Претражи Живе Речи Утехе

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман. Четвртак, 27. септембар 1973. Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени. Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести... Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран. Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму. Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине... Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори? Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...). Желим да запишем и следеће: Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост. Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“ После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост? Уторак, 12. новембар 1974. Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца. Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи. Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање... Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд. Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља. Извор: Епархија шумадијска

У недељу 13. децембра 2020. лета Господњег навршило се је 37. година од престављења протопрезвитера Александра Шмемана, декана Православне богословске академије Светог Владимира и једног од водећих православних богослова 20. века. Вашој пажњи препоручујемо текст: Катихета Бранислав Илић: Протојереј Александар Шмеман - човек богослужења Прота Александар је рођен у Естонији 1921. године у породици руских емиграната. Младост је провео у Француској, где је завршио средњу школу и стекао универзитетску диплому. Такође је завршио богословске студије на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, који је у то време био средиште руске православне науке после 1917. године. Рукоположен за свештеника 1946. године, предавао је Историју Цркве у Институту Светог Сергија све до 1951. године, када је позван да предаје на Академији Светог Владимира, тада у Њујорку. Убрзо је био препознат као водећи стручњак православног литургијског богословља, који улитургијском предању Цркве види главни знак и израз хришћанске вере. Отац Александар је 5. јула 1959. г. одбранио докторат на Институту Св. Сергија на тему „Црквени устав: Покушај увода у литургијско богословље“. Добио је звање почасног доктора наука на: Butler University, General Theological Seminary, Lafayette College, Iona College и Holy Cross Greek Orthodox School of Theology (Грчка православна богословска школа Часног Крста). Осим наставе на Светом Владимиру, отац Александар је изводио наставу на Колумбијском универзитету, Универзитету у Њујорку, и другим високим школама (Union Seminary, and General Theological Seminary), и био је драг гостујући предавач на многим универзитетима широм света. Такође је био активан као представник Православне Цркве у екуменском покрету, као и у Омладинском одељењу и у Комисији за веру и устројство при Светском савету Цркава. За декана Академије Светог Владимира изабран је 1962. године, и на том положају је остао до свог упокојења, а та висока школа је образовала генерације православних свештеника. Током његове службе Академија је стекла високи углед као центар православних богословскихстудија. Отац Александар је био активан у оснивању Православне Цркве у Америци као аутокефалне Цркве 1970. године, када је некадашња „Митрополија“ постала званично независна од Руске Православне Цркве. Био је веома забринут за судбину верника у Совјетском Савезу. Током 30 година његове проповеди су емитоване на руском језику на „Радију слобода“ и чуле су се широм Совјетског Савеза и другде. Алекандар Солжењицин, док је живео у Совјетском Савезу, био је један од његових слушалаца и остао је његов пријатељ после емигрирања на Запад. Преко десетак његових књига објављено је на више језика. Међу њима су Увод у литургичко богословље, За живот света, Православље..., а објавио је и много чланака и студија. Његова класична књига „За живот света“ преведена је на многе језике (и на српски) и остаје једно од најпопуларнијих дела о хришћанском учењу за широку јавност. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Драга моја браћа и сестре, чланови Световладимировске породице, Желим да вам се захвалим из дубине свога срца за вашу љубав, молитве и бригу. Ниједна реч не може да изрази радост коју сам искусио када сам осетио како ме је тај топли талас целога понео и унео у само срце вере, љубави и наде – свега онога што називамо животом у Христу, Црквом… Недостајете ми и у духу сам све време са вама. Ови дани ишчекивања обасјани су јарком светлошћу. Много од те светлости дугујем и вама. Свагда се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите” (1Сол 5, 16-18)… Благодарим ти, Господе Отац Александар Шмеман је своју последњу Божанску Литургију служио две и по недеље пре упокојења, 24. новембра 1983, у параклису Богословске академије Светог Владимира. На крају Литургије, он је позвао све присутне да заједнички заблагодаре Богу, речима сверадосног и потресног литургијско-богословског благодарења. Свако ко је кадар за благодарење, кадар је за спасење и вечну радост. Благодарим Ти, Господе, што си прихватио ову Евхаристију, која се приноси Светој Тројици – Оцу, Сину и Духу Светоме, и која је преиспунила срца наша радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме! Благодарим Ти, Господе, што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо од Царства Твога! Благодарим Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој Светој Цркви! Благодарим Ти, Господе, што си нам помогао да превладамо све тешкоће, напетости, страсти и искушења, и што си обновио мир, узајамну љубав и радост у учествовању у заједничењу Духа Светога! Благодарим Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсећају нас на оно што је једино потребно – на Царство Твоје вечно! Благодарим Ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те поштујемо као Бога! Благодарим Ти, Господе, за ову школу у којој се прославља Име Божије! Благодарим Ти, Господе, за наше породице, за мужеве и жене, и нарочито за дечицу која нас уче како да прослављамо Твоје Свето Име, у радости, кретању и светоме жагору! Благодарим Ти, Господе, за све и за сва! Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овде бити! Амин! (Протопрезвитер Александар Шмеман, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Београд, 2007, превео и приредио Матеј Арсенијевић, стр. 17, 22-23) Извор: Митрополија црногорско-приморска

(из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора

Протојереј др Александар Шмеман, убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца и слови за неодступног богослова Православља и мисионара Цркве 20. вијека. Један је од утемељивача савремене мисионарске мисли, аутор популарних богословских дјела, врсни проповједник и мајстор усмене ријечи, али, прво и изнад свега, частан свештеник посвећен Православљу и својој Цркви. Рођен је 13. маја 1921. године, у руском градићу Ревељу (Естонија) од родитеља из угледне хришћанске породице. У раним годинама дјетињства преселио се из Естоније у Француску, гдје је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Прво образовање започео је најприје у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније и наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Већ у раној младости, млади Александар, свој прави духовни дом проналази у Христовој Цркви, гдје кроз свакодневно дјелатно учешће у божанственој Литургији, бива уведен у свето Православље. Године Другог свјетског рата и период њемачке окупације Француске, било је вријеме његовог пресудног опредјељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940-1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач прво као лаик, а потом и као свештеник. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Суштинска питања литургијског богословља и историје хришћанске Цркве била су, од самог почетка, центар његовог духовног и научног интересовања као и сваког потоњег интелектуалног дјеловања. Године 1951. коначно одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. вијека, отац Георгије Флоровски. Самим престижом дубокоумне личности овог угледног православног богослова, Академија се уздигла на завидну академску и теолошку раван, на којој ће од 1962. успјешно дјеловати и сам отац Шмеман, преузимањем положаја Декана све до своје смрти 13. децембра 1983. године. На положају декана и предавача црквене историје и литургијског богословља, отац Шмеман је провео најдужи период свога тамошњег живота, када је, очигледно његовом заслугом, Академија и постала главни расадник Православља у Америци, центар литургијског и евхаристијског препорода, а његова личност остала упамћена као незаборавна успомена и дивно сјећање на овог великог православног богослова, неодступног борца, оца и учитеља. Извор: Радио Светигора