Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована, у уторак 22. августа 2023. године, петочлану породицу Ђоковић из Крагујевца посетио је јереј др Стефан Дамјановић, Управник Верског добротворног старатељства Епархије шумадијске, као и парохијски свештеник ове породице протојереј Горан Ђерковић, сабрат храма светог Великомученика Пантелејмона у Станову. Том приликом, а у име преосвећеног Епископа шумадијског господина Јована, јереј др Стефан Дамјановић је овој петочланој породици уручио новчану помоћ, намењеној обнови оштећене куће. Пренео им је и поздраве очинске љубави, братске и људске подршке, упућене од Преосвећеног Епископа господина Јована. Примајаћи неопходна средства, нескривајући радост, госпођа Гордана Ђоковић, сузних очију, речима неизмерне захвалности нагласила је да у неусловним условима немогуће опстати са сином Богданом (11) година, који болује од аутизма. Јер, дечаку је потребна двадесетчетворочасовна брига, мајчинска љубав и помоћ све оно што такве врсте обољења захтевају. Уз то госпођа Ђоковић живи са братом, мајком и болесним оцем који је однедавно и шлогиран. Њене невоље тиме су, не само увећане, него прожете потребом да се овој породици побољша оним начинима који ће им живот учинити мирнијим, јутра радоснијим, кров над главом сигурним, па самим тим ноћи мање мрачнијим. Благодарећи Богу, преосвећеном епископу Јовану и свим људима добре воље, верујемо да ће дом Ђоковића ускоро заблистати у новом сјају радости и здравља. Сви заинтересовани породици могу да помогну преко Верског добротворног старатељства Епархије шумадијске или породици лично. Као и уплатом СМС поруке 169 на 2407 Извор: ВДС Епархије шумадијске Извор: Епархија шумадијска

Епархија шумадијска је известила о више догађаја, преносимо у наставку: ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА СВИХ СВЕТИХ НА БРДУ СВЕТИЊА У недељу Свих Светих, прву после Педесетнице, Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је осветити храм Свих Светих на брду Светиња, надомак Крагујевца. Након освећења храма Свих Светих, служена је Света Литургија, на којој је Епископ Јован произнео речи благодарења Духу Светоме, јер је вернике окупио око имена Божијег: „Заблагодаримо Богу и народу Божијем на великом дару што данас можемо служити Литургију на овоме светом и мученичком месту. Ово место је обливено људском крвљу. Нека је слава Богу што смо успели да подигнемо овај храм. Морам да вам одам своју тајну. Када сам први пут дошао за владику шумадијског, када сам пролазио овде и када ми је прота Миладин рекао: „Владико ово место се зове Светиња“. Питао сам га због чега, а он ми је одговорио да је на овоме месту, у 17. веку, много нашег народа пострадало, а највише деце. Нажалост, то страдање није мимоишло овај крај као ни цео српски народ ни 1941. године, када су Немци овде много народа нашег убили. Од тада сам чезнуо и желео да на овом месту, које је крвљу обливено, подигнемо храм Божији. Ето, Богу хвала, тек смо то успели ове године. Но, све је то Божији промисао. Кажем, свих ових двадесет година мог службовања сам то желео, али се тек сада остварило. Сећам се речи Светог апостола Павла који говори да има време када се гради и време када се разваљује; да има времена када се кука и када се пева, а апостол Павле додаје да је најбоље када све бива у своје време. Зато мислим да је данас Господ изволео право време за освећење овога храма. Као што видите, овај храм је малих димензија, али то за Цркву не значи много. Сваки је храм онолико велики колико у њему долази народа Божијег ради молитве и причешћа. Дакле, народ чини храм великим. ** ФЕСТИВАЛ ХОРОВА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, у Недељи свих Светих, 19. јуна 2022. године, у Рековцу одржан је Фестивал хорова Епархије шумадијске. На овогодишњем Фестивалу учешће је узело седам хорова епархије. Чланови хорова су се у поподневним часовима окупили у порти храма Светог Романа у Рековцу. Фестивал је отпочео молитвом благодарности Богу за сва добра којима нас Господ обасипа. Епископ Јован, је осветио славске дарове и са окупљенима пререзао славски колач. Присуство великог броја верника из Левча посведочило је велику заинтересованост окупљених за ово дешавање. ** ДОБРОТОУМЉЕ УСПРАВНОГ ЧОВЕКА – ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ЈОВАНУ ТОМОВИЋУ Милановчани су показали да умеју да цене хуманост, доброчинитељство, да негују права пријатељства. А и не само Милановчани. На вечери посвећеној Јовану Томовићу, коју је организовао Музеј рудничко-таковског краја поводом његовог 90. рођендана говорили су његови дугогодишњи пријатељи а и они нешто млађи које је усправни живот Јована Томовића дотакао. ** ОБНОВЉЕНА СУШИЧКА ЛИТИЈА Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, прве суботе по Духовима, 18. јуна 2022. године, пред храмом Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу обновљена је Сушичка литија, молитвени догађај који вуче корене још из 19. века. Према сведочанствима књига Старе крагујевачке цркве, 1824. године помињу се Милош и Здравка, једни од првих житеља Сушице, села које је 1834. године припојено Крагујевцу. Сушица је тада имала свега 22 куће, док је Крагујевац према попису из нешто касније 1846. године имао 639 кућа и свега 2376 становника. ** ГОДИШЊИ ПОМЕН ПРОТОЈЕРЕЈУ СТАВРОФОРУ СЛАВИШИ ПОП-ЛАЗИЋУ Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је, у суботу 18.јуна, на гробљу у Сибници, годишњи помен протојереју-ставрофору Славиши Поп-Лазићу. Преосвећеном Владици саслуживали су свештеници и ђакони епархије шумадисјке уз присуство великог броја пријатеља и кумова породице Поп-Лазић. Након молитвеног помена присутнима се обратио Преосвећени Владика рекавши да су сви људи на земљи пролазници и наша вечна кућа није овде на земљи, већ на небесима, како каже свети апостол Павле. Баш зато што треба да идемо на онај свет у своје време, треба да мислимо и да размишљамо у чему проводимо овај живот у овоме свету. Јер овим животом, како овде живимо, ми или задобијамо ту вечност у ономе свету или губимо вечност. Зато живот треба да схватимо као дар Божији, а оно што је дар треба да чувамо. Нама је живот дат да га чувамо и да га сачувамо за живот вечни. А сачуваћемо га ако будемо веровали у Бога, ако будемо веровали у Васкрсење, ако будемо веровали у вечни живот. Сачуваћемо га ако будемо живели по Јеванђељу, по учењу Цркве. И данас се молимо Богу о годишњици нашег Славише, да га Бог смести у Царство Небеско и молимо се да Бог прими наше молитве и да их пренесе тамо где је наш Славиша, а њега исто молимо да се он моли за нас из онога света. Не смемо да заборавимо наше покојнике и не смемо да заборавимо нашег Славишу, већ морамо имати наше покојнике у нашем сећању, а имаћемо их у нашем сећању ако знамо да се молимо и ако знамо вредност молитве. То је оно што је хришћански, тј. да се молимо једни за друге. Господ није рекао да се молимо само за живе, већ је рекао да се молимо за све, па и за непријатеље, али и за оне који су вером уснули, који су са вером умрли. Нека Господ упокоји душу нашег Славише, нека му подари Царство Небеско. Нека његовој породици, на првом месту, он буде увек пред очима као пример, као родитељ, као свештеник, а треба Славиша да буде пример и свима онима које је он и крстио и венчао и опевао и тиме задужио да га се сећамо. Нека му је вечан спомен међу нама и Бог да му душу прости”, рекао је Епископ Јован. Након молитвеног помена, породица Поп-Лазић се захвалила Преосвећеном Владици и свештенству на речима усрдне молитве и све присутне позвала на трпезу љубави припремљену за покој душе драгог нам проте Славише. ђакон Бојан Миленовић Извор: Епархија шумадијска

О пословима црквене самоуправе у Шумадијској епархији расправљали су чланови Епархијског савета на заседању које је одржано 17. фебруара 2022. године у Владичанском двору у Крагујевцу. Скуп је почео учествовањем часника овог тела на Светој Литургији коју је служио у Саборној крагујевачкој цркви Успења Пресвете Богородице Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. Током Литургије молитвено је призван Свети Дух за благословен рад овог пленарног заседања. Сходно црквеном устројству, утемељеном у Светом писму и Предању („Идите по свему свету... који поверује и крсти се биће спасен“, Мк 16, 15-16; „Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас“, Јн 20, 21; „Сви следујте Епископу као Исусу Христу Богу“, Игњатијева Посланица Смирњанима 8, 1) да је Епископ безусловно на челу домостроја спасења, седници Савета председавао је Његово преосвештенство Господин Јован који је у експозеу изнео најважније чињенице о свим аспектима црквеног живота у Шумадијској епархији током 2021. године. Богом поверену свештеничку, учитељску и пастирску власт која се заснива на служењу и молитви, Владика Господин Јован је видљиво остваривао предстојавајући Евхаристијским сабрањима. Тако је у 2021. години, двадесет деветој своје архијерејске службе, одслужио 339 Светих Литургија. Имајући у виду заповести светих Сабора да предстојници Цркава треба да сваки дан, а посебно у дан Господњи, поучавају сав клир и народ речима благочешћа, бирајући из Божанственог Писма мисли и расуђивања о истини и да се држе установљених одлука и предања богоносних Отаца (19. канонско правило Трулског сабора), и Епископ шумадијски је кроз проповеди подсећао свештенство, монаштво и верни народ смислу и начину хришћанског живота. Распоред богослужења је унапред утврђен и канонске посете архијереја равномерно су распоређене по свим парохијама и манастирима. Прошле године Епископ Господин Јован освештао је новоподигнуту Светотројичку цркву у Рибарима код Јагодине, као и земљиште за још два храма. Освештана је и једна црквена припрата, два парохијска дома, један темељ за манастирски конак, четири палионице свећа, један темељ за палионицу, једну чесму, један иконостас, живописе у три цркве, један иконостас и једну икону на трону. Што се тиче нових свештенослужитеља, рукоположена су два ђакона, четири кандидата у ђаконски и свештенички чин. Епархија је добила и по једног јерођакона и јеромонаха. Сходно заслугама, било је и одговарајућих унапређења у свештеничкој служби, као и других црквених признања. И даље у Шумадијској епархији има довољно кандидата за рукоположење и то оних који су завршили Богословски факултет. У први разред богословија СПЦ за школску 2021/2022. годину примљена су четири ученика, док је њих шест завршило ову школу. На богословске факултете примљено је 11 матураната, а постдипломске студије уписало је пет дипломаца. Прошле године упокојило се осам свештеника и једна монахиња. На основу извештаја архијерејских намесника и личног увида, Епископ констатује: „Црквеноадминистративне књиге у највећем броју воде се уредно, храмови и порте држе се у пристојном стању, црквеноопштински одбори обављају дужности у оквирима својих овлашћења, док се материјално-финансијски послови воде у складу са црквеним прописима.“ Тренутно, Епархија има 209 парохија. Њих девет се опслужује због малог број житеља, а упражњених је пет. У Шумадијској епархији служи две стотине свештеника и 19 ђакона у 136 парохијских и 78 филијалних цркава. Гради се у овом периоду још 14 нових цркава и 19 парохијских домова. Свештеници у скоро петини парохија примају дотације из Фонда за помоћ свештеницима на слабим парохијама. Манастира у Шумадијској епархији има 24 (11 мушких и 13 женских), а број житеља се благо увећава. Верску наставу у 91 основној и 33 средњих школа изводи 138 вероучитеља. Ову наставу похађа преко шездесет одсто ученика. Богословију Светог Јована Златоустог похађа 66 ученика, док је у први разред уписано 16 полазника. Брига за потребитима је и у прошлој години била у центру пажње епархијских установа као што су Заједница живих у Брајковцу, Дом Светог Василија Великог у Маршићу и Човекољубље. Сви фондови који функционишу у оквиру Шумадијске епархије испуњавају своје циљеве и доприносе да се умање све недаће неповољних економских околности. За све друге делатности које се обављају у Шумадијској епархији, као што су издавање књига у Издавачкој установи „Каленић“, излажење епархијског часописа „Каленића“, функционисање епархијске радио станице Златоусти, пословање предузећа „Црквене шуме“, рад ,,Пословно продајног центра Епархије шумадијске“ и фондације ,,Ходоичашће“ током заседања Епархијског савета речено је да у постојећим околностима ваљано обављају своју мисију. У знак признања и захвалности за дугогодишње успешно и одговорно обављање поверених им дужности Епископ шумадијски Господин Јован, на предлог Епархијског савета, одликовао је орденом Светих новомученика крагујевачких, досадашњег секретара и благајника Епархијског управног одбора, протојереја-ставрофора Милована Антонијевића и благајницу Пословно продајног центра, госпођу Драгицу Божовић. Трпеза љубави, коју је за чланове Савета приредио Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, и која се одвијала кроз искрено заједничарење, била је прилика да одговорни људи Цркве разговарају и о многим другим питањима од интереса за спасењско деловање међу народом Божијим. Извор: Епархија шумадијска

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман. Четвртак, 27. септембар 1973. Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени. Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести... Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран. Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму. Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине... Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори? Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...). Желим да запишем и следеће: Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост. Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“ После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост? Уторак, 12. новембар 1974. Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца. Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи. Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање... Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд. Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља. Извор: Епархија шумадијска

Пре 11 година, на велики хришћански празник Светих апостола Петра и Павла, у 12 сати, јереј Марко Вуксановић, парох храма Светог Димтирја у Вашаришту (тада само свршени студент) први пут вам се обратио са таласа 90, 5 мегахерца епархијског Радија Златоусти. Две године пре тога Његово преосвештенство епископ шумадијски г. Јован дао је свој очински благослов да се почне са припремама оснивања првог црквеног радија у Крагујевцу и Шумадији, који ће унапредити мисионарску, информативну делатност Српске православне епархије шумадијске и Српске православне цркве, уопште. Најважнији задатак и заправо једини прави уређивачки концепт Радија Златоусти јесте ширити јеванђелску Реч, ширити Истину, показивати Пут, водити слушаоце ка једином Животу, а све то је сабрано у Господу Исусу Христу, бити као његови апостоли, почев од Дванаесторице, па до свих осталих који и данас преносе јеванђељску радост у напаћеном свету. Такође, нисмо одустајали ни од намере да будемо медиј заједнице, да служимо Крагујевчанима, Србији, Европи, свету у остваривању здравог, културног, племенитог, толерантог друштва које брине о рањивим групама. Странпутица данас има много, раскрсница на којима треба изабрати прави смер, такође, а Радио Златоусти се трудио да буде добар пример. Од почетка наше мисије у медијском етру, борили смо се и за професионално новинарство које сведочи чињенице, без манипулација. Господе, ми смо „отворили своја уста“ и надамо се да ширимо славу твоју. Извор: Радио Златоусти

Седница Епархијског савета Шумадијске епархије СПЦ одржана је у Владичанском двору у Крагујевцу 17. фебруара 2020. године, на дан када Црква прославља Преподобног Исидора Пелусиота (+436) и Преподобног Николаја (+868), у Недељи о блудном сину. Пре радног дела, чланови Савета учествовали су у Светој Литургији, коју је, у Саборној крагујевачкој цркви Успења Пресвете Богородице, служио Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски. Током Литургије произнесене су молитве Призива Светог Духа за благословен рад овог високог органа епархијске црквене самоуправе, на чијем заседању се разговарало о свему што је остварено у свим доменима црквеног живота у Шумадијској епархији током 2019. године. Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, председник Епархијског савета, заседање је отворио излагањем о свом архипастирском деловању током претходне године, односно о томе како је вршио своју Богом поверену свештеничку, учитељску и пастирску власт на подручју своје дијецезе. Богом поверену дужност Епископ Господин Јован током 2019. године (двадесет седме архијерејске службе) вршио је у складу са јеванђељским начелом, делотворно позивајући своју духовну децу да буду савршени као што је савршен Отац на небесима (Мт 5, 48) и показујући да је “с нама Бог” (Мт 1, 23), Који “сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху” (Дап 2, 47). Ова мисија најделетворнија је била кроз готово свакодневно начелствовање Светим Литургијама, које је у претодној години служио 331 пута поучавајући свештенство, монаштво и верни народ кроз проповеди на јеванђељска зачала о смислу и начину хришћанског живота, имајући у виду како “престојници Цркава треба да сваки дан, а посебно у дан Господњи, поучавају сав клир и народ речима благочешћа, бирајући из Божанственог Писма мисли и расуђивања о истини и да се држе установљених одлука и предања богоносних Отаца” (19. канонско правило Трулског сабора). У Владичином експозеу је истакнуто да су у Епархији шумадијској током претходне године освештане новоподигнуте цркве Светог архангела Гаврила у Шопићу, Ваведења Пресвете Богородице у Главинцима код Јагодине, Светог великомученика Георгија у Великом Борку, Светог великомученика Георгија у Шумарицама, Зачећа Светог Јована Крститеља у Поскурицама, Покрова Пресвете Богородице у Гунцатима и две потпуно обновљене цркве. Освештано је и девет нових иконостаса као и знатан број других црквених објеката. Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, обавестио је чланове Епархијског савета да је у подручној Епархији благодатни призив за свештеничку службу и даље изражен, тако да је током године у први разред богословских школа уписано шест кандидата, да је богословије завршило четири ученика. Богословски факултет уписало је седам матураната, док постдипломске студије похађа два студента. Епархија је у 2019. години добила и новорукоположене пастире на њиви Господњој, два ђакона и три свештеника који су сви дипломци богословских факултета и чија је оспособљеност за свештеослужење проверавана путем испита које Епископ организује. О унапређењу црквеног живота у Шумадијској епархији сведочи и чињеница, која је предочена члановима Савета, да је на свим богослужењима, посебно архијерејским, све више учесника, нарочито младих, који се редовно причешћују. Многи верници су заинтересовани и за предавања, концерте и изложбе о црквеним темама. И вишегодишња пракса да свештеници током Васкршњег поста за братске састанке припремају богословске реферате о најактуелним теолошким питањима сведочанство је о унапређењу црквеног живота. Нарочито важна активност у Шумадијској епархији током 2019. године, када се навршило осам векова од добијања аутокефалије наше Цркве, одвијала се у прослављању и подсећању на ова велики јубилеј. Епископ је, као члан Светог архијерејског синода, дао значајан допринос приликом организовања централне прославе у манастиру Жичи и у Београду, а на нивоу Епархије ова важна годишњица обележена је великим молитвеним сабрањем у опленачкој цркви Светог великомученика Георгија. Епископ је имао и одговорне дужности, имајући у виду све израженије тешкоће са којима се Црква сусреће у појединим подручјима своје мисије, у раду Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Био је и члан делегације СПЦ која је на челу са Његовом светошћу Господином Иринејем, Патријархом српским, посетила Антиохијску патријаршију и Патријарха Јована X. Шумадијски архијереј је имао и друге важне сусрете са одговорнима из друштвеног и културног живота како би се разрешавала важна питања од интереса за Цркву, свештенство и верни народ. Наведени су и многи примери добре сарадње Епархије са Управом за односе са Црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије и да је та сарадња дала конкретне резултате у оживљавању верског живота. Приљежно архијерејско старање, у смислу духовног надзора кроз редовне посете, али и бриге за материјални статус, ужива и Богословија Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Напоменуто је и да свештенство и манастири и даље, сходно својим могућностима, материјално помажу ову школу. Чланови Епархијског савета су упознати да тренутно у Шумадијској епархији има 213 парохија, 134 парохијска и 83 филијална храма. Констатовано је и да је све више парохија у којима се смањује број верних и да многе од њих имају велике тешкоће у обезбеђивању средстава за редовну делатност. Све ове чињенице из експозеа Његовог преосвештенства Господина Јована наишле су на одобравање и похвалу свих чланова Епархијског савета, уз појединачна залагања да се и даље верски живот у Епархији заснива на овим добрим примерима архипастирског старања. Чланови Епархијског савета прихватили су и уз похвале одобрили финансијско пословање у Епархији. Једногласно сви органи и тела Епархије шумадијске подржавају напоре православног народа у Црној Гори да се изборе за достојанствен однос државе и друштва према историјским и актуелним правима Српске Цркве у овој држави. Многе мисијске делатности које се обављају у Шумадијској епархији, као што су издавање књига у Издавачкој установи “Каленић”, излажење епархијског часописа “Каленић”, функционисање епархијске радио станице “Златоусти”, централног епархијског продајно-складишног центра, предузећа које се стара о епархијском шумском газдинству и епархијске поклоничке агенције (Фонда “Ходочашће”) добиле су позитивну оцену Архијереја, али и чланова Епархијског савета, уз сагласност свих да се свака од ових делатности може још више унапређивати. Током трпезе љубави, коју је за чланове Савета приредио Његово преосвештенство Господин Јован, епископ шумадијски, настављени су разговори о саборном деловању свих чланова Цркве на још ефикаснијем остваривању свих њених мисијских циљева. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у недељу 9. фебруара, када наша света Црква прославља успомену на пренос моштију светог Јована Златоустог, у храму посвећеном Светом архангелу Гаврилу (Буковичка црква) у Аранђеловцу служио авету архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Милован Ранковић, јереј Рашко Стјепановић, ђакони Стеван Илић и Александар Бабић. Ово духовно сабрање су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светог Јеванђеља Епископ Јован нас је подсетио значају припремних недеља пред Велики и Часни Пост. У својој беседи се осврнуо на постојање две врсте људи у Цркви, као што нас поучава и Свето Јеванђеље о царинику и фарисеју. “Оно на шта треба да посебно обратимо пажњу јесте да постимо, али да то буде и пост душе, тј. да се уздржавамо од лошег делања и од гордости. Наша душа почиње од данас да пости”, рекао је Владика поделивши са верницима и речи светог Јустина Ћелијског који каже: “Наше тело је харфа, а душа је свирач”, чиме је желео да нам приближи важност обједињености поста. “Морамо увек имати на уму да Господ увек види и гледа наша срца. Ми смо ти који одлучујемо кога ћемо угостити у нашим срцима, да ли ће то бити Бог, или пак онај други. Господ нас подсећа својим речима да он стоји код врата нашег срца и ако отворимо он ће се у њега уселити. Овим чином се показује Божије стрпљење јер он чека човекову слободну вољу коју му је дао да он сам одлучи да ли ће Га примити у своје срце. Молитва коју произносимо Богу ако је проткана гордошћу, није молитва већ се то претвара у грех. Како молитва може да буде узвишена, исто тако може бити и лажна. Другим људима не требамо судити, да не би и нама било суђено, јер каквим судом судимо, таквим судом ће нам се и судити”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство на евхаријстијском сабрању је одликовао протојереја Милорада Тимотијевића правом ношења напрсног крста, свештенике Срећка Зечевића и Дејана Лукића протојерејским чином, док су достојанством протонамесника одликовани јереји Дејан Марјановић, Душан Мучибабић, Александар Сенић, Горан Стојановић и Душко Жујевић. Правом ношења црвеног појаса одликовани су јереји Слободан Савић, Дејан Марковић и Рашко Стјепановић. Свештеник Дејан Лукић је после прочитаног јеванђелског зачала је истакао: -Наша дужност да се одазовемо Божјем позиву и да будемо духовно радосни, јер Син Божји васкрсе из мртвих и зато нека се веселе небеса и земља нека се радује - како каже Прва књига Дневника. Радујмо се јер Син Божји не оста мртав у гробу, него васкрсе из њега. Не бојимо се садашњости јер знамо да је садашњост у рукама Господа. Не треба да паничимо ни гледајући у будућност јер као што Христос, Умрли и Васкрсли, неће умрети никада тако ћемо и ми са Њим, живети вечно. Знамо да припадамо Њему, што значи да припадамо бесмртности. Стога даклле, уђите у радост Господа свога; и први и други, и плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! - поручује нам Свети Јован Златоусти. После заамвоне молитве Преосвећени Владика са свештенством и верним народом преломио је славски колач и осветио славско жито. Заједничка славска радост после евхаристијског сабрања настављена је заједничком трпезом љубави захваљујући домаћину овогодишње епархијске славе, архијерејском намесништву крагујевачком и архијерејском намеснику протојереју-ставрофору Рајку Стефановићу и свештенству. протопрезвитер Срећко Зечевић Извор: Епархија шумадијска

У том смислу још једном, свима који желе да чују, указујемо на следеће чињенице: Тврдња да је „свештеник Саша Огњановић протеран из Епархије шумадијске“ је неистинита и демантована је у Саопштењу за јавност Епархије шумадијске поводом текста у ,,Блицу“ од 7. децембра 2017. године. Представници окупљеног народа, који су 29. новембра 2017. године били на састанку са Епископом шумадијским, пренели су окупљенима шта им је Епископ обећао. Навод да народу није „обелодањено“ шта је Епископ обећао на састанку 29. новембра 2017. године представља неистину. И она је дематована у Саопштењу које се односи на писање „Блица“ од 7. децембра 2017. године. Уз уважавање свих „тумача“ дописа КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године који је упућен свештенику Саши Огњановићу, сматрамо да је Епископ шумадијски најпозванији да каже шта овај акт значи, што је Епископ и учинио у Саопштењима за јавност поводом писања „Блица“ у својим издањима од 30. новембра и 7. децембра 2017. године. Епископ шумадијски никада није тврдио да акт КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године не постоји и то је из свих наших обраћања јавности више него јасно. Епископ шумадијски никада није износио никакве „опречне разлоге“ за премештај свештеника Саше Огњановића, што је такође наведено у поменутим Саопштењима. Одлука којом је свештеник Саша Огњановић премештен на Другу рековачку парохију донета је 17. новембра 2017. године и не представља избацивање свештеника Саше Огњановића на улицу. Премештај свештеника са једне парохије на другу никада, па ни данас, није „избацивање на улицу“. Свештеник Саша Огњановић је до сада три пута (24. новембра, 5. децембра и 11. децембра) одбио да прими дужност на Другој рековачкој парохији. Оптуживати Епископа шумадијског да је он крив због тога што свештеник Саша Огњановић „није добио парохију“ је такође још једна у низу неистина изнетих у поменутом тексту. И о овоме је било речи у Саопштењу за јавност поводом писања ,,Блица“ од 7. децембра 2017. године. На крају желимо да истакнемо да Епископ шумадијски очекује да ће преовладати разум и да ће свештеник Саша Огњановић до 15. децембра 2017. године примити дужност на Другој рековачкој парохији. Уколико до тога не дође, остаје само да се констатује како су наступиле околности из члана 177 Устава СПЦ, став други, којим се предвиђа да „непримање дужности за 21 дан после постављења или премештаја, повлачи губитак парохије“. Да ли се ова чињеница не помиње због тога што није позната свештенику Саши Огњановићу, онима који га подржавају или непотписаном аутору текста у „Блицу“? Чини се да није реч о незнању, већ о очекивању да свештеник Саша Огњановић и 15. децембра 2017. године одбије да прими дужност у Рековцу и остане без парохије, по Уставу СПЦ, што би могло бити искоришћено као лажни доказ да се Епископ шумадијски не држи датог обећања. Јасно је да поступци у овом правцу, наравно уколико до њих дође, неће бити у складу са устројством нашег црквеног живота и да одговорност за то не може сносити Епископ шумадијски. Из канцеларије Епископа шумадијског Извор: Српска Православна Црква

Протонамесник Саша Огњановић је на Другу парохију белошевачку у Крагујевцу постављен 2007. године од стране Епископа шумадијског Господина Јована. Протеклих пет година Епископ је више пута позивао и подстицао свештеника Сашу Огњановића да више ради на свом богословском усавршавању. Међутим, позиви Епископа нису наишли на разумевање свештеника Саше, који, илустрације ради, од 2009. године, када је узео благослов за упис на Богословски факултет, није Епископа известио да је положио бар један испит, нити да уопште студира. Више од године дана Епископ је тражио да му свештеник Саша одговори да ли има неких личних, породичних или неких других проблема, али свештеник Саша ништа није одговарао. Једном приликом Епископ је свештенику Саши отворено рекао Саша, ако ти је тесно у Епархији шумадијској, тражи где ће ти бити добро. Међутим опет је изостао било какав одговор. У том смислу, а у жељи да пробуди и покрене свештеника Сашу на одговорнији рад, Епископ му је упутио допис (КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године) којим му је предложио условни канонски отпуст за неку од епархија СПЦ, чиме је желео да свештенику Саши каже, уколико мислиш да немаш потребе за даљим напретком и усавршавањем, питај неког од епископа СПЦ да ли, са таквим ставом какакв си заузео, жели да те прими у подручну му Епархију. Дакле, овом поруком, Епископ није, а нити је то могао, свештеника Сашу да премести у неку другу епархију СПЦ. Такође, Епископ је свештеника Сашу позвао да у року од 30 дана достави извештај у коме је требао да одговори шта је урадио по овом акту. Другим речима, да одговри да ли се обраћао неком од Епископа СПЦ и какав је одговор добио. Извештај о поступању по овоме свештеник Саша није доставио у року, а ни након његовог истицања. Епископ шумадијски је потом упутио допис КЕбр. 1456 од 6. октобра 2017. године, којим је свештеника Сашу позвао да достави изјаву и одговори шта је урадио по питању акта КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године. Будући да свештеник Саша Огњановић није одговорио ни на овај позив, Епископ је актом КЕбр. 1532 од 30. октобра 2017. године, поново позвао свештеника Сашу да достави извештај о поступању по допису КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године. Ни на овај позив свештеник Саша није доставио тражени извештај, већ је у свом маниру, игнорантски, затражио да му се појасни о каквом је извештају реч. У међувремену, Епископ је приликом прегледа деловодног протокола Црквене општине и парохија белошевачких, установио да је свештеник Саша Огњановић фалсификовао допис КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године тако што је у четвртом пасусу, после текста „да у року од 30 дана прибави канонски пријем за неку од епархија СПЦ која ће Вас као таквог примити“, руком дописао ,,вероватно најгорег“, при чему је ту констатацију унео и у деловодни протокол, мада она не стоји у документу који је добио од Епископа. На основу прегледа деловодног протокола и регистра са документима Црквене општине и парохија белошевачких, извршеног на основу одлуке КЕбр. 1485 од 11. октобра 2017. године, констатовано је много озбиљних пропуста, за које одговорност сносе сви свештеници при храму Светог великомученика кнеза Лазара, али у највећој мери свештеник Саша Огњановић који је према расподели дужности у братству имао обавезу, да поред осталог, заводи опште акте у деловодни протокол и да се стара о чувању примљених докумената. Интересантно је да је оригинални документ КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године свештеник Саша узео из регистра у који је ставио његову фотокопију, одбивши да оригинални документ врати у регистар са образложењем да је њему лично упућен. Поменути акт јесте упућен свештенику Саши, међутим није реч о приватној преписци, јер да јесте, не би се заводила у деловодни протокол архијерејског намесника лепеничког и деловодни протокол Црквене општине и парохија белошевачких. Епископ је 7. новембра 2007. године примио на разговор свештеника Сашу Огњановића и господина Милана Алексића из Белошевца, који је том приликом рекао да говори у име парохијана Друге белошевачке парохије. Разговору, који је трајао скоро два сата, присуствовали су сви свештеници храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, архијерејски намесник лепенички, aрхијерејски заменик Епископа шумадијског и секретар Епископа шумадијског. Том приликом, господину Алексићу су предочене ове чињенице, као и то да је, поред низа пропуста, суштински преступ свештеника Саше Огњановића одрицање послушности Епископу, показано и тиме што већ два месеца одбија да напише извештај шта је урадио у вези акта КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године. Током овог разговора свештеник Саша, осим правдања својих поступака, није затражио опроштај од Епископа, нити се извинио за почињене пропусте и преступе. Два дана касније, свештеник Саша Огњановић је затражио од Епископа да га прими како би му саопштио да је размислио о свему и да жели да Епископу каже шта је одлучио. На овај захтев, Епископ је одговорио одлуком КЕбр. 1567 од 9. новембра 2017. године, којом је, поред осталог, подсетио свештеника Сашу на више пута показану непослушност и да није ништа учинио да промени своје понашање. Међутим, ни ове речи, као ни савет архијерејског намесника лепеничког да поступи по одлуци Епископа, нису наишле на разумевање свештеника Саше. О чему је размишљао и шта је свештеник Саша одлучио, свима који желе да ово питање правилно разумеју, више је него јасно. После седам дана од овог разговора, тачније 15. новембра 2017. године, уследила су срамотни догађаји испред храма Светог великомученика кнеза Лазара у Крагујевцу, када је један ученик богословије, који је тога дана певао на Светој Литургији, доживео ударац песницом у потиљак. Извршиоца овог недела припадници полиције су одмах открили и против њега поднета је пријава правосудним институцијама. За невиђено вређање Епископа шумадијског и претње које су му упућене, свештеник Саша, који је сво време био присутан у народу, није рекао ни једну реч, нити је после овог догађаја покушао да се пред Епископом огради од поменутих догађаја. Напротив, после више пута поновљеног питања шта има на све ово да каже, он 15. новембра 2017. године, пред свим свештеницима цркве Светог кнеза Лазара и представницима полиције одговара да нема ништа да каже и да би он морао да крене да свети водицу. Потом су уследили и такозвани самоиницијативни скупови грађана од 24. и 26. новембра 2017. године, као и најаве нових окупљања. Колико су скупови „самоиницијативни“ може се видети и по чињеници да се комуникација између архијерејског намесника лепеничког и свештеника Саше од 22. новембра појавила већ 23. новембра на facebook налогу групе која подржава свештеника Сашу, а у ствари га води у раскол и изгони из реда црквене јерархије. У овом контексту треба посматрати и наводну „неумешаност“ свештеника Саше у ове догађаје и на текстове у медијима, будући да се наводи из дописа КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године, за који свештеник Саша каже да је упућен њему лично, такође „самоиницијативно“ појављују на порталима и у новинама. Полазећи од права заснованих на канонима и Уставу Српске Православне Цркве, Епископ шумадијски је 17. новембра 2017. године донео одлуку којом је протонамесник Саша Огњановић разрешен дужности привременог пароха другог белошевачког и премештен на дужност привременог пароха Друге рековачке парохије. Та одлука прочитана је свештенику Саши Огњановићу у присуству чланова братства храма Светог великомученика кнеза Лазара 22. новембра 2017. године. Том приликом је са свештеником Сашом договорено да се истог дана у 17, 30 часова, у канцеларији храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изврши примопредаја. После пола сата свештеник Саша је затражио да се примопредаја обави сутрадан, 23. новембра, да би се потом предомислио и затражио да се то учини 24. новембра 2017. године. Међутим, свештеник Саша ни 24. новембра 2017. године није поступио по одлуци Епископа, одбивши да прими одлуке о разрешењу и постављењу, тако да је Друга парохија белошевачка поверена у опслуживање свештенику Љубомиру Радићу, пароху Треће белошевачке парохије, док је Друга рековачка парохија остала упражњена. Свештенику Саши Огњановићу је остављена могућност да ову парохију прими, наравно у року који предвиђа Устав СПЦ. Напоменули би да се и претходник свештеника Саше Огњановића на другој парохији белошевачкој, јереј Младен Ђурановић понео на исти начин када је свештеник Саша уведен у дужност пароха другог белошевачког. Уместо да преузме дужност на Другој рековачкој парохији, свештеник Саша Огњановић одлази на боловање 23. новембра, при том 24. новембра, док је на боловању, свештенослужи у храму Светог великомученика кнеза Лазара. Јасно је да свако може да се разболи и да болест не бира ни место ни време, међутим одлазак свештеника на боловање регулисан је црквеним прописима који јасно предвиђају да је за одобрење одсуства са парохије потребно да свештеник поднесе молбу, да уз молбу достави и лекарске налазе и да све проследи преко надлежног архијерејског намесника Епископу који потом одобрава одсуство са парохије и одређује свештеника који замењује оболелог свештеника (члан 32 Уредбе о парохијском свештенству СПЦ). Међутим, свештеник Саша Огњановић то није учинио, већ је наставио да поступа супротано утврђеном поретку, тако да је себе лишио и принадлежности са Друге рековачке парохије која му припадају док је на боловању. Све наведено је разлог што је свештеник Саша Огњановић од 27. новемба 2017. године стављен под забрану свештенослужења и против њега је покренута истрага, док ће предузимање даљих корака зависити од резултата истраге и других последица његових преступа. Ове чињенице предочавамо свим добронамерним хришћанима у нади да ће разумети и прихватити да Црква има своје прописе и свој поредак који мора поштовати свако ко жели да буде члан Цркве, а посебно онај ко жели да припада црквеној јерархији. Бесмислице у текстовима објављеним овим поводом у појединим новинама и на порталима не заслужују никакав коментар, будући да су противуречне саме себи. Увреде и клевете изнете према Епископу шумадијском, нажалост, постале су уобичајен манир и заслужују само једну реченицу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23, 34). Из канцеларије Епископа шумадијског

Не спорећи никоме право да слободно изражава своје мишљење и свој став, указујемо на следеће неистине изнете у поменутом тексту: Одлука о премештају свештеника Саше Огњановића донета је 17. новембра 2017. године и у одлуци стоји да је именовани свештеник премештен по потреби службе а не због ,,непознавања типика и појања" како наводи госпођа Јевтић. У среду 29. новембра 2017. године, после одлсужене Свете Литургије, Епископ шумадијски је примио на разговор десеторо представника окупљеног народа, које је сам народ одредио. Разговор са Епископом је трајао скоро два сата и Епископ реченицу коју наводи потписница текста: ,,Почећете да умирете, па ћете само тражити попа" није изговорио. То могу посведочити сви који су били присутни на поменутом састанку а о томе сведочи и видео снимак са састанка на коме се јасно може видети и чути шта је ко и како говорио. О сазнањима и изворима ,,Блица" према којима Владика омиљеног свештеника протерује како би изашао у сусрет једном од својих секретара – благајнику који у Лазарицу настоји да доведе свог сина најбољи коментар могу дати присутни на поменутом разговору од 29. новембра 2017. године, којом приликом је Епископ јасно поручио да му никада није пало на памет да сина свештеника Милована премести у Белошевац, нити намерава то да учини. Такође и то могу посведочити сви који су били присутни на поменутом разговору, а о томе опет најобјективније сведочи и видео снимак на коме се јасно може видети и чути шта је ко и како говорио. Одлука о забрани свештенослужења и покретању истраге против свештеника Саше Огњановића донета је 27. новембра 2017. године, а не 29. новембра и то због основане сумње да је свештеник Саша починио више преступа а не због тога што је Владика пришио свештенику Саши да је он организатор протеста, како се наводи у тексту. О томе да ли свештеник Саша има или нема везе са протесним скуповима, односно о томе колико су ови скупови „самоиницијативни“ може се видети и по чињеници да се, на пример, комуникација између архијерејског намесника лепеничког и свештеника Саше од 22. новембра појавила већ 23. новембра на facebook налогу групе која подржава свештеника Сашу, а у ствари га води у раскол и изгони из реда црквене јерархије. У овом контексту треба посматрати и „неумешаност“ свештеника Саше у ове догађаје и на текстове у медијима, будући да се наводи из дописа КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године, за који свештеник Саша каже да је упућен њему лично, такође „самоиницијативно“ појављују на порталима и у новинама. У том контексту се на facebook налогу групе која подржава свештеника Сашу појавила и одлука којом је свештеник Саша стављен под забрану свештенослужења, иако је и ова одлука уручена само њему. Дакле и она се „самоиницијативно“ нашла на друштвеним мрежама. Ко овде коме шта ,,пришива" и ко какве ,,ставке" исписује у своје житије показаће време, мада се и сада пуно тога препознаје. Из канцеларије Епископа шумадијског Извор: Српска Православна Црква

У богослужбеном делу прослављања јубилеја седам деценија од оснивања Епархије шумадијске учествовао је верни народ Крагујевца, као и велики број свештеника, монаха и монахиња из многих парохија и манастира. Други део ове свечаности чинио је научни скуп на тему Значај одлука Светог Архијерејског Сабора 1947. године за историју Српске Православне Цркве, којем је присуствовао велики број верника, свештеника, монаха и монахиња, ученика крагујевачке Богословије, представника медијских кућа... Отварајући научни скуп, на којем се говорило колико је прво заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве после Другог светског рата, на којем је основана Шумадијска епархија, било значајно за даљу организацију Српске Православне Цркве и њене односе са државом, Његово Преосвештенство г. Јован, Епископ шумадијски, између осталог је рекао: -Верујући народ Шумадије, дан када је пре седам деценија на заседању Светог Архијерејског Сабора наше Цркве основана Шумадијска епархија, доживљава посебно важним у домостроју спасења. Да би ту чињеницу још једном истакли, окупили смо се да од наших научника, којима још једном најискреније захваљујем за учешће, чујемо објашњење историјских прилика у којима се налазила наша Црква после Другог светског рата, али и сами тај чин сагледамо као Божје дело од користи за наше спасење. -Судећи по насловима радова који ће бити саопштени на данашњем научном скупу Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске Православне Цркве – из њих ће се видети како се развијао, и слободни смо да кажемо, унапређивао црквени живот у Шумадијској епархији од 1947. године до данас. Говориће се о првобитним тешкоћама и препрекама, првим канонским посетама владике Валеријана манастирима и парохијама тек неколико година након устоличења, о првим подигнутим звоницима и парохијским домовима, настојању архијереја да се обезбеди довољан број кандидата за рукоположење, покушају успостављања односа разумевања и толеранције са државним и органима локалне самопуправе и коначно, о подизању великог броја нових цркава од деведесетих година прошлог века па до данас... Надамо се да ће бити документовано и најважније, повећање броја учесника у литургијском животу, и то активних, који се редовно причешћују, поручио је владика Јован. Поздравну реч учесницима научног скупа Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске православне Цркве Пресвећени Владика г. Јован је завршио следећим речима: -Молимо вас, драги и љубљени учесници овог сабрања, да чврста вера у Бога оних који су од ове црквене области створили стену необориву, имате увек на уму речи Свтог апостола Павла: Зато те оставих... да уредиш оно што је недовршено, и да поставиш по градовима стерешине, као што ти ја заповедихи (Посланица апостола Павла Титу 1, 5). Милосав Ђоковић, докторанд Понтификалног орјенталног института у Риму (Факултет источних црквених наука), говорио је о процесу оснивања епархија у новијој историји Српске Цркве, од 1831. до 1947. године. Овај рад донео је аутентичну хронику развоја унутрашње организације наше Цркве, али је истакао и допринос Цркве развоју друштвених односа у Србији и Југославији током XIX и XX века. Ток рада Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, који је у пролеће 1947. године сазвао патријарх Гаврило (Дожић), приказао је проф. др Предраг Пузовић. Као једну од најважнијих одлука Сабора истакао је оснивање Шумадијске епархије и постављање за њеног првог архијереја дотадашњег викарног Епископа будимљанског Валеријана Стефановића. Проф. Пузовић је говорио и о занављању епископата на овом Сабору, што је било од одлучујућег значаја за даље унапређење црквеног живота. Др Радмила Радић, научни саветник Института за новију историју Србије у Београду, у реферату Сабор Српске православне цркве 1947. године – консолидација и/или отпор настојала је да расветли компликоване односе новоуспостављене државне власти после Другог светског рата и Српске Православне Цркве. Истакнути су притисци који су вршени на патријарха Гаврила после његовог повратка из прогонства, али и то колико стари Патријарх није био спреман да прихвати намераване злупотребе Цркве. Драгоцено је било чути и податке из непосредних извора колико је комунистичка власт настојала на свим плановима да маргинализује Српску Православну Цркву. Протонамесник Саша Антонијевић, докторанд Православног богословског факултета Универзитета у Београду и парох крагујевачки, говорио је о препрекама које су државне власти чиниле приликом устоличења епархијских архијереја изабраних на заседању Светог Архијерејског сабора 1947. године. Чули су се и подаци о безочним насртајима власти на настојање обнове црквеног живота у током рата пострадалим црквеним областима, али и о чврстој жељи православних верника да се боре за своје владике, који до сада нису били познати историјској науци. Посебно су описане препреке које су власти приредиле када је у Крагујевцу устоличен владика Валеријан. О намери државе и Комунистичке партије да онемогуће после Другог светског рата рад Богословског факултета у Београду говорио је Негослав Јованчевић, професор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Обрађен је период од формирања злогласног Суда части на Београдском универзитету 1944. године, који је са Универзитета избацио четири професора Богословског факултета, до 1952. године када је овај факултет вољом партије и државе искључен са Београдског универзитета са намером да буде ликвидиран. Поменути су и примери писања лажних карактеристика од стране доушника за професоре, нарочито за чувеног византолога др Драгутина Анастасијевића, рођеног Крагујевчанина. У раду протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, пароха у Крагујевцу, о страдању свештенства на подручју данашње Шумадијске епархије током Другог светског рата и после њега, нарочито су важна непосредна сведочанства колико су органи државне безбедности комунистичке и социјалистичке Југославије били заинтересовани за све сегменте црквеног живота, односно на шта су све били спремни да га омету. Све ово је документовано примерима о страдању у свештеничкој породици Арсенијевић због ревносног служења Цркви. Монах Игнатије Марковић истакао је историјске везе Богословије Светог Саве и Шумадијске епархије које су толико чврсте да су сви досадашњи шумадијски архијереји - Валеријан Стефановић, Сава Вуковић и садашњи Епископ шумадијски Јован Младеновић - завршили ово угледно училиште наше Цркве. И данашња Богословија Светог Јована Златоустог у Крагујевцу свој живот је започела као одељење Богословије Светог Саве. Рад Владана Костадиновића, професора Богословије Светог Јована Златоустог, о црквеном животу Крагујевца од 1947. године до данас, поред тога што доноси поуздана сведочанства о напорима архијереја, свештенства и верног народа да би овај град у правом смислу речи постао хришћански, представља и надахнути есеј о исушењима која очекује оне који се боре како би Господ сваки дан додавао Цркви оне који се спасавају (Дела апостолска 2, 47). Једино ваљаном историјском методологијом - заснованом на проверљивим изворима, јереј Марко Јефтић, докторанд Православног богословског факултета Универзитета у Београду и парох младеновачки, приказао је парохијски живот у околини Младеновца у време оснивања Шумадијске епархије, са посебним освртом на оснивање архијерејског намесништва младеновачког. Врло су корисне и информације о личностима које су се старале да Црква у овом делу Шумадијске епархије унапреди своју мисију. Његово Преосвештенство г. Јован, Епископ шумадијски, након целодневног трајања научног скупа Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске православне Цркве, одржаног у Крагујевцу поводом прослављања седамдесетогодишњице оснивања Шумадијске епархије, за научне раднике који су имали излагања, приредио је пријем у Владичанском двору у Крагујевцу. Извор: Епархија шумадијска

Деманти из Епархије шумадијске Поводом потпуно неистинитих, злонамерних и тенденциозних навода објављених у таблоиду Ало!, а усмерених против Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, ми, архијерејски намесници у Епархији шумадијској, уз свој потпис и у име свог свештенства, обавештавамо верни народ наше Епархије и све заинтересоване да свештеници Епархије шумадијске никада нису потписивали било какву петицију против свог духовног оца и Архијереја Цркве Божје у Шумадији, нити да је Епископ шумадијски г. Јован против свог свештенства и монаштва икада предузимао мере који би били у супротности са канонским предњем Цркве и законима Републике Србије. Свеукупно стање у Епархији шумадијској разматрано је на редовној годишњој седници Епархијског савета 13. фебруара 2017. године и том приликом су сви видови црквеног живота у Епархији оцењени највишом оценом, уз закључак да је на свим пољима постигнут значајан напредак. Патријаршијски управни одбор Српске Православне Цркве је потврдио да је материјално-финансијско пословање Епархије шумадијске исправно и стабилно. Епископ шумадијски г. Јован је током прошле године одслужио 339 светих Литургија на којима је кроз проповеди поучавао свештенство, монаштво и верни народ спасоносном смислу хришћанског живота и значају празника које смо прослављали. Учешће верника, посебно младих и деце, у светим Литургијама је из године у годину све бројније. У свим већим местима Епархије редовно се одржавају теолошка предавања, хуманитарне и харитативне акције, као и друге активности својствене црквеном предању. Свештенство и монаштво редовно учествује, уз завидну заинтересованост, на стручним семинарима и предавањима. О пензионисаним свештеницима, удовим попадијама и свим потребитима Епархија шумадијска, кроз наменске фондове, ефикасно брине обезбеђујући свима одговарајуће принадлежности. У свим црквеним општинама и манастирима, у којима је започета изградња нових цркава, парохијских домова, конака, црквених сала, звоника, већина тих грађевина је окончана. И даље се планирају и започињу радови на новим црквеним објектима. Наш Епископ је у свим местима које је посетио врло топло и са љубављу дочекиван, и од свештенства и од народа. Нико и никада Владику Јована није повезивао са карактеристикама које се наводе у поменутом таблоиду, изузев „анонимних потписника“ непостојеће петиције. Дисциплина свештенства и монаштва је задовољавајућа, најчешће и примерна. Свештеници, монаси и монахиње Епископа шумадијског Господина Јована доживљавају као свог духовног родитеља. Ако и има текућих потешкоћа, којих неће бити само у Царству Божијем, оне на било који начин не доводе у питање редовно стање у Шумадијској епархији које је установљено благочестивим животом хришћана кроз векове – на жалост „анонимних потписника“ непостојеће петиције, односно наручилаца срамног текста у такозваним новинама „Ало“. Професор др Зоран Крстић, архијерејски заменик Епископа шумадијског, редовни професор Универзитета у Београду Миладин Михаиловић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник опленачки и вршилац дужности архијерејског намесника рачанског Саво Арсенијевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник лепенички и вршилац дужности архијерејског намесника левачког Велибор Ранђић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник јасенички Мића Ћирковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник орашачки Љубиша Смиљковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник космајски Златко Димитријевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник колубарско-посавски Видо Милић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник бељанички Мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник крагујевачки Небојша Младеновић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник белички Жељко Ивковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник младеновачки Епархијска саопштења |