Претражи Живе Речи Утехе

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман. Четвртак, 27. септембар 1973. Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени. Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести... Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран. Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму. Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине... Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори? Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...). Желим да запишем и следеће: Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост. Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“ После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост? Уторак, 12. новембар 1974. Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца. Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи. Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање... Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд. Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља. Извор: Епархија шумадијска

Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли. Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду. Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији. Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији. Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране, верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове! Катихета Бранислав Илић *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ове јесене је позната београдска издавачка кућа објавила маестрално дело за које се сматра да је изванредан увод у библијски и ванбиблијски свет. Библија је овде изложена на веома приступачан и визуелно упечатљив начин. Наиме, данашњем читаоцу је тешко истражити друштвену, историјску, географску, археолошку, верску позадину Књиге над књига, но књига пред нама то чини кроз мноштво мапа и фотографија у боји, прегледа археолошких налазишта, графикона, и може се рећи да углавном представља изванредан увид у досадашња истраживања у данашњем Израелу и Јордану, што се некад звало Ханан или касније, од средњег века наовамо, Палестина. При самом погледу у књигу упознаћемо задивљујући дијапазон личности, места и догађаја који су обликовали историјску нит Светога писма. Читалац ће се уверити да је оно неисцрпно ремек дело и бесцен благо у историји света, и да не чуди што представља извор надахнућа за безбројне нараштаје кроз историју, али и данас оно надахњује милионе и милионе људи широм модерног света. Књига пред нама је превод са енглеског језика, мада - захваљујући протођакону Радомиру Ракићу, писцу „Библијске енциклопедије“ у два тома, „Увода у Свето писмо Старога завета“, једног ауторског егзегетског дела на немачком језику („Стварање у Христу и за Христа. Кол 1,14-20“) и других студија, приказа и превода, међу којима истичемо само „Свет Новога завета“ од Едуарда Лозеа, које је у неку руку настољнаја књига сваког истраживача Новога завета - читалац уопште не примећује да је дело преведено. Иначе, главни уредник овога издања је отац Мајкл Колин, стручњак за библијску археологију из које је и докторирао на Понтификалном институтуу Риму, и писац више дела из области библијских антиквитета. Преч. Колин је окупио консултанте из библијских наука, стручњаке сараднике – читав тим људи који би били у стању да савладају материју и остваре предузети задатак; ту су били и експерти за репродукције најпознатијих западних и источних уметничких дела остварених на библијске мотиве, међу којима се примећују као илустрације и поједине православне фреске и иконе, мада не у сразмери према представама библијских догађаја у уметничком изображењу западних сликара, скулптора... Ово дело није тек препричана Библија, мада је и то; оно није само ризница знања везаних за Библију и из које потичу, мада је и то. Професор Радомир Ракић пише: „Библија није историјски уџбеник, иако је пуна историјских догађаја. Библија није ни научни приручник, мада излаже многе ствари о којима говори и наука. Библија није ни философско дело, иако обрађује философска питања. Библија није ни књижевно дело, премда садржи многе предивне књижевне саставе. Библија не излаже тек чињенице као што то чине школски уџбеници; она чини оно што не чини ниједна друга књига: излаже нам Божје речи, упознаје читаоца с Његовим делом и помаже читаоцу да се држи његових животних упутстава која имају вечну и незаменљиву вредност. Дакле, Библија, односно Свето писмо је књига о Богу. Она је и књига која приповеда о томе како Бог жели да живимо и какав живот да водимо.“ Ово дело је непрегледна пучина накрцана подацима који сваког читаоца могу занимати кад год се спотакне о неко питање, као што је, рецимо, какав су језик говорили народи Старог оријента, на чему су писали и којим писмом, шта су протоканонске, а шта девтероканонске (другоканонске) књиге, а шта су апокрифни списи... Шта су људи носили и како су се хранили. Са којим народима су стари Израиљци трговали и какве производе су размењивали, као што је феничанско стакло или индијски и афрички зачини (књига доноси мапу са уцртаним линијама караванских трговачких путања, стр. 175). Ко је био фараон и којим боговима су се народи на древном Блиском истоку клањали, какве врсте жртава су приносили... Какав је однос Мојсијевог Петокњижја према Хамурабијевом законику, и шта један и други документ мисле о ропству и о другим друштвеним односима? Затим, шта је ковчег завета и која је његова улога у рату и миру или, већ, где је стајао у скинији (од скиније потиче реч сцена, бина!), односно касније у Соломоновом храму? Шта је менора (седмокраки свећњак)? Шта је левиратски (деверски) брак? У поглављу „Села и градови“ аутори обрађују живот у шаторима и зиданим кућама, па и начин водоснабдевања чему су допринели Римљани изградњом аквадукта (неки су илустровани у књизи као онај преостали у Кесарији Палестинској...), а уз то је реч о обради метала у којем занату су Филистејци били далеко напреднији од суседа Израиљаца, јер су производили предмете и оружја од гвожђа, па су у неку руку били данашња фабрика оружја. Библија спомиње и чињеницу да је Навуходоносор по освојењу Јудеје одвео у ропство све коваче („И пресели сав Јерусалим, све кнезове и све јунаке, десет хиљада робова, и све дрводеље и све коваче; не оста ништа осим сиромашног народа по земљи“, 2 цар 24,14.16) – да не производе оружје за преостале становнике! Посебну пажњу привлачи поглавље о израиљском богослужењу (стр. 182-183) у скинији и храму суботом и празницима, као и о месту псалама у богослужењу (стр. 186-187). Кад се говори о начину писања и језику (186-187), донесени су основни подаци о клинастом писму, хијероглифима, настанку алфабета, азбуке, о јеврејском, арамејском и грчком језику, и материјалу за писање. О народима Месопотамије аутори пишу на стр. 216-217, и то о Сумерима, Асирцима, Халдејцима, Вавилонцима, Персијанцима, а о начину њиховог ратовања и оружју, коњима и кочијама, утврђењима и последицама рата, све на страницама 218-219. Кад год у први план иступају поједини народи, као што су били Мисирци, Асирци, Вавилонци, Гаваоњани, Арамејци, Феничани, Филистејци, Јевусеји, Амаличани, Амонци, Моавци, Наватејци... увек се доноси и краће или дуже објашњење о сваком понаособ - све у циљу боље оријентације читаоца наспрам одређеног библијског периода Обећаног народа. Рецимо, под одредницом „Вавилонци“ (стр. 244-245) стручно се излаже о Сумеру и Акаду, Асирији и Вавилонији, њиховим боговима и демонима. Шта су људи носили (254-255): мушка одећа, женска одећа, коса и брада, козметика, накит; указује се како су се према ношењу косе и браде односили у Египту, Асирији и Вавилонији, у Грчкој и Риму. Грчки утицаји: језик и култура који су доводили до јелинизације (264-265), као и Рим и Римско царство (268-269) и однос према Јудеји (Ироду Великом и његовим наследницима, „царевима“) читамо из прецизног пера познавалаца тадашњих прилика. За нашњег читаоца сматрам да је довољно казано о настанку превода Старога завета на грчки језик почев од 150. г.пре Хр., што је тзв. превод Септуагинте, или Седамдесеторице, а који је један од назначајних превода једног књижевног дела у древно доба уопште, можда само после превода Гилгамешовог епа на асирски. Из данашње перспективе може се у потпуности сагледати какво благо културе и књижевне уметности је тадашњи свет добио кад је могао да чита до тада непознате јеврејске књиге, какве су, споменимо само, Песма над песмама, књига о Јову, књига Проповедникова, Приче Соломонове, пророчке књиге, историјске, па и законске старозаветне књиге!!! Међутим, књижевно стваралаштво Изабраног народа није престало ни кад је он потпао под јелинистички утицај, па су његови учењаци стварали и на грчком дела какве су Макавејске књиге, књига о Товиту, о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова и друге, а да не говоримо и о чисто апокрифним списима, који са своје стране имају значај, макар за библијске стручњаке и истраживаче јудаизма. У дугачком одељку који се односи на Нови завет, поред описа најважнијих догађаја, личности, чуда и изложених Исусових прича и другог драгоценог материјала, доносе се хронологије (као раније хронологије везане за догађаје и личности, па и градове и народе из старозаветног периода), рецимо, из живота Пресвете Богородице (стр. 285). Јеврејски обреди – обредна прања, бебе и порођај, прописи о суботи описани су на стр. 318-319, у контексту Христових чуда учињених суботом. Читаоцу су предочени земљорадња и риболов: житарице и махунарке, стока и живина, воће, храна из мора, риба и с тим у вези улов (382-383), док се о јеврејским странкама фарисејима и садукејима, као и књижевницима говори на стр. 366-367. Књига доноси реконструкцију (једну од више њих) скиније и Иродовог храма, или самог Светог града, Јерусалима из новозаветног времена. Можемо споменути и поглавље о погребу и загробном животу (405-406), које укратко доноси о начинима сахрањивања, оплакивању мртвих, месту погреба, и то не само код Јевреја, него и код Египћана, Асираца, Грка и Римљана, да би се при крају обрадио и Јеврејски устанак (466-457) и пад последњег јудејског утврђења Масаде 74. г. по Хр. Ово значајно дело садржи и мале биографије људи споменитих у Библији азбучним редом (470-483), регистар библијских топонима, такође с библијским референцама (484-491) и, најзад, библијске спискове и табеле: новац у Старом завету и новац у Новом завету; тегови и мере, списак јеврејских царева, Јудиних и Израиљевих; попис библијских књига, библијске изреке, пророчанства о Месији која су се испунила у Новом завету, јеврејски календар, Исусове приче, чуда Исусова – све уз референце, библијска места у којима се излажу (496-499). Најзад је речник појмова, списак народа, верских покрета, предмета, установа, као и индекс (500-509). Редактор ове књиге протођакон Ракић је доследно спровео читање библијских имена и топонима према српској Библији у преводу Старога завета Ђуре Даничића, па тако немамо читања местâ Хеброн него имамо Хеврон, не Табор него Тавор, не Цезареја него Кесарија, или Бетел него Ветиљ, Бершаба него Вирсавеја, Гибоја него Гаваја, Ешбон него Есевон... нити изговор личних имена чему су склони неки наши „западњаци“, па уместо Ревека пишу Ребека, уместо Лија, пишу Леја, уместо Осија имају Хошеја, уместо Авакум читају Хабакук... и не осећајући притом да им је и изговор рогобатнији. Дакле, редактор се доследно држао тзв. витацизма кад је у питању пренос ових појмова. Сматрамо да и овај начин презентирања и изговора библијских личних имена и топонима спада у наш српски, у сваком случају, словенски идентитет. Са овим у вези споменимо да је Ђура Даничић преводио Стари завет са латинског (у преводуТремелијуса из 1585. г.), али кад је требало доносити начин писања личних имена и топонима, окренуо се словенској Библији, одн. грчкој Библији на коју се ослања словенска Библија кад је у питању овај изговор, због чега му указујемо дужно поштовање. Протођакон Радомир Ракић је одлично разлучио између (прото)канонских и девтероканонских књига Старога завета (неке смо навели претходно), а које протестанти, ра разлику од правосланих и римокатолика, држе за апокрифне и тек у последње време доносе их у својим штампаним издањима Библија. За нас су, пак, апокрифне књиге (рецимо, књига о Еноху, Вазнесење Мојсијево, Вазнесење Илијино, Сибилина пророчанства и друге). Ово је учинио не само што је такво гледиште православних на њих било кроз историју или што се из неких од њих чита на богослужењу, него и из чињенице што су оне преведене на српски језик и објављују се уз остале старозаветне књиге већ од 2008. године. Уз то су сви наводи из Светога писма донети у преводу Ђуре Даничића (Стари завет) и Комисије Светог архијерејског синода (Нови завет). Горан Раденковић, професор Старога завета у Богословији Светога Саве у Београду Извор: Српска Православна Црква