друштвене класе буду укинуте онда ће нестати религија. Фројд описује религију као „психолошко отуђење“. Пратећи анализе поменутих писаца, а посебно Фојербахове теорије, он види религију као пројекцију људске психе до супериорних снага. Дакле, он тумачи религију кроз сукобе у људској психи, не кроз друштвене конфликте. Човек има потребу да створи веровање у натприродне силе које га штите како би избегао опасности које га угрожавају. Из тога следи да је религија бег од стварности, одбацивање правог бола, немогућност да се превазиђе страх од смрти и неизвесност. То је заправо илузија. Заиста такве манифестације, описане од стране четири поменута мислиоца, могу се посматрати у религији. То је разлог зашто Цркву не сматрам религијом. Црква радије функционише као психотерапија ослобађајући човека од свих веровања, митова, сујеверја и мистицизма. Бог је личност која комуницира са човеком у Цркви и онда човек, исцељен од робовања чулима и видљивим стварима, воли Бога и ближњег искрено, он стиче љубав према Богу и љубав према људима. Наравно, добро је познато да многи Хришћани, укључујући и неке православне, осећају да је Црква религија и понашају се на начин који смо раније описали. Међутим, ово не значи да се улога Цркве и њена сврха мењају. Улога и сврха Цркве јесте да се супротстави религији, јер Црква заиста ослобађа човека од религиозне болести. То је оно што су пророци, апостоли, оци и пре свега хришћани чинили. Они су се борили за ослобођење човечанства од религија и идолопоклонства. У свему што сам укратко представио раније, постављене су основе и темељи „православне психотерапије“. Ово је психотерапија која нема сличности ни са једном Западном или Источном психотерапијом; има свој другачији карактер, специфичну посебну антропологију. Ово смо пронашли у св. списима и у светоотачким текстовима, посебно у умносрдачној – исихастичкој Филокалији. Дакле, „православна психотерапија“ као теологија и пракса може се тумачити кроз умну и исихастичку традицију православне Цркве. Запад одбија ову традицију, или ју је заборавио, и заснива се на рационализму, морализму и човековој аутономији. Као резултат овога он открива хуманистичку психологију и психотерапију у намери да реши човекове егзистенцијалне проблеме који се баве питањима изван разума и моралности. Митрополит нафпактоски Јеротеј Превод: Бојана Србљак Преузми књигу „Православна психотерапија“ (pdf) >>> Mystagogy

Господ нам је дао закон, Свето Писмо, Божанско откровење, али пре тога Господ је уложио у човека свој Божански глас, који се назива савест. Савест – је фунција душе наше, и она наравно, много тога говори о човеку. Када човек поступа по природним законима, који су од Бога, то савест одобрава. Али, човек још поседује и вољу. Вољом човек понекад крши тај закон савести и поступа против ње. – Баћушка, може ли се васпитати савест? Или је то урођено својство? – Савест нам је дата од Бога. Она је код човека урођена, као и разум. Човеку се даје интелект, даје се воља и даје се савест. Постоји и још једна функција – религиозни осећај код човека. Он се спаја, долази у везу са нашом душом, савешћу, разумом. И наравно, човеку је дато од рођења васпитање, који су дужни да му дају његови родитељи. Даље га васпитава школа. Али човек непрекидно долази у додир са уобичајеним животом, улицом, и скупља, упија у себе све то што га окружује и то испитује. И наравно, савест је овде руководилац, полицијски, који показује шта је добро, а шта је лоше. – Дешава се, да имајући такав неписани закон унутар себе, глас Божији, савест, човек ипак поступа против савести. Како се дешава тај избор између добра и зла? – Опет, овде све много зависи од васпитања човека. Може овде много зависити и од његових предака, гена, у каквој средини је растао. И његови поступци, наравно, зависиће од тога. Ако је растао у побожној породици, школа га је припремила, јасно је да он не крши, него се стара да поступи према гласу савести. – Баћушка, када савест ћути у човеку и сасвим се не одазива? – Онда када је човек загушио своју савест страстима. То су плодови нарушавања нашег природног владања. Ако човек систематски живи анормално, када страст постаје обичај, човек не чује глас савести. Тада човек поступа покварено, и долази до криминалних прекршаја. Њега поправља само спољашња казна. – Са друге стране често се може чути израз – „живети са спокојном савешћу“ или човек каже: моја савест је чиста. – Ако човек чини добра дела, савест му то одобрава. А ако чини морално нарушавање, савест га наравно демаскира. Али начин његовог васпитања, наравно, утиче на то извршава ли он позитивно или негативно своје радње. – По вашем мишљењу, какву савест човек треба да има? – Треба наравно, непрестано водити духован живот, моралан живот. Живот човека слаже се из промисла Божијег и поступака самог човека. Ако човек живи са молитвом, он живи са помоћу Божијом, делује благодат Божија. Ту је још и учешће Анђела чувара. Сваки човек га има. Он подучава светости. Анђео чувар настоји да се приближи довољно близу човеку да га упућује на добра дела, добре поступке, понашање. Ако човек не чује Анђела, онда је стање његове душе такво, да он не чује Анђела и не види га. Често на човека утичу тамне силе. Када човек не чује Анђела чувара, онда приступа тамна сила, нас неизбежно окружују демони. Али, што је човек ближе Богу, морално чистији, тиме су зли духови даљи. Они то не могу, ако човек поштено живи, моли се. Али, када човек изгуби везу са Богом, не моли се, онда му нечастиви уноси свакаве зле мисли, зле намере и поступке. – Баћушка, које су ваше жеље свима онима, који настоје да живе по савести? – Дај Боже, да човек заиста живи тако, како тражи и хоће од нас Господ. Господ нам жели добро. Човек је створен за милосрђе и блаженство праведника. Ради тога и дао нам могућност да живимо побожно, у славу Божију. Ако ми то сами желимо и водимо рачуна о томе, усмеримо своје снаге онда, наравно, ми добијамо од Бога милост и избегавамо страшне последице. Например, наше здравље је за нас – драгоцени Божији дар. Он у нама живи, и када се ми владамо како Господ жели, за наш побожан живот и спасење наше душе. Помози Господе да се сви учврстимо у добром, да приличимо животу са Богом. Разговори емитовани на ТВ каналу „Сојуз“

То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао. У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи. Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав. Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора. Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе. Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би! Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће. Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрoшћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму. Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом. Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа. св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки) – „Тумачење великопосне молитве св. Јефрема Сирина“

Kако се борити са унинијем и његовим последицама Велики руски светитељ преподобни Серафим Саровски је говорио: “Треба се удаљавати од унинија и трудити се имати радостан дух, а не тужан. Према Сираху “туга је многе убила, а од ње нема користи” (Сир. 31, 25)”. Али како се удаљити од унинија? Сетимо се на почетку чланка поменутог несрећног младог бизнисмена, који током многих година не може ништа да уради са унинијем које га не напушта. Он се на свом искуству уверио у истинитост речи светог Игњатија (Брјанчанинова): “Овоземаљске забаве само заглушују тугу; оне је не искорењују: мало је ућуте и туга одахнувши и као да је укрепљена тим одмором почиње да делује још јаче”. Сада је дошло време да кажемо нешто детаљније о тој посебној животној оклоности тог бизнисмена, коју смо раније прећутали. Његова жена је дубоко верујућа и ослобођена је те мрачне туге којом је обавијен живот њеног мужа. Он зна да је она верница, да одлази у цркву и чита православне књиге, као и то да она нема “депресије”. Али свих тих година колико су њих двоје заједно њему ни једном није дошло у главу да повеже те чињенице и покуша и сам да иде у цркву, да прочита Јеванђеље …Он као и раније редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање али не и исцељење. Kолико људи постају изнемогли од те душевне болести не желећи да поверују да је исцељење – сасвим поред њих. И тај бизнисмен је нажалост један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана он заинтересовао за веру која његовој жени даје снагу да се не преда унинију и сачува животну радост. Али авај, то се још није десило. И дотле ће он остати убројан у оне несрећнике за које је свети Димитрије Ростовски рекао: “Нема код праведника туге која се не би претворила у радост, као ни код грешника радости која се не би претворила у тугу”. Али ако би се одједном тај бизнисмен обратио ризници православне вере шта би он сазнао о свом стању и какве би методе исцељења добио? Сазнао би између осталог да у свету постоји духовна реалност и да делују духовна бића: добра – Ангели и лоша – зли духови. Последњи по својој злоби теже да причине што је могуће већу штету човековој души и да га одврате од Бога и од пута ка спасењу. То су непријатељи који се труде да убију човека како духовно тако и телесно. Они користе разне методе за остварење тог свог циља а међу њима је најраспрострањенија – убацивање људима одређених мисли и осећања, па тако и помисли унинија и очајања. Њихова лукавост се састоји у томе што се зли духови труде да убеде човека да су то његове сосптвене мисли. Неверујући или маловерни човек је потпуно неприпремљен за такву саблазан и не зна како да се односи према таквим мислима већ их заиста прихвата као соспствене и следећи их све је ближе погибији – исто као и путник у пустињи који прихвата фатаморгану као истинито виђење, почиње да је прати и све даље одлази у дубину безживотне пустиње. Верујући и духовно искусан човек зна за постојање непријатеља и за његову лукавост, уме да распознаје његове помисли и да их одсеца, па самим тим и да се успешно супротстави злим духовима и победи их. Човек у унинију није онај који повремено има помисли унинија, већ онај који је њима побеђен и не бори се. И супротно томе, није ослобођен од унинија онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи, већ онај који се с њима бори и побеђује их. Свети Јован Златоусти је говорио: “Страшно униније је штетније од сваког другог демонског дејства, јер демони ако неким владају онда је то преко унинија”. Али ако је човека дубоко поразио дух унинија, ако су демони добили такву власт над њим, значи да је сам човек урадио нешто што им је дало такву власт над њим. Горе у тексту је већ речено да је један од узрока унинија код неверујућих одсуство вере у Бога и сагласно томе одустсво живе везе с Њим, Извором сваке радости и добра. Али и одсуство вере је нешто што је ретко кад природно за човека. Веру у човеку убија нераскајани грех. Ако човек греши и не жели да се каје онда он раније или касније неузбежно губи веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова. Неверујући сами себе лишавају два најефикаснија начина борбе са депресијом – покајања и молитве. “Молитва и непрекидно размишљање о Богу искорењују униније”, пише преподобни Јефрем Сирин. Треба да наведемо списак основних средстава борбе са унинијем, којима располаже хришћанин. О њима говори свети Инокентије Херсонски: “Без обзира због чега настаје униније, молитва је увек прво и последње средство против њега. У молитви човек стаје директно пред лице Божије: јер ако стане на сунце и не може а да се не озари светлошћу и да не осети топлину, тим су пре духовна светлост и топлота директне последице молитве. Поред тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светог, а где је Дух Утешитељ тамо нема места унинију, тамо је и сама туга сладост. Читање и слушање речи Божије, посебно Новог завета је такође снажно средство против унинија. Спаситељ није узалуд призивао к Себи све уморне и натоварене обећавајући им мир и радост. Ту радост Он није понео са Собом на небо већ ју је у потпуности оставио у Јеванђељу за све тужне и оне у унинију. Јеванђеље је за све тужне и оне у унинију. Kо се испуњава јеванђелским духом тај престаје да тугује: јер дух Јеванђеља је дух мира, успокојења и радости.Богослужења, а посебно свете тајне Цркве су такође велики лек против духа унинија јер у Цркви, као у дому Божијем, за њега нема места; тајне су све усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно тајна исповести и Причешћа. Скидајући са себе тежину грехова путем исповести душа осећа лакоћу и бодрост, а примајући у Евхаристији Тело и Kрв Господњу осећа оживљење и радост. Разговори са људима који су богати хришћанским духом је такође средство против унинија. У разговору ми мање или више излазимо из мрачне унутрашње дубине у коју се душа погружава због унинија; поред тога, разменом мисли и осећања у разговору са таквим људима, осећамо од њих неку снагу и животност која је тако потребна у стању унинија. Размишљање о утешним стварима – јер мисао у стању унинија или уопште не делује или кружи око тужних ствари. Да би се избавили од унинија треба себе приморати да се мисли о супротном. Бављење неким физичким радом такође одстрањује униније. Нека човек у унинију почне да ради, чак и не желећи; нека настави да ради чак и безуспешно; од кретања оживљава најпре тело а потом и дух и човек почиње да осећа бодрост; мисли се у току рада неприметно одвоје од ствари које наводе чоевка на тугу, а то већ много значи у стању унинија”. Молитва Због чега је молитва најделотворније средство против унинија? Из много разлога. Kао прво, када се у време унинија молимо самим тим се боримо против злог духа који покушава да нас убаци у то униније. Он то чини ради тога да бисмо очајавали и одступили од Бога, то је његова замисао; када се с молитвом обраћамо к Богу кидамо све непријатељске лукавости показујући да нисмо упали у његову замку већ, напротив, користимо његове замке да бисмо појачали везу са Богом коју је зли дух покушао да прекине. Kао друго, пошто је униније у већини случајева последица наше гордости онда молитва помаже да се исцелимо и од те страсти, то јест она извлачи из земље сам корен унинија. Јер свака смирена молитва Богу за помоћ –чак и најкраћа као “Господи помилуј!” значи да признајемо своју слабост и ограниченост и почињемо да верујемо Богу више него себи. И зато свака таква молитва чак изговорена на силу представља ударац за гордост, сличан удару огромног клатна које руши зидове старих кућа. И коначно, треће и најважније: молитва помаже зато што представља обраћање к Богу Kоји Једини заиста може да помогне у свакој чак и најбезизлазнијој ситуацији; Он Једини има снагу да пружи истинску утеху и радост и слободу од унинија”. „Господ нам помаже у тугама и искушењима. Он нас ослобађа од њих и даје нам снагу да их лако прескачемо а да их чак ни не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу онда нас никаква невоља не може смутити а радост ће испунити наше срце тако да ћемо се радовати и у невољама и у време искушења.” (преподобни Никон Оптински) Kоје молитве треба читати против унинија? Неки саветују да се треба молити ангелу чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да треба читати акатист Исусу Сладчајшему. Такође се саветује да се много пута узастпоно изговори молитва “Богородице Дјево радујсја”, надајући се да ће Господ ради молитава Мајке Божије дати мир нашој души. Али посебну пажњу заслужује савет светог Игњатија (Брјанчанинова), који је препоручио да се за време унинија понављају ове речи и молитве: “Слава Богу за све”. “Господе! Предајем се Твојој Светој вољи! Нека буде Воља Твоја”. “Господе! Благодарим Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш”. “Одиста примам по делима мојим; помени ме Господе у Царству Твоме”. Свети Оци су приметили да је човеку посебно тешко да се моли у стању унинија. И зато не могу сви одмах да испуњавају велика молитвена правила већ свако може да изговара те кратке молитве на које је указао свети Игњатије. Што се тиче невољности за молитву у унинију и очајању треба схватити да тај осећај не долази од нас већ га је зли дух убацио у нас посебно с тим циљем, да би нас лишио тог оружја којим можемо да га победимо. Свети Тихон Задонски овако говори о тој невољности за молитву у стању унинија:“Саветујем ти следеће; убеђуј себе и принуђуј на молитву и на свако добро дело, чак и ако то не желиш. Kао што људи бичују лењог коња да би ишао и трчао тако и ми треба да се принуђујемо на свако добро дело а посебно на молитву. Видевши такав наш труд и старање, Господ ће нам дати радост и усрдност”. Од четири фразе које је предложио свети Игњатије, две су захвалне. О томе, због чега је њих дао, он сам објашњава:“Посебно се благодарењем Богу одгоне тужне помисли; при наиласку таквих помисли благодарење се изговара једноставним речима, са пажњом и често – док се у срцу не осети мир. У тужним помислима нема никаквог смисла: оне не избављају од невоља, не доносе никакву помоћ, само растројавају душу и тело. Значи оне су од злих духова и треба их одгонити од себе… Благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху, а напослетку и небеску радост – залог, предукус вечне радости”. У време очајања зли духови човеку убацују мисао да њему нема спасења и да његови греси не могу бити опроштени. То је највећа демонска лаж! “Нека нико не говори: “Много сам се огрешио, нема ми опроштаја”. Kо тако говори, заборавља на Онога Kоји је доашо на земљу ради страдалника и рекао: “…бива радост пред Анђелима Божијим за једног грешника који се каје” (Лк. 15, 10) и још: “Ја сам дошао да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање” (Лк. 5, 32)“, учи преподобни Јефрем Сирин. Док је човек жив за њега заиста постоји могућност да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да добивши опроштај измени свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Зли духови покушавају да лише човека те могућности убацујући му помисли очајања и самоубиства – јер је покајање немогуће после смрти. Тако да “нико од људи који су чак дошли до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако су задобили навику и ушли у природу самог зла”. (Свети Јован Златоусти) Свети Тихон Задонски објашњава да искушење унинијем и очајањем чини хришћанина пажљивијим и искуснијим у духовном животу. И “што дуже траје” такво искушење, “то ће оно донети души већу корист”. Православни хришћанин зна да колико је туга тежа од свих других искушења толико ће већу награду добити они који су је поднели с трпљењем. У борби са унинијем се дарује највећи венац. И зато “нећемо бити у унинију када нам се шаљу горчине и невоље већ ћемо се напротив радовати јер идемо путем светих”, саветује преподобни Јефрем Сирин. Бог се увек налази поред сваког од нас и не дозвољава злим духовима да поразе човека унинијем онолико колико би они хтели. Он нам је даровао слободу и Он се такође брине о томе да нам тај дар нико не одузме. Тако да човек у сваком тренутку може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Уколико човек то не ради – то је његов избор, зли духови сами нису у стању да га на то принуде. У закључку желимо да приложимо молитву коју је саставио свети Димитрије Ростовски за људе који страдају од унинија: Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Оче доброте и сваке утехе, Kоји нас тешиш у свакој нашој невољи! Утеши свакога ко је у невољи, ко тугује, очајава опетерћен духом унинија. Јер сваки човек је створен рукама Твојим, умудрен премудрошћу, узвеличан десницом Твојом, прослављен добротом Твојом… Али посећени смо сада Твојом Очинском казном, краткотрајним невољама! Ти састрадално кажњаваш онога кога љубиш и милујеш и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши помилуј и утоли тугу нашу; пошаљи нам милост Твоју, дивни у светима Владико, Непостижни у судбама Господе и благословени у делима Твојим у векове векова. Амин. Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина

Kако се униније испољава и које су његове последице Униније се испољава чак и у човековој мимици и понашању: изразом лица које се тако и зове – унило, опуштеним раменима, покуњеном главом, одсуством интересовања за околину и своје стање. Може се приметити и непрекидно снижени артеријски притисак. Такође је карактеристична душевна инертност. Добро расположење људи који их окружују изазива код оних у унинију недоумицу, раздражљивост и јавни или скривени протест. Свети Јован Злаотоусти је говорио да“душа која је обузета тугом не може ништа здраво ни да говори, ни да слуша”, а преподобни Нил Синајски је сведочио: “Kао што болесник не може да носи тешко бреме, тако и онај у стању унинија није у стању да брижљиво испуњава Божија дела, јер су код првог телесне снаге у растројству а други нема душевне снаге”. Према речима преподобног Јована Kасијана такво стање човека “му не дозвољава да се моли са уобичајеном ревношћу срца, ни да се бави читањем светих дела, нити да буде миран и кротак према братији; нетрпељив је и неспособан за све радне обавезе или богослужења, све је код њега угушено мучним очајањем. Kао мољац одећи и црв дрвету, тако и туга штети човечијем срцу”. Даље свети отац набраја пројаве тог греховног болесног стања. “Од унинија се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, празнина, сањивост, неспокојство, непостојаност ума и тела, разговорљивост … Човека кога оно почне да савлађује приморава га да буде лењив, без икаквог духовног напредовања; потом га чини непостојаним, празним и лењим за свако дело”. Такве су пројаве унинија. А очајање има још и теже пројаве. Човек који је у очајању, то јест који је изгубио сваку наду често се одаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим гресима, сматрајући се ионако за палог. Kрајња пројава очајања је како је већ речено – самоубиство. Сваке године на земаљској кугли милион људи оконча живот самоубиством. Страшно је и замислити тај број који превазилази број становника многих земаља. У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, број је 2008. године смањен за половину али Русија и даље остаје међу земљама са највећим бројем самоубистава. Заиста, у сиромашним земљама има више самоубистава него у богатим и економски стабилним. То није чудно јер код првих постоји више повода за самоубиство. Али од те беде нису ослобођене ни најбогатије земље ни најбогатији људи јер при спољњем благостању душа неверујућег човека често чак јасније осећа тескобну празнину и непрекидно незадовољство, како је био случај са тим успешним бизнисменом кога смо споменули на почетку чланка. Али њега од тог ужасног удела, који сваке године однесе милион људи, може да спасе та посебна околност коју има и које су лишени многи од тих несрећника који себе очајањем доводе до самоубиства. Од чега униније и његове последице настају Униније настаје од неповерења према Богу, тако да се још може рећи да је то плод маловерја. Али шта је то неповерење према Богу и маловерје? Оно не настаје само од себе, ниоткуда. Оно се јавља као последица тога што човек превише верује себи, и има превише високо мишљење о себи. И што више човек верује себи то мање има поверења у Бога. А уздање у себе више него у Бога је – најјаснији знак гордости. Први корен унинија – гордост И зато је према речима преподобног Антонија Оптинског “очајање је последица гордости”. Ако од себе очекујеш све најгоре онда никада нећеш очајавати и само ћеш се смиривати и мирно кајати”. “Очајање је разобличитељ неверја које је присутно у срцу: човек који се узда и верује у себе неће покајањем устати из греха” (свети Теофан Затворник). Чим се у животу гордељивца деси нешто што разобличава његову немоћ и неоснованост поверења самом себи он одмах почиње да очајава и упада у униније. А то може да се деси из најразличитијих узрока: од самољубља или зато што нешто не бива по нашем, као и од сујете, када човек види да се њему равни користе великим предностима у односу на њега; или од притешњених животних околности, како о томе сведочи преподобни Амвросије Оптински. Човек који је смирен и верује у Бога зна да се тим непријатним околностима испитује и укрепљује његова вера, као што се учвршћују мишићи спротисте на тренинзима; он зна да је Бог поред њега и да Он неће ставити на његова плећа искушење које не може да поднесе. Такав човек који се узда у Бога никада не упада у униније чак и у веома тешким животним околностима. Горедљивац који се узда у себе чим се нађе у тешким околностима, које сам нема снаге да промени, одмах упада у униније мислећи да ако он не може да исправи то што се десило то онда значи да нико други не може; још притом тугује и гневи се због тога што су му те околности показале његову сопствену слабост, што гордељив човек не може мирно да поднесе. Управо због тога што су униније и очајање последица и у одређеном смислу демонстрација неверја у Бога један од светитеља је рекао: “У тренутку очајања знајте да вас Господ не оставља већ ви Њега!”. Дакле гордост и маловерје су неки од главних узрока унинија и очајања али далеко од тога да су и једини. Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања које настају из различитих узрока: “Постоји очајање које се јавља као последица многих грехова, обремењене савести и неиздржљиве туге, када се душа због мноштва рана, погружава и због њиховог великог броја утапа у дубину безнађа. Али постоји очајање и друге врсте, које се јавља због гордости и преузношења, када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад… Прво исцељују уздржање и нада; а од другог – смирење и неосуђивање никога”. Други корен унинија – незадовољеност страсти Дакле, што се тиче друге врсте очајања, које настаје од гордости, показали смо у тексту више какав је његов механизам. А шта се подразумева под првом врстом које настаје “од великог броја грехова”? Та врста унинија како тврде свети Оци настаје онда када нека страст није задовољена. Kако пише преподобни Јован Kасијан, униније се “рађа од незадовољене жеље неке користи, када неко види да је изгубио наду замишљену у сопственом уму да добије неке ствари”. На пример, човек који страда од преједања, и болује од чира или дијабетеса, биће у унинију зато што не може да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; себичан човек – због тога што не може да избегне трошење новца и тако даље. Униније прати практично све незадовољене греховне жеље, уколико их се човек не одрекне из овог или оног разлога. И зато преподобни Нил Синајски каже: “Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.” По мери повећања унинија у човеку конкретне жеље губе своје значење и остаје душевно стање које је отисак управо тих жеља, које нису могле да буду испуњене. Тада се како сведочи преподобни Јован Kасијан “подвргавамо таквој туги да не можемо са уобичајеном пријатношћу да поздравимо пријатне особе и наше рођаке, и шта год да нам они кажу у неком пристојном разговору све ће нам се чинити прекомерним и нећемо им дати пријатан одговор када су сви делови нашег срца испуњени горчином”. И зато је униније као блато: што се човек више погружава у њега, то му је теже да се извуче из њега. Остали корени унинија У тексту горе су описани узроци који подстичу униније код неверујућих и маловерних људи. Међутим униније напада и верујуће људе, иако мање успешно. Али то је већ из других разлога. О тим узроцима детаљно пише свети Инокентије Херсонски: “Има много извора унинија – и спољашњих и унутрашњих. Kао прво, код душа које су чисте и близу савршенства униније може да настане као последица тога што их је Божија благодат привремено напустила. Стање благодати је најблаженије. Али да онај који се налази у таквом стању не би сматрао да је оно последица његових сопствених савршенстава благодат се понекад удаљује остављајући свог љубимца самом себи. Тада се светој души чини да је усред дана наступила поноћ: у души се јавља тама, хладноћа, мртвило и заједно с тим униније. Kао друго, униније како сведоче људи који имају искуства у духовном животу, дешава се од деловања духа таме. Немајући могућност да прелести душу на путу ка небу овоземаљским добрима и задовољствима, непријатељ спасења се обраћа супротном средству и наводи на душу униније. У таквом стању душа бива као путник, одједном прекривен маглом и облаком: не види ни оно што је испред ни оно што је иза; не зна шта да ради; губи бодрост и упада у недоумицу. Трећи извор унинија је наша пала, нечиста природа умртвљена грехом. Докле делујемо по самољубљу, испуњени духом света и страстима, дотле је наша природа весела и жива. Али промените животни правац; сиђите са широког пута овога света на узани пут хришћанског одрицања, почните са покајањем и сопстевним исправљањем – тог трена ће се у вама отворити празнина, духовна немоћ, осетиће се умртвљеност срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњему, дотле је дух унинија, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти унинија се најчешће подвргавају грешници после сопственог обраћења. Четврти уобичајени извор духовног унинија је недостатак, а тим пре престанак одређене делатности. Преставши да употребљава своје снаге и способности душа губи живост и бодрост, постаје јалова; претходна дела јој сада причињавају незадовољство и досаду. Униније може да настане и због различитих тужних случајева у животу: смрти сродника и вољених особа, губитка части, достојанства и других несрећних околности. Све је то по закону наше природе повезано са непријатношћу и тугом; али по закону те исте природе та туга треба да се смањује временом и нестане потпуно када јој се човек не предаје. У противном случају се формира дух унинија. Униније може да се јави и од неких мисли, посебно мрачних и тешких, и када се душа превише преда сличној мисли и не гледа на ствари у светлости вере и Јеванђеља. Тако на пример човек може лако да упадне у униније од честог размишљања о неправди која влада у свету, о томе како праведни овде страдају а непоштени се довијају и добро им је. Kоначно, извор душевног унинија могу да буду разна болесна телесна стања, а посебно неких његових делова. Трећи део >>> Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина