Претражи Живе Речи Утехе

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ПАПА ФРАНЦИСКО, поглавар Католичке цркве, поводом једног века дипломатских односа Србије и Ватикана, државе која није признала независност Косова Сукоби се не решавају заборавом већ дијалогом У богатој историји најстаријих дневних новина на Балкану, на њеним странама нашли су се најпознатији светски државници, политичари, уметници, спортисти, а данас „Политика” има привилегију да објави и ексклузивни интервју са папом Франциском, поглаваром Католичке цркве. Реч је свакако о историјском интервјуу, будући да се у 117 година постојања „Политике” поглавар Свете столице данас први пут обраћа читаоцима нашег листа, али и уопште неком медију у Србији. „Политика” је веома пажљиво пратила збивања у Ватикану и папине активности, о чему је редовно обавештавала своје читаоце. У години у којој се обележава век присуства дипломатског представништва Ватикана у Србији, Апостолске нунцијатуре – наоружани великим стрпљењем, будући да су интервју од поглавара Католичке цркве, пре нас, затражили многобројни медији широм света – уверили смо се да се труд на крају исплати: папин интервју је на странама „Политике”. Овом приликом исказујемо велику захвалност надбискупу Лучану Суријанију, апостолском нунцију, амбасадору Ватикана у Србији, за свесрдну помоћ у добијању овог драгоценог интервјуа. Читаоци ће моћи да се увере да папина тумачења светских догађања, бритке анализе и прецизне поруке и појединцу и човечанству нагоне на дубоко промишљање, јер како папа Франциско за „Политику” каже: „Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа.” М. А. Ваша светости, прошло је више од тридесет година од пада Берлинског зида, али изгледа да нисмо много научили из историје. Зидови се и даље дижу, а материјалне и духовне поделе јачају. Постоји утисак да се изнова јавља стари сукоб између блокова, а истовремено настају нови центри моћи. Католичка црква је, нарочито током рада Вашег претходника Јована Павла II, играла запажену улогу у разградњи два блока, која су имала идеолошку матрицу. Данас су, међутим, економски интереси у првом плану. Пропагира се материјалистичка култура која је усмерена само на лично благостање, а на штету заједнице и сиромашних, који постају све сиромашнији. У овој новој локалној и светској ситуацији, какав допринос Црква може да пружи свеопштем благостању појединаца и народа? У Вашем питању чуо сам музику Другог ватиканског сабора, која је, без сумње, обележила деловање мојих претходника и која даје смернице нашем данашњем деловању: „Радости и наде, жалости и тескобе људи нашег доба, посебно сиромашних и свих оних који трпе, истовремено су радости и наде, жалости и тескобе Христових ученика. Нема ничега уистину људскога што не би одјекнуло у њихову срцу” (Gaudium et Spes, 1). Ми, хришћани, не можемо окретати главу на другу страну и претварати се да не примећујемо оно што се око нас догађа; штавише, позвани смо да се приближимо свакоме и у свим ситуацијама, у име солидарности која се рађа из самилости Господа. Он је први кренуо ка нама и постао наш брат и није бежао ни из једне ситуације. Ми желимо да га следимо, да будемо његови ученици. Волим да мислим да је хришћанин реалистична особа, врло реалистична, са реализмом Јеванђеља. Због тога свака генерација треба да преузме и присвоји достигнућа, али исто тако и ограничења и грешке сваке епохе, како би препознала основни допринос који је позвана да дâ. Несумњиво, времена се мењају, али мисија нас и даље позива да сведочимо о својој нади. У нашем контексту пандемије, у искушењу смо да о „нормалности” размишљамо као о повратку у прошлост; желимо поново да „уредимо кућу” на основу онога што смо већ проживели. То је искушење да „оплакујемо лук црни из Египта”, да жалимо за оним што је прошло, што нас спречава да сагледамо једну од основних карактеристика ситуације кроз коју пролазимо: из кризе не излазимо исти; можемо постати бољи или гори, али никада исти. Кризе имају способност да појачају постојеће неправде на које смо се били навикли и које смо могли несвесно оправдавати; али могу потенцирати најбоље праксе и реакције међу нама. Током овог периода уочили смо два става. С једне стране, имамо аутентичне „урбане хероје” наоружане солидарношћу и тихом, конкретном и свакодневном посвећеношћу, онога ко преузима одговорност према ближњем и тражи конкретна решења како нико не би био запостављен. С друге стране, имамо пораст броја оних који су немилосрдно профитирали од туђе несреће или оних који су мислили само на себе, који су протестовали или се жалили због одређених рестриктивних мера, неспособни да прихвате да немају сви исте могућности и ресурсе да се суоче са пандемијом. Верујем да је улога Цркве уписана управо на овом раскршћу. Сада смо у повољном тренутку да створимо и покренемо дугорочне процесе. Током деценија су речи „криза” и „промена” постале опште место (друштвена, економска, образовна, еколошка криза итд.). Много се говорило и писало о „промени ере” и потреби и важности да се та прилика искористи. Данас то више није опште место у говорима естаблишмента, већ постаје стварност коју сви делимо. Потребна нам је промена. Пандемија је довела наше организационе и развојне моделе у кризу; оголила је многе неправде, мучна ћутања и социјалне и здравствене пропусте, подвргавши велики број наше браће процесима социјалне ексклузије и деградације. У много случајева, такође, видан је недостатак личних и заједничких „антитела” која би нам помогла да се изборимо с кризом; а то је плод свих настојања да се дискредитује и заборави оно што је хранило душу наших народа, у име, на први поглед, спасоносних рутина, које нас, на крају, лишавају потребног имунитета. Развој смо свели на једноставан економски раст, заборављајући да аутентични развој мора да промовише све људе и целог човека (в. Populorum progressio, 14). Напредак свих људи и за све људе. Не можемо изгубити из вида чињеницу да промене увек имају цену и морамо се запитати ко то плаћа. У томе нисмо сами и, према томе, не морамо сами да одговарамо на ова питања. Као Цркви, дужност нам је да позовемо друге актере и подстакнемо процесе који ће нам помоћи да ослободимо заробљени поглед света који је организован око моћи, богатства и похлепе. Да позовемо како бисмо створили (нову) нормалност. Волим више да мислим о нормалности као о мисији коју треба испунити, а не као о чињеничном податку или фактичкој и неупитној стварности. Нормално није прошлост, већ оно за чим чезнемо за нашу децу и унуке: сутрашњица, коју треба изградити, где социјално раслојавање и искљученост нису доминантни образац. Нормалност проживљена као мисија зависиће од начина на који заједнички будемо одговорили на крхкост наших народа. Уколико научимо да прихватимо и отворимо се за бол и рањивост ближњих, хуманизоваћемо наше заједнице и задобићемо једну (нову) нормалност у којој људско достојанство није декларација о принципима, већ уверење које се претаче у врло конкретну праксу и животни стил. На тај начин нормалност неће бити пуки наставак прошлости, нити укидање овог тешког тренутка, већ покретање свих наших ресурса и креативности како бисмо садашњост трансформисали у карику која нас повезује са новом шансом: да се ствари могу променити. Ту Црква треба да одигра важну улогу, позивајући и делујући како би нормалност која се ствара могла личити на протокол по којем ће нам се једног дана судити (в. Мт., 25). Уколико будемо способни да крхке и мале ставимо у центар, видећемо да умножавање хлебова није лепа утопија, већ стварност. У Европи већ дуги низ година постоје два снажна процеса. С једне стране, поновно рађање локалних национализама, уз опасност од унутрашњег распада нација и саме Европе, која тренутно проживљава снажну кризу идентитета, такође наглашену пандемијом вируса корона, а с друге стране, опажамо губитак хришћанског, културног, па и личног идентитета, изазваног феноменом глобализације. Ваша светости, како неко може очувати свој национални идентитет у глобализованом свету, а да притом не падне у национализам, што доводи до поделе и губитка универзалних вредности? Многи млади људи осећају се као деца неуспеха и разочарања; многе генерације су одрасле у свету у пепелу неиспуњених обећања, различитих врста насиља и експоненцијалног, па чак и опсценог богаћења за неке појединце и великих лишавања за многе друге. Изрека „Спасавај се ко може” уметнула се у културно ткиво (в. Christus Vivit, 216). Конкретно, видимо колике потешкоће имају приликом проналажења посла. Без посла, лишавамо и њих и цело друштво способности за променом и шансе да се осећамо као активни протагонисти будућности, која нас све укључује и којој смо сви потребни. Култура постаје јалова када не успева да отвори простор млађим генерацијама да се развијају акцијом и радом. Искључивање младих са тржишта рада приморава их да живе на маргинама сутрашњих решења. У њима данас живи сутрашњица наших народа, не можемо их изоставити. У овим околностима тешко је дугорочно одржати велике илузије и пројекте, док је врло лако бити заслепљен тренутним одговорима који пружају привидну (али лажну) сигурност и заштиту (чак и ако подразумевају стављање живота под хипотеку). Колико је група користило ове појаве за стварање јалових сукоба, чак и унутар истог народа! Домови су разрушени економским системом који не даје предност људима и општем добру; понуда људског идеала подвргнутог диктатури утилитаризма и спољашњег изгледа изнедриће многе понуде које ће се чинити привлачним, али ће оставити само апатију и усамљеност. На овај начин суптилно се ствара копрена социјалног, колективног и духовног сиротишта: млади и одрасли без узора, без дома, без заједнице. Занимљиво је приметити како се данас у многим случајевима узори или припадности проналазе само на мрежама или у „облаку” – на милост и немилост првом преваранту. Плодно тло за раст популизама и интегризама, како сте Ви добро приметили. Овај недостатак припадности на крају нагриза јавни простор, који представља нашу способност да поседујемо једно заједничко ми: без заједничког ми једног народа, једне породице, једног града, једне будућности која је сањана и грађена заједничким снагама – све ће бити више сукобљено и фрагментирано. Из тог разлога потиче моје инсистирање да се вратимо коренима, богатом историјском, културном и духовном наслеђу, које је свака земља знала да створи. Постоји природни и културни противотров за национализме и све процесе фрагментације и сукобљавања. Добро сте упознати с патњама током ратних сукоба из недавне прошлости који су нанели тешке ране, које тек треба да зарасту. Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност. Не да бисмо остали усидрени у прошлости, већ да бисмо гледали с храброшћу у садашњост и с надом у будућност; не да бисмо опонашали или понављали подвиге из прошлости, већ да бисмо пронашли дух који је омогућио нашим народима да се поново усправе. На свом путовању у Румунију, када сам ишао да се упознам са породицама, видео сам из свог „папамобила” старицу која је, подижући унука увис из наручја, саучесничким осмехом и поносним погледом говорила очима: „Погледајте! Сада могу да сањам!” Старији сањају кад виде како им унуци одрастају, а унуци могу да имају широке хоризонте кад преузму корене од својих бака и дека, јер корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове (в. Christus Vivit, 200). Када бисмо имали храбрости да саслушамо своје старије, ако бисмо их пустили да говоре, а да их не осудимо на брзину, открили бисмо лепе приче о пожртвовању, свакодневној борби, надањима и разочарањима утканим у дух који их је гурао напред. То захтева време, да се полако приближимо како бисмо научили да вреднујемо благо које често пустимо да труне у забораву. Ако се отворимо ка прошлости, сазнаћемо да нису сва времена била повољна или благодатна; епохе великих оскудица и бола нису спречиле да свако време буде плодоносно. Последње што треба да радимо јесте да будемо дефанзивно укопани у рововима и да жалимо због тока догађаја. Нека пророк буде тај који ће нас подсећати: „После овога ћу излити Духа свога на свако тело: и пророковаће синови ваши и кћери ваше, ваши ће старци сањати пророчке снове, младићи ваши имаће визије” (Јоел 3, 1). Од почетка свог понтификата предложили сте дијалог као ефикасно средство за решавање социјалних, политичких, економских, културних и верских сукоба. Не само да сте га предложили, већ сте га усвојили као начин живота, са много конкретних гестова на Вашим путовањима и састанцима с високим званичницима. Нажалост, понекад се стекне утисак да је то монолог или разговор глувих. Зашто Вам је дијалог толико важан и како би он могао да помогне у превазилажењу негативних искустава наслеђених из историје и решавању нових и сложених ситуација на личном, социјалном и верском нивоу? Шта мислите које сте плодове до сада убрали? Говорили сте о зидовима, непостојању комуникације и поделама међу браћом истог, идеолошки подељеног народа. Имамо недавна искуства о томе шта је ово значило и шта значи за читаву популацију, која на крају излаже многе невине људе насиљу и мржњи. Брзо падамо у искушење да поверујемо да су мржња и насиље брз и ефикасан начин за решавање сукоба; а заправо, једина ствар коју на крају генеришу јесте спирала још већег насиља. То видимо на друштвеним мрежама, анонимност иза које се многи крију на крају подстиче и појачава овакве ставове. Неправда се никада не може решити неправедним поступањем. У енциклици „Fratelli Tutti” желео сам да истакнем да „велике трансформације нису створене за столовима или у канцеларијама. Постоји ’архитектура’ мира, коју стварају различите институције друштва, свака из своје надлежности, али постоји и ’занат’ мира, који укључује све нас” (Fratelli Tutti, 230); то је место дијалога који подразумева остављање по страни често испразних и излишних „лепих изјава” како би се прихватила будућност у којој се разлике препознају, вреднују и артикулишу на такав начин да се нико не осећа изопштено. Данас нам нису потребни импресивни монолози који дају предност добробити једне заједнице, сејући страх међу онима који су другачији. Дијалог не подразумева поништавање или занемаривање разлика, па чак и рана које су, можда, нанете у прошлости. Супротно томе, дијалог је свестан и скроман начин прихватања историје, неправди, разлика и њиховог позиционирања у односу на будућност у којој политике интегризма и подела, системи који подразумевају незаситу трку за профитом и идеолошке тенденције које подстичу мржњу неће имати последњу реч (в. Документ о људском братству). Сукоби се не решавају заборавом, незнањем или „брисањем свега и кретањем испочетка”, већ дијалогом, који подразумева препознавање другог и радосно прихватање да смо позвани да проширимо поглед како бисмо препознали веће добро, од којег ћемо сви имати користи. Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења, без обзира на то колико су ваљана. Важно је запамтити да „здрава отвореност никада не угрожава идентитет. Обогаћујући се елементима из других места, жива култура не прави копију или пуко понављање, већ интегрише новине на свој начин” (Fratelli Tutti, 148). Без дијалога промовишемо културу гета, у којој на крају бирамо ко има право (или нема) да буде сматран особом. Важно је да увек покушамо да оставимо отворене канале како бисмо могли да се поново повежемо и одржавамо живу комуникацију. Ваша светости, сви смо искусили последице пандемије изазване вирусом корона. Неколико пута сте поновили да смо у истом чамцу и да ћемо се спасти само ако будемо имали храбрости да радимо заједно. Какав допринос могу дати религије да би након овог искуства друштво изашло као боље и братскије? Желео бих да одговорим на Ваше питање надовезујући се на претходни одговор. Дијалог је један од најбољих инструмената који имамо, не само против ковида 19, већ и против свих осталих сукоба с којима се суочавамо. У том смислу религије имају неизбежну мисију да се развијају. Желео бих да подсетим на „Документ о људском братству”, који сам потписао заједно са мојим братом, великим имамом џамије Ал Азхар – Ахмедом ел Тајебом, где смо се обавезали да „усвојимо културу дијалога као пут; заједничку сарадњу као понашање; узајамно познавање као метод и критеријум” и да на тај начин разоткријемо говор мржње, фанатизам и екстремизам оних који желе да манипулишу и инструментализују религије и име Божје за своје ситне интересе и привилегије. Током апостолских путовања имао сам прилику да видим оно што не излази, нити се продаје на насловним странама новина, а представља извор наде: добросуседске односе међу различитим религијама. Има наде, јер се у многим крајевима наших градова и села осећа здрав дух пријатељства и добросуседског понашања; основни предуслов за разбијање сваке врсте идеолошке изолације културе или религије. Наспрам високопарних говора толиког броја оних који и без правог ауторитета и експертизе јавно износе своје мишљење о стварима за које нису стручни (opinólogos), увек сам проналазио обичне људе способне да у свом непосредном окружењу негују културу сусрета. Схватам да је дуг пут пред нама, али када застанем пред оваквим ситуацијама, то ми помаже да препознам присуство Бога у свету, у историји која и даље покреће човечанство. На путу смо, јер се Господ и даље (могли бисмо рећи) „довија”, како бисмо сви могли да се препознамо као браћа и сестре. Он је први који је себе заложио да бисмо могли да живимо у братству. Ваша светости, претпостављамо да примате много позива, али увек сте предност давали „периферији”. Неколико пута сте били у земљама које се граниче са Србијом. Који Вас мотив наводи да одаберете једно одредиште, а не друго, и које плодове уобичајено очекујете од својих пастирских посета? Желим да Вам испричам како је дошло до мог првог апостолског путовања. Једног дана међу поштом је стигло писмо пароха Лампедузе, у којем ми је испричао причу о преживелима са Медитерана који су стигли на то острво и драматичним ситуацијама с којима су морали да се суоче у највећој од свих рањивости: лишени свега, њихово последње прибежиште био је дах животни који је постао вапај за животом достојним човека. Читајући то писмо, нешто се у мени покренуло изнутра. Осетио сам присуство Господа, који ми је показивао пут: Тамо мораш да одеш, слушаш и придружиш се вапају ове браће. Нисам осећао да сам ја изабрао место свог првог путовања, већ да ми је Господ показао пут; могли бисмо да кажемо да је то место одабрало мене. Лампедуза ће бити знамење онога на шта ми је Господ указао и позвао да дам предност. С периферије лакше видимо перспективу, оно што је наглашено, неправде, посекотине, као и знаке наде, које често игноришемо када се налазимо у центру. Треба ићи на периферију да бисмо боље видели, да бисмо боље разумели не само Јеванђеље, већ и сопствену човечност. Приближавање онима који иначе живе на периферији помоћи ће нам да боље живимо сопствену хуманост. Ако не желимо да прођемо кроз живот топећи се и фрагментирајући у узалудној потрази за срећом, пут ка периферији може нам подарити хоризонт пуноће. То је пут Господњи. У плану свог путовања, покушао сам да дам предност оним местима која до тада ниједан папа није посетио, па чак и оним регионима где је присуство Католичке цркве готово непостојеће. Способност да се сретнемо и да слушамо једни друге, славимо евхаристију и откријемо како наша браћа живе веру у околностима недаћа чини нам свима добро; „протресе нас” и помаже нам да се поново позиционирамо у односу на мисију која нам је задата. Сећам се да су ми, док сам припремао путовање, рекли: „Свети оче, у том региону има врло мало католика. Зашто не бисмо узели у обзир друга места?” Мој одговор је био тренутни: „Да ли та наша браћа, само зато што их је мало, имају мања права од осталих?” Живети веру у контексту прогона или мањина постаје сведочанство које вреди ценити. Преобратимо поглед, срце и приоритете да бисмо следили Господа, који је постао периферија, како нико не би осећао да за њега нема места у његовом срцу. Као Црква, морамо да растемо у овом преобраћењу: свако има своје место у утроби мајчиној. Периферије су, такође, близу свакоме од нас, у центру града, у сопственој породици. Мислим на оне „скривене изгнанике” који се због неког инвалидитета у друштву третирају као страна тела, на старије особе које више нису „корисне”, па се доживљавају као терет, на мигранте, који су неретко стигматизовани и користе се као „жртвени јарци” да се идеолошки оправдају неке дискриминаторне политике (в. Fratelli Tutti, 98). На путовањима увек покушавам да посетим затворе да бих се сусрео са нашом браћом која су заточена и са онима који имају задатак да их у томе прате. Сећам се да сам се у Боливији појавио пред њима рекавши: „Овај који је пред вама јесте човек коме је опроштено. Човек који је био и јесте спасен од многих својих грехова.” Тако се представљам. Најбоље што можемо да сведочимо својим животима јесте да смо ми хришћани, мушкарци и жене, пронађени и да нам је Исус Христ опростио, милосрђем Оца свога. Он је тај који нас увек подстиче да идемо даље како нико не би био лишен благодати ове најаве. Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/465768/Sukobi-se-ne-resavaju-zaboravom-vec-dijalogom

Случај папе јеретика, Хонорија I Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе. Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions). Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци. Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637). Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из 787 и 869-870. Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232). Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra. Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде. Приредио Зоран Ђуровић Рим, 12.10.2016

У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру View full Странице

Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ

Поводом доласка Папе и Патријарха александријског г. Теодора II свечана Доксологија биће служена у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог са почетком у 20,30 часова. Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II боравиће од 22. до 29. септембра 2017. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да поздраве Блажењејшег Патријарха Теодора и његову часну пратњу непосредно по његовом доласку, у петак, 22. септембра 2017. године, када ће се у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог (ул. Краља Петра 5) у Београду одслужити Доксологија са почетком у 20,30 часова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У екслузивној краткој изјави за данашњу Политику Свјатејши патријарх господин Иринеј нагласио је (тог дела има само у штампаном издању листа) да је српска страна незадовољна што јој није омогућен, како је било обећано, увид у ватиканску грађу везану за улогу надбискупа Алојзија Степинца у Другом светском рату. Ако се опструкција настави, СПЦ ће се обратити директно папи Франциску. У даљем тексту Политика се позива на наводе познаваоца дијалога о Степинцу, католичког теолога Драга Плисела из његовог ауторског чланка на сајту аутограф.хр: Могу ли кардинал Бозанић и епископ Ћулибрк заједно плакати? који преносимо у целини. Патријарх Иринеј за „Политику” Ватикан крије документе о Степинцу Аутор: Јелена Попадићсреда, 26.04.2017. (Фо­то Жељко Јовановић) Комисија ради свој посао и он још није завршен. Надамо се да ћемо успети да кажемо не само своју већ реалну истину о деловању надбискупа Степинца током Другог светског рата. Наше је да прикупимо доказе, а не знамо како ће друга страна на то реаговати, изјавио је за „Политику” патријарх српски господин Иринеј, поводом окончања четврте седнице комисије коју чине представници Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве. Ова комисија формирана је у јулу прошле године, са задатком да расветли улогу кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата. Папа Фрања је процес проглашења Степинца за свеца зауставио до окончања рада комисије. Mogu li kardinal Bozanić i episkop Ćulibrk zajedno plakati? Autor: Drago Pilsel / 24.04.2017. Komemoracija u povodu proboja logoraša u Jasenovcu, mislim ona istinska, koju su održali Savez antifašista, Antifašistička liga i Srpsko narodno vijeće u subotu 22. travnja (Židovi na nju nisu mogli doći na šabat, pa je održavaju u ponedjeljak 24. travnja, a Romi se pak drže uz vlast, onu istu Plenovićevu vlast kojoj treba godinu dana rada ”eksperata” da joj se pojasni što znači i što predstavlja ustaški pozdrav ”Za dom – spremni!”) meni je, a toga istoga dana sam pustio suzu i na pravoslavnoj liturgiji u Mlaki, rasparala srce. Bio je to pretežak dan koji je završio još teže, gledanjem izuzetno bolnog, ali važnog filma ”Zaveštanje” o sudbini djece s Kozare, premijerno prikazanog u amfiteatru pravoslavne gimnazije na Svetome Duhu u Zagrebu. Ova kolumna ima samo jedan cilj: potaknuti vas da razmislite jesmo li sposobni vrednovati, osjetiti ili ćutjeti ogromnu bol koja živi u drugim ljudima, u onima koji su na bilo koji način povezani s tragedijama koje su se dogodile na južnoslavenskim prostorima. Veliko pitanje i nakon 4. susreta mješovite Komisije o Stepincu, održanog 20. i 21. travnja u Slavonskoj Požegi, ostaje da li se uzdizanjem Stepinčeva antikomunizma i položaja komunističke žrtve pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata? Jer vam kao teolog moram kazati: tko ne zna pojmiti bol drugoga, tko ne zna pokazati suosjećanje i solidarnost, taj se sasvim sigurno ne zna moliti Bogu i u potpunosti tu molitvu promašuje. Ne znam da li Bog može čuti takvu molitvu. Dira li ga. Hajde da vam ovo pitanje pojasnim kroz aktualnu temu. U Požegi se u četvrtak 20. i u petak 21. travnja održala četvrta po redu sjednica mješovite katoličko-pravoslavne Komisije koja ima zadatak donijeti pred Papu zaključke o djelovanju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za trajanja i nakon Drugog svjetskog rata. Tema te sjednice koju je kao ekumenski i inače dijaloški raspoloženi biskup, domaćin mons. Antun Škvorčević trebao učiniti što manje napetom, je Stepinčev odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbima za vrijeme trajanja tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Kako sam saznao, izuzetnu je pažnju izazvalo predavanje (za ovu priliku dopunjeno) dr. Radmile Radić s Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu (doktorirala je 1992. disertacijom ”Država i vjerske zajednice u NR Srbiji 1945. – 1953.)” kojeg je već izlagala pred katoličkim biskupima, teolozima i povjesničarima na temu Stepinca. Kako postoji dogovor članova Komisije i gostiju da se ne komentiraju istupi sa sjednica Komisije, moram se referirati na zaključke predavanja dr. Radmile Radić sa znanstvenog skupa ”Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugog svjetskog rata i poraća”, koji je održan u Zagrebu 23. i 24. studenog 2015., i uzimam u obzir njene zaključke da je ”Alojzije Stepinac bio antikomunist, protivnik Jugoslavije, te bilo kog oblika zajedničkog života sa Srbima i pravoslavlja!”. Da je ”branio u prvom redu interese Rimokatoličke crkve i hrvatske nacije, ali i da je bio vrhovni crkveni velikodostojnik u državi u kojoj su se dogodila ubistva i progoni stotina hiljada ljudi i koji je propustio da to javno osudi i da se jasno i principijelno odredi kao protivnik ustaškog režima, onako kako će to kasnije učiniti u odnosu na komunistički režim”. Ključno se čini da je na raspravi u Požegi bilo pitanje da li je antikomunizmom i brigom za interese crkve i nacije tijekom Drugog svjetskog rata moguće umanjivati Stepinčevu odgovornost ”za ćutanje o zločinima koji su se dogodili u NDH?” Pa i ovo: da li se uzdizanjem njegovog antikomunizma i položaja komunističke žrtve ”pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata?” Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate li zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije imao biti, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje” Kako bi se na ta pitanja moglo odgovoriti, sasvim sigurno ne samo nakon susreta u Požegi nego tijekom cijelog rada Komisije, od izuzetne je važnosti da predstavnik Svete Stolice i moderator Komisije, francuski redovnik o. Bernard Ardura, ispuni zadanu riječ i omogući srpskim istražiteljima uvid u sve zatražene dokumente i arhive Svete Stolice. A riječ je o fundamentalnim stvarima jer se tiču temeljnih primjedbi koje su na račun Stepinca, najprije papi Benediktu XVI. (koji je to pismo ignorirao), a zatim papi Franji iznijeli članovi Svetog sinoda SPC-a (nakon čega je papa Franjo stopirao Stepinčevu kanonizaciju i predložio osnivanje Komisije). I tu leži problem jer, kako saznajem, izgleda da o. Ardura provodi tihi bojkot i onemogućava dobronamjernim istražiteljima i pojedinim dužnosnicima vatikanskih arhiva da se dobiju vrlo važni dokumenti (neki su kazali da se nalaze ”između čekića i nakovlja”, da su ”onemogućeni”). Takvi su dokumenti npr. pismohrana papina legata u NDH opata Ramira Marconea (koji je živio na Kaptolu zajedno sa Stepincem), osobito njegovi izvještaji državnom tajniku Svete Stolice. Na primjer, srpska je strana dobila nekim kanalima dokument iz arhive kardinala Luigija Maglionea u kojem se kaže da je iz NDH (dio Hrvatske) potjerano preko stotinu pravoslavnih svećenika te da je to donijelo ”povoljan učinak”, jer da se nakon toga pravoslavni vjernici lakše i brže odlučuju za prijelaz u Katoličku crkvu. Podrazumijeva se da takvo nešto i sve što bi bilo nepovoljno po Stepinca i po Katoličku crkvu treba provjeriti i u potpunosti razbistriti da se zna je li ustaška politika masovnog pokatoličenja imala ili nije imala podršku Svete Stolice, odnosno do koje je zaista mjere imala odobravanje, trpljenje kao nužno zlo (dok traje ludilo rata) ili osudu od strane Stepinca. Elem, u mnoge druge arhive će trebati zaviriti. U arhive poput onog kardinala Eugène Tisseranta za kojeg postoji opravdana sumnja da je bio ključni vatikanski operativac (u dogovorima s argentinskim kardinalom Antoniom Caggianom) u prebacivanju ustaša i nacista iz Europe u Južnu Ameriku nakon rata, itd. Hoće se kazati: mogu srpski historičari do savršenstva prikazati drugu stranu predmeta i pritom briljirati, ali bez dubokog uvida u vatikanske arhive sve će ostati manje-više kao dobra predstava, a članovi Komisije kojima je stalo do istine tapkat će u mraku. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi” te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast” Iz toga je razloga, kako saznajem, srpska strana u Požegi zaoštrila diskurs i pokazala stanovito negodovanje politikom o. Ardura. Ne pomogne li to, nastavili se ili čak produbi bojkot, srpskim članovima Komisije, zaključujem, neće ostati drugi izlaz nego se izravno obratiti Papi, a to ne bi moglo proći bez međunarodnog skandala i novih rana i podjela. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi”, te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast”. Sve to treba ispitati, arhive otvoriti i sve raščistiti. Pitali su me više puta kolege novinari mislim li da će u Vatikanu ispuniti obavezu? Moraju, obećali su. Pretpostavimo da sve odjednom krene kako treba, da rasprave budu iskrene, da se konačno počne raditi na temelju dokumenata. Usput budi rečeno, u potpunosti sam siguran da je sve ovo što se događa u prvoj godini rada Komisije tek uvodnoga karaktera; naime, tek se ”otvaraju” teme, te sam siguran da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet. Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, trebao biti da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje”. Siguran sam da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet A to se ne može dogoditi bez empatije, bez sposobnost da se zaviri u golemu tugu drugoga, da ga se zagrli, a da se pritom na umu nemaju politički, nacionalni ili bilo koji drugi interesi. Recimo i ovako: može li i je li kardinal Josip Bozanić sposoban kao brata zagrliti episkopa pakračkog gospodina Jovana Ćulibrka i kazati da mu je žao što su ustaše gotovo zaklali njegovu majku kada je bila malena? Mogu li se ta dva čovjeka zagrliti kao dva brata i zajedno zaplakati? Vraćao sam se iz Jasenovca i iz Mlake u Zagreb, gledao sam pustu zemlju oko sebe, razmišljao o preostalim Srbima u tim krajevima i imao sam knedlu u grlu sve do sada. I neću je se riješiti tako skoro. O, Bože, daj nam milost da uđemo u cipele drugoga, da gledamo njegovim očima, da govorimo njegovim jezikom. View full Странице