Зоран Ђуровић: Нека нота на наше свеце, Јустина и Николаја, а поводом англиканаца

[Isusovo magare]

пре 3 минута, Кратос рече

Ni srne ni jeleni nemaju muževe i žene pošto mi kolegu Markovića ovde razvlačite u sitna crevca...

Sorry ali ne dobih dojam da ste vi kolege...

[Ведран*]

пре 2 минута, Биљана 1234 рече

Негде сам нешто пропустила, праштајте,, заиста не познајем материју, покушавам да разумем, али волела бих да знам ко је све писао у вези са темом коју је поставио орац Зоран Ђиуровић. Ми смо на форуму, и буде веома динамично. Признајем, мени је ипак извор информације све што прочитам, а и оно између редова

 

Мораш свих 28 страна да прочиташ 

Дотакли смо се теме ту и тамо. 

[Ведран*]

пре 1 минут, Isusovo magare рече

Sorry ali ne dobih dojam da ste vi kolege...

[Кратос]

Управо сада, Isusovo magare рече

Sorry ali ne dobih dojam da ste vi kolege...

Tako radi naše specijalno inkvizitorsko odeljenje da mnogi ne dojme da radimo u paru 

[Биљана 1234]

пре 50 минута, Vedran рече

Мораш свих 28 страна да прочиташ 

Дотакли смо се теме ту и тамо. 

јој форумаши, шалозбиљни, а ја таман почела да хватам белешке

[Снежана]

пре 2 часа, Биљана 1234 рече

јој форумаши, шалозбиљни, а ја таман почела да хватам белешке

Неке од највећих истина су изречене у шали

[Isusovo magare]

SVETI VLADIKA NIKOLAJ I PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI O PSOVCI I HULI NA BOGA

„Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svojega“
(Treća Božja zapovest)
Šta? Zar ima nekoga, ko se usuđuje uzeti uzalud ili vređati strašno i moćno Ime Gospoda Svevišnjega? Kad se na nebu pomene Ime Božje, nebesa se prigibaju, zvezde uvećavaju svoj sjaj, arhangeli i angeli počinju pevati: svjat, svjat, svjat Gospod Savaot, a svetitelji i bogougodnici padaju ničice. Ko se onda od smrtnih usuđuje pomenuti Ime najsvetije bez trepeta duše i bez dubokog uzdisaja čežnje? Ili>> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV <<još više i još strašnije: ko se usuđuje da vređa ili psuje svesveto Ime Božje?
Kad je čovek na samrti, pominji mu koje hoćeš ime, nećeš ga ohrabriti niti mu mir duši povratiti. No kad mu pomeneš jedno jedino Ime, ime Gospoda Boga, ohrabrićeš ga i povratićeš mu mir duši. I poslednjim pogledom blagodariće ti na pomenu tog Imena.
Kad čoveka iznevere srodnici i prijatelji, i oseti se sam u ovom beskrajnom svetu, i umoran na svom samačkom putu, pomeni mu Ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač otežalim nogama i rukama.
Kad navale na čoveka zli dusi, pa ga lažnim svedodžbama dovedu do okova i tamnice, i pridobiju zle sudije za sebe a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni mu na uho Ime Božje. Zaista u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze — mastilo nade i poverenja — i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta.
Kad se čovek davi u dubokoj vodi, pa kad u odsudnom trenutku između života i smrti pomene Ime Božje, snaga se njegova udvoji.
Kad se čovek nađe opkoljen divljim zverovima, i dok god se nada samo u svoju snagu i veštinu, dotle izgleda slab i smešan gladnim zverovima. No u trenutku kada prizove Ime Božje u pomoć, on postaje odjedanput strašan zverovima.
Kad se naučnik muči da reši neku tamnu zagonetku prirode, i oseti se prevaren u svima kombinacijama svoga malenog razuma, i ujednom pomene Ime Božje, ime Sverazuma, svetlost ozarava dušu njegovu i zagonetka počinje da se kazuje.
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. Neka bi bila prokleta ako Te opsuju i uvrede.
Neki kujundžija seđaše u dućanu na tezgi i kujući neprestano upotrebljavaše ime Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija neki slušaše sa ulice, i duša mu se zbog toga uzmuti i uznemiri. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe na polje. A kad kujundžija izađe, hadžija se sakri i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija, malo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija opet ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se opet kujundžija, mnogo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Kujundžija, besan od ljutine, osori se na hadžiju:
— Vičeš li ti to mene, hadžijo, i praviš šalu sa mnom kad ja imam pune ruke posla? Odgovori hadžija mirno: — Zaista, u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknuo no ja tebe. Ko ima pravo više da se ljuti:
Bog ili ti, kujundžijo? — A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima.
Neka vam, braćo, Ime Božje neprestano treperi, kao kandilo, u duši, u mislima i u srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog i svečanog trenutka.
Življaše neki Crnac kao rob u kući beloga čoveka, koji imađaše običaj u ljutini, da ruži i huli Ime Božje? A Crnac beše smeran i blagočestiv čovek. I beše u beloga gazde pseto, koga gazda veoma voljaše. Pa se desi jednoga dana, da gazda ružaše i huljaše Ime Božje. Spopade Crnca muka od toga, pa uhvati gazdino pseto i poče ga mazati blatom nečistim. Vide ga domaćin, pa dreknu: — Šta to radiš sa psetom? — Ono što i ti sa Bogom, odgovori Crnac mirno.
A u jednoj bolnici na jugu behu doktor i njegov pomoćnik na poslu među bolesnicima nerazdvojno od jutra do mraka. Pomoćnik doktorov imađaše prljav jezik, kojim kao garavom krpom prljaše sve i svakoga, ko mu na pamet dolažaše. Od njegovog prljavog jezika ni Bog Savaot ne beše pošteđen, jer Njegovo Ime ovaj psovaše.
Jednoga dana poseti doktora neki njegov prijatelj iz daleka. Doktor ga pozva da prisustvuje operaciji jedne gnojne rane na bolesniku. A s doktorom beše i njegov pomoćnik. Prijatelju beše mučno na stomaku, kada vide strašnu ranu, iz koje tecijaše gnoj sa ubitačnim mirisom. A doktorov pomoćnik neprestano psovaše. Upita prijatelj doktora: — Kako možeš da slušaš ovakve bogohulne reči? Odgovori doktor: — Ja sam se navikao, prijatelju, da poznajem rane i ono što iz njih mora da ističe. Od gnojnih rana mora gnoj oticati. A ko ima gnoja u duši, otiče mu gnoj na usta. Moj pomoćnik psujući samo otkriva i izliva nagomilano zlo, kao gnoj, iz duše svoje.
O Svedržitelju, kako Te vo ne ruži, a čovek Te ruži? Zašto si stvorio vola s čistijim ustima od čoveka?
O Svemilostivi, kako Te žabe ne psuju, a čovek Te psuje? Zašto si stvorio žabu s plemenitijim grlom nego čoveka?
O Svetrpeljivi, kako da zmija ne huli na Tebe, a čovek huli? Zašto si stvorio zmiju bližom angelima nego čoveka?
O Svelepi, kako da vetar, koji opasuje zemlju unakrst, ne uzima uzalud Imena Tvoga, a čovek uzima? Kako da je vetar bogobojažljiviji nego čovek?
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. I neka bi bio jezik moj proklet, ako bi Te ružio ili psovao.
Episkop NIKOLAJ
+++
Hula i psovka na Boga, na Svetoga Duha Božjeg nije običan greh, već greh učinjen sa đavolskom upornošću, zloćom i svesnošću. To je greh u kome se čovek zlonamerno izjednačuje sa đavolom: bezočno psuje i kleveta Boga, pečatom satanske zlobe zapečaćuje svoje bogoborstvo i duhoborstvo. To je greh u kome se čovek dobrovoljno rađa od đavola, i oca laži čini svojim roditeljem (sr. Jn. 8,44). Hula je na Svetoga Duha svaka psovka imena Božjeg i svetinja Božijih, vređanje svesvete slave Božje. Uporno psovati znači huliti na Svetoga Duha, jer to znači namerno predavati sebe đavolu i biti đavoiman, svesno se i neprestano protiviti Duhu Svetome (sr. D. A. 7,51). Zato se nepokajana psovka i hula na Duha Svetoga neće oprostiti, ni na ovome svetu ni na onome.
Zbog neoprostive hule na Duha Svetoga Gospod Hristos je izobličavao fariseje, kao i Sveti Jovan Krstitelj (Mt. 3, 7): „Porodi aspidini, kako možete dobro govoriti kad ste zli? Jer usta govore od suviška srca“ (Mt. 12, 34). Ovim rečima Gospod otkriva poreklo i izvor njihove hule: zle reči i psovke i hule samo su rod i pored zlog srca i bogohulne duše.
Iza zle misli i zle reči i psovke stoji zlo srce; iza zlog osećanja, iza zlog dela, iza zle uvrede i ruganja, iza preljube, iza ubistva, i iza svih nedela stoji zlo srce čovekovo. Zato je psovanje najbolje svedočenje o tome kakvo je zlo i hulno srce u psovaču.
Srce čovekovo je riznica ili dobra ili zla. Glavno bogatstvo čovekovo nalazi se u srcu, bogatstvo dobrom ili zlom. Iz zlog srca svog ljudi iznose zlo: zle reči i psovke o Bogu, o Gospodu Hristu, o Duhu Svetom otkrivaju ne samo njihovo zlo, već i zloimano srce njihovo.
Sve što je u čoveku ima večnu važnost: i zlo i dobro. Čovekovo dobro ima svoju večnost, a to je raj; i čovekovo zlo ima svoju večnost, a to je pakao. Zato Spasitelj i veli: „Ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osudita“ (Mt. 12, 36—37). — „Prazna reč, veli Sveti Jovan Zlatoust, jeste reč nesaglasna sa delom, reč lažna, koja odiše klevetom; prazna reč je i psovka i sve ono što pobuđuje na gnjev ili na nepristojan smeh, što je sramno, stidno, nepristojno“. Prazna reč je svaka ona reč koju usta Hristova ne bi izrekla. Svepravedni Gospod dao je čoveku vlast da sam sebi bude večni sudija. Na Strašnome Sudu, u prisustvu bezgrešnog Sudije Hrista, svaki će čovek rečima svojim, izgovorenim za života na zemlji, ili opravdati sebe ili osuditi.
Otac JUSTIN
The post Sveti Vladika Nikolaj i Prepodobni Justin Ćelijski o psovci i huli na Boga appeared first on Vaseljenska TV

 

Izvor: Vaseljenska TV, 17.Sep.2017, 10:00

SVETI VLADIKA NIKOLAJ I PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI O PSOVCI I HULI NA BOGA

„Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svojega“
(Treća Božja zapovest)
Šta? Zar ima nekoga, ko se usuđuje uzeti uzalud ili vređati strašno i moćno Ime Gospoda Svevišnjega? Kad se na nebu pomene Ime Božje, nebesa se prigibaju, zvezde uvećavaju svoj sjaj, arhangeli i angeli počinju pevati: svjat, svjat, svjat Gospod Savaot, a svetitelji i bogougodnici padaju ničice. Ko se onda od smrtnih usuđuje pomenuti Ime najsvetije bez trepeta duše i bez dubokog uzdisaja čežnje? Ili>> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV <<još više i još strašnije: ko se usuđuje da vređa ili psuje svesveto Ime Božje?
Kad je čovek na samrti, pominji mu koje hoćeš ime, nećeš ga ohrabriti niti mu mir duši povratiti. No kad mu pomeneš jedno jedino Ime, ime Gospoda Boga, ohrabrićeš ga i povratićeš mu mir duši. I poslednjim pogledom blagodariće ti na pomenu tog Imena.
Kad čoveka iznevere srodnici i prijatelji, i oseti se sam u ovom beskrajnom svetu, i umoran na svom samačkom putu, pomeni mu Ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač otežalim nogama i rukama.
Kad navale na čoveka zli dusi, pa ga lažnim svedodžbama dovedu do okova i tamnice, i pridobiju zle sudije za sebe a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni mu na uho Ime Božje. Zaista u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze — mastilo nade i poverenja — i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta.
Kad se čovek davi u dubokoj vodi, pa kad u odsudnom trenutku između života i smrti pomene Ime Božje, snaga se njegova udvoji.
Kad se čovek nađe opkoljen divljim zverovima, i dok god se nada samo u svoju snagu i veštinu, dotle izgleda slab i smešan gladnim zverovima. No u trenutku kada prizove Ime Božje u pomoć, on postaje odjedanput strašan zverovima.
Kad se naučnik muči da reši neku tamnu zagonetku prirode, i oseti se prevaren u svima kombinacijama svoga malenog razuma, i ujednom pomene Ime Božje, ime Sverazuma, svetlost ozarava dušu njegovu i zagonetka počinje da se kazuje.
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. Neka bi bila prokleta ako Te opsuju i uvrede.
Neki kujundžija seđaše u dućanu na tezgi i kujući neprestano upotrebljavaše ime Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija neki slušaše sa ulice, i duša mu se zbog toga uzmuti i uznemiri. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe na polje. A kad kujundžija izađe, hadžija se sakri i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija, malo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija opet ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se opet kujundžija, mnogo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Kujundžija, besan od ljutine, osori se na hadžiju:
— Vičeš li ti to mene, hadžijo, i praviš šalu sa mnom kad ja imam pune ruke posla? Odgovori hadžija mirno: — Zaista, u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknuo no ja tebe. Ko ima pravo više da se ljuti:
Bog ili ti, kujundžijo? — A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima.
Neka vam, braćo, Ime Božje neprestano treperi, kao kandilo, u duši, u mislima i u srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog i svečanog trenutka.
Življaše neki Crnac kao rob u kući beloga čoveka, koji imađaše običaj u ljutini, da ruži i huli Ime Božje? A Crnac beše smeran i blagočestiv čovek. I beše u beloga gazde pseto, koga gazda veoma voljaše. Pa se desi jednoga dana, da gazda ružaše i huljaše Ime Božje. Spopade Crnca muka od toga, pa uhvati gazdino pseto i poče ga mazati blatom nečistim. Vide ga domaćin, pa dreknu: — Šta to radiš sa psetom? — Ono što i ti sa Bogom, odgovori Crnac mirno.
A u jednoj bolnici na jugu behu doktor i njegov pomoćnik na poslu među bolesnicima nerazdvojno od jutra do mraka. Pomoćnik doktorov imađaše prljav jezik, kojim kao garavom krpom prljaše sve i svakoga, ko mu na pamet dolažaše. Od njegovog prljavog jezika ni Bog Savaot ne beše pošteđen, jer Njegovo Ime ovaj psovaše.
Jednoga dana poseti doktora neki njegov prijatelj iz daleka. Doktor ga pozva da prisustvuje operaciji jedne gnojne rane na bolesniku. A s doktorom beše i njegov pomoćnik. Prijatelju beše mučno na stomaku, kada vide strašnu ranu, iz koje tecijaše gnoj sa ubitačnim mirisom. A doktorov pomoćnik neprestano psovaše. Upita prijatelj doktora: — Kako možeš da slušaš ovakve bogohulne reči? Odgovori doktor: — Ja sam se navikao, prijatelju, da poznajem rane i ono što iz njih mora da ističe. Od gnojnih rana mora gnoj oticati. A ko ima gnoja u duši, otiče mu gnoj na usta. Moj pomoćnik psujući samo otkriva i izliva nagomilano zlo, kao gnoj, iz duše svoje.
O Svedržitelju, kako Te vo ne ruži, a čovek Te ruži? Zašto si stvorio vola s čistijim ustima od čoveka?
O Svemilostivi, kako Te žabe ne psuju, a čovek Te psuje? Zašto si stvorio žabu s plemenitijim grlom nego čoveka?
O Svetrpeljivi, kako da zmija ne huli na Tebe, a čovek huli? Zašto si stvorio zmiju bližom angelima nego čoveka?
O Svelepi, kako da vetar, koji opasuje zemlju unakrst, ne uzima uzalud Imena Tvoga, a čovek uzima? Kako da je vetar bogobojažljiviji nego čovek?
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. I neka bi bio jezik moj proklet, ako bi Te ružio ili psovao.
Episkop NIKOLAJ
+++
Hula i psovka na Boga, na Svetoga Duha Božjeg nije običan greh, već greh učinjen sa đavolskom upornošću, zloćom i svesnošću. To je greh u kome se čovek zlonamerno izjednačuje sa đavolom: bezočno psuje i kleveta Boga, pečatom satanske zlobe zapečaćuje svoje bogoborstvo i duhoborstvo. To je greh u kome se čovek dobrovoljno rađa od đavola, i oca laži čini svojim roditeljem (sr. Jn. 8,44). Hula je na Svetoga Duha svaka psovka imena Božjeg i svetinja Božijih, vređanje svesvete slave Božje. Uporno psovati znači huliti na Svetoga Duha, jer to znači namerno predavati sebe đavolu i biti đavoiman, svesno se i neprestano protiviti Duhu Svetome (sr. D. A. 7,51). Zato se nepokajana psovka i hula na Duha Svetoga neće oprostiti, ni na ovome svetu ni na onome.
Zbog neoprostive hule na Duha Svetoga Gospod Hristos je izobličavao fariseje, kao i Sveti Jovan Krstitelj (Mt. 3, 7): „Porodi aspidini, kako možete dobro govoriti kad ste zli? Jer usta govore od suviška srca“ (Mt. 12, 34). Ovim rečima Gospod otkriva poreklo i izvor njihove hule: zle reči i psovke i hule samo su rod i pored zlog srca i bogohulne duše.
Iza zle misli i zle reči i psovke stoji zlo srce; iza zlog osećanja, iza zlog dela, iza zle uvrede i ruganja, iza preljube, iza ubistva, i iza svih nedela stoji zlo srce čovekovo. Zato je psovanje najbolje svedočenje o tome kakvo je zlo i hulno srce u psovaču.
Srce čovekovo je riznica ili dobra ili zla. Glavno bogatstvo čovekovo nalazi se u srcu, bogatstvo dobrom ili zlom. Iz zlog srca svog ljudi iznose zlo: zle reči i psovke o Bogu, o Gospodu Hristu, o Duhu Svetom otkrivaju ne samo njihovo zlo, već i zloimano srce njihovo.
Sve što je u čoveku ima večnu važnost: i zlo i dobro. Čovekovo dobro ima svoju večnost, a to je raj; i čovekovo zlo ima svoju večnost, a to je pakao. Zato Spasitelj i veli: „Ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osudita“ (Mt. 12, 36—37). — „Prazna reč, veli Sveti Jovan Zlatoust, jeste reč nesaglasna sa delom, reč lažna, koja odiše klevetom; prazna reč je i psovka i sve ono što pobuđuje na gnjev ili na nepristojan smeh, što je sramno, stidno, nepristojno“. Prazna reč je svaka ona reč koju usta Hristova ne bi izrekla. Svepravedni Gospod dao je čoveku vlast da sam sebi bude večni sudija. Na Strašnome Sudu, u prisustvu bezgrešnog Sudije Hrista, svaki će čovek rečima svojim, izgovorenim za života na zemlji, ili opravdati sebe ili osuditi.
Otac JUSTIN
The post Sveti Vladika Nikolaj i Prepodobni Justin Ćelijski o psovki

 

[Isusovo magare]

пре 4 минута, Isusovo magare рече

SVETI VLADIKA NIKOLAJ I PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI O PSOVCI I HULI NA BOGA

„Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svojega“
(Treća Božja zapovest)
Šta? Zar ima nekoga, ko se usuđuje uzeti uzalud ili vređati strašno i moćno Ime Gospoda Svevišnjega? Kad se na nebu pomene Ime Božje, nebesa se prigibaju, zvezde uvećavaju svoj sjaj, arhangeli i angeli počinju pevati: svjat, svjat, svjat Gospod Savaot, a svetitelji i bogougodnici padaju ničice. Ko se onda od smrtnih usuđuje pomenuti Ime najsvetije bez trepeta duše i bez dubokog uzdisaja čežnje? Ili>> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV <<još više i još strašnije: ko se usuđuje da vređa ili psuje svesveto Ime Božje?
Kad je čovek na samrti, pominji mu koje hoćeš ime, nećeš ga ohrabriti niti mu mir duši povratiti. No kad mu pomeneš jedno jedino Ime, ime Gospoda Boga, ohrabrićeš ga i povratićeš mu mir duši. I poslednjim pogledom blagodariće ti na pomenu tog Imena.
Kad čoveka iznevere srodnici i prijatelji, i oseti se sam u ovom beskrajnom svetu, i umoran na svom samačkom putu, pomeni mu Ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač otežalim nogama i rukama.
Kad navale na čoveka zli dusi, pa ga lažnim svedodžbama dovedu do okova i tamnice, i pridobiju zle sudije za sebe a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni mu na uho Ime Božje. Zaista u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze — mastilo nade i poverenja — i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta.
Kad se čovek davi u dubokoj vodi, pa kad u odsudnom trenutku između života i smrti pomene Ime Božje, snaga se njegova udvoji.
Kad se čovek nađe opkoljen divljim zverovima, i dok god se nada samo u svoju snagu i veštinu, dotle izgleda slab i smešan gladnim zverovima. No u trenutku kada prizove Ime Božje u pomoć, on postaje odjedanput strašan zverovima.
Kad se naučnik muči da reši neku tamnu zagonetku prirode, i oseti se prevaren u svima kombinacijama svoga malenog razuma, i ujednom pomene Ime Božje, ime Sverazuma, svetlost ozarava dušu njegovu i zagonetka počinje da se kazuje.
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. Neka bi bila prokleta ako Te opsuju i uvrede.
Neki kujundžija seđaše u dućanu na tezgi i kujući neprestano upotrebljavaše ime Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija neki slušaše sa ulice, i duša mu se zbog toga uzmuti i uznemiri. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe na polje. A kad kujundžija izađe, hadžija se sakri i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija, malo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija opet ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se opet kujundžija, mnogo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Kujundžija, besan od ljutine, osori se na hadžiju:
— Vičeš li ti to mene, hadžijo, i praviš šalu sa mnom kad ja imam pune ruke posla? Odgovori hadžija mirno: — Zaista, u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknuo no ja tebe. Ko ima pravo više da se ljuti:
Bog ili ti, kujundžijo? — A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima.
Neka vam, braćo, Ime Božje neprestano treperi, kao kandilo, u duši, u mislima i u srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog i svečanog trenutka.
Življaše neki Crnac kao rob u kući beloga čoveka, koji imađaše običaj u ljutini, da ruži i huli Ime Božje? A Crnac beše smeran i blagočestiv čovek. I beše u beloga gazde pseto, koga gazda veoma voljaše. Pa se desi jednoga dana, da gazda ružaše i huljaše Ime Božje. Spopade Crnca muka od toga, pa uhvati gazdino pseto i poče ga mazati blatom nečistim. Vide ga domaćin, pa dreknu: — Šta to radiš sa psetom? — Ono što i ti sa Bogom, odgovori Crnac mirno.
A u jednoj bolnici na jugu behu doktor i njegov pomoćnik na poslu među bolesnicima nerazdvojno od jutra do mraka. Pomoćnik doktorov imađaše prljav jezik, kojim kao garavom krpom prljaše sve i svakoga, ko mu na pamet dolažaše. Od njegovog prljavog jezika ni Bog Savaot ne beše pošteđen, jer Njegovo Ime ovaj psovaše.
Jednoga dana poseti doktora neki njegov prijatelj iz daleka. Doktor ga pozva da prisustvuje operaciji jedne gnojne rane na bolesniku. A s doktorom beše i njegov pomoćnik. Prijatelju beše mučno na stomaku, kada vide strašnu ranu, iz koje tecijaše gnoj sa ubitačnim mirisom. A doktorov pomoćnik neprestano psovaše. Upita prijatelj doktora: — Kako možeš da slušaš ovakve bogohulne reči? Odgovori doktor: — Ja sam se navikao, prijatelju, da poznajem rane i ono što iz njih mora da ističe. Od gnojnih rana mora gnoj oticati. A ko ima gnoja u duši, otiče mu gnoj na usta. Moj pomoćnik psujući samo otkriva i izliva nagomilano zlo, kao gnoj, iz duše svoje.
O Svedržitelju, kako Te vo ne ruži, a čovek Te ruži? Zašto si stvorio vola s čistijim ustima od čoveka?
O Svemilostivi, kako Te žabe ne psuju, a čovek Te psuje? Zašto si stvorio žabu s plemenitijim grlom nego čoveka?
O Svetrpeljivi, kako da zmija ne huli na Tebe, a čovek huli? Zašto si stvorio zmiju bližom angelima nego čoveka?
O Svelepi, kako da vetar, koji opasuje zemlju unakrst, ne uzima uzalud Imena Tvoga, a čovek uzima? Kako da je vetar bogobojažljiviji nego čovek?
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. I neka bi bio jezik moj proklet, ako bi Te ružio ili psovao.
Episkop NIKOLAJ
+++
Hula i psovka na Boga, na Svetoga Duha Božjeg nije običan greh, već greh učinjen sa đavolskom upornošću, zloćom i svesnošću. To je greh u kome se čovek zlonamerno izjednačuje sa đavolom: bezočno psuje i kleveta Boga, pečatom satanske zlobe zapečaćuje svoje bogoborstvo i duhoborstvo. To je greh u kome se čovek dobrovoljno rađa od đavola, i oca laži čini svojim roditeljem (sr. Jn. 8,44). Hula je na Svetoga Duha svaka psovka imena Božjeg i svetinja Božijih, vređanje svesvete slave Božje. Uporno psovati znači huliti na Svetoga Duha, jer to znači namerno predavati sebe đavolu i biti đavoiman, svesno se i neprestano protiviti Duhu Svetome (sr. D. A. 7,51). Zato se nepokajana psovka i hula na Duha Svetoga neće oprostiti, ni na ovome svetu ni na onome.
Zbog neoprostive hule na Duha Svetoga Gospod Hristos je izobličavao fariseje, kao i Sveti Jovan Krstitelj (Mt. 3, 7): „Porodi aspidini, kako možete dobro govoriti kad ste zli? Jer usta govore od suviška srca“ (Mt. 12, 34). Ovim rečima Gospod otkriva poreklo i izvor njihove hule: zle reči i psovke i hule samo su rod i pored zlog srca i bogohulne duše.
Iza zle misli i zle reči i psovke stoji zlo srce; iza zlog osećanja, iza zlog dela, iza zle uvrede i ruganja, iza preljube, iza ubistva, i iza svih nedela stoji zlo srce čovekovo. Zato je psovanje najbolje svedočenje o tome kakvo je zlo i hulno srce u psovaču.
Srce čovekovo je riznica ili dobra ili zla. Glavno bogatstvo čovekovo nalazi se u srcu, bogatstvo dobrom ili zlom. Iz zlog srca svog ljudi iznose zlo: zle reči i psovke o Bogu, o Gospodu Hristu, o Duhu Svetom otkrivaju ne samo njihovo zlo, već i zloimano srce njihovo.
Sve što je u čoveku ima večnu važnost: i zlo i dobro. Čovekovo dobro ima svoju večnost, a to je raj; i čovekovo zlo ima svoju večnost, a to je pakao. Zato Spasitelj i veli: „Ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osudita“ (Mt. 12, 36—37). — „Prazna reč, veli Sveti Jovan Zlatoust, jeste reč nesaglasna sa delom, reč lažna, koja odiše klevetom; prazna reč je i psovka i sve ono što pobuđuje na gnjev ili na nepristojan smeh, što je sramno, stidno, nepristojno“. Prazna reč je svaka ona reč koju usta Hristova ne bi izrekla. Svepravedni Gospod dao je čoveku vlast da sam sebi bude večni sudija. Na Strašnome Sudu, u prisustvu bezgrešnog Sudije Hrista, svaki će čovek rečima svojim, izgovorenim za života na zemlji, ili opravdati sebe ili osuditi.
Otac JUSTIN
The post Sveti Vladika Nikolaj i Prepodobni Justin Ćelijski o psovci i huli na Boga appeared first on Vaseljenska TV

 

Izvor: Vaseljenska TV, 17.Sep.2017, 10:00

SVETI VLADIKA NIKOLAJ I PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI O PSOVCI I HULI NA BOGA

„Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svojega“
(Treća Božja zapovest)
Šta? Zar ima nekoga, ko se usuđuje uzeti uzalud ili vređati strašno i moćno Ime Gospoda Svevišnjega? Kad se na nebu pomene Ime Božje, nebesa se prigibaju, zvezde uvećavaju svoj sjaj, arhangeli i angeli počinju pevati: svjat, svjat, svjat Gospod Savaot, a svetitelji i bogougodnici padaju ničice. Ko se onda od smrtnih usuđuje pomenuti Ime najsvetije bez trepeta duše i bez dubokog uzdisaja čežnje? Ili>> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV <<još više i još strašnije: ko se usuđuje da vređa ili psuje svesveto Ime Božje?
Kad je čovek na samrti, pominji mu koje hoćeš ime, nećeš ga ohrabriti niti mu mir duši povratiti. No kad mu pomeneš jedno jedino Ime, ime Gospoda Boga, ohrabrićeš ga i povratićeš mu mir duši. I poslednjim pogledom blagodariće ti na pomenu tog Imena.
Kad čoveka iznevere srodnici i prijatelji, i oseti se sam u ovom beskrajnom svetu, i umoran na svom samačkom putu, pomeni mu Ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač otežalim nogama i rukama.
Kad navale na čoveka zli dusi, pa ga lažnim svedodžbama dovedu do okova i tamnice, i pridobiju zle sudije za sebe a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni mu na uho Ime Božje. Zaista u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze — mastilo nade i poverenja — i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta.
Kad se čovek davi u dubokoj vodi, pa kad u odsudnom trenutku između života i smrti pomene Ime Božje, snaga se njegova udvoji.
Kad se čovek nađe opkoljen divljim zverovima, i dok god se nada samo u svoju snagu i veštinu, dotle izgleda slab i smešan gladnim zverovima. No u trenutku kada prizove Ime Božje u pomoć, on postaje odjedanput strašan zverovima.
Kad se naučnik muči da reši neku tamnu zagonetku prirode, i oseti se prevaren u svima kombinacijama svoga malenog razuma, i ujednom pomene Ime Božje, ime Sverazuma, svetlost ozarava dušu njegovu i zagonetka počinje da se kazuje.
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. Neka bi bila prokleta ako Te opsuju i uvrede.
Neki kujundžija seđaše u dućanu na tezgi i kujući neprestano upotrebljavaše ime Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija neki slušaše sa ulice, i duša mu se zbog toga uzmuti i uznemiri. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe na polje. A kad kujundžija izađe, hadžija se sakri i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija, malo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija opet ćutaše i činjaše se nevešt. Vrati se opet kujundžija, mnogo srdit, i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad kujundžija izađe, hadžija ćutaše i činjaše se nevešt. Kujundžija, besan od ljutine, osori se na hadžiju:
— Vičeš li ti to mene, hadžijo, i praviš šalu sa mnom kad ja imam pune ruke posla? Odgovori hadžija mirno: — Zaista, u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknuo no ja tebe. Ko ima pravo više da se ljuti:
Bog ili ti, kujundžijo? — A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima.
Neka vam, braćo, Ime Božje neprestano treperi, kao kandilo, u duši, u mislima i u srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog i svečanog trenutka.
Življaše neki Crnac kao rob u kući beloga čoveka, koji imađaše običaj u ljutini, da ruži i huli Ime Božje? A Crnac beše smeran i blagočestiv čovek. I beše u beloga gazde pseto, koga gazda veoma voljaše. Pa se desi jednoga dana, da gazda ružaše i huljaše Ime Božje. Spopade Crnca muka od toga, pa uhvati gazdino pseto i poče ga mazati blatom nečistim. Vide ga domaćin, pa dreknu: — Šta to radiš sa psetom? — Ono što i ti sa Bogom, odgovori Crnac mirno.
A u jednoj bolnici na jugu behu doktor i njegov pomoćnik na poslu među bolesnicima nerazdvojno od jutra do mraka. Pomoćnik doktorov imađaše prljav jezik, kojim kao garavom krpom prljaše sve i svakoga, ko mu na pamet dolažaše. Od njegovog prljavog jezika ni Bog Savaot ne beše pošteđen, jer Njegovo Ime ovaj psovaše.
Jednoga dana poseti doktora neki njegov prijatelj iz daleka. Doktor ga pozva da prisustvuje operaciji jedne gnojne rane na bolesniku. A s doktorom beše i njegov pomoćnik. Prijatelju beše mučno na stomaku, kada vide strašnu ranu, iz koje tecijaše gnoj sa ubitačnim mirisom. A doktorov pomoćnik neprestano psovaše. Upita prijatelj doktora: — Kako možeš da slušaš ovakve bogohulne reči? Odgovori doktor: — Ja sam se navikao, prijatelju, da poznajem rane i ono što iz njih mora da ističe. Od gnojnih rana mora gnoj oticati. A ko ima gnoja u duši, otiče mu gnoj na usta. Moj pomoćnik psujući samo otkriva i izliva nagomilano zlo, kao gnoj, iz duše svoje.
O Svedržitelju, kako Te vo ne ruži, a čovek Te ruži? Zašto si stvorio vola s čistijim ustima od čoveka?
O Svemilostivi, kako Te žabe ne psuju, a čovek Te psuje? Zašto si stvorio žabu s plemenitijim grlom nego čoveka?
O Svetrpeljivi, kako da zmija ne huli na Tebe, a čovek huli? Zašto si stvorio zmiju bližom angelima nego čoveka?
O Svelepi, kako da vetar, koji opasuje zemlju unakrst, ne uzima uzalud Imena Tvoga, a čovek uzima? Kako da je vetar bogobojažljiviji nego čovek?
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko! Neka bi umukla usta moja za navek, ako bi Te izgovorila nemarno i uzaludno. I neka bi bio jezik moj proklet, ako bi Te ružio ili psovao.
Episkop NIKOLAJ
+++
Hula i psovka na Boga, na Svetoga Duha Božjeg nije običan greh, već greh učinjen sa đavolskom upornošću, zloćom i svesnošću. To je greh u kome se čovek zlonamerno izjednačuje sa đavolom: bezočno psuje i kleveta Boga, pečatom satanske zlobe zapečaćuje svoje bogoborstvo i duhoborstvo. To je greh u kome se čovek dobrovoljno rađa od đavola, i oca laži čini svojim roditeljem (sr. Jn. 8,44). Hula je na Svetoga Duha svaka psovka imena Božjeg i svetinja Božijih, vređanje svesvete slave Božje. Uporno psovati znači huliti na Svetoga Duha, jer to znači namerno predavati sebe đavolu i biti đavoiman, svesno se i neprestano protiviti Duhu Svetome (sr. D. A. 7,51). Zato se nepokajana psovka i hula na Duha Svetoga neće oprostiti, ni na ovome svetu ni na onome.
Zbog neoprostive hule na Duha Svetoga Gospod Hristos je izobličavao fariseje, kao i Sveti Jovan Krstitelj (Mt. 3, 7): „Porodi aspidini, kako možete dobro govoriti kad ste zli? Jer usta govore od suviška srca“ (Mt. 12, 34). Ovim rečima Gospod otkriva poreklo i izvor njihove hule: zle reči i psovke i hule samo su rod i pored zlog srca i bogohulne duše.
Iza zle misli i zle reči i psovke stoji zlo srce; iza zlog osećanja, iza zlog dela, iza zle uvrede i ruganja, iza preljube, iza ubistva, i iza svih nedela stoji zlo srce čovekovo. Zato je psovanje najbolje svedočenje o tome kakvo je zlo i hulno srce u psovaču.
Srce čovekovo je riznica ili dobra ili zla. Glavno bogatstvo čovekovo nalazi se u srcu, bogatstvo dobrom ili zlom. Iz zlog srca svog ljudi iznose zlo: zle reči i psovke o Bogu, o Gospodu Hristu, o Duhu Svetom otkrivaju ne samo njihovo zlo, već i zloimano srce njihovo.
Sve što je u čoveku ima večnu važnost: i zlo i dobro. Čovekovo dobro ima svoju večnost, a to je raj; i čovekovo zlo ima svoju večnost, a to je pakao. Zato Spasitelj i veli: „Ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osudita“ (Mt. 12, 36—37). — „Prazna reč, veli Sveti Jovan Zlatoust, jeste reč nesaglasna sa delom, reč lažna, koja odiše klevetom; prazna reč je i psovka i sve ono što pobuđuje na gnjev ili na nepristojan smeh, što je sramno, stidno, nepristojno“. Prazna reč je svaka ona reč koju usta Hristova ne bi izrekla. Svepravedni Gospod dao je čoveku vlast da sam sebi bude večni sudija. Na Strašnome Sudu, u prisustvu bezgrešnog Sudije Hrista, svaki će čovek rečima svojim, izgovorenim za života na zemlji, ili opravdati sebe ili osuditi.
Otac JUSTIN
The post Sveti Vladika Nikolaj i Prepodobni Justin Ćelijski o psovki

 

Ovo pronađoh pošto smo mi danas instant ljudovi i ljudice pa hoćemo sve nešto na brzinu pa čak i Boga tražit nabrzaka jer "nemamo vremena"...

Ovaj Čovjek episkop(iskreno ne znam što znači riječ episkop moram opet guglat)inače jako zanimljiv pomalo mi djeluje rigidan čovjek ali ostavi me bez teksta..npr.

O Svedržitelju

O Svetrpeljivi

O Svelepi

O Prečudno ime Božje (Ovo meni zvuči kao litanije)

A posebna mi je ova rečenica a uvijek sam se gnušala i gadila na žabe..(sad više ne)..

Rečenica glasi:"Zašto si stvorio žabu s čistijim ustima od čovjeka...?"

[Ведран*]

пре 2 часа, Isusovo magare рече

Ovaj Čovjek episkop(iskreno ne znam što znači riječ episkop moram opet guglat)

Znaci biskup. 

[Isusovo magare]

пре 20 минута, Vedran рече

Znaci biskup. 

[Тања1]

@Isusovo magare Da li je moguce da ovde prenosite roman umesto postavite link pa kog zanima (zbog mobilnih telefona preglednosti)???!!!

Primer: SVETI VLADIKA NIKOLAJ I PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI O PSOVCI I HULI NA BOGA

Jer ako ne postavite link to je NAMETNUTO citanje ili obaveza!  Ne volim nametnuto! Ako ste postavili link nema poterebe za prenosenje romana ovde!

[Zoran Đurović]

пре 9 минута, Тања1 рече

@Isusovo magare Da li je moguce da ovde prenosite roman umesto postavite link pa kog zanima (zbog mobilnih telefona preglednosti)???!!!

Primer: SVETI VLADIKA NIKOLAJ I PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI O PSOVCI I HULI NA BOGA

Jer ako ne postavite link to je NAMETNUTO citanje ili obaveza!  Ne volim nametnuto! Ako ste postavili link nema poterebe za prenosenje romana ovde!

Мене магарица није присилила на читање... Још ископирала 5-6 пута исти текст... - А и нема везе са темом. 

[Благовесник]

Igrate se gluvih telefona ??

[Isusovo magare]

пре 58 минута, Тања1 рече

@Isusovo magare Da li je moguce da ovde prenosite roman umesto postavite link pa kog zanima (zbog mobilnih telefona preglednosti)???!!!

Primer: SVETI VLADIKA NIKOLAJ I PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI O PSOVCI I HULI NA BOGA

Jer ako ne postavite link to je NAMETNUTO citanje ili obaveza!  Ne volim nametnuto! Ako ste postavili link nema poterebe za prenosenje romana ovde!

Moguće je moguće..pogriješiti...ispričavam se..

[Isusovo magare]

пре 51 минута, Zoran Đurović рече

Мене магарица није присилила на читање... Још ископирала 5-6 пута исти текст... - А и нема везе са темом. 

Pa nitko se ne drži teme već odavno što bih onda ja morala!? Eto izbeljih se popu prvi put u životu...i nije bas nekakav osjećaj..