Претражи Живе Речи Утехе

Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар). Тропар: Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје. Свети пророк Исаија Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету. Свети мученик Христифор Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.

Из штампе је изашла књига на енглеском језику "Nikola Tesla: A Spiritual Portrait" аутора презвитера др Оливера Суботића, управника Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке Српске православне цркве. У питању је значајно проширено издање књиге "Тесла: Духовни лик" која је објављена такође на Благовести пре четири године. Енглеско издање објављено је са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, и садржи његову уводну реч, као и уводну реч блаженопочившег Патријарха Иринеја из првог српског издања. Опширније у наставку. "Nikola Tesla: A Spiritual Portrait" је монографија одштампана у тзв. coffe table book формату на 420 страна квалитетне штампе у боји. У односу на прво српско издање, које је послужило као основа, енглеско је значајно волуминозније (има пуних 100 страна више) и доноси мноштво нових података, опсервација, критичких осврта и закључака. Ово дело садржи и специјалне текстуалне додатке и мапе рађене посебно за ову прилику, да би страни читаоци могли ближе да се упознају са историјом Срба и наше Цркве, а у вези са Николом Теслом и његовим прецима који су махом били православни свештеници и војници-граничари. За израду студије "Nikola Tesla: A Spiritual Portrait" коришћено је око 350 примарних извора (који укључују Теслину аутобиографију, чланке, интервјуе, предавања, личну преписку и забележене говоре), више од 120 секундарних извора (претежно новинских чланака из Теслиног времена), преко 80 терцијарних извора (у које спадају и најпознатије светске студије о Тесли, као и изабрани чланци домаћих и страних аутора) и више од 100 одредница допунске литературе. Монографија је урађена уз коришћење харвардског система референцирања и писана је научно-популарним стилом, са циљем да приказ духовног лика једног од највећих светских проналазача свих времена буде утемељен на историјским чињеницама, што веродостојније и без идеализације. Поред Музеја Николе Тесле, који је аутору дао на располагање своју богату текстуалну и фото архиву за потребе истраживања, значајан допринос садржају књиге дали су Српска академија наука и уметности, Матица српска, Народни музеј Србије, Музеј града Београда и Народни музеј Панчево. Поменуте институције су, за потребе илустровања студије, из својих дигиталних архива уступиле релевантне историјске фотографије и позната уметничка дела у високој резолуцији. Издавач књиге је Задужбина „Петар Мандић" (teslamandic.org), доброчина установа посвећена неговању успомене на Теслине свештеничке претке, а суиздавачи су Музеј Николе Тесле, Агенција за издаваштво Бернар, Издавачка кућа Прометеј и Фондација Лаза Костић. Покровитељ књиге је београдска компанија Smartberry, која је покрила трошкове превода, коректуре и штампе. Aутор се и овог пута у потпуности одрекао прихода од продаје књиге у корист Задужбине „Петар Мандић". Предвиђено је да сав приход од књиге буде усмерен у изградњу етно-музејског комплекса посвећеног свештеничким прецима Николе Тесле, који су потицали из фамилија Тесла, Мандић, Калинић и Будисављевић. Комплекс би у свом централном делу имао најсветије знамење хришћанства – Часни Крст. У току је припрема за штампу другог, проширеног српског издања књиге, чији излазак из штампе се очекује током ове године. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46342

У недељу месопусну, 23. фебруара 2025. године, када Црква Христова прославља Светог свештеномученика Харалампија, служена је света Архијерејска Литургија у манастиру светог Луке у Бошњану, на којој је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид (Перовић), уз саслужење Викарног Епископа хвостанског г. Алексеја (Богићевића). Епископима су саслуживали: Секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, новопостављени игуман манастира светог Луке архимандрит Лука (Милошевић), Архијерејски намесник темнићки јереј Ивица Сврзић , протојереј-ставрофор у пензији Томислав Гајић, протојереј Дејан Миленковић, протојереј Александар Ерић, протојереј Александар Лукић, јереј Никола Ракић, протођакон Ненад Матић, ђакон Иван Петронијевић. На општу духовну радост свих сабраних, свете обитељи ове и верног народа наше богомспасаване Епархије крушевачке, у току малог входа наш Архиепископ и Митрополит г. Давид рукопроизвео је протосинђела Луку у чин архимандрита, дарујући му напрсни крст као симбол духовног ауторитета. По прочитаном јеванђељу Богом надахнуту беседу изговорио је по благослову Његовог Високопреосвештенства г. Давида, епископ хвостански г. Алексеј. Верни народ и мноштво деце су испунили цркву чији је патрон Свети Лука, учествујући у Светој Тајни Причешћа као круном овог сабрања. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит г. Давид даривао је архимандрита Луку игуманским жезлом, прочитавши му молитве и поуке из Чиновника Архијерејског свештенослужења. Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији, поучени беседама нашег Архиепископа и Митрополита г. Давида. Новопостављени игуман архимандрит Лука заблагодарио је Господу и сабранима. На многаја љета, достојан!

Предавање јеромонаха Рафаила на тему "Да сви једно буду", одржаће се у уторак 24. децембра 2024. године, са почетком у 19 часова у Дому културе "Студентски град". Организатори наглашавају да ће због ограниченог броја места, првенство улаза имати студенти и млади. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у недељу 22. септембра 2024. године, са почетком у 18 часова, у организацији Храма Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, предавање ће одржати отац Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине, на тему "Умеће трезвеноумља и наши дани". Извор: Радио Слово љубве

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. https://spc.rs/prenos-mostiju-svetog-oca-nikolaja/

”Како год да погледаш Његоша и како год да судиш о њему је ли то пјесник, митрополит, геније или момче с Његуша кога је стриц скоро па натјерао да обавља те владарске функције, не можемо га објаснити“, поручио је синоћ на предавању Његош наша тајна протојереј ставрофор Гојко Перовић. ”Он измиче сваком објашњењу и ово предaвање само су неке назнаке, покушај да направимо један од могућих оквира за ту лијепу слику која се зове Петар II Петровић Његош”, казао је Перовић. Отац Гојко је рекао да се у филозофији XX вијека појављује правац „егзистенцијализам“, који каже: ”Ето ми не можемо дефинисати човјека, ми филозофи, и не можемо дати неко учење које ће објаснити шта је човјек, али морамо да живимо.” ”Тај филозофски правац одговара да човјек мора да нађе модус живота упркос чињеници да не може да објасни шта је. То је било средином XX вијека, а средином XIX Његош пише оне стихове: „Што је човјек, не зна, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега ,види,није земља.“ У та три стиха је изразио и суштину православне антропологије и дао потпуно егистенцијалистички став не знам шта сам, а морам да живим и земља ме вара и знам да није за мене него нешто друго”, казао је.У Његошевом дјелу, осим што је био савременик збивања, има доста тога визионарског, што је упућивало на развој неких друштвених догађаја и у будућности. ”Најумнија глава тренутно у Црној Гори , професор Соња Томовић Шундић је описала Његошево пророчанство диктатура, нацима, комунизмa и осталих диктатура једноумља XX вијека. Управо неким кадровима из Луче микрокозме, гдје се описује сатанино отпаднуће од Бога, па је окупио око себе свиту обожавалаца, Његош то представља као вриску, урлике, заглушујући буку”, казао је отац Гојко. Нагласио је да је његово дјело Луча микрокозма, једно препричавање, а можемо рећи и тумачење неких библијских стихова, посебно ако се обрати пажња на литургијски контекст Луче микрокозме, о којој говори Жарко Видовић. ”Горски вијенац почиње Тројчинданским сабором на Ловћену, то су биле као неке наше витешке игре. Надмећу се Црногорци у гађању из пушке, рвању, а завршава Малим Божићем, односно Новом годином. Кад видите његова писма, кад хоће временски да одреди када ће нешто да буде, он опет као референце користи црквене празнике. То мало што је стигао да поживи и како каже Матији Бану није стигао ништа да остави, збиља је радио као да ради нешто Божије, а не нешто за себе. Зато је и опстао, зато што је Његош прије свега Божији сарадник. Његошева свака ријеч нешто значи и сва његова писма, разговори, дјела, најприје молитве, онако како је знао и умио. Изгледа да је и успио чим ми имамо државни празник”, рекао је. Предавање је организовано у оквиру програма Његошевих дана, црногорског празника културе, у организацији ЈУК Херцег фест у сарадњи са Секретаријатом за културу и образовање Општине Херцег Нови. https://mitropolija.com/2023/11/13/predavanje-oca-gojka-njegos-nasa-tajna-u-dvorani-park-u-herceg-novom/

Године 1087., при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/6753-prenos-mostiju-svetog-oca-nikolaja

У организацији Црквене општине Коцељева, 7. априла 2023. године , на празник Благовести, протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, старешина цркве Вазнесења Господњег у Новом Саду и духовник заједнице „Земља живих“, одржаће великопосно предавање на тему „Исповест и причешће у парохијском животу“. Предавање ће се одржати у амфитеатру Средње школе у Коцељеви, са почетком у 19 часова. Извор: Епархија шабачка

Свештена српска царска Патријарашка лавра, манастир Хиландар, слави свог ктитора, Светог Саву, првог Архиепископа српског. Преносимо линк ка видеу са бденија, белешка "Пријатеља манастира Хиландара". По типику и поретку панигира, служено је свеноћно бдење, затим Света Литургија, а по завршетку службе у Саборној цркви, сабрање се наставља трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Пријатељи манастира Хиландара

Архимандрит Јустин (Тасић), игуман манастира Савина у Херцег Новом, упокојио се у Господу на празник Светих 14.000 младенаца витлејемских, 11. јануара 2005. године Отац Јустин рођен је 5. фебруара 1936. године у селу Мацуте код Вишеграда. Завршио је Богословију у Призрену 1971. Замонашен је и рукоположен у чин јерођакона у прољеће 1963. године. Рукоположен је у чин јеромонаха на Томину недјељу 1964. године. Био је дугогодишњи старјешина манастира Високи Дечани. У архимандрита је произведен у мају 1992. године. После краће управе над манастиром Ђурђеви Ступови од 2. септембра 1992. године, уз благослов Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постаје настојатељ манастира Савина, у коме остаје до своје смрти. На сахрани оца Јустина, опраштајући се од њега, блаженог спомена Митрополит Амфилохије између осталог је рекао:“Љубио је Господа. Љубав његова је била заиста истинска љубав, а чули смо ријечи светог пјесника да истинска љубав никада не умире, као што не умире ни онај који је био испуњен том и таквом истинском љубављу“. Сјећајући се свог духовног оца, савинског игумана Јустина, његов наследник, садашњи игуман манастира Савина јеромонах Макарије каже: “Отац Јустин је био човјек чистог срца који никад није роптао нити дозвољавао да га савлада туга. Око себе је ширио радост и покривао све око себе својом љубављу, сакривајући нас у оној благодати којом је зрачио. Био је пун ведрине што је одлика људи који у себи носе Христа. Отац Јустин је био прави духовник. Носећи у себи тај духовнички дар, отац нам је, на сликовит начин, освјетљавао наше духовне проблеме које би, потом, заједно рјешавали. Живот поред оца Јустин је мој темељ, да свој крст, уз Божију помоћ, молитвама оца Јустина, изнесем до краја.” Да би неко био отац, душо, мора неко други да буде син”, ријечи су о. Јустина на које нас подсјећа јеромонах Макарије савински. Извор: Радио Светигора Митрополије црногорско -приморске

Доносимо видео запис беседе протосинђела Павла коју је изговорио на празник Обрезања Господњег у острошкој светињи, 14. јануара 2016. године: 0114ObrezanjeGospoda.jpg.opdownload

О православном породичном наслеђу, духовности иноватора који је променио свет писао је у обимној монографији „Тесла духовни лик” презвитер Оливер Суботић Оливер Суботић поред Теслиног споменика на Нијагариним водопадима (Фото: лична архива) Протин син, свештеников унук, митрополитов сестрић – Никола Тесла, преминуо на Божић 1943, променио је свет својим проналасцима, далеко превазишао границе народа из којег је потекао, али везу са својим пореклом, породичним и духовним, српским и православним, никада није прекинуо. Тај ретко изучавани део широке биографије српског научника с америчким држављанством проучавао је презвитер Оливер Суботић, а плод тог рада је његова обимна монографија „Тесла духовни лик”. Трудећи се да својим читаоцима понуди што више изворних докумената и релевантних студија и извора, отац Оливер Суботић, који је уз богословске, завршио и студије електротехнике, осветљава нам Теслину породицу и његов духовни развој. Незаобилазан лик у тој причи свакако је иноваторов отац – угледни прота Милутин Тесла. Никола Тесла је свом оцу био сличан пре свега по врлини милосрђа, која је изразито красила обојицу, почиње разговор за „Политику” презвитер Оливер Суботић. – Отац му је био узор и у беседничком умећу, енциклопедијском знању, полиглотском дару, родољубљу, миротворству. Треба имати у виду то да је Тесла као дете више пута на чудесан начин био избављен од великих опасности, због чега је прота Милутин био убеђен да Бог чува његовог сина да постане служитељ олтара и зато је намеравао да га упише у богословију. Додатно, трагичан губитак старијег сина Данила учинио је да су родитељи били јако брижни према Николи, што је утицало да Милутин буде изричито против идеје да његов син студира техничке науке, сматрајући да ће му напорне студије угрозити здравље. Но, управо је тешка болест, а потом оздрављење младог Николе учинило да га отац, по претходно датом обећању, упише на студије на Високој техничкој школи у Грацу. Када Никола Тесла током студија подлеже коцкарској страсти, Милутин га бодри да настави студије, што му остаје последња жеља пред смрт. Ако овоме додамо и то да је прву стимулацију Теслиног интелекта у раном детињству извео управо отац (о чему сâм Тесла пише у аутобиографији), добијамо јасан увид у важан утицај оца свештеника на лик и дело сина проналазача – каже отац Оливер Суботић. Он напомиње да је Тесла био веома везан за своју мајку Георгину – Ђуку, свештеничку ћерку из чувене лозе Мандића, која је српској цркви дала на десетине свештенослужитеља. – Док је прота Милутин био, по речима Тесле, „истински природни филозоф”, Георгина је била жена без формалног образовања, али изразито генијална и спретна особа. Тесла је сматрао да је од мајке (односно од мајчине линије Мандића) наследио генијалност и проналазачки дар. На мајку је личио и у погледу невероватне посвећености раду и изразито малој потреби за сном. Георгина је свог сина задужила мајчинском љубављу – управо она га је отргла од коцкарске страсти тако што му је у тренутку „кризе” дала последњу уштеђевину коју је имала код себе, пољубила га и поручила му да што пре изгуби све што имају јер ће тако брже и оставити коцку. Мајчин гест га је потресао до коштане сржи и после тог догађаја Тесла је заувек раскинуо с погубним пороком – истиче наш саговорник. Он додаје да је Георгинин брат, свештеник Петар Мандић (потоњи митрополит Николај), био страховито важна личност у животу Николе Тесле и омиљени сродник. Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству – Он је Теслу у младости упознао с Декартовим списима, који ће кроз теорију етра постати основ његовог проналазачког приступа. Ујак га помаже материјално током студија, када се Милутин упокојио, а Тесла одржава контакте с њим и када постаје најпознатије име у САД (при чему уме и да се наљути ако му митрополит не пише редовно). У време када посећује Европу, Тесла духовни мир и телесни одмор тражи управо код ујака (тада архимандрита) Николаја, у манастиру Гомирје. А када почетком 20. века Теслина фирма упада у озбиљне финансијске проблеме, први зајам му обезбеђује нико други до ујак митрополит, на кога се Тесла увек могао ослонити – каже презвитер Оливер Суботић. А какав је био однос према Богу и православљу научника који је померао светове? – Тесла је хришћански идентитет, разуме се, стекао у породичном окружењу. У проналазачком периоду он губи додир с литургијским животом, донекле и стога што у то време није било православних храмова на територијама где је живео и стварао. Но молитвени живот је, на неки себи својствен начин, задржао током целог живота – наводи наш саговорник. Сведочи о томе и сам Никола Тесла, али и његови савременици који су имали прилике да се сретну и упознају с њим. – Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству. У једном писму Џ. П. Моргану, Тесла помиње Светог Николу као свог светитеља заштитника (како каже: „највећег од свих”) с којим годинама има „тихи договор да се држе један другог”. С друге стране, код Тесле су јасно видљиви и ставови настали под утицајем филозофских струјања тог времена, као и интересовање за далекоисточну мисао, пре свега у погледу идеја које су у вези с концепцијом етра. У неку руку, он је покушавао да споји хришћанство с тим идејама, због чега је умео да износи хетеродоксне и контрадикторне ставове. Но и поред тих екскурса, себе је увек сматрао хришћанином и јасно је издвајао хришћанство из корпуса светских религија, сматрајући да је оно једина религија која је „непогрешиво резултат практичног експеримента”, а да су све остале резултат „апстрактног мишљења” – наглашава Суботић. Како је Тесла гледао на своје порекло и како се изјашњавао, о свему томе има сасвим довољно докумената: и више него довољно да би се одговорило на полемике на чијим кованицама треба да буде Теслин лик. – Тесла се у америчкој јавности дичио српским пореклом, Србима и краљевским домом Карађорђевића, и борио се да се сазна истина о вековној борби српског народа за слободу. О томе сведоче на десетине докумената и чланака. Можемо рећи да је Тесла као ретко ко успео да на хармоничан начин споји српство и космополитизам, поставши Американац и притом оставши Србин монархиста – каже презвитер Оливер Суботић. Сав приход добротворној фондацији Аутор монографије о духовном лику Николе Тесле, као и издавач, одрекли су се зараде од продаје књиге у корист Фондације „Петар Мандић”, основане мало по објављивању овог дела. – Целокупан приход од књиге о Тесли усмерен је у поменуту задужбину доброчиног карактера која негује успомену на Теслине свештеничке претке, а циљевима је усмерена ка афирмацији уравнотеженог образовања, кроз упоредни развој моралних особина и интелектуалних способности младих. За ову годину је планирано организовање првих школа родитељства и додељивање неколико стипендија студентима без једног или оба родитеља. Уз божију помоћ и подршку људи добре воље, надамо се успеху – каже Оливер Суботић.

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман. Четвртак, 27. септембар 1973. Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени. Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести... Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран. Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму. Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине... Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори? Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...). Желим да запишем и следеће: Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост. Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“ После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост? Уторак, 12. новембар 1974. Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца. Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи. Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање... Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд. Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља. Извор: Епархија шумадијска

У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитеља”, говорили смо о свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и Свеамериканског. Кроз емисију, која је у програму Радио-Беседе емитована из два дела, указали смо на благословени значај и врлински живот новопросијавшег светитеља Мардарија, који је био први српски православни архијереј на тлу Америке. Чудесно житије светог владике Мардарија је посебно поучно и за децу, јер је свети Мардарије за живота са амвона често молио родитеље речима: „Васпитавајте младо покољење да верује Цркви и воли Отаџбину, завештајте им завете јеванђелске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби насˮ. Свете и нетљене мошти светог Мардарија обретене су у мају 2017. године, у његовој задужбини – манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године, владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ амерички, прибројан је лику светих, а за дан његовог молитвеног спомена одређен је 12. децембар, дан његовог упокојења. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О житију, подвизима и преданом архипастирском служењу светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, као и о богослужбеним особеностима његовог свештеног спомена, говорили смо у новом издању празничне емисије на таласима Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Овај угодник Божји наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године. Архиепископ Арсеније је подигао храм светих апостола у Пећи. Говорећи о његовом преданом служењу, у оквиру наведене емисије истакли смо његову љубав жртву коју је пројавио заједно са краљем Владиславом око преноса моштију Светога Саве из Трнова у свештену обитељ манастира Милешеве. Као што је био чудесан његов живот тако је чудесна и историја преносâ његових светих моштију, које су, услед историјских околности, више пута мењале место свога почивања. Данас светитељеве мошти почивају у свештеној обитељи манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима, у подножју Острога, а дуго година мошти су боравиле у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле су свечано пренесене у манастир Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току обнове манастира Ждребаоника од последица земљотреса, светитељеве мошти су привремено боравиле у храму свете Текле у Даниловграду, а 1989. године враћене су у манастир Ждребаоник, где до данас почивају дарујући исцељење и утеху свима који им са вером приступају. „Којим лепим песмама да опевамо овог архијереја Христовог? Као тиха уста и светлог проповедника Јеванђеља, као чувара Цркве и заступника српских земаља, као побожних владара наших бранитеља! Његовим молитвама ће Христос навале непријатеља разорити, јер има велику милостˮ. (Из службе Светог Арсенија Сремца, прва стихира на стиховње) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархија бачке

О свештеном спомену на преподобне и богоносне оце наше Илариона Мегленског и светог исповедника Висарина, промишљали смо и говорили у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која се емитује у оквиру празничног серијала емисијâ Радио-Беседе. Један сегмент овог празничног разговора посветили смо и свештеном спомену на преподобног и богосносног оца нашег Илариона Великог, светитеља подвижника и чудотворца, чији свештени спомен богослужбено, такође, савршавамо у овај празнични дан. „Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у делима врлина Божјих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада, уздигавши Цркву Христову, свети Иларионе. И умро си као да си заспао, јер је тело твоје сачувано цело и нетрулежно и подаје лека болесним од разних болести и прогони демоне. Зато те молимо, моли да се спасу душе наше.ˮ (тропар преподобном Илариону Мегленском) „Ревносног Божјег изасланика Висариона величајмо духовном радошћу, празнујући данас његову часну успомену. Поштујмо његове трудове и његову велику смелост, којом је раскинуо замке окрутних гонитеља праве вере. Молимо се да његовим посредовањем будемо сачувани од сваке напасти, да бисмо му увек могли певати: радуј се, заштитниче праотачког Закона.ˮ (икос из службе празника преподобног исповедника Висариона) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посветили смо свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Пајсија Јањевца, патријарха српског. Новопросијавши светитељ из рода нашега, патријарх Пајсије Јањевац био је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима. Он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога поверену му паству. Његово патријарашко служење било је усмерено на распростирање јеванђелске вере, хришћанске просвећености и културе. Проповедао је Јеванђеље Христово личним примером и живом речју, али и књигом, иконом, унапређивањем лепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживеше и Богу угодише. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети и богоносни отац наш Василије Чудотворац, исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене, сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети Василије родио се недуго након спаљивања моштију Светога Саве. Бог је промишљао и подарио нам светог Василија. Како се некад наш народ сабирао крај кивота Светога Саве у Милешеви, данас то чини крај кивота светога Василија. Свети Сава се, као светогорски монах, често повлачио у Карејску испосницу, потом у Студеницу, непрестано тежећи подвигу. Својој пастви враћао се обновљеног духа. Свети Василије одлазио би у тада неприступачне острошке греде ради молитвеног тиховања. Свети Василије имао је пред собом лик преподобног Исаије, а био је у данима искушеништва у манастиру Завали, надахнут исихастичком духовношћу Светогораца, поред чувеног иконописца Георгија. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно, благодаћу Божјом, догађају у острошкој обитељи, која, ваистину, постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона светог Василија Острошког, чије име нам није познато. Према предању, светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране светог Василија Острошког. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и, светитељевом љубављу, озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Више од осам векова наш христољубиви православни род српски неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Господом и Његовим угодником Светим и богоносним оцем нашим Савом. Будући да је наш усрдни молитвеник пред Господом свевремена личност која обавезује да се о њој и данас пише и говори, у оквиру овогодишње прославе школске славе, ученици средње школе за дизајн "Богдан Шупут" у Новом Саду, предвођени својим катихетом Браниславом Илићем, припремили су кратак видео прилог који је снимљен у велелепном храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. Повезан садржај: Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – уметник хришћанског етоса Светитељ наш Сава је са љубављу просвећивао свој народ светлошћу православне вере, истовремено оплемењујући српски народ православном духовношћу и православном културом. Будући испуњен благодаћу Духа Светога он је српској држави удахнуо душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну архиепископију са пуним достојанством једне помесне православне Цркве која је од свих била призната и подржана. Као наш највећи учитељ, научио нас је да не можемо досегнути човекољубље док се не ослободимо себељубља. Човекољубље Светога Саве није апстрактно него реално, јер је засновано на личности Христовој у којој се остварују обе најважније заповести: љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; И љуби ближњега својега као самога себе (Мк 12, 30-31). Следујући наведеним заповестима катихета Бранислав Илић, предавач Верске наставе у новосадској средњој школи за дизајн "Богдан Шупут", и ученице четврте године Сара Стајић и Милица Стојчић, делатно су пројавили своју љубав приредивши Светосавски прилог као вид молитвеног доприноса овогодишњој прослави Савиндана. Услед посебних епидемиолошких услова према којима није могуће реализовати Светосавску академију у обиму како је то бивало претходних година, овогодишња прослава школске славе у нашој школи приређена је online кроз кратак видео прилог који је снимљен у свештеном простору храма Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. На самом почетку речима надахнуте Светосавске беседе својим колегама, ученицима и свој браћи и сестрама, обратио се катихета Бранислав Илић. У свом слову под насловом "Свети Сава - уметник хришћанског етоса", беседник је казивао о лику и делу Светога Саве, уз посебан нагласак на његов неизмерни допринос у формирању богослужбеног правила. Свети Сава је охристовљујући свој народ указао да је Светосавље сигурни пут који је поплочан љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Тако данас, драги моји, прослављајући свештени спомен на Светога Саву бивамо позвани да учинимо смотру над својим животом и сагледамо очима љубави да ли испуњавамо оно што нам је даровано од Бога и стављено пред нас као свештени задатак. Сви смо на истом задатку, а наш задатак је да живимо по вечној науци Божијој. Најважнија лекција коју нам је оставио Свети Сава је живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом, истакао је катихета Бранислав Илић. У оквиру своје беседе новосадски катихета је подсетио на једног од настављача дела Светога Саве, на Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, од чијег се упокојења ове године навршава 350. година. Драга децо, драги уметници и настављачи благословеног дела нашег духовног заштитника, нека вам је срећан празник и нека сте ви благословени овом светињом Господњом која постојано сведочи о љубави коју наш благочестиви народ има према Господу и светородној лози Немањића. Нека благослов Преподобног Симеона Мироточивог, Светога Саве, Светог Арсенија сремца ждребаоничког и косјеревског, Светога Василија острошкога и Светога Петра Цетињскога, руководи ваше духовне кораке, да свагда храбро и непоколебиво ходите путем Господњим и тако већ овде и сада предокушавате радост и љубав Царства небескога. Амин, закључио је катихета новосадске средње школе за дизајн. Након Светосавске беседе ученица Сара Стајић прочитала је текст о Савиндану као школској слави, као и значају молитвеног и саборног прослављања првог српског просветитеља чији животни пут је био саображен са Христовим путем који води у живот вечни. Светосавски прилог закључен је текстом о ордену Светога Саве и другим ордењима које додељује Српска Православна Црква. Наведени текст произнела је ученица четврте године Милица Стојичић. Овогодишњим Светосавским прилогом указано је на лик и дело Светога Саве као нашег сведока светости као једине истинске мера људскога живота. Зато и ми можемо са Светим псалмопојцем Давидом да узвикнемо: Диван си, Боже у светињи својој! (Пс 68, 35), и диван си Господе у светитељу нашем Сави! Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Ризница литургијског богословља и живота

У суботу 19. децембра 2020. године када Црква прославља великог Божијег угодника Светог Николаја мирликијског-чудотворца, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у Саборном храму у Нишу. На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, јеромонах Нектарије Ђурић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Лепоти данашње службе допринело је појање Нишке Црквено-певачке дружине „Бранко.“ Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове, а отац Милутин Тимотијевић је пререзао славски колач у спомен Светог оца Николаја кога Његово Преосвештенство данас прославља. У пригодној беседи у име свих окупљених протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић Преосвећеном Владики честитао је Крсну Славу. Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније захвалио се оцу Милутину на дивним речима, а све присутне подсетио на значај Крсне Славе у нашем народу. „Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи.“-Свети Јустин Ћелијски. Извор: Епархија нишка