Владика Порфирије изабран за новог патријарха

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 8 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic A kako se zove to što je više od blagodati, suština nije, je l' tako, pošto je ona nesaznatljiva?

Zove se Otac Sin i Sveti Duh, Vladika Danilo (inače jeda od naših najobrozovanijih vladika i blagodatan čovjek, koji je uzgred jedini priznao saradnju sa udbom, poslali su ga na Sorbonu, ali mu se svidjelo gardivo, naglašavao je posebno, pokusavajuci jezik razviti duhovno, odnosno suprotno od Vukove_Koptarove_Seseljeve reforme jezika i srpskog nacionalnog bića), naziva tu Božansku sustinu, prirodu, lavom slikovito, jednako je pogrešno i slikovito je božanska priroda, sustina, jer nama je to nepričasno, međutim pričasne su nam Ličnosti, a to je ipak svojsto prirode, a ne energije, pričasne su nam kroz energiju, jer energije su ipostasne, kao što se i ja ti susrećemo kroz energiju, ne pričećujemo se tjelesno, to činim samo sa svojom ženom, međutim ovaploćenjem mi sa hristom imamo tjelesno opštenje, što ovi ljubitelji tekstova o blagodati, bez blagodatnog opita redovno zaboravljaju. Njima je do teksta, istine, odnosno metafizike, da bi tim putem ostvarili moć nad drugim ljudima i govorili kuda da idu i sta da rade, bjeda.

Elem i ako je blagodat jedna te ista, ona se u našem životu manifestuje u razim formama a razne načine i raznim stepenima, i dosadilo mi je da ponavljam bez blagoDati, ništa ne može da postoji, pogledaj na margini Mojovićeve slike ispisana razna imena za  blagodat, a i blagodat je samo ime za blagodat, ali Boksid je opčinjen ideologijom jezika i ne razlikuje balgodat od blagodati. Mislim kad moram da crtam rječ blagodat od fenomena blagodati.

Tako da blagodat se može sasvim poistovjetiti sa voljom božijom, te se može reći to je ono što Otac Sin i Sveti Duh hoće, samo što njihova volja nije prazna kao naša, nego je nestvorena vječna energija, i Oni kad hoće da bude nebo nad bezdanom, onda nebo nad bezdanom bude, a čovjek kad hoće on može da stvori svjet samo u polju ontološkog poretka koji svojom voljom uspostavlja u odnosu na stvoreno sušto (raj, pakao, država), ili pliće u domenu psihologije percepcija,svjetonazor. Za to me vrjeđa pravoslavni svjetonazor.

Tako da u kontekstu spora sa katolicima oko toga da li je blagodat stvorena ili nestvorena, morali bi tvrditi da je volja Božija stvorena, npr da je gravitacija volja Božija, međutim mi  pravoslavni tvrdimo da je gravitacija stvorena po volji Bozijoj, po blagodati, i to ne iz nekih akademskih razloga nego iz najdubljeg iskustva-opita-eksperimenta Crkve.

Inače kao što vidiš na samom uzorku sinonima opit i eksperiment se može iščitatavati veliki raskol i razvoj istoka i zapada u sasvim različitim smjerovima, zato je teško da se dođe do nekog jedinstva, mi smo uvjek za to, ali nikako da blagodatni opit zamjenimo sa naučnim eksperimentom, uz to najsire prihvatamo nauku, zapadnu filozofiju i njihov razvoj, ali ovaj naš opit je dublji od svakoga eksperimenta.

Sad ide jedini autentični  post hajdegerijanac Žarko Vidović:

Jeste Božija suština je nesaznatljiva, a šta je sa suštim stvorenim sa onim što jeste, sa nekim pojedinacnim stvorenim? 

Da li je ono saznatljivo? Hajdeger vrjeme ne zamišlja u metafizičkom smislu (Dekart, vektori, njihovo bazdarenje i slično), Odnosno on vrjeme uopšte i ne zamišlja nego dokazuje u najznacajnijoj knjizi dvadestog vjeka, da ono teče između bića (horizont smisla), to ima i kod Anštajna koji utemeljio fiziku na relaciji između sustih, za razliku od Njutnove koja je počivala Dekartovim bazdarenjima.

Ali, ako je za protok vremena potrebno dva sušta, onda jedno susto nikad nije u vremenu!

To ma dalje znači da je susto nesaznatljivo u vremenu, odnosno da bilo koje susto je saznatljvo samo u vječnosti, a šta je vjecnost?

Ne potrošeni brojevi i vektori, nego blagodat, energija i volja Božija, kojom jesmo i postojimo.

Privid cjeline koju daju metafizički pojimovi kao čovječanstovo što koristi ovaj @slovoA, samo unosi zabunu, odgovorno tvrdim da Hristos i Crkva nemaju ništa sa čovječanstvom koje je samo zamisao cjeline, nego sa svakim konkretnim pojedinacnim čovjekom kojeg drže u postojanju, odnosno Hristova cjelina je konkretna Crkva, koja je opet Jedno Tijelo i stoga vječna.

Pokidati lažne veze i linkove sa "ovim svjetom" svjetonazorom-ontološkim-poredkom, znači biti pri suštini, pri konkretnom pojedinačnom, a to onda daje prostora da sija ono sto jeste, da se vidi i temelj stvorenog suštog a to je blagodat..

Kod nestvorenog odnosno Boga je obrnuto, On je temelj blagodati.

Tajna stvorenog sustog možda neće nikad biti otkrivena, ali sticanje blagodati, ovde i u Carstvu stvoreno će iznova otkrivati, zlatni period antike je bio kada su se ljudi aktivno pitali: šta je sušto? 

Stvoreno je dostojno mnogo većeg poštovanja nego sto smo navikli, njegujući neke zamisli  koje su jasno je već 100 godina odljepile od suštog. 

Bokskidu neće biti jasno ni za sto godina, možda za sto godina u Carstvu Nebeskom, jer on će vrijeme da ponese tamo.

 

[Inženjer Djatlov]

@Hadzi Vladimir Petrovic Hvala. Je l' su priroda i suština sinonimi? I zašto je ličnost svojstvo prirode, a ne obrnuto? Ovo pitam zbog toga što ličnost doživljavam kao nešto krajnje i apsolutno, nedeljivo na nikakva svojstva, jer im je ona nadređena. 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 32 минута, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Hvala. Je l' su priroda i suština sinonimi? I zašto je ličnost svojstvo prirode, a ne obrnuto? Ovo pitam zbog toga što ličnost doživljavam kao nešto krajnje i apsolutno, nedeljivo na nikakva svojstva, jer im je ona nadređena. 

Nismo Zizijulas da tlapimo da je ličnost energija zajednice.

  Jesu sininonimi donekle, kao i materija npr, ali posto te rječi vuku tradicije - kontekste, onda  je slicno kao sa eksperimentom i opitom.

[Inženjer Djatlov]

@Hadzi Vladimir Petrovic Zizjulasa sam samo na slici video. Jedino sam neki tekst onog bivšeg monaha Romila Kneževića, koji kritikuje Zizjulasa, čitao.

[Inženjer Djatlov]

I zaboravih, šta je onda ličnost?

[Milan Nikolic]

Личност је дете од главе до пете.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 48 минута, Inženjer Djatlov рече

I zaboravih, šta je onda ličnost?

Zavisi ko uci imas razne teorije od psihijatrijskih La Kanovskih da je to strukrua kompleksa, Zizijalovih tome slicni _da je to relacija, budistickih da je izvor patnje pa bi je se trebali rjesiti i zavrsiti u "bezipostasnoj blagodati"...

Mislim da je to sveta tajna, da ne mozemo licnost definisati, jer cemu  definisanje? Neku licnost treba usvojiti ucestvovati u njoj, zavoliti i onda nju poznajemo, poistovjecujuci se sa njom, ali sta je licnost uopste, to je pitanje isto i sta je opste na nekoj posebnoj licnosti? 

Ja ne znam, obraz Boziji, na neki nacin sustina covjeka, a sustina covjeka je Hristos, u smislu naznacenja mi smo pozvani da budemo sinovi Boziji i braca Hristova.

U kontekstu predhodnih poruka da je poznanje pojedinacnog moguce samo u vjecnosti, a licnost je pojidanacna, jedinstvena itd. onda je samopoznanje druga strana bogopoznanja, odnosno nas korjen je u Bogu na blagodatan nacin, ali i ipostas ljudske prirode je licnost Hrista.

Vise sam puta govorio ali vrjedi ponoviti, Atanasije  Kritski sabor nije smatrao Saborom, nego je bio izmislioneku rjec, govoreci kako su neozbiljni, i pitanja kojima se bave su neozbiljna.

Upitah ga onda sta bi po njegovom trebala biti tema nekog pravog 8 Sabora, odgovorio mi je da bi oci  trebali raspljavati o pitanju sta je to covjek. 

Moj odgovor je bio covjek je Hristos, odgovorio je da, ali kako?

Licnost je i Bog i andjeli, ali mislim da cemo cekati 8 Sabor da Crkva utvrdi to pitanje, Tasa je mislim imao neke svoje ideje, nije mi govorio o tome, sada zna pa mozda nam javi. Inace to je bio veliki, ne znam kako da nazove tu osobinu, znajuci je ja sam ga "sumnjicio" da je na mufte odsluzio (da li sa Amfilohijem koji mu je bio slican) liturgiju u sv. Sofiji, pitao sam ga da mi prizna, rekao je: Citali smo neke molitve. Da mi je znati koje. Oce Nas i jos par nekih dovoljnih za skraceni oblik?

 

[Inženjer Djatlov]

@Hadzi Vladimir Petrovic Da, da, pitanje je da li onu prvu stvar od koje krećemo možemo da definišemo, jer je ona preduslov svakog definisanja. A ovo za anđele sam se više puta pitao. Ko su, imaju li nekakva tela, ako nemaju, na koji način su ličnosti, kako ostvaruju jedinstvo s Bogom, jer ga mi ostvarujemo kroz poistovećenje s Hristom... Vi ste nekad lepo rekli nešto otprilike ,,sve se lomi na pitanju o ništa". Često se setim toga, ništa je na neki čudan način slično ličnosti.

[Inženjer Djatlov]

I još mi se čini da su anđeli jako bliski nečemu što specifično ima veze sa estetikom ili lepotom po sebi. Jer nekako mi ljudi, često smo neestetičan prizor, pa i neka vrh riba, ne ispunjava u svakom trenutku ideal lepote. I naravno, Hristos nije svodiv na to, ponekad pomislim kako je on namerno imao susrete sa gubavcima ne samo zato da bi ih izlečio, već i da bi istakao kako ni lepota nije kraj Božije ljubavi. Ali, ipak ima neku specifičnu autonomiju, gubavac ako ostane gubavac, nosi krst i to je veliko, ali nikome, pa ni njemu to nije lepo. 

U tom smislu, anđeli su krajnje estetični, kao da ne podležu ružnoći ni u najmanjem procentu.

Čitam upravo neku Vizantijsku estetiku V. Bičkova i on baš govori o razlici u percipiranju lepote među ranim hrišćanima, i poznim Vizantincima. Dok su prvi čak smatrali da je Hristos bio fizički ružnjikav, da bi istakli tu unutrašnju komponentu, i da bi se radikalno suprotstavili slavljenju tela i te vrste lepote koju je nosila grčka kultura. Vizantinci su stajali na suprotnim stanovištima. Hristos je i lep, raskošan, u zlatu... Probali su da na neki način pomire lepotu, sa askezom i krstom. 

Čini mi se da anđeli imaju veze sa ovom lepom stranom Boga, a da je nama ona data samo delimično.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 7 часа, Inženjer Djatlov рече

I još mi se čini da su anđeli jako bliski nečemu što specifično ima veze sa estetikom ili lepotom po sebi. Jer nekako mi ljudi, često smo neestetičan prizor, pa i neka vrh riba, ne ispunjava u svakom trenutku ideal lepote. I naravno, Hristos nije svodiv na to, ponekad pomislim kako je on namerno imao susrete sa gubavcima ne samo zato da bi ih izlečio, već i da bi istakao kako ni lepota nije kraj Božije ljubavi. Ali, ipak ima neku specifičnu autonomiju, gubavac ako ostane gubavac, nosi krst i to je veliko, ali nikome, pa ni njemu to nije lepo. 

U tom smislu, anđeli su krajnje estetični, kao da ne podležu ružnoći ni u najmanjem procentu.

Čitam upravo neku Vizantijsku estetiku V. Bičkova i on baš govori o razlici u percipiranju lepote među ranim hrišćanima, i poznim Vizantincima. Dok su prvi čak smatrali da je Hristos bio fizički ružnjikav, da bi istakli tu unutrašnju komponentu, i da bi se radikalno suprotstavili slavljenju tela i te vrste lepote koju je nosila grčka kultura. Vizantinci su stajali na suprotnim stanovištima. Hristos je i lep, raskošan, u zlatu... Probali su da na neki način pomire lepotu, sa askezom i krstom. 

Čini mi se da anđeli imaju veze sa ovom lepom stranom Boga, a da je nama ona data samo delimično.

Krive stari citas, bolje citaj Hadziju, pravoslavna estetika je drveno zeljezo, to ne postoji, estetika je disciplina u okviru metafizike, a metafizika (istina o bicu, istina kao izvod sa bica,) je u ratu protiv Crkve (istinskog blagodatnog osnova bica). Nema pravoslavme metafizike, ontologije, logike, nauke. Osim ako nauku ne utemeljis kao Bela Hamvas ili Pedja Ristic kao Logosocentricnu, ili nacionalsocijalisti kao narodnu (njemacku) nauku, ali bolje i njemacka nauka, nego metafuzicka nauka.

Teologija ikone 7 Sabora bi bila "pravoslavna estetika" ili Dobrotoljublja, Palama itd. Ukratko ljepo je ono sto je sveto, ono sto je u poretku blagodati, mjera oblagodacenja je mjera ljepote, ili u oputitovanju samo sveti su udivljeni, po mjeri svetosti se sagledava ljepota stvorenog, a lepota covjeka njegovom hristolikoscu, odnosno odnosom lika i podobija, ili mjerom koliko je covjek pri sebi, da tako kazem. Mnogi su se razapeli izmelju istoka i zapada i mnogi sada jedni druge razapanju, ali iscjeleljenja ni na vidiku.

@Bokisd i ako misli da je zilot pravoslavna estetika, vjero-nauka, logicko-bogoslovlje i slicne stvari ne paraju usi, ali mu smeta blagodat na pokojniku..

Vidis koliko je bezveze ta kljiga da se miri ljepota sa askezom i krstom!  Znaci kad trazim sebi ljepu zenu onda je to u suprotnosti sa njenom cednoscu i spremnosti na zrtvu. Ljepota se piznaje divlhenjem, a ne znanjem o time sta jeste ljepo.

Estetika je tesko preseravanje, pogledaj samo do cega je to dovelo, pod noz za modni tren, da se upodobis estetskom demagoskom casopisu umjesto da sijas kao sunce, po predvjecnom zakonu.

[Milan Nikolic]

Бог је сувише једноставан за људски ум. То савршенство мало ко разуме.

[Inženjer Djatlov]

@Hadzi Vladimir Petrovic Ovo sam za mirenje askeze i lepote sam malo slobodnije parafrazirao, i simplifikovao, da budem pošten prema piscu, on to mnogo bolje objašnjava. Bičkov pravi istorijski pregled i upoređuje stavove ranih Otaca iz prvih vekova, i nekih od kasnijih. Njegovo zapažanje je da su ovi raniji da bi mogli da uspostave sopstvenu autonomiju spram dominantne antičke kulture, zauzimali odnos negiranja (Tertulijan npr). I zaista ima stav nekog od njih, zaboravih kog, nešto tipa ,,da je Hristos bio izrazito lep, ne bi ga Rimljani ni ubili", jer su ovi cenili spoljašnju lepotu. Još jedna bitna stvar je da je ta rana Crkvena estetika imala potrebu za jednostavnošću spram nakinđurene antike. A Pozna Vizantija je bila sve samo ne ,,minimalistička". Govori i o Grigoriju Niskom i njegovom alegorijskom metodu tumačenja pisma, u visoko poetskom tonu, koji je nekim drugim Ocima bio stran i kritikovali su ga. Grigorije Niski je očigledno imao tu neku sklonost da misli kroz simbol, slike, koje su zapravo otisci duhovnog sveta u materijalnom. Za razliku od njega, Vasilije Veliki čini mi se, bio je suzdržaniji, bukvalniji u shvatanju....

Sve u svemu, ne znam da l je metafizika ili šta već, ali neki od ovih uvida stoje (mada možda nisu mnogo vredni), prosto je očigledno da se Crkvena umetnost menjala, a da je to imalo veze i sa odnosom prema antici, ulogom simbola, slike, podobija, prirode....

Ovo za preseravanje je tačno, ali lepota prosto postoji, neka prelepa devojka nije isto što i neka koja je suprotnost tome, lepota prizora mora, uzvišenija je od lepote prljavog vc-a, ja nisam Bred Pit... Mi svi to vidimo, i naravno da to nije ničije unutrašnje određenje, to ni ne može da se bira, ali svakako stoji i zaslužuje osvrt. Između ostalog, Bog je napravio tu neku hijerarhiju, možda kao nešto što treba prevazići, ali ne može mu se negirati postojanje. 

Lepota se poznaje divljenjem, al je nekome lako se diviti, a divljenje prema nekom drugom je podvig.

Navodi se i neka priča gde su gnojne rane nekog podvižnika i telo u očajnom stanju fizičkom, opisivane kao najveća lepota, nalik na, ne znam, mirisne cvetove, a rane su pupoljci, jer ih je on isijavanjem svoje svetosti preobrazio.... To naravno može, po blagodati rana postaje najlepši cvet, al opet, u redovnim okolnostima, ne bih tražio devojku sa ranama.

[Inženjer Djatlov]

Tačnije, nije stvar u tome da krst i lepota treba da se mire, oni mogu super da idu zajedno, ali mogu i da dođu u sukob vrlo lako (ovo već ne prenosim od Bičkova, osećam odgovornost jer mi se čini da ga neadekvatno prenosim, tako da govorim samo u svoje ime). Klasičan primer, ostari čoveku žena nije više ni najmanje lepa, on je još uvek u funkciji, i počne da juri klinke. To je naravno loše, ali da bi ga izbegao ukoliko mu se javi to iskušenje, on mora da se suprotstavi čulnoj lepoti i da ponese krst. Kao u mitologiji Odisej sa sirenama.

[slovoA]

пре 16 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Privid cjeline koju daju metafizički pojimovi kao čovječanstovo što koristi ovaj @slovoA, samo unosi zabunu, odgovorno tvrdim da Hristos i Crkva nemaju ništa sa čovječanstvom koje je samo zamisao cjeline, nego sa svakim konkretnim pojedinacnim čovjekom kojeg drže u postojanju, odnosno Hristova cjelina je konkretna Crkva, koja je opet Jedno Tijelo i stoga vječna.

Човјечанство се слободно може транскрибовати, не као множина, већ као природа човјека, једна општа (заједничка) природа, у којој се Христос оваплотио. Јер није се Он оваплотио у неку посебну личност, већ се као личност, тј. ипостас Сина оваплотио у природи човјека, коју је читаву преузео! Као савршен и као цјеловит човјек! Па ни цјелина те природе човјека није никаква замисао већ реалност Његовог и нашег бића (постојања човјечанства).

А то, што у самом том бићу човјека не градимо однос према природи (човјечанству), већ према личностима (и Христовој, и свим другим), не поништава цјелину те природе у којој општимо. Јер ни не општимо у њој као човјек са човјеком (природа, с природом - што је потпуно бесмислено), већ као личности унутар те природе (човјечанства), која је једино у Христу цјеловита, а ми смо само баштиници те природе (то те је и вл. Атанасије учио, ту разлику између адама (природе човјека), и Адама као личности, али ниси хтио да га чујеш).

Па тако и "одговорно тврдиш" нешто што је и разлог за оно што сам рекао, да си ти сам себи Христос. И управо на метафизици чији си толики противник, ти заправо градиш своју вавилонску кулу. Теби је човјек (адам) као природа, нешто сасвим супротно од човјечанства. Или бар толико другачије, да човјечанство ту не представља баш никакву реалност.

[slovoA]

@Hadzi Vladimir Petrovic Само ме поштеди бесмислених и предугих одговора. Покажи ми да се Христос оваплотио у некој природи која није општа и не тиче се читавог човјечанства (као те једне и опште природе човјека).