Митрополит Јеротеј Влахос: Основи православне психотерапије

Прво, израз „психотерапија“ јесте кованица са Запада, настала у различитим психолошким, психоаналитичким и психотерапеутским школама, које не разумеју душу на исти начин на који је разуме православна традиција. „Психом“ модерна психологија назива скуп свесних и несвесних манифестација искустава и понашања. У православној традицији, међутим, израз „психа“ означава духовни елемент човековог постојања, који је у јединству са душом и сачињава ипостас (лично постојање). Ја сам користио израз психотерапија додајући реч православна, и као што сам објаснио много пута, православна психотерапија има другачију антропологију од западне психотерапије.

Друго, блиско повезујем израз „психотерапија“ са умно – исихастичком традицијом. Ово је живот описан у делима св. отаца, без обзира на човеков унутрашњи живот, убудности и молитви. Наравно, ова умно – исихастичка традиција може се такође пронаћи у књигама Старог и Новог Завета. Према томе, „православну психотерапију“ треба разумети не као психолошку, емоционалну и интелектуалну равнотежу, већ као начин на који човек упознаје Бога. У суштини, ово је очишћење слике Божије, која је помрачена првобитним грехом, ово је уподобљење Богу, човекова заједница са Богом, односно обожење.

Треће, иако је ово предавање о православној психотерапији и односи се на „психу,“ православна психотерапија се уствари користи у лечењу целе личности човекове, и тела и душе, наравно без игнорисања медицинске науке. У ствари, како видимо у светоотачком предању, душа је блиско повезана са телом и постоји веза између ова два елемента човековог постојања. Дакле, унутрашњи мир се односи и на душу и на тело. Важно је напоменути да исихастички покрет, који се догодио у 14. веку, како је објашњено у учењу св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског, и у текстовима Сабора између 1341. и 1368. године, од којих су неки читају у Недељу православља, односе се не само на душу већ и на тело. Варлаам, филозоф који је заговарао западни схоластицизам, умањио је значај људског тела. А насупрот њему, св. Григорије Палама указује на велики значај људског тела, између осталог због оваплоћења Сина и Речи Божије; он развија теолошко учење Цркве о целокупној личности, души и телу.

Целокупно дело Цркве бави се исцељењем душе и тела. Кроз Св. Тајне, које су крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак, јелеосвећење цела личност је благословена, и тело и душа.

Четврто, православна психотерапија не превиђа медицинске терапеутске методе, чак и модерну психологију, психоанализу и психотерапију. Православна психотерапија има за циљ обожење човека, док хуманистичка психотерапија је заинтересована за човекову психосоматску равнотежу и његову социјализацију, било у оквиру породице или друштва. У ствари, ту мора да постоји сарадња између духовног оца, који користи православну психотерапију и психијатра, који је заинтересован да исцели болести нервног система и психолошку неуравнотеженост.

Верујем да се у великој мери израз „православна психотерапија“ односи на психологију, психотерапију и неурологију. Знамо да је у прошлости било велике разлике између психотерапије и неурологије. Међутим, недавно, схватило се да ове две дисциплине морају да сарађују јер болести нервног система утичу на човеков психолошки аспект, а исто тако психолошке болести утичу на нервне ћелије, гене итд. такорећи на само тело. Дакле, православна психотерапија повезује психологију и неурологију, али иде даље од њих јер, како ћемо касније објаснити, православна психотерапија функционише изван граница науке, не игноришући је. У исто време она помаже и психосоматском склопу и социјализацији личности.

У поређењу са неким школама психотерапије у Западном свету православна психотерапија има више сличности са егзистенцијалном психологијом – психотерапијом, као што је поменуо Виктор Франкл.

У овом контексту искористио сам израз „православна психотерапија“ и он је као такав прихваћен од стране људи који проучавају ствари на озбиљан и одговоран начин. Искрено, морам да напоменем да сам у својим анализама био под утицајем оца Јована Романидиса, који је учио да је православна теологија терапеутска наука и да је хришћанство настало у 20. веку, било би прихваћено као терапеутска наука; у својој методологији оно би било психотерапија или неурологија. Назив једног од његових чланака уствари каже: „Религија је неуробиолошка болест, а православље је њен лек.“

У сваком случају, израз „православна психотерапија“ прихваћен је од стране научника, као што је показала обимна књига под насловом „Приручник психотерапије и религијске различитости“, објављена од стране Америчког психолошког друштва. Ова књига описује терапије које нуде религије. У поглављу „Психотерапија са са православним хришћанима“, коју је написао Тони Јанг, постоји обиман извештај о психотерапији коју нуди православна Црква и умирујућем ефекту који има исповест и Исусова молитва, која делује у срцу.

Други, важан чланак написао је Пол Кимисис, „Од неуробиологије до нетварне светлости“, разматрајући велики значај који православно предање има на духовно здравље човека.

Основна начела православне психотерапије

Када сам писао о „Православној психотерапији“ нисам успоставио нови систем. Једноставно сам сумирао учења Отаца Цркве о терапији личности. У ономе што следи навешћу неке основне принципе, који се могу пронаћи у светоотачком богословљу о човековој терапији.

а) Ум и речи

По учењу Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина и других отаца Цркве, људска душа поседује рационалну и умну енергију, тзв. разум и ум. Ово су две различите енергије које нису идентичне и које имају другачију мисију. Умна енергија (ум) јесте орган кроз који човек комуницира са Богом и рационална енергија (разум) која има знање и комуницира са творевином.

Код прародитеља пре пада ум је деловао природно, примао је благодат Божију која се преносила преко ума у тело и на неразумну творевину. Овако, човеков интелект имао је исправан концепт јер је прихватао благодатно просветљење из ума. Св. Максим Исповедник каже да ум види ствари, посебно Бога, исправно, док просвећени интелект артикулише искуства добијена од ума.

Након прародитељског греха ум је био помрачен и поистовећен са интелектом, страстима и средином, како отац Јован Романидис каже. Дакле, ум више није у стању да буде у заједници са Богом и да спознаје Бога. Тако су настали религија и рационализам.

Дакле, православна психотерапија се првенствено бави помраченим умом и покушава да га поврати у природно стање и доводи га у стање узвишене природе тако да добија знање о Богу. На овај начин цео човек је посвећен. Дакле, приоритет православне психотерапије није ни неуролошки систем нити само осећања. Она има за циљ добро функционасање умне енергије душе. Кроз ову перспективу постоје промене које се дешавају у људском постојању. Модерна психологија и психотерапија се разликују од „православне психотерапије“ јер оне не знају функцију ума, који је у супротности са природом или по природи или превазилази природу; уствари, оне чак и не знају шта је ум.

б) Интелект и осећајни део душе

Платон, филозоф, говорио је о два дела душе, разумном и осећајном. Разуман део се бави размишљањем, расуђивањем и решавањем различитих питања у вези филозофије, научног знања, и односа са светом око нас. У осећајном делу душе делују страсти, физичке и менталне. И он тврди да разумни део јесте најплеменитији елемент човековог постојања. Јер душа је по природи бесмртна и препостојала је у свету Божијих идеја, разумни део, бивајући најважнија енергија душе, припадао је нерођеном свету идеја. По Платону, осећајни део душе је повезан са телом. Дакле, да би душа ступила у општење са Богом, њен осећајни део мора да буде угушен.

Оци Цркве прихватају поделу душе на разумну и осећајну, без прихватања Платонове теорије о разлици између природно бесмртне душе и природно смрног тела. Они такође одбацују предлог за умртвљењем осећајног дела душе. Уместо тога, они верују у трансформацију осећајног дела душе. У терапију коју оци предлажу јасно је да је интелект повезан са страстима: поносом, неверовањем итд. и осећајни део душе, који је подељен на апетитивни и мотивациони део, доводи се у везу са страстима гнева, шкртости, тражења задовољстава, итд.

в) Умна енергија у односу на природне и неприродне страсти

У терминологији Отаца ум се још назива и умна енергија и има важну улогу у човековом животу. Св. Максим Исповедник каже да ум који је удаљен од Бога постаје поруга демонима кроз гордост или страсти које су у вези са осећајним делом душе. Ум је оно што успоставља равнотежу у свим енергијама душе и тела.

Отац Јован Романидис пише: „У свом природном стању, умна енергија контролише страсти; глад, жеђ, сан, инстинкт самоодржања (тј. страх од смрти), тако да оне постају природне. У болесном стању страсти постају неприродне. У комбинација са неконтролисаном маштом оне стварају магичне религије да обуздају природне силе или да доведу душу у стање радости („еудемониа“) или чак да донесу радост телу и души.“

Анализирајући ово можемо се позвати на учење Св. Јована Дамаскина на разлику између природних и неприродних страсти. Природне страсти су глад, жеђ, умор, итд. Док су неприродне страсти оне које доказују духовну болест човекову. Обе, и неприродне и природне, односе се на тело и душу јер се душа испољава кроз тело.

Важно је да природне страсти могу лако да постану неприродне, тј. глад може да постанепрождрљивост, жеђ може да се преобрати у љубав према пићу, умор у млитавост (акедија, униније), итд. Слично томе, неприродне страсти могу да се преобрате у оне природне, прождрљивост се може исцелити, тако да човек једе само колико да одржава тело, љубав према пићу може да постане задовољење потребе за жеђу, умор може да се претвори у снагу, којом би показали љубав према Богу и према човеку итд.

Ово дело се одвија умном енергијом, која када правилно функционише ојачана је благодаћу Божијом. Умна енергија спречава да се природне страсти претворе у неприродне и такође лечи неприродне страсти и претвара их у природне. Када говоримо о умној енергији просветљеној благодаћу Божијом ми уствари мислимо на умну молитвусрца.

Ово показује велику важност и вредност православне психотерапије, учење и праксу Цркве у лечењу човека, тако да се он понаша исправно према Богу и људима. Ово указује на значај православне психотерапије која се такође бави телом а не само душом. Уствари, ми знамо из медицинске науке да било какви испади душе или тела имају одраз на неуролошко и физичко стање личности. Према томе, када је ум здрав, тј. када умна енергија функционише по природи и превазилази природу, неке телесне болести могуће је спречити а неке исцелити. Ово искључује наследне болести, наравно, али када човек има здрав ум он је у стању да превазиђе последице ових болести трпљењем, издржљивошћу, вером у Бога и молитвом, као и читавим светотајинским животом Цркве.

д) Религија и Црква

Неколико религијских схоластика говорило је о политеистичким и монотеистичким религијама убрајајући Хришћанство у монотеистичку религију. То је учињено како би се представили заједнички и различити елементи религија. Међутим, према православном предању, Хришћанство није тек религија. То је Црква, Тело Христово. Постоји велика разлика између религије и Цркве.

Обично религија идентификује нестворене елементе са творевином, приписујући Богу оно што је заправо створено и коначно. Овако су настале неке религије а доводе се у везу са врачањем, празноверјем и мистицизмом. Хришћантво, међутим, функционише као Црква, наиме, као одређена заједница која је Тело Христово, а Христос је њена глава. Три карактеристике, врачање, сујеверје и мистицизам нису карактеристичне за Цркву.

У последња два века било је доста критика упућених религији из филозофске, друштвене и психолошке перспективе. Постоје различите школе које оптужују религије, начин на који оне функционишу и на који изражавају себе.

Филозоф Август Комт приказује религију као „духовно отуђење.“ Термин „отуђење“ подразумева да су одређене, важне карактеристике религије изгубљење и претворене у нешто друго. Према његовом мишљењу, човечанство је постепено еволуирало из теолошког стања у метафизичко – филозофско стање, а затим у научно стање. Научни метод посматрања и експериментисања представља испуњење човека. Друштвена наука обухвата све друге науке. Она придаје религијске карактеристике социологији. Тако позитивизам добија мистичну форму и уствари постаје истинска религија са својим богослужењем, својим представницима и свим другим религијским елементима. Ово показује да религија, како се разуме у јавности, у својој магијској и сујеверној форми, јесте „духовно отуђење.“

Филозоф Лудвиг Фојербах описује релегију као „антрополошко отуђење.“ Он пише:„Религија је званично откривање човеквог скривеног блага, исповест његових најинтимнијих мисли, јавно признање његових тајни.“ Пројекција свих ових антрополошких елемената Богу представља антрополошко отуђење. Човек се одриче својих карактеристика како би их приписао Богу. Дакле, божанске особине су уствари људске. Дакле, човек треба да поново открије своје сопствене карактеристике, да престане да их приписује Богу, да их види као своје сопствене и да их развије. Сходно томе, по Фојербаху, „религија је суштина човековог детињства“. Човек мора да настави ка филозофској зрелости и да поврати своју свест а не да настави да пројектује то подсвесно замишљеном бићу, које се назива Бог.

Карл Маркс описује религију као „економско отуђење“. Пратећи Фојербахову анализу, он је створио своју сопствену теорију о религији према којој економски фактор улази на сцену, човек постаје отуђен због религије и стога мора бити ослобођен ње. Марксова основна теорија је да је „религија уздах угњетаваног бића“, и то је разлог зашто је она „опијум за народ“, који пати под тешким еконсмским условима. Човечанство би требало да одбаци ове заблуде о свом стању. Дакле, Маркс верује да неправедно друштво доводи до беде и зато настаје религија. Значи да човек мора да се бори да трансформише друштво и ово се дешава кроз револуцију пролетеријата. Када друштвене класе буду укинуте онда ће нестати религија.

Фројд описује религију као „психолошко отуђење“. Пратећи анализе поменутих писаца, а посебно Фојербахове теорије, он види религију као пројекцију људске психе до супериорних снага. Дакле, он тумачи религију кроз сукобе у људској психи, не кроз друштвене конфликте. Човек има потребу да створи веровање у натприродне силе које га штите како би избегао опасности које га угрожавају. Из тога следи да је религија бег од стварности, одбацивање правог бола, немогућност да се превазиђе страх од смрти и неизвесност. То је заправо илузија.

Заиста такве манифестације, описане од стране четири поменута мислиоца, могу се посматрати у религији. То је разлог зашто Цркву не сматрам религијом. Црква радије функционише као психотерапија ослобађајући човека од свих веровања, митова, сујеверја и мистицизма. Бог је личност која комуницира са човеком у Цркви и онда човек, исцељен од робовања чулима и видљивим стварима, воли Бога и ближњег искрено, он стиче љубав према Богу и љубав према људима.

Наравно, добро је познато да многи Хришћани, укључујући и неке православне, осећају да је Црква религија и понашају се на начин који смо раније описали. Међутим, ово не значи да се улога Цркве и њена сврха мењају. Улога и сврха Цркве јесте да се супротстави религији, јер Црква заиста ослобађа човека од религиозне болести. То је оно што су пророци, апостоли, оци и пре свега хришћани чинили. Они су се борили за ослобођење човечанства од религија и идолопоклонства.

У свему што сам укратко представио раније, постављене су основе и темељи „православне психотерапије“. Ово је психотерапија која нема сличности ни са једном Западном или Источном психотерапијом; има свој другачији карактер, специфичну посебну антропологију. Ово смо пронашли у св. списима и у светоотачким текстовима, посебно у умносрдачној – исихастичкој Филокалији. Дакле, „православна психотерапија“ као теологија и пракса може се тумачити кроз умну и исихастичку традицију православне Цркве. Запад одбија ову традицију, или ју је заборавио, и заснива се на рационализму, морализму и човековој аутономији. Као резултат овога он открива хуманистичку психологију и психотерапију у намери да реши човекове егзистенцијалне проблеме који се баве питањима изван разума и моралности.

Преузми књигу „Православна психотерапија“ (pdf) >>>

Mystagogy