Претражи Живе Речи Утехе

Даница Црногорчевић, дјевојачки Никић, данас је једна од најпопуларнијих вокалних солисткиња и интерпретаторки духовне и етно музике из Црне Горе. Рођена је у Бару, љубав према духовној музици се појавила у дјетињству, на часовима вјеронауке, а озбиљнији и смисао у циљу истраживања етноса српског народа појавио се током средњошколског образовања. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Помозимо снимање нових песама и спотова Данице Црногорчевић Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота! У интервјуу за портал Катера Даница Црногорчевић је говорила о љубави ка етно и духовној музици, пјевању о Косову и Метохији и Црној Гори, која протеклих годину дана се бори за очување Српске православне цркве и њених светиња. *Када се родила љубав ка етно и духовној музици у Вашем животу? Даница Црногорчевић: Помаже Бог драги читаоци! Љубав према етно музици се пројавила нешто мало касније од љубави према духовној, те сам похађајући вјеронауку и као дијете активно одлазила на литургију, а поред пробуђене вјере пробудила се и љубав према духовној музици. Што се етно музике тиче, та љубав, или уопште спознаја традиционалне музике десила се у основној школи. Касније у средњој се она обликовала и добила много озбиљнији смисао у циљу истраживања етноса нашег народа, и не само нашег, него и народа и култура осталих земаља Балкана па и шире. Завршила сам музичку школу у Београду, што је такође обликовало моју свијест о класичној музици као нечему што је заиста битно за развој осјећаја за музику уопште па слободно могу рећи и за развој умних способности, јер музика је на неки начин уско повезана са многим наукама које учимо у школи, а касније које користимо у свакодневном животу. *Колико је било потребно уложити времена и труда до издавања првог албума? Даница Црногорчевић: Заиста је требало много труда и времена свакако, мада када човјек посједује довољно новца онда све то брзо иде, у овом мом случају није тако било, те смо муж и ја имали доста мука око издавања. Доста млади нашли смо се у ситуацији да тражимо спонзоре који ће бити вољни да помогну и хвала Богу што нас је тако брзо упутио на праве људе. Наш митрополит Амфилохије, који је игуман манастира Острог, је благословио да управо тај манастир буде издавач што је за мене била велика част. За други ЦД је већ доста лакше, зато што имамо пређашње искуство и сада знамо гдје су грешке које више не би требало понављати. Све иде доста брже што се тиче снимања и издавања, једино је опет проблем новац који покушавамо да скупимо, али даће Бог да ускоро буде и то готово. Додуше данас се ЦД-ови ријетко купују, али свакако да ме то неће спријечити да издам и други албум. Ускоро објављујем још једну духовну нову пјесму која ће се такође наћи на другом албуму уз прелијепи спот. То је наша пјесма, која је настала као компилација супруговог и мог рада, управо тако је настала и већ позната нова пјесма „Весели се српски роде“ која је за само мјесец дана прикупила више од пола милиона прегледа, што је за ову врсту музике јако тешко. *Како изгледају припреме за наступе и концерте, и које од њих бисте до сад издвојили као посебне, оне којима се највише поносите или које најљепше памтите? Даница Црногорчевић: Најљепши су они концерти и наступи којима ви некоме чините добро, у смислу хуманитарних акција. Они највише испуњавају. А оне које највише памтим то су наступи по Русији, у Москви, Санкт Петербургу, затим посебан наступ у Оптини Пустињи, која је свето мјесто нашег православља, наступ у Шпанији такође памтим као нешто што се издваја по самој организацији и спознаји разних других култура и музике, затим још један диван наступ у Румунији, у граду Таргу Мурешу, ће ми остати увијек у сјећању због људи који су доживјели нашу православну музику на један несвакидашњи начин са сузама у очима и великом хришћанском радошћу у души. Заиста ти људи имају јаку вјеру и да сви људи у Божијим храмовима функционишу као једно, то сам имала прилику само тамо да видим и нигдје више. *Какве емоције наступе онда када пјевате о Космету, Црној Гори, Србији, када пјевате Господу и колико бивате испуњени на и послије таквих наступа? Даница Црногорчевић: Што се и да видјети од традиционалних пјесама највише ме испуњавају управо оне које су посвећене нашем распетом Косову и Метохији. Са посебним осјећајем изводим пјесме које су посвећене Косову и Метохији из разлога што је то наша духовна колијевка коју не смијемо заборавити, а камоли занемарити. Наше најзначајније светиње, ћивоте светитеља, цркве и манастири се налазе на том подручју. Посебно треба истаћи народ који је пострадао и који је протјеран, а који и данас вапи за својим домовима и својим ближњима о којима нема трага ни гласа. Али ипак бих у први план издвојила појање духовне музике, конкретно псалама у цркви, на Богослужењу, као и саму Литургију. То се и не доживљава као наступ, то је молитва која испуњава и грије срце необичним пламеном наше вјере Православне. Управо због тога што је атмосфера молитвена и пјесма, односно појање, потпуно је предано Господу, човјек све више добија снаге и воље и зато се не може уморити па макар пјевао сатима. А обичан наступ црпи доста енергије због непосредног контакта са људима и превеликом еуфоријом коју саме пјесме односно ритам или текст неке одређене пјесме носе са собом. *Како је настала идеја за пјесму „Православље Црном Гором блиста?“ Да ли је заиста тако данас када гледамо на ова дешавања у Црној Гори? Даница Црногорчевић: Када је сав овај тако рећи „хаос“ наступио на подручју Црне Горе, пуно пјесама на ту тему су ми слали људи не бих ли отпјевала неку која је посвећена литијама. Међутим, конкретно ова пјесма која се у почетку звала „Црква Света“ , касније смо је именовали „Православље Црном Гором блиста“ на приједлог мог супруга, је дошла до мене директно од ствараоца те пјесме, Дајане Петровић из Ваљева. Она је иначе оснивач и члан групе „Нектарија“, која иза себе има мноштво квалитетног духовног стваралаштва. Када ми је послала ту пјесму, примила сам је као и остале, онако са једном дозом интересовања али нисам пуно очекивала, док ми срце, слушајући је, само није задрхтало. Онда сам знала да је управо то та пјесма која ће бити мој „поклон“ за цјелокупну ову ситуацију која се сада дешава. Ова пјесма је другачија од осталих пјесама које су везане за компилацију пјесама „Не дамо светиње“ управо зато што се може издвојити из контекста овог времена и слушати се и у будућем периоду када ако Бог да све ово прође у најбољем могућем реду. Да! Заиста је тако! Заиста Православље блиста, не само сада, него оно блиста могу слободно рећи последње три деценије у пуном смислу те ријечи, јер када би сте обратили пажњу на то колико је само светиња овдје обновљено благословом и трудом нашег митрополита Амфилохија, не би сте могли да повјерујете који је то број цркава обновљен, колико је монаштва обновљено, колико је само велелепних храмова саграђено, па шта је то осим блистање Православне вјере на овом простору, а и то блистање се преноси шире и даље. Да не помињем буђење народа и праве вјере у њиховим срцима. Тако да оно што је вијековима било уткано у наше бивствовање на овом простору српског народа, сада је само добило још већи сјај, и зато ова „одбрана једне једине апостолске цркве“ ће бити само јача и јача, што више буду ударали то ће више и јачати наше оружје молитве и вјере. А свима је кристално јасно да је Божија увијек посљедња. *На скуповима широм Црном Горе понајвише се пјева о Косову и Метохији? Шта је заједничко Космету и Црној Гори у овим тешки тренуцима српске историје? Даница Црногорчевић: Готово да не постоји „скуп“ гдје се не опјева наше Косово и Метохија. Као што сам и рекла распето Косово и Метохија, распета је сада и Црна Гора. Нису успјели да са Косова и Метохије убију дух православља и униште српске вишевјековне светиње, тако ни овдје неће моћи да убију тај дух. То је оно што је тренутно заједничко у овим тренуцима, а да не помињем и залазим у историјски смисао нашег заједништва као и то да је Метохија припадала Црној Гори, а и важно је поменути то да су црногорски митрополити егзарси (чувари) светог трона Пећкога. *Да ли Вас можемо очекивати у неком будућем периоду у Источном Сарајеву и Републици Српској? Даница Црногорчевић: Већ три године заредом планирамо мој долазак управо у Источно Сарајево, али никако се није дало, била сам у другом стању оба пута, а сада сам и по трећи пут у благословеном стању. Јесте лијеп разлог, али свакако да ћу имати у виду да узвратим једним лијепим концертом за народ Источног Сарајева. Биће ми велика част и задовољство! Извор: Катера

Млада жена, пијанисткиња код које се изненада јавила анксиозност приликом наступа, сања следећи сан: Посматрам малу, тамнопуту девојчицу која свира клавир. Задивљена сам њеним талентом. Али, дете је безлично и ружно, скоро црно (сигурна индикација фигуре у сенци). Сневачица помишља да дете неће имати много среће као одрасла пијанисткиња, ако не постане лепша и софицистиранија. Даљи рад на сну открио је да су сневачицу у детињству родитељи охрабривали да развије своје таленте и свира клавир – наравно савршено, као што су инсистирали да савршено уради све чега би се прихватила. Бити несавршен у било чему, значило је бити промашен и ништаван. Родитељи су били одушевљени када је девојчица постала успешна, јер их је то друштвено уздизало. И мада је споља и сама уживала у слави, изнутра се дете у њој тајно љутло што га терају изван његовог пиродног темпа и што га користе као статусни симбол. Црно дете у сну је њено сопствено – тај део себе она је закључала у детињству, јер је правио грешке и није живео према очекивањима савршенства. И, што је више тежила ка паметној и лепој, али лажној слици о сопственој личности, то је тамнопуто дете бивало све неспособније, а као резултат могла је да свира клавир само уз велике тешкоће и анксиозност. Решење лежи у победи над надређеним и буђењу тог малог црног детета, прихватајући га као део себе, са свим његовим дечијим несавршеностима и допуштајући му да сазри на свој посебан начин. Заволети себе онаквог какви смо били као дете јесте апслутна раскрсница у развоју личности. Извор: Центар за дубинску психологију и анализу снова др Иван Настовић

Доносимо нову песму и спот ђаконице Данице Црногорчевић "Православље Црном Гором блиста". Музика и текст: Дајана Петровић Аранжман: Александар Ковачевић Кавал: Милош В. Николић Интро: Протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић Клавир: Александар Ковачевић Пратећи вокали: Слађана Ковачевић, Југослав Кипријановић, прота Миодраг Поповић, Милош В. Николић. Снимљено и миксано у „АК Sound“ студију, Београд 2020. године. Продукција видеа: ИВАНГРАД студио, Беране. Такође, захвалност дугујемо Срећку Радовићу који је потпомогао снимање ове пјесме у студију „Светигора“, Подгорица Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уважена и много критикована господо из власти, Ево ставите ван снаге актуелни Закон о слободи вјероисповијести (има више достојанствених, легалних и цивилизованих начина да то урадите) и сјутрадан неће бити ни једног православног попа ни вјерника на молитвеним и протестним литијама! Толико о томе да се наша сабрања организују неким другим поводом, и да је тема закона само употребљена за постизање другачијих политичких, па чак и анти-државних циљева. Довољно јасно? Нажалост, ми смо вашим лошим политичким одлукама буквално утјерани у протест који се тиче политичке теме. Теме закона изгласаног у Скупштини, закона који ће само у тој истој Скупштини бити промјењен. Зато нас немојте опомињати што се ”бавимо политиком” и то ”заођенути у црквено рухо” – јер то није пуна истина. Наиме, нијесмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви, на партијским конгресима прогласили ”обнављање цркве”, па сте у сврху остварења тог анахроног и антиуставног циља донијели и такав закон. Закон који нам, овакав какав је, не треба. Мора доћи бољи. А пошто нијесмо таксисти да аутомобилима блокирамо саобраћај и сиренама правимо буку; нити смо пекари да обуставимо доставу хљеба и кифли; нити смо политичка партија да држимо митинге – ми, као хришћани излазимо у шетње које су истовремено и молитвене и протестне. Оне јесу социолошки новитет таман онолико колико и инсистирање грађанске и секуларне партије да формира ”државну цркву”. Нијесмо ђеца па да се прегањамо ко је први почео. Зна се. Ако вама све ово звучи као ”уцјењивање државе” ви онда заборављате да грађани чине ту државу и да јој дају суверенитет. Предности политичара на власти у односу на нас остале јесу, могуће, већа новчана примања и бројне институционалне привилегије (која следују њиховим већим обавезама), али никако њихова већа права да се поистовјете са Црном Гором, у односу на било кога од нас. Такво право – немате. Дакле, ако ми вама стављамо до знања да нам неки закон не одговара – то схватите као позив на заједнички рад (мобу) да поправимо кров који на заједничкој кући прокишњава – а не позив на рушење куће. Сликовито? Закон треба ставити ван снаге, не зато што нам никакав закон не треба – (напротив!), него зато што је текст управо изгласаног закона антиуставан и дискриминациони. Таквим га виде грађани Црне Горе који су ових дана на протестима, и чији број 150.000 чини четвртину од 600.000. За претпоставити је да ови мирни а упорни шетачи имају код куће и у својој околини велики број истомишљеника који јесу судионици црногорске грађанске математике, али су (или старошћу или ђетињим узрастом) спријечени да им се придруже. Дакле, број тих грађана је раван четвртини или чак већи од ње, а број пунољетних бирача који одлучују о профилацији наше Скупштине или Владе чини те разломке и већима. Уклањањем таквог законског текста из политичког живота Црне Горе стичу се сви услови да добијемо добар, општеприхваћен пропис – који се може донијети за кратко вријеме, и уз садејство свих заинтересованих страна, а опет уз руководећу ноту наше црногорске Владе и скупштинске већине. Довољно домољубиво? Никоме не треба ”православна џамахирија” (како рече један посланик ваше владајуће коалиције критикујући наше протесте) нити хоћемо повлашћен положај СПЦ у овој држави. Ми, православни хришћани, тражимо само, онакав законски текст, који Цркву не би лишавао потпуне законске процедуре (загарантоване овдашњом легислативом сваком грађанину и правном лицу у ЦГ – прије 28. децембра 2019) у доказивању власништва и валидности уписа – а баш то сада није случај, и баш се сада, само о томе ради! Гле чуда – православној монархији (примјереније звучи од џамахирије кад је ријеч о поменутој вјероисповијести, а има и историјски веће утемељење) одвело би нас управо враћање у стање прије 1918, али ваши, све бројнији, ”социолози религије” немају петљу да ствар изведу до краја, па нам из дубине историјског мора извлаче тек само спољну љуштуру једног административног имена Цркве (чоче – ”аутокефалност”) и хоће да је угурају у модерни мултиконфесионални и секуларни простор грађанске државе! Давно је, прије више од 20 година, митрополит Амфилохије рекао ”ако хоћете аутокефалност прије 1918, вратите православље за државну вјеру, Савиндан за школску славу и дајте краља да га миропомажем и крунишем”! Некако не иде, је л’ да?! ”Православну џамахирију” – ипак је ово примјерен израз за мисли које слиједе – призива управо предсједник наше и ваше државе када крши Устав Црне Горе и на конгресима ваше партије и у Скупштини наше Црне Горе најављује своју личну и партијску посвећеност у обнављању ”аутокефалне црногорске цркве”?!? Иако му упориште за такву ђелатност не дају ни црквени канони, ни највеће адресе данашњег православља, па ни секуларна природа државе чији је предсједник – он је упоран и не одустаје. Под изговором да жели цјеловитост ”православног бића ЦГ” он га управо овим збуњује и дијели, јер одавно је речено из паметнијих и благословенијих уста од људских: ”Цару царево, а Богу Божије”! Отвореним кршењем Устава – предсједник удара на темеље државе! А пред Уставом би требао да се ЗаУстави. Нас који ових дана легитимно и мирно дижемо глас против овог Закона (а не никако против сопствене државе!) ужурбано и готово панично позивате да што прије предамо иницијативу Уставном суду, како бисмо тиме доказали сопствени легализам и оданост процедури. И ми ћемо ту жалбу предати, са вјером у Бога и Божију правду, не призивајући унапријед земаљску неправду. Само – та иницијатива је могућност коју као грађани имамо на располагању и ми немамо никакву формално-правну обавезу да то учинимо. Али, мене брине нешто друго. Шта је са вашом обавезом да поштујете одвојеност три гране власти (уџбенички темељ нововјековне демократије)? Влада (извршна власт) је предложила накарадни закон без поштовања европских препорука да се закон припрема ”инклузивно, институционално и транспарентно”; Скупштина (законодавна власт) га је усвојила у оно доба ноћи кад су Гопода ухапсили и одвели на суђење (није ни овђе прошло без хапшења!) – и сад су пред нашим Уставним судом (судска власт) већ стигле иницијативе за оцјену уставности, а сами Уставни суд има могућност (у овој ситуацији можда баш има и обавезу) да покрене процедуру испитивања и без, па ако хоћете и прије, покренутих и најављених иницијатива. И шта ради, за то вријеме, наш предсједник? Чека да се суд изјасни па сам непристрасно и уздржано ћути? Труди се да буде предсједник свих грађана, па из пијетета према барем четвртини поменутих не жури да се изјасни док судови не кажу своје? Маниром искусног државника ставља нагласак на ауторитет судске власти која ће својим аутономним и компетентним ставом истовремено показати и снагу државе? Не! Ма какви! Он, предсједник државе, који, нити је предлагао закон, нити је гласао за њега – још једном атакује на државни поредак и прије судске ријечи тврди, гарантује, обећава, ма пријети – како закон неће бити суспендован! Овај пут није (као у случају отвореног бављења црквеним устројством) формално прекршио Устав, али јесте демонстрирао, онако баш брутално, сопствено анти-црногорство. Са те адресе предухитрити ријеч суда, а на тему која је у најмању руку правно дискутабилна и политички компликована, то нам казује да уважени господин, бар до данас, не види Црну Гору изван сопствене сјенке. То јесте легитимна политичка опција, само је треба назвати правим именом, а то име сигурно није – демократије. Знам бројне комшије, рођаке и кумове који ће му на томе аплаудирати и говорити: ”Ма виђи само како му баста”, али ја, на велику жалост, управо у томе видим удар на једну велику светињу. На моју Црну Гору, чије сам, макар и недостојно, шестохиљадито крвно зрнце. И сад, Црква треба да преда иницијативу у државни суд који ради под таквом (ре)пресијом? И сад – уважена господа чланови Уставног суда, треба у таквој атмосфери да доносе независне (читај – ни од кога зависне) и стручне одлуке? Вјерује ли ико, да је то могуће? (Знам, биће међу вама и оних који ће да кажу како и ми својим протестима вршимо притисак на суд. Али, господо драга, ми смо тек грађани који шетају и носе свијеће, и наш једини гријех је бројност. Ми немамо власт и моћ. Ми немамо обавезу да ћутимо. Ми, напротив, имамо обавезу да кажемо. А он – уважени г. предсједник – има обавезу да ћути прије изјашњења судија. Али ето он говори и прије патријарха о Цркви, па што не би и прије судија о закону!) Врло уважени и много критиковани г. предсједниче, Нећемо се шалити са нашом државом. Шетамо слободно, са молитвом у души и са Црном Гором у срцима. И – не читајте режимске медије. Моју изјаву РТС-у су буквално поцијепали на пола. Рекао сам: ”Нијесмо вични протестима и јесте тешко их организовати, али уз Божију помоћ и снагу и прибраност народа – све је могуће.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свако угрожавање имовине српске цркве у Црној Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље, каже председник Србије Александар Вучић. Вучић је рекао да ће замолити власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Александар Вучић је тако одговорио на питање шта мисли о предлогу Закона о слободи вероисповести у Црној Гори. -Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква митрополија или епархија, већ Српска Православна Црква у Црној Гори, истакао је Вучић. Каже да је предложени акт лоше решење и да може само да упути молбу да се то не усвоји, пошто то не може да захтева. -Као председник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав захтев не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер Српска Црква вековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осећају Црногорицима и припадницима других народа или националности, поручио је Вучић. Према његовим речима, то је много више од свега и то је његова молба властима у Црној Гори, ако желе да је чују и услише. -А, ако не, то је њихово право и могућност и то ћемо разумети и умети у складу са тим да се понашамо, додао је Вучић. Таква одлука, наиме, како је указао председник, у значајној мери би покварила врло пристојне и добре односе, које Србија и Црна Гора данас имају. -Свако угрожавање имовине Српске Цркве у Црној Гори би неминовно водило стварању лоших односа, а томе се нити надам, нити то желим, већ желим најбоље односе Србије са Црном Гором, навео је Вучић. Извор: РТС, фото: predsednik.rs