Претражи Живе Речи Утехе

Други разлог који нам не дозвољава да се препустимо Богу јесте спознаја да је препуштање Његовом промислу и току догађаја својеврсна слабост. Другим речима, слаби људи се ослањају на Бога. Мислим да није потребно много труда да бисмо разумели да смо поново суочени са конфузијом разумевања. Вера као духовни догађај – не као душевно скровиште и обитавалиште – није слабост, већ вас позива да превазиђете биолошке и урођене нагоне. Уместо да штити его, води вас до његовог потпуног скидања. Предајем се Богу не зато што се осећам слабо, да бих преживео или да бих се суочио са реалношћу живота, већ зато што: Ја волим Бога и верујем Му, трудећи се да испуњавам заповести Његове; Признајем свој онтолошки недостатак, да нисам онтолошки самодовољан. Мртав сам, борим се са временом и пролазношћу, тражим везу крајњег смисла ствари. То није слабост, страх и одустајање од негације живота, већ егзистенцијални реализам. Да, ја нисам мајстор игре. Ја играм главну улогу, али не одређујем у потпуности ситуације у животу. Увек ме надмудрују. Трећи разлог зашто се не поуздамо у Божији промисао јесте уверење да само ми исправно схватамо стварност живота. Све окривљујемо за њихова решења, само зато што су другачија од наших. Немоћни смо да прихватимо оно што је другачије и што превазилази нашу перцепцију. Ми идемо тако далеко да искривљујемо чак и самог Бога због његових одлука и избора. Оно што не можемо да уочимо, једноставно не постоји. Потпуно је јасно да са таквим нарцистичким ставом човек не може да створи однос не само са Богом, већ апсолутно ни са ким другим. Четврти разлог немогућности препуштања је наша жеља да све контролишемо. Имамо поносну перцепцију да само ми можемо да радимо ствари беспрекорно. Код куће, на послу, у нашој вези, свуда. Све ствари морају да прођу кроз наш систем контроле, сваки детаљ мора да се провери, јер само ми смо способни и савршени. 5. Пети разлог је предрасуда да је Богу стало и да га занимају само савршени, добри и они који су у стању да испуњавају Његове заповести. Иако се чини сувишним, ипак је потребно понављати, док се не уреже у наше дубоко уверење, да по хришћанској антропологији не постоје савршени људи и савршене животне околности. Ми сви правимо грешке. Грешка је синоним за наше постојање. Савршенство припада само Богу и Његовом царству. Бог не воли нити брине о савршеном и беспрекорном јер, једноставно, они не постоје. Они који се осећају „савршено“ живе у страшној заблуди и очигледно им Бог није потребан. Христос нам врло јасно говори да Он није дошао да позове праведнике, него грешнике на покајање. 6. Шести разлог је наше искривљено уверење да се можемо предати Богу само када осетимо да смо спремни за то. Такво убеђење није само духовна грешка, већ и општа грешка живота. Другим речима, не можемо одлагати и ограничавати кретање живота у име контроле и припреме. Без обзира на то како се осећамо, морамо бити присутни у садашњости Божијег присуства. Данашњи дан нас позива да будемо присутни и живи, да не будемо одсутни или да се скривамо, колебљиво у име емотивног одлагања. Многи кажу: „Нисам још спреман да се поуздам у Бога, не осећам потребу да идем у цркву, нисам спреман да се причестим, треба прво да сазрем, итд.“ Другим речима, користе емоционалне критеријуме за свој однос са Богом и са животом . А сама емоција је најпроменљивији фактор у животу. Мења се у сваком тренутку. Емоција не може бити критеријум за наше одлуке. Оваквим мислима и емоционалним тумачењима, наше непознато самодеструктивно ја ће уништити све наше напоре да се променимо у животу. Зато крећемо на пут чак и када га не познајемо. Само путовање ће нас научити и отворити путеве пред нама. 7. Седми разлог је чињеница да сву своју снагу и акцију усмеравамо да заштитимо себе. Шта ово значи? Да се сва наша духовна снага троши на одвраћање опасности. Уместо да живимо животом смисленим и радосним који ће нам омогућити да превазиђемо животне претње и искушења, исцрпљени смо – анксиозношћу и бригом – спречавањем потешкоћа и искушења. А тако нешто је у најмању руку утопијско, осим ако се не живи у измишљеној боци, што ће природно постати највећа несрећа. Нема смисла избегавати кишу, већ узети кишобран када почне да пада. Не можемо контролисати све ствари у нашим животима, али можемо контролисати своје реакције, како их испуњавамо и како их користимо. Отуда је препуштање Божијем промислу и љубави најдубља константа у нашем животу. Из свега наведеног можемо закључити да је уздање и препуштање промислу Божијем најједноставније. Постоје искривљена схватања и дубоко укорењена веровања која отежавају овај покушај. Будимо искрени, ову борбу треба подржати Божијом милошћу. У супротном, борба је немогућа. Али осећам да ако неко буде аутентичан у својој потрази, одговор од Бога ће бити аналоган. У сваком случају, у животу, да бисте научили да пливате, морате научити да се опустите; иначе, утапање је извесно. о.Хараламбос Пападопулос https://zadrugata.com/2020/11/22/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-п-2/

Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Повезан садржај: Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део) По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа. У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима. У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу. Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Посебни прилози о недељама Великог поста ПРВА СУБОТА СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ - СВ. ТЕОДОРА ТИРОНА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: НЕДЕЉА ПРЕПОДОБНЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ (ПРИЛОЗИ) ШЕСТА СУБОТА СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: СУБОТА СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ЧЕТВОРОДНЕВНОГ ЛАЗАРА (ПРИЛОЗИ) НЕДЕЉЕ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ: ЦВЕТНА НЕДЕЉА (ПРИЛОЗИ) Великопосне поуке Светог Теодора Студита Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (прва недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (друга недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Трећа недеља Великог поста) Свети теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Четврта недеља великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (пета недеља Великог поста) Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (Шеста недеља великог поста) Великопосни текстови катихете Бранислава Илића Великопосни текстови и емисије катихете Бранислава Илића Катихета Бранислав Илић: Велики пост и великопосна богослужења Катихета Бранислав Илић: Литургија Пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења Катихета Бранислав Илић: Светлост Христова просветљује све! Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе Катихета Бранислав Илић: Трећа недеља Великог поста - Крстопоклона Катихета Бранислав Илић: Четврта недеља Великог поста - Преподобног Јована Лествчника Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, слузи Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова. Амин Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Kако се униније испољава и које су његове последице Униније се испољава чак и у човековој мимици и понашању: изразом лица које се тако и зове – унило, опуштеним раменима, покуњеном главом, одсуством интересовања за околину и своје стање. Може се приметити и непрекидно снижени артеријски притисак. Такође је карактеристична душевна инертност. Добро расположење људи који их окружују изазива код оних у унинију недоумицу, раздражљивост и јавни или скривени протест. Свети Јован Злаотоусти је говорио да“душа која је обузета тугом не може ништа здраво ни да говори, ни да слуша”, а преподобни Нил Синајски је сведочио: “Kао што болесник не може да носи тешко бреме, тако и онај у стању унинија није у стању да брижљиво испуњава Божија дела, јер су код првог телесне снаге у растројству а други нема душевне снаге”. Према речима преподобног Јована Kасијана такво стање човека “му не дозвољава да се моли са уобичајеном ревношћу срца, ни да се бави читањем светих дела, нити да буде миран и кротак према братији; нетрпељив је и неспособан за све радне обавезе или богослужења, све је код њега угушено мучним очајањем. Kао мољац одећи и црв дрвету, тако и туга штети човечијем срцу”. Даље свети отац набраја пројаве тог греховног болесног стања. “Од унинија се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, празнина, сањивост, неспокојство, непостојаност ума и тела, разговорљивост … Човека кога оно почне да савлађује приморава га да буде лењив, без икаквог духовног напредовања; потом га чини непостојаним, празним и лењим за свако дело”. Такве су пројаве унинија. А очајање има још и теже пројаве. Човек који је у очајању, то јест који је изгубио сваку наду често се одаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим гресима, сматрајући се ионако за палог. Kрајња пројава очајања је како је већ речено – самоубиство. Сваке године на земаљској кугли милион људи оконча живот самоубиством. Страшно је и замислити тај број који превазилази број становника многих земаља. У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, број је 2008. године смањен за половину али Русија и даље остаје међу земљама са највећим бројем самоубистава. Заиста, у сиромашним земљама има више самоубистава него у богатим и економски стабилним. То није чудно јер код првих постоји више повода за самоубиство. Али од те беде нису ослобођене ни најбогатије земље ни најбогатији људи јер при спољњем благостању душа неверујућег човека често чак јасније осећа тескобну празнину и непрекидно незадовољство, како је био случај са тим успешним бизнисменом кога смо споменули на почетку чланка. Али њега од тог ужасног удела, који сваке године однесе милион људи, може да спасе та посебна околност коју има и које су лишени многи од тих несрећника који себе очајањем доводе до самоубиства. Од чега униније и његове последице настају Униније настаје од неповерења према Богу, тако да се још може рећи да је то плод маловерја. Али шта је то неповерење према Богу и маловерје? Оно не настаје само од себе, ниоткуда. Оно се јавља као последица тога што човек превише верује себи, и има превише високо мишљење о себи. И што више човек верује себи то мање има поверења у Бога. А уздање у себе више него у Бога је – најјаснији знак гордости. Први корен унинија – гордост И зато је према речима преподобног Антонија Оптинског “очајање је последица гордости”. Ако од себе очекујеш све најгоре онда никада нећеш очајавати и само ћеш се смиривати и мирно кајати”. “Очајање је разобличитељ неверја које је присутно у срцу: човек који се узда и верује у себе неће покајањем устати из греха” (свети Теофан Затворник). Чим се у животу гордељивца деси нешто што разобличава његову немоћ и неоснованост поверења самом себи он одмах почиње да очајава и упада у униније. А то може да се деси из најразличитијих узрока: од самољубља или зато што нешто не бива по нашем, као и од сујете, када човек види да се њему равни користе великим предностима у односу на њега; или од притешњених животних околности, како о томе сведочи преподобни Амвросије Оптински. Човек који је смирен и верује у Бога зна да се тим непријатним околностима испитује и укрепљује његова вера, као што се учвршћују мишићи спротисте на тренинзима; он зна да је Бог поред њега и да Он неће ставити на његова плећа искушење које не може да поднесе. Такав човек који се узда у Бога никада не упада у униније чак и у веома тешким животним околностима. Горедљивац који се узда у себе чим се нађе у тешким околностима, које сам нема снаге да промени, одмах упада у униније мислећи да ако он не може да исправи то што се десило то онда значи да нико други не може; још притом тугује и гневи се због тога што су му те околности показале његову сопствену слабост, што гордељив човек не може мирно да поднесе. Управо због тога што су униније и очајање последица и у одређеном смислу демонстрација неверја у Бога један од светитеља је рекао: “У тренутку очајања знајте да вас Господ не оставља већ ви Њега!”. Дакле гордост и маловерје су неки од главних узрока унинија и очајања али далеко од тога да су и једини. Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања које настају из различитих узрока: “Постоји очајање које се јавља као последица многих грехова, обремењене савести и неиздржљиве туге, када се душа због мноштва рана, погружава и због њиховог великог броја утапа у дубину безнађа. Али постоји очајање и друге врсте, које се јавља због гордости и преузношења, када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад… Прво исцељују уздржање и нада; а од другог – смирење и неосуђивање никога”. Други корен унинија – незадовољеност страсти Дакле, што се тиче друге врсте очајања, које настаје од гордости, показали смо у тексту више какав је његов механизам. А шта се подразумева под првом врстом које настаје “од великог броја грехова”? Та врста унинија како тврде свети Оци настаје онда када нека страст није задовољена. Kако пише преподобни Јован Kасијан, униније се “рађа од незадовољене жеље неке користи, када неко види да је изгубио наду замишљену у сопственом уму да добије неке ствари”. На пример, човек који страда од преједања, и болује од чира или дијабетеса, биће у унинију зато што не може да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; себичан човек – због тога што не може да избегне трошење новца и тако даље. Униније прати практично све незадовољене греховне жеље, уколико их се човек не одрекне из овог или оног разлога. И зато преподобни Нил Синајски каже: “Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.” По мери повећања унинија у човеку конкретне жеље губе своје значење и остаје душевно стање које је отисак управо тих жеља, које нису могле да буду испуњене. Тада се како сведочи преподобни Јован Kасијан “подвргавамо таквој туги да не можемо са уобичајеном пријатношћу да поздравимо пријатне особе и наше рођаке, и шта год да нам они кажу у неком пристојном разговору све ће нам се чинити прекомерним и нећемо им дати пријатан одговор када су сви делови нашег срца испуњени горчином”. И зато је униније као блато: што се човек више погружава у њега, то му је теже да се извуче из њега. Остали корени унинија У тексту горе су описани узроци који подстичу униније код неверујућих и маловерних људи. Међутим униније напада и верујуће људе, иако мање успешно. Али то је већ из других разлога. О тим узроцима детаљно пише свети Инокентије Херсонски: “Има много извора унинија – и спољашњих и унутрашњих. Kао прво, код душа које су чисте и близу савршенства униније може да настане као последица тога што их је Божија благодат привремено напустила. Стање благодати је најблаженије. Али да онај који се налази у таквом стању не би сматрао да је оно последица његових сопствених савршенстава благодат се понекад удаљује остављајући свог љубимца самом себи. Тада се светој души чини да је усред дана наступила поноћ: у души се јавља тама, хладноћа, мртвило и заједно с тим униније. Kао друго, униније како сведоче људи који имају искуства у духовном животу, дешава се од деловања духа таме. Немајући могућност да прелести душу на путу ка небу овоземаљским добрима и задовољствима, непријатељ спасења се обраћа супротном средству и наводи на душу униније. У таквом стању душа бива као путник, одједном прекривен маглом и облаком: не види ни оно што је испред ни оно што је иза; не зна шта да ради; губи бодрост и упада у недоумицу. Трећи извор унинија је наша пала, нечиста природа умртвљена грехом. Докле делујемо по самољубљу, испуњени духом света и страстима, дотле је наша природа весела и жива. Али промените животни правац; сиђите са широког пута овога света на узани пут хришћанског одрицања, почните са покајањем и сопстевним исправљањем – тог трена ће се у вама отворити празнина, духовна немоћ, осетиће се умртвљеност срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњему, дотле је дух унинија, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти унинија се најчешће подвргавају грешници после сопственог обраћења. Четврти уобичајени извор духовног унинија је недостатак, а тим пре престанак одређене делатности. Преставши да употребљава своје снаге и способности душа губи живост и бодрост, постаје јалова; претходна дела јој сада причињавају незадовољство и досаду. Униније може да настане и због различитих тужних случајева у животу: смрти сродника и вољених особа, губитка части, достојанства и других несрећних околности. Све је то по закону наше природе повезано са непријатношћу и тугом; али по закону те исте природе та туга треба да се смањује временом и нестане потпуно када јој се човек не предаје. У противном случају се формира дух унинија. Униније може да се јави и од неких мисли, посебно мрачних и тешких, и када се душа превише преда сличној мисли и не гледа на ствари у светлости вере и Јеванђеља. Тако на пример човек може лако да упадне у униније од честог размишљања о неправди која влада у свету, о томе како праведни овде страдају а непоштени се довијају и добро им је. Kоначно, извор душевног унинија могу да буду разна болесна телесна стања, а посебно неких његових делова. Трећи део >>> Превод са руског: др Радмила Максимовић Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина

Како нам је рекао Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада, говорећи о времену у којем је изникао Алмашки храм, након задобијања статуса слободног краљевског града, 1748. године, долази до правог демографског и економског успона Новог Сада, који је до половине 19. века имао српски карактер, без обзира што су у граду живеле многе друге нације и вере, и имао је важан православни печат, а постао је и седиште бачког владичанства. Звучни запис емисије Поред историјата места и храма, у претходној емисији чули смо зашто су наши богобојажљиви преци одабрали баш тројицу јерараха: светитеље Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, за своје молитвенике пред Господом, посветивши им овај велелепни храм. У наставку наше приче о Алмашком храму, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, говорио је о архитектури и доминантном ликовном изразу овог споменика културе од изузетног значаја, као и о надгробним споменицима који постоје у порти, осталом уметничком благу ове православне светиње и знаменитим паросима који су у њој служили. Историчари уметности сматрају да су иконе иконостаса Арсенија Теодоровића међу најбољим његовим остварењима. Примерци монографије, која је представљена 2019. године, а носи назив Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост, уручени су библиотекама основних и средњих школа, богословијама, црквеним општинама Епархије бачке, као и установама културе и просвете у Србији. Такође, сви они који буду желели да у својој личној библиотеци имају ово драгоцено издање, могу да се јаве протопрезвитеру Бранку Вујиновићу, садашњем настојатељу Алмашког храма, и књигу ће добити бесплатно. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

По­сле Бо­жи­јег име­на, ко­је је нај­у­зви­ше­ни­је у це­лој ва­си­о­ни, нај­ра­до­сни­је име и нај­леп­ша реч на овој на­шој пла­не­ти зе­мљи је­сте реч мај­ка, ма­ма. Сва­ки пут кад из­го­ва­ра­мо ту реч ми спа­ја­мо усне и упу­ћу­је­мо мај­ци по­љу­бац. Пред пра­зни­ке Ро­ђе­ња на­шег Спа­си­те­ља, ко­ји је на се­бе узео те­ло јед­но­г од нас кроз Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, и пун љу­ба­ви пре­ма ро­ду људ­ском до­шао да нас на­у­чи љу­ба­ви, сре­ћи, жр­тви, мо­ли­тви и све­ти­њи по­ро­ди­це, а кроз то и да нас спа­се, схва­та­мо да је не­бе­ској љу­ба­ви на­шег Спа­си­те­ља нај­слич­ни­ја љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке. За­што на­гла­ша­вам име мај­ке хри­шћан­ке? За­то што сва­ка хри­шћан­ска по­ро­ди­ца тре­ба да бу­де све­та и да жи­ви у Хри­сто­вој љу­ба­ви. Хри­шћан­ство је осло­бо­ди­ло же­ну и мај­ку роп­ства јер је, до Хри­сто­вог до­ла­ска у свет, же­на – мај­ка би­ла ро­би­ња и слу­жи­тељ­ка не са­мо сво­ме му­жу и де­ци, не­го и за­јед­ни­ци и дру­штву. Хри­стос је сво­јим до­ла­ском,уче­њем и жр­твом уз­ди­гао до­сто­јан­ство же­не и мај­ке до не­бе­ских ви­си­на, а хри­шћан­ску по­ро­ди­цу озна­чио као жи­ву Цр­кву. За­то и ни­је чу­до што је на­ша Све­та срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла и јед­ну не­де­љу пред Бо­жић том нај­у­зви­ше­ни­јем би­ћу – мај­ци. Реч мај­ка је слат­ка као ше­ћер, уз­ви­ше­на као бо­жан­ство, то­пла као сун­це. Ова реч је ме­лем и лек за сва­ку ра­ну ду­шев­ну и те­ле­сну. То је реч ко­јом се пу­не ср­ца ра­до­шћу, а и за­хвал­но­шћу Бо­гу Твор­цу ко­ји је ство­рио ово нај­дра­же би­ће и по­слао га у свет да га улеп­ша и ис­пу­ни љу­ба­вљу. За­то је љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке сли­ка љу­ба­ви не­бе­ске ко­ју је Бог Отац из­лио на нас пре­ко Си­на сво­га Је­ди­но­род­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста чи­ји ро­ђен­дан сва­ке го­ди­не иш­че­ку­је­мо са че­жњом и же­љом. Да би се на­ше же­ље ис­пу­ни­ле и оства­ри­ле тре­ба са­ми да по­ка­же­мо ве­ли­ку љу­бав пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи се­стра­ма, бли­жњем и сва­ком чо­ве­ку искре­но, као што сва­ка до­бра мај­ка по­ка­зу­је љу­бав пре­ма сво­јој де­ци. Исто­ри­ја ро­да људ­ског пу­на је при­ме­ра мај­чин­ске љу­ба­ви и до­бро­те. Нај­у­зви­ше­ни­ји и нај­све­ти­ји при­мер мај­чин­ства је­сте Мај­ка Бо­жи­ја кроз ко­ју је и њен и наш Тво­рац до­шао у овај свет ис­ка­зу­ју­ћи пре­ма све­ту и пре­ма на­ма сво­ју љу­бав. Те­шко је ре­чи­ма ис­ка­за­ти ко­ли­ко је ве­ли­ка уло­га мај­ке у по­ро­ди­ци. Ни­је наш на­род тек та­ко ре­као: „Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни“. Али, не на сва­кој же­ни, већ на же­ни хри­шћан­ки. Хри­шћан­ка жи­ви ве­ром у Хри­ста, Си­на Бо­жи­јег, и ту ве­ру пре­но­си на сво­ју де­цу. Мај­ка их учи је­ван­ђел­ским исти­на­ма, по­ка­зу­је им ка­ко да се пре­кр­сте, шта да ка­жу Бо­ги кад гле­да­ју у зве­зда­но не­бо. Она их во­ди у Цр­кву и при­во­ди Хри­сту. Ње­на мо­ли­тва Бо­гу за де­те је пу­на љу­ба­ви, а Бог као нај­ве­ћа љу­бав уз­вра­ћа на мај­чи­ну мо­ли­тву. Сле­ду­ју­ћи Хри­ста и ње­го­ву бо­жан­ску на­у­ку, мно­ге мај­ке су кроз це­лу исто­ри­ју ра­ђа­ле и вас­пи­та­ва­ле све­ти­те­ље, хе­ро­је, на­уч­ни­ке. Се­ти­мо се мај­ки Све­ти­те­ља: Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Са­ве Срп­ског, Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и мно­гих дру­гих. Се­ти­мо се и мај­ки ју­на­ка: Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Мај­ке Ју­го­ви­ћа, мај­ки на­ших вој­во­да Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа, па на­ших на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле, Ми­ха­и­ла Пу­пи­на и дру­гих мно­го­број­них мај­ки хри­шћан­ки. За­пи­тај­мо се – да ли би они би­ли то што су би­ли да ни­су има­ли та­кве мај­ке? О мај­ци би се мо­гло пи­са­ти и при­ча­ти не са­ти­ма, не­го да­ни­ма, али ја ће­мо ово из­ла­га­ње о мај­ци за­вр­ши­ти пе­смом мај­ци ко­ју је на­пи­сао ита­ли­јан­ски пе­сник Ед­мон­до де Ами­чи, а ко­ја је та­ко див­но пре­ве­де­на и пре­пе­ва­на на срп­ски. Извор: Епархија жичка

У овој епизоди емисије "верске недоумице" одговарамо на најчешћа питања везана за Православно монаштво и то: 1. Како се постаје православни монах? 2. Да ли постоје услови, који треба да се испуне, пре ступања у монаштво? Гост емисије је протосинђел др Клеопа Стефановић настојатељ манастира Ваведење и професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије.