Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'русије'.
Found 72 results
-
Јерусалимска патријаршија је дубоко забринута због утицаја руско-украјинског сукоба не само на православни хришћански свет, већ на глобалну хришћанску заједницу. Његово блаженство Патријарх јерусалимски Теофил изразио је забринутост током састанка са папом Фрањом у Риму у петак, 29. септембра. и као Мајка Цркава, из које су настале све касније Цркве, Јерусалимска патријаршија је „предузела значајан корак ка подстицању дијалога и помирења у текућем сукобу између Русије и Украјине“, саопштено је из Патријаршије. Патријарх Теофило је у свом обраћању папи рекао: Као Мајка свих Цркава, православна патријаршија у Јерусалиму има посебну бригу за јединство хришћана уопште, а посебно за православне Цркве широм света. Конфликт који траје између Русије и Украјине и претња раскола у телу православне Цркве, представљају дубок бол и тешкоћу не само за православне хришћане, већ за цео хришћански свет и за све људе добре воље. У нашем животу и сведочењу у Светој земљи, ми непрестано тражимо помирење и мир. Током векова смо схватили да је истински дијалог једини пут до ефикасног помирења и трајног мира, и то је била наша стална посвећеност. У том духу и свесности Јерусалимска патријаршија пружа руку и улаже напор за наше сестре и браћу у Украјини и Русији, да посредујемо и учинимо све што можемо да започнемо дијалог који може довести до окончања страдања и на исцељења унутар православне породице. Овај посао неће бити лак. Поделе које су се дешавале деценијама су дубоке. Требаће времена да се залече ране сукоба. А поверење, једном сломљено, тешко је вратити. Али Јерусалимска патријаршија, која је саграђена на искупитељској крви Господа Исуса Христа, све то разуме. Наш живот кроз генерације кован је у истом лонцу. Христос је мир наш, који обоје састави у једно, и развали плот који је растављао, непријатељство, тијелом својијем, Закон заповијести наукама укинувши; да из овога начини собом једнога новог човјека, чинећи мир; И да помири с Богом обоје у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. (Еф. 14-16). Путовање у дијалогу ка помирењу је наша духовна мисија, а то је наша жеља за Цркву и народ Украјине и Русије. Спремни смо на било који начин да помогнемо да се оконча сукоб и патња. https://mitropolija.com/2023/10/06/jerusalimska-patrijarsija-putovanje-u-dijalogu-ka-pomirenju-nasa-duhovna-misija-i-zelja-za-crkvu-i-narode-ukrajine-i-rusije/
-
Крим прелази под канонску јурисдикцију Патријарха московског и целе Русије
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Портал православие.ру је известио да су 7. јуна 2022. године на седници Светог синода Руске Православне Цркве размотрени реферати Митрополита теодосијског и керченског Платона, Митрополита симферопољског и кримског Лазара и Епископа џанкојског и раздољненског Алексија о статусу епархија које су им поверене и да је о епархијама које се налазе на Криму Свети синод донео следеће одлуке: треба примити Џанкојску, Симферопољску и Теодосијску епархију у непосредну канонску и административну јурисдикцију Патријарха московског и целе Русије и Светог синода Руске Православне Цркве; на територији Републике Крим и града Севастопоља треба створити Кримску митрополију у чији састав ће улазити Џанкојска, Симферопољска и Теодосијска епархија; за поглавара Кримске митрополитије именован је Митрополит симферопољски и кримски Лазар. Извор: Православие.ру-
- патријарха
- јурисдикцију
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Помоћ избеглицама широм Русије и Украјине
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
У епархијама широм Русије и Украјине избеглицама се пружа помоћ у лековима, одећи и храни. Циљана помоћ избеглицама се наставља. Свештеници, добровољци и милосрдне сестре у 44 руске епархије посећују центре за привремени смештај, предају храну и ствари избеглицама. Свештеници пружају људима духовну подршку. Синодално одељење за црквено доброчинство и социјалну службу извештава о помоћи Цркве избеглим и страдалим цивилима следеће: Више од 23.000 избеглица тренуто прима помоћ Руске православне цркве у 44 епархије у Русији. За помоћ избеглицама и повређеним цивилима до 28. марта путем СМС-а прикупљено је је 2.866.057 рубаља. Прикупљање је организовало Синодално одељење за доброчинство уз подршку Православне службе „Милосрђе“. На дежурни телефон црквене социјалне помоћи „Милосрђе“ 28. марта примљено је 159 позива. Број позива који се односе на помоћ избеглицама је око 12 одсто. Седам породица се 27. марта 2022. обратило црквеном центру за циљану помоћ избеглицама у Москви. Породице су добиле хуманитарну помоћ и савете око прибављања докумената, превоз а и лечења у Централној клиничкој болници Свети Алексије у престоници. До 27. марта у црквеним установама у Русији било је смештено 137 људи: у Александријском склоништу у Ростовској епархији, Црквеном прихватилишту у селу Маничка, прихватилишту у Каменск-Шахтинском, прихватилишту у Вороњешкој епархији, у Иверском манастиру. Такође, уз подршку Цркве, у Новочеркаску, Ростовска епархија, смештене су 24 избеглице. Деца су распоређена у вртиће и школе. Избеглице из Украјине смештене су у манастир Светог Ђорђа Руске православне цркве у Гетшендорфу (Немачка). Избеглице и људе у невољи примили су и Свјатогорска лавра Доњецке епархије, Браиловски манастир Свете Тројице, манастир Јована Богослова и црква Воздвижења Часног крста Виничке епархије, Тројички Саборни храм и манастир Успења Черниговске епархије, Халајковски Преображенски манастир Могиљовско-подољске епархије, Банченски манастир Черњивско-буковинске епархије, манастири Мукачевске епархије, Успенска Почајевска лавра, Олшански манастир и манастир Одеске епархије, Јелисаветински манастир и Успенска црква Кировоградске епархије, Городочки, Дермански, Беловски и Гошчански манастири Ровенске епархије, Успенска Кијево-Печерска лавра, Покровска голосејевска испосница, Ваведењски Зверски манастир, Пантелејмонски манастир у Кијеву, Кијевска богословска академија и богословија, Благовештенска црква у Краснограду Харковске епархије. Двадесет жена у Запорожју добило је помоћ од епархијског хуманитарног центра Черновичко-буковинске епархије. Помоћ је укључивала дечју одећу, храну за бебе, пелене. Свештенство Плавског деканата Белевске епархије посетило је избеглице у центру за привремени смештај у Плавску. Свештеници су избеглицама донирали храну и средства за личну хигијену. Служен је и молебан. Парохије алексинске Белевске епархије предале су хуманитарну помоћ (одећа и средства за личну хигијену) локалном штабу за помоћ избеглицама. Тулска епархија послала је хуманитарну пошиљку у Ростов на Дону за помоћ избеглицама. Старешина Покровског храма у Кировоградској области поделио је прехрамбене пакете избеглицама из Буче и Гостомела. Хуманитарну помоћ дониралаје и Фондација Тавор. 70 парохијана Одеске епархије пријавило се на курсеве медицинских волонтера за помоћ људима у ратним зонама. Старешина Саборног храма Карпатских светитеља Мукачевске епархије уручио је помоћ Сваљавском Тројице-Кирило-Методијевом манастиру у коме живе избеглице. Студенти Харковске богословије су 26. марта заједно са волонтерима поделили храну и лекове становницима округа Јужна Салтовка у Харкову. У селу Кошаринци, волонтери Виничке епархије делили су хуманитарну помоћ интерно расељеним лицима. 26. марта волонтери Тернопољске епархије делили су храну избеглицама у региону. Представници Волгодонске епархије предали су помоћ (флаширану воду, сокове, играчке и средства за хигијену) центру за привремени смештај у Констатинсовском, Уст-Доњецком и Пролетерском региону. Избеглима је пружена духовна помоћ (крштења, јелеосвећења, богослужења) у Ростовској епархији, у храму Светог Николе у Цареву, у Пензанској епархији. Тулска епархија је донирала храну за бебе и пелене привременом склоништу, где су тренутно смештене жене са малом децом, као и особама које су недавно отпуштене из болнице. Извор: patriarchia.ru -
Лажна писма из Русије против СПЦ и патријарха Порфирија
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Већ дуже вријеме уназад траје координисана и добро осмишљена медијска хајка на Цркву. Покушај политизације Српске Православе Цркве уз сваку тему која је актуелна у друштву није ништа ново. Људи који не знају шта је Црква и да је Христос мјера Цркве, или пак знају шта је црква али им то не смета да покушају да је уоквире у своје дневнополитичке теме и да она буде по њиховој политичкој мјери, ради политичког обрачуна са неистомишљеницима. Константа је да на цркву нападају злонамјерници са разних позиција политичког спектра, од крајње љевице до екстремне деснице. Покушава се Црква уваљати у овоземаљско блато морално сиромашних, зарад разних партикуларних интереса. Црква од свог постанка бива гоњена, већ скоро 2.000 година и непрестано је клеветана, тако да је научила опстајати и у немогућим условима и носити свој крст. Колико је хајка на цркву попримила размјере најбоље се види по томе што се свако дешавање користи за дискредитацију и удар на цркву и саблажњавања верних и стварање смутњи. Најновији сукоби Русије и Украјине су такође злонамјернима послужили као повод за напад на наследника Светог Саве, патријарха српског Порфирија. Писмо које је написао извесни филолог Иван Пријма, члан и оснивач некаквог српско-руског друштва из Русији, последњи је пример те праксе. Сем супруге господина Пријма и њега самог, мало коме је познато ко су остали чланови тог фамозног друштва, нити се претрагом на интернету може наћи евиденција о раду и дјеловању на руским сајтовима поменутог невладиног удружења. Крајње малициозни медији су ово опскурно писмо, потпуног анонимуса, за кога ни руски духовници немају представу ко је, пренели готово као званични став руског народа, цркве или државе. Однос Руса и њихових инститиуција, духовних и свјетовних, према Српској Цркви и њеном поглавару је апсолутно супротан од ових злонамјерних инсинуација дотичног анонимуса. Писмо је злонамјерно, нехришћански насторјено и колико је антицрквено, антисрпско толико је и антируско и написано из мизерних политичких побуда. Писмо делује као да га писао неко из лево-либералних кругова друге Србије који глуми патриотизам, па само проследио на потписивање анонимусу из Русије, не би ли тиме добио печат руског „праведничког гнева“ према СПЦ. Што је навероватније тако и урађено. Писмо почиње покушајем инсинуације да је српски патријарх инструисан државним структурама Србије за свој мисионарски, хуманитарни рад и све остало што му се спочитава. Да би оставило на лаковјерне читаоце што јачи дојам, убацује се потпуна лаж да је наш Патријарх назвао некога агресором или одредио било коју страну у овом сукобу као такву. Српски патријарх је управо као и руски патријарх и као већина других православних патријараха, позивао и позива на мир међу зараћеном браћом. Једини програм који је он следовао и спроводио јесте не политички, него Јеванђеоски, позивајући на мир Христов, на спречавање крвопролића и жртава са свих страна. Господин Иван, уколико је аутор писма, или онај ко му је писмо написао, би морао послушати говор Руског патријарха, митрополита Онуфрија и њихове позиве на мир, а не вадити из контекста молитве за народе и за прекид сукоба. Нама је Господ у Јеванђељу навео да се молимо и за непријатеље, за невино страдале ма које боје пасош имали или како се осјећали по националној припадности, јер све је то народ Христов. Блажени су миротворци, како каже Нови завјет и саме ријечи Јеванђеља наш је патријарх ставио у контекст савременог доба, као и руски патријарх и сулудо је спочитавати Цркви што шири Јеванђелску ријеч. Следеће лажне оптужбе из „Русије“ (или тачније из круга двојке) се тичу избјеглица, јер гле чуда патријарх је хришћански примио једну вјерујућу православну породицу из Украјине изражавајући солидарност са свим прогнаним. Замонашеном у Дечанима и митрополиту Загребачко-љубљанском, Иван „из Русије“ (или непознати млађани аутор из круга двојке) поручује да је бавити се избјеглицама скандалозно. Ономе који се бавио сиротињом, избјеглицама и повратиницима по Лици, Кордуну, Банији и свим осталим српским стратиштима. Недовољно упућен (или злонамеран) у пастирски рад нашег патријарха аутор писма спочитава скоро немогуће, износећи апсурдне оптужбе које саме себе демантују и јако су лако провјерљиве и обориве. Оптужбе да је патријарх антиправославан и дио неке антиправославне кампање у овом писму јесто управо обрнута психологија. Писмо је написано са циљем напада на цркву и њену паству која је русофилска и покушаја оптужби СПЦ за русофобију, да би покушали створити раздор међу вјерним народом и сумњу. Српски народ је навикао на сатанизовања, клевете и сигуран сам да више вјерује својој Цркви која је уз њега, дио њега и за њега већ осам вјекова него некој НВО и малициозним медијима. Нама остаје да се по ријечима Патријарха нашег молимо за оне који нас клевећу. Јер „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20) https://balkanfokus.rs/lazna-pisma-iz-rusije-protiv-spc-i-patrijarha-porfirija/-
- патријарха
- спц
- (и још 5 )
-
Поводом навршавања седамдесет пете године од рођења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије господин Кирил и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски господин Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, упутили су честитке Преосвећеном владици Иринеју. Честитајући овај јубилеј, Светејши Патријарх московски г. Кирил је молитвено пожелео Епископу бачком г. Иринеју благодатно укрепљење духовних и телесних сила, мир, неисцрпну радост у Господу и Његову изобилну помоћ у даљем архипастирском служењу. Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Иларион је у својој честитки нагласио да сви који познају и воле Преосвећеног владику Иринеја са поштовањем гледају на његов животни пут украшен многим остварењима учињеним на корист Светосавске Цркве и читавог светског Православља, и пожелео му неисцрпну помоћ свише у архипастирском делању, надахнуће у богословском раду и непрекидно пребивање у молитви и служењу речи (Дела ап. 6, 4). Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Дана 2. фебруара 2022. године одржана је свечана церемонија уручења највиших државних признања у Великој сали у Кремљу, којом је одата почаст истакнутим руским личностима у науци, медицини, ваздухопловству, уметности и низу других области. Поздрављајући учеснике церемоније, шеф државе је истакао: „Свако од вас има своју судбину, своју „линију живота“. Али све, безусловно, уједињује жеља да раде за добро своје домовине, друштва, наших грађана. Ваша достигнућа су већ отворила и отварају нове хоризонте у разним областима, у разним сферама, служе модерном развоју Русије, дају велики допринос успешној будућности наше земље, дају пример посвећености раду, дужности, одлучности и способности да се доносе тешке, понекад нестандардне одлуке.“ Међу награђенима је и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректор Општецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ђирило и Методије“. Одликован је Орденом Александра Невског „за велики допринос развоју међународних и међуверских односа“. У говору након свечаног уручења високе државне награде епископ Иларион је рекао: „Дубокопоштовани Владимире Владимировичу, хвала вам што сте, на препоруку Његове Светости Патријарха, доделили висока државна признања руководству и појединим сарадницима Одељења за спољне црквене послове. Нашу институцију понекад називају црквеним Министарством спољних послова, што није сасвим коректно, пошто се не бавимо само спољним пословима, већ и међуверским односима у нашој Отаџбини. А последњих година све више се осећамо као нека врста одбрамбеног ресора, јер морамо да бранимо свете границе наше Цркве. Руска Црква је настајала у периоду дужем од десет векова, и ми смо је наследили у границама у којима је настала. Нисмо је ми створили, не треба да је рушимо. Наставићемо да се одупиремо оним спољним изазовима са којима смо се данас суочили. Желео бих да искористим ову прилику да Вам се захвалим на подршци коју пружате прогоњеним хришћанима широм света. Захваљујући руској војсци, терористи су протерани из Сирије. Но, у низу других земаља на Блиском истоку, где терористи и радикалне групе нападају хришћане, њима је такође потребна заштита и помоћ Русије. Нарочиту пажњу данас заслужује Африка. У неким државама тог континента покренути су потпуни прогони хришћана. Верници Африке са надом гледају на Русију и њеног председника, на Руску Цркву и њеног Патријарха. Они излазе на улице са плакатима: „Хвала Путину, хвала Патријарху Кирилу“. Придружујем се овим речима захвалности и желим Вам, поштовани Владимире Владимировичу, добро здравље и Божију помоћ у Вашој служби.“ Извор: Мospat.ru
-
- александра
- орден
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је Његовој Светости Патриjaрху Српском Порфириjу Крсну славу. У честитки стоjи: Ваша Светости и Блаженство, љубљени у Господу Брате и Саслужитељу! Срдачно Вам честитам Крсну славу, коjу прослављате на празник Саборног храма Претече и Крститеља Јована. Лик великог пророка, који је јавио људима долазак Христов и прихватио мучеништво за истину Божију, увек је био близак деци храма Светог Саве, надахњивао их на подвиг сведочења светог Православља пред народима Земље и храброг залагања за истину. На овај радосни дан за Вашу Светост, молитвено желим Вам радост и мир у вери (Рим. 15, 13), добро здравље и свемоћну помоћ од Господа Бога на многаjа и благаja љета патријарашког служења. Са љубављу у Христу, + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru
-
- српске
- предстојатељу
- (и још 12 )
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу честитку поводом 75. годишњице рођења у којој је између осталог истакао: Заједно са свом пуноћом наше помесне Цркве упућујемо молитве Господу нашем Исусу Христу, Сведобром Пастиру душа наших, који прегаоцу даје махове да Вашој Светости да снагу и крепост како бисте и даље, у ово време искушења са којима се суочава Православна Црква, мудро управљали кормилом сестринске нам Руске Православне Цркве на добро и спасење повереног Вам словесног стада, на многа и блага лета. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- русије
- московском
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Његова Светост Патријарх московски и све Русије Господин Кирил због сложене епидемиолошке ситуације обратио се путем видео конференције делегатима деветог Међународног фестивала "Вера и реч" који се одржава у Москви од 18 до 22 октобра. Патријарх Кирил је благословио учеснике фестивала, а у свом обраћању је, између осталог, поручио да је неопходно користећи друштвене мреже приближити Бога човеку. Традиционално сусрет се одржава у Сали црквених сабора Саборног храма у форми дијалога. У другом делу дана одржаће се завршне расправе. Учесници ће моћи да погледају видео спот "Српска колевка" и документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења" у продукцији Телевизије Храм. Данашњим даном затвара се Међународни свеправославни фестивал чија је тема била "Црква у свету који се мења: Изазови и поуке дигитализације". Извор: Телевизија Храм
-
- међународног
- учесницима
- (и још 9 )
-
У Кијеву прослављена годишњица Крштења Русије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је 28. јула 2021. године, на дан сећања на Светог равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1033. годишњице Крштења Русије, Божанствену Литургију на тргу испред Успенске саборне цркве у Кијеву. Повезане вести: Поздравна порука Патријарха српског г. Порфирија поводом прославе 1033. годишњице Крштења Русије Прослава празника Крштења Русије у Кијеву На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије Саслуживали су архијереји Украјинске Православне Цркве са гостима из Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Хиљадама поклоника, који су стигли у Кијев из свих крајева Украјине, након читања Речи Божје обратио се Блажењејши Митрополит говоривши о значају Светог кнеза Владимира: - Будемо достојни јер смо потомци Светог равноапостолног крститеља Русије не само по телу, већ и у духу. Да би то постигли потребно је да се држимо заповести љубави према Богу и ближњем. Љубав према Богу се манифестује када се молимо, када постимо, када покушавамо да чинимо добра дела, када се уздржавамо од греха, док је наша љубав према ближњем у томе што прихватамо ближњег онакав какав јесте.. То је први степен љубави. Ако нам се не свиђа, не треба да га осуђујемо, већ треба да се молимо за њега и молимо Бога да му помогне да се побољша. Ово је љубав према ближњем, поручио је митрополит Онуфрије који се помолио за крај епидемије, снагу лекарима и опоравак оболелих. Српску Патријаршију на свечаностима представљали су изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј који је прочитао поздравно писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ -
У Кијеву прослављена годишњица Крштења Русије
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Руска Патријаршија
Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је 28. јула 2021. године, на дан сећања на Светог равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1033. годишњице Крштења Русије, Божанствену Литургију на тргу испред Успенске саборне цркве у Кијеву. Повезане вести: Поздравна порука Патријарха српског г. Порфирија поводом прославе 1033. годишњице Крштења Русије Прослава празника Крштења Русије у Кијеву На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије Саслуживали су архијереји Украјинске Православне Цркве са гостима из Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Хиљадама поклоника, који су стигли у Кијев из свих крајева Украјине, након читања Речи Божје обратио се Блажењејши Митрополит говоривши о значају Светог кнеза Владимира: - Будемо достојни јер смо потомци Светог равноапостолног крститеља Русије не само по телу, већ и у духу. Да би то постигли потребно је да се држимо заповести љубави према Богу и ближњем. Љубав према Богу се манифестује када се молимо, када постимо, када покушавамо да чинимо добра дела, када се уздржавамо од греха, док је наша љубав према ближњем у томе што прихватамо ближњег онакав какав јесте.. То је први степен љубави. Ако нам се не свиђа, не треба да га осуђујемо, већ треба да се молимо за њега и молимо Бога да му помогне да се побољша. Ово је љубав према ближњем, поручио је митрополит Онуфрије који се помолио за крај епидемије, снагу лекарима и опоравак оболелих. Српску Патријаршију на свечаностима представљали су изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј који је прочитао поздравно писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице -
Прослава празника Крштења Русије у Кијеву
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је 27. јула 2021. године традиционалним чином благодарења код споменика Светом кнезу Владимиру, Крститељу Русије, на Владимирскоj гори у Кијеву. Повезане вести: На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије У богослужењу су учествовали представници Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, епископи, свештенство и монаштво из свих епархија Украјинске Православне Цркве и десетине хиљада православних верника. Појао је хор Кијевске богословске академије и богословије под управом архимандрита Романа (Пидлубњака). На богослужењу су узнете молитве и благодарење Господу за изобиље благослова које је подарио овој земљи и што је изабрао да овај народ преко Светог кнеза Владимира прими веру православну. Упућене су молитве да се Црква спаси од раскола и невоља, да се умножи љубав у народу и да завлада мир и просперитет у украјинској држави. По завршетку молебна, Његово Блаженство Митрополит г. Онуфрије се обратио сабранима поздравима и духовним поукама: „Срдачно вам честитам Дан крштења Русије - дан духовног рођења нашег народа! Нека нам Бог помогне молитвама Светог кнеза Владимира. Нека нас Бог заштити молитвама Своје Пречисте Мајке“. После молебна, централним улицама престонице ка Кијево-Печерској лаври кренуло је десетине хиљада верних у величанственој литији са чудотворним моштима Светог кнеза Владимира и иконама Преосвете Богородице. Литију је предводио Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије са преставницима помесних Православних Цркава, архијерејима, свештенством и монаштвом Украјинске Православне Цркве. Како је касније на конференцији за медије истакао Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније, управник послова Украјинске Православне Цркве, у молитвеној поворци је учествовало више од 350.000 православних верника који су прошли централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-печерске лавре где су учествовали у свечаном свеноћном бденију. У литији су пронете мошти Светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице - Почајевске и Зимненске донете са запада земље, Свјатогорске са истока и Касперовске из северног дела Украјине. Током крсног хода митрополит Онуфрије се помолио за покој душа пострадалих у трагичним догађајима фебруара 2014. године. У тренутку када су се архијереји и свештенство већ сабрали на тргу испред Успенске цркве Кијево-Печерске лавре како би служили свеноћно бденије, поклоници су у дугој поворци и даље пристизали улицама престонице појући молитвене песме. После литије и бденија, чудотворне светиње су изложене верном наорду на поклоњење у цркви Преподобних Антонија и Теодосија Печерских у Кијево-печерској лаври. После одслуженог свеноћног бденија, митрополит Онуфрије је примио представнике помесних Православних Цркава који су узели учешће у данашњим свечаностима. Српску Патријаршију су представљали изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј. Сутра, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ -
На дан 27. јула 2021. године у Кијеву уочи празника поводом 1033. годишњице Крштавања Русије, а након молитве на Владимирском брду, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије заједно са представницима Помесних Православних Цркава, епископа и свештенства Украјинске Православне Цркве предводио је Велику литију до Свето-Успенске Кијево-Печерске лавре. На свечаној молитвеној поворци изнете су мошти светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице – Зимненска, Почајевска, Касперовска, Свјатогорска, Љубечка које су у Кијев донете из различитих региона Украјине. Учесници поворке шетали су централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-Печерске лавре, како би затим учествовали у свеноћном бдењу. Код крста-спомен обележја у улици Хрушевског Његово Блаженство Митрополит Онуфрије, заједно са свештенством и мирјанима, молио се за покој душа погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године и положио цвеће. Када су се епископи и свештенство окупили на тргу испред Успенског сабора Кијево-Печерске лавре да одрже свеноћно бдење, ходочасници су тек напуштали Владимирску гору и ходали улицама украјинске престонице певајући молитве. На крају молитвене поворке у Кијево-Печерској лаври одржан је састанак за представнике медија. Ове године у литији је учествовало 350 хиљада православних верника. Ову цифру навео је током састанка за представнике медија митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
-
- учествовало
- верника
- (и још 8 )
-
Поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије и прославе Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, у уторак 27. јула Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије предводио је свечану литију улицама града Кијева, са свештенством, монаштвом, и верним народом. У литији су молитвено учествовали представници Српске Цркве на челу са Преосвећеним Епископом ремезијанским Г. Стефаном и Преосвећним Епископом топличким Г. Јеротејом, викарима Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Након свечане литије и празничног вечерњег богослужења, у својој резиденцији у Кијево-Печерској лаври Митрополит Онуфрије примио је представнике Српске Православне Цркве Преосвећену Господу Епископе ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја, протођакона Младена Ковачевића, др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Дејана Накића, Милоша Шарића и Николаја Вуковића. У среду 28 јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит Онуфрије ће са архијерејима и свештенослужитељима Украјинске Православне Цркве и других Помесних Цркава, служити Свету Архијерејску Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Извор: Телевизија Храм
-
Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира. Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине. Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије. Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Патријарх српски примио амбасадора Русије у Хрватској
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. јуна 2021. године у епархијској резиденцији у Загребу амбасадора Руске Федерације у Хрватској г. Андреја Нестеренка. У срдачном разговору, првом од како је г. Нестеренко постављен за представника Руске Федерације у Хрватској, саговорници су упутили узајамне честитке и изразили наду у учвршћивање односа два православна народа. Разговору о актуелним глобалним изазовима присуствовали су г. Матвеј Сидоров, портпарол Амбасаде Руске Федерације, и јеромонах Сава (Бундало), изабрани Епископ марчански. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска -
Председник Руске Федерације В. В. Путин доделио је Орден Александра Невског митрополиту волоколамском Илариону, председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије. Указ Председника Руске Федерације од 18. маја 2021. под бројем 293 „О додељивању државних награда Руске Федерације“ објављен је на званичном руском интернет порталу правних информација. У Указу стоји: „За велики допринос у развијању међународних и међуверских односа и дугогодишњи савесни рад Орден Александра Невског додељује се Григорију Валеријевичу Алфејеву (митрополиту волоколамском Илариону), председнику Одељења за спољне црквене послове Московска Патријаршије“. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
-
- председник
- русије
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил разговарао је 7. априла 2021. године телефоном са Архиепископом охридским г. Јованом, који борави у посети Руској Православној Цркви са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Патријарх Кирил је топло поздравио архијереја Српске Православне Цркве и изразио жаљење што се њихов лични сусрет, који је требало да буде тог дана, није могао одржати због епидемије. Предстојатељ Руске Православне Цркве се распитао о здравственом стању и лечењу архиепископа Јована обављеном током посете, изразивши жељу да се уважени гост врати својој пастви са новом снагом. Архиепископ Јован је захвалио Његовој Светости Патријарху Кирилу на бризи коју је указао организовањем његовог лечења у Русији и поделио утиске о боравку у Москви и плану да посети Санкт Петербург. Архиепископ охридски Јован је предстојатељу Руске Православне Цркве изнео своје виђење тренутног стања међуправославних односа и црквене ситуације у Украјини. По мишљењу архијереја Српске Патријаршије, Православна Црква је сада у стању нарушеног јединства, што је унело напетост и разједињеност у живот свих помесних Православних Цркава. Архиепископ Јован је нагласио потребу очувања вековног канонског поретка. Православна Црква, како је истакао, „никада није имала и не може имати један центар по узору на Римокатоличку Цркву“, јер свака од помесних Православних Цркава поседује пуноћу апостолског наслеђа. Архијереј је нагласио да је Украјинска Православна Црква „савршена апостолска Црква која је добровољно одлучила да остане под јурисдикцијом Московске Патријаршије и ужива аутономију у границама Руске Православне Цркве“. Архиепископ Јован је приметио да се при одређивању редоследа поступања у вези са расколницима увек сматрало кључним мишљење киријархалне Цркве, која најбоље познаје ситуацију у оквиру своје надлежности. „Немогуће је да Синод било које географски удаљене Цркве детаљније и више зна о расколницима и самопроглашенима (самосветима, саморукоположенима) у Украјини“. „Српска Православна Црква поштује организациону структуру Московске Патријаршије, чији је саставни део самоуправна Украјинска Православна Црква, на чијем је челу Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Српска Православна Црква је увек била и остала чувар догмата, то јест на страни истине и канонског поретка”, рекао је архиепископ Јован. На молитвено сећање, Архиепископ охридски г. Јован је поклонио Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу икону Свих охридских светитеља, од Светог Климента Охридског до последњег канонизованог који је службовао на тој древној столици, светог Николаја Велимировића. Извор: Служба за комуникацију Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије (https://mospat.ru/ru/news/86962/)
-
Патријарх српски примио Амбасадора Русије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 11. марта 2021. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Александра Боцан-Харченка, амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његова Екселенција Александар Боцан-Харченко су током пријема разговарали о историјским и актуелним темама у односима између братских народа Србије и Русије са циљем да се препознају правци даљег развоја и укрепљења њихових чврстих пријатељских односа. Патријарх Порфирије је заблагодарио aмабасадору Боцан-Харченку на посети и посвећености зближавању два братска народа на свим нивоима, док jе Амбасадор захвалио Патријарху на срдачном пријему и преданом раду на успостављању међуверског суживота у миру и љубави на Западном Балкану. Пријему су присуствовали члан Светог Архијерејског Синода Епископ крушевачки г. Давид, заменик амбасадора г. Андреј Темјашов и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић. — Захваљујем Вам се. Хвала. — Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато? — Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно. Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала. Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу. — Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем? — Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим. Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети. Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима. — Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво? — Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу... — И одједном свака ствар... — И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех. А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех. — Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим... — Да. — То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“. — Да. — Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом? — Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом. — Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање? — Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ. — А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија... — Да. — …притом људи то сами раде. — Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу. — Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот... — Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање. — Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога? — Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам. Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште. Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије. — Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира? — Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи. Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу. Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране. — Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство? — Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт. А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије. — Односно, биће још покушаја? — Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен. — Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични? — У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако. — По чему се разликују? — Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу. — Велико Вам хвала, Ваша Светости. — Хвала Вам. Извор: Православие.ру
-
Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић. — Захваљујем Вам се. Хвала. — Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато? — Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно. Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала. Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу. — Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем? — Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим. Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети. Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима. — Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво? — Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу... — И одједном свака ствар... — И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех. А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех. — Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим... — Да. — То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“. — Да. — Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом? — Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом. — Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање? — Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ. — А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија... — Да. — …притом људи то сами раде. — Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу. — Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот... — Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање. — Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога? — Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам. Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште. Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије. — Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира? — Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи. Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу. Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране. — Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство? — Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт. А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије. — Односно, биће још покушаја? — Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен. — Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични? — У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако. — По чему се разликују? — Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу. — Велико Вам хвала, Ваша Светости. — Хвала Вам. Извор: Православие.ру View full Странице
-
Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске Зорану Милановићу поводом губитка људских живота у земљотресима, који су погодили Хрватску 28. и 29. децембра, у ком каже: Предсједнику Републике Хрватске Њ. Е. господину Зорану Милановићу Ваша Екселенцијо, уважени господинеПредсједниче! Дубоко сам ожалошћен вијешћу о разорном земљотресу у Хрватској, у коме је погинуло и пострадало дестак људи и причињена огромна штета градској инфраструктури. Изражавам искрено саучешће Вама, цијелом хрватском народу и становницима града Петрињe, који се нашао у епицентру природне катаклизме. Молим Вас да пренесете ријечи подршке сродницима и ближњима пострадалих, као и жеље за брзо оздрављење повријеђених, те за снагу и храброст спасиоцима, који продужавају потрагу за људима који су под рушевинама. Извор: Руска Православна Црква / Митрополија загребачко-љубљанска
-
Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру
-
Ми, учесници заједничког састанка Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског саветодавног одбора, који представљају хришћанску, исламску, јеврејску и будистичку заједницу Русије, окупили смо се у Москви на позив патријарха московског и све Русије Кирила. 1. Са задовољством примећујемо учешће руског друштва, укључујући вернике наших религија, у расправи о Уставу Руске Федерације и његовој измени, што сматрамо доказом грађанске зрелости и одговорности за судбину Отаџбине. 2. Истичемо значај мира у вишенационалној и мултиконфесионалној земљи, подржавамо предлог да се реч Бог унесе у текст ажурираног Устава, што сматрамо консолидацијом вредности верских веровања народа наше земље, историјски и културно повезаних са религијама које представљамо, као и духовним континуитетом у односу на наше претке. 3. Сматрамо да је важно да уставни амандмани који садрже схватање брака као заједнице мушкарца и жене, норме усмерене на заштиту традиционалних породичних вредности, укључујући право родитеља на образовање и васпитање деце у складу са њиховим верским и философским уверењима, штите историју и култура наше земље, статус руског језика, значе подршку сународницима, и чувају сећања на бранитеље Отаџбине. 4. Подсећамо да је подршка породице, како следи из става Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског савета, неопходан услов да наша држава буде успешна, морално снажна и духовно богата. 5. Поздрављамо оне измене Устава које ће створити додатне услове за осигурање социјално-економског благостања Руса и јединства Руске Федерације. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- саопштење
- заједничком
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.