Претражи Живе Речи Утехе

О православном породичном наслеђу, духовности иноватора који је променио свет писао је у обимној монографији „Тесла духовни лик” презвитер Оливер Суботић Оливер Суботић поред Теслиног споменика на Нијагариним водопадима (Фото: лична архива) Протин син, свештеников унук, митрополитов сестрић – Никола Тесла, преминуо на Божић 1943, променио је свет својим проналасцима, далеко превазишао границе народа из којег је потекао, али везу са својим пореклом, породичним и духовним, српским и православним, никада није прекинуо. Тај ретко изучавани део широке биографије српског научника с америчким држављанством проучавао је презвитер Оливер Суботић, а плод тог рада је његова обимна монографија „Тесла духовни лик”. Трудећи се да својим читаоцима понуди што више изворних докумената и релевантних студија и извора, отац Оливер Суботић, који је уз богословске, завршио и студије електротехнике, осветљава нам Теслину породицу и његов духовни развој. Незаобилазан лик у тој причи свакако је иноваторов отац – угледни прота Милутин Тесла. Никола Тесла је свом оцу био сличан пре свега по врлини милосрђа, која је изразито красила обојицу, почиње разговор за „Политику” презвитер Оливер Суботић. – Отац му је био узор и у беседничком умећу, енциклопедијском знању, полиглотском дару, родољубљу, миротворству. Треба имати у виду то да је Тесла као дете више пута на чудесан начин био избављен од великих опасности, због чега је прота Милутин био убеђен да Бог чува његовог сина да постане служитељ олтара и зато је намеравао да га упише у богословију. Додатно, трагичан губитак старијег сина Данила учинио је да су родитељи били јако брижни према Николи, што је утицало да Милутин буде изричито против идеје да његов син студира техничке науке, сматрајући да ће му напорне студије угрозити здравље. Но, управо је тешка болест, а потом оздрављење младог Николе учинило да га отац, по претходно датом обећању, упише на студије на Високој техничкој школи у Грацу. Када Никола Тесла током студија подлеже коцкарској страсти, Милутин га бодри да настави студије, што му остаје последња жеља пред смрт. Ако овоме додамо и то да је прву стимулацију Теслиног интелекта у раном детињству извео управо отац (о чему сâм Тесла пише у аутобиографији), добијамо јасан увид у важан утицај оца свештеника на лик и дело сина проналазача – каже отац Оливер Суботић. Он напомиње да је Тесла био веома везан за своју мајку Георгину – Ђуку, свештеничку ћерку из чувене лозе Мандића, која је српској цркви дала на десетине свештенослужитеља. – Док је прота Милутин био, по речима Тесле, „истински природни филозоф”, Георгина је била жена без формалног образовања, али изразито генијална и спретна особа. Тесла је сматрао да је од мајке (односно од мајчине линије Мандића) наследио генијалност и проналазачки дар. На мајку је личио и у погледу невероватне посвећености раду и изразито малој потреби за сном. Георгина је свог сина задужила мајчинском љубављу – управо она га је отргла од коцкарске страсти тако што му је у тренутку „кризе” дала последњу уштеђевину коју је имала код себе, пољубила га и поручила му да што пре изгуби све што имају јер ће тако брже и оставити коцку. Мајчин гест га је потресао до коштане сржи и после тог догађаја Тесла је заувек раскинуо с погубним пороком – истиче наш саговорник. Он додаје да је Георгинин брат, свештеник Петар Мандић (потоњи митрополит Николај), био страховито важна личност у животу Николе Тесле и омиљени сродник. Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству – Он је Теслу у младости упознао с Декартовим списима, који ће кроз теорију етра постати основ његовог проналазачког приступа. Ујак га помаже материјално током студија, када се Милутин упокојио, а Тесла одржава контакте с њим и када постаје најпознатије име у САД (при чему уме и да се наљути ако му митрополит не пише редовно). У време када посећује Европу, Тесла духовни мир и телесни одмор тражи управо код ујака (тада архимандрита) Николаја, у манастиру Гомирје. А када почетком 20. века Теслина фирма упада у озбиљне финансијске проблеме, први зајам му обезбеђује нико други до ујак митрополит, на кога се Тесла увек могао ослонити – каже презвитер Оливер Суботић. А какав је био однос према Богу и православљу научника који је померао светове? – Тесла је хришћански идентитет, разуме се, стекао у породичном окружењу. У проналазачком периоду он губи додир с литургијским животом, донекле и стога што у то време није било православних храмова на територијама где је живео и стварао. Но молитвени живот је, на неки себи својствен начин, задржао током целог живота – наводи наш саговорник. Сведочи о томе и сам Никола Тесла, али и његови савременици који су имали прилике да се сретну и упознају с њим. – Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству. У једном писму Џ. П. Моргану, Тесла помиње Светог Николу као свог светитеља заштитника (како каже: „највећег од свих”) с којим годинама има „тихи договор да се држе један другог”. С друге стране, код Тесле су јасно видљиви и ставови настали под утицајем филозофских струјања тог времена, као и интересовање за далекоисточну мисао, пре свега у погледу идеја које су у вези с концепцијом етра. У неку руку, он је покушавао да споји хришћанство с тим идејама, због чега је умео да износи хетеродоксне и контрадикторне ставове. Но и поред тих екскурса, себе је увек сматрао хришћанином и јасно је издвајао хришћанство из корпуса светских религија, сматрајући да је оно једина религија која је „непогрешиво резултат практичног експеримента”, а да су све остале резултат „апстрактног мишљења” – наглашава Суботић. Како је Тесла гледао на своје порекло и како се изјашњавао, о свему томе има сасвим довољно докумената: и више него довољно да би се одговорило на полемике на чијим кованицама треба да буде Теслин лик. – Тесла се у америчкој јавности дичио српским пореклом, Србима и краљевским домом Карађорђевића, и борио се да се сазна истина о вековној борби српског народа за слободу. О томе сведоче на десетине докумената и чланака. Можемо рећи да је Тесла као ретко ко успео да на хармоничан начин споји српство и космополитизам, поставши Американац и притом оставши Србин монархиста – каже презвитер Оливер Суботић. Сав приход добротворној фондацији Аутор монографије о духовном лику Николе Тесле, као и издавач, одрекли су се зараде од продаје књиге у корист Фондације „Петар Мандић”, основане мало по објављивању овог дела. – Целокупан приход од књиге о Тесли усмерен је у поменуту задужбину доброчиног карактера која негује успомену на Теслине свештеничке претке, а циљевима је усмерена ка афирмацији уравнотеженог образовања, кроз упоредни развој моралних особина и интелектуалних способности младих. За ову годину је планирано организовање првих школа родитељства и додељивање неколико стипендија студентима без једног или оба родитеља. Уз божију помоћ и подршку људи добре воље, надамо се успеху – каже Оливер Суботић. View full Странице

ШОКАНТАН РАЗГОВОР ЈЕРЕМИЋА СА МИЛОВИМ САВЕТНИКОМ РОЋЕНОМ: Је*асмо мајку Србији и Црној Гори (АУДИО СНИМАК) NovostiOnline | 05. јул 2019. 10:00 | Коментара: 15 Повод за разговор је организација неке забаве на Светом Стефану за тридесетак особа, за коју Роћен обезбеђује собе преко Пера Рађеновића, некадашњег директора хотелског комплекса на Светом Стефану У снимку који је ИН4С ексклузивно објавио, разговарају Милан Роћен, некадашњи амбасадор Србије и Црне Горе у Москви и саветник Мила Ђукановића, са Вуком Јеремићем, који је у тренутку када је разговор снимљен био на функцији саветника тадашњег председника Србије Бориса Тадића. Повод за разговор је организација неке забаве на Светом Стефану за тридесетак особа, за коју Роћен обезбеђује собе преко Пера Рађеновића, некадашњег директора хотелског комплекса на Светом Стефану У овом разговору, као и у претходним, види се бахатост Вука Јеремића и Милана Роћена, а свакако најшокантнији део овог разговора су речи Милана Роћена, који каже: "Јеб..мо мајку Србији и Црној Гори", на шта се Вук Јеремић смеје, одушевљено одобрава и додаје: Ти Србији, ја Црној Гори - на шта га Роћен исправља и каже "обрнуто", а онда обојица настављају да се смеју.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће на 12. августа 2018. године, Преподобне мати Ангелине Српске, свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку са почетком у 9 часова. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служиће на дан Преподобне Мати Ангелине свету Литургију у параклису посвећеном овој Божјој угодници у Гинеколошко-акушерској Клиници Народни фронт са почетком у 9 часова. Манастир Крушедол прославиће своју славу, дан спомена Преподобне Мајке Ангелине Српске, свечаном архијерејском Литургијом коју ће служити Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије са почетком у 9,30 часова. На темељима храма посвећеног Преподобној мати Ангелини у насељу Степа Степановић у Београду биће служена света Литургија са почетком у 9 часова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Пише: др Александар Живковић Како поуздано сазнајемо из редова клирика МПЦ у расколу који се не слажу са актуелним ставовима руководства те неканонске организације, Синод МПЦ-ОА, на седници од 9. новембра ове године упутио је писмо Светом Синоду Бугарске Патријаршије у коме ову Помесну цркву признаје за мајку цркву и овлашћује је да је представља пред Васељенским патријархом и осталим православним црквама. Заузврат, се моли да се МПЦ-ОА прими у евхаристијско јединство са БПЦ, а изричито се не помиње аутокефалија Македонске цркве. Комплетно писмо доносимо на крају вести. У међувремену су и неки македонски медији дошли до истих докумената и оправдано најављују повратак бугарске егзархије у Македонију, нпр. данашњи курир.мк: http://kurir.mk/makedonija/vesti/dali-se-vraka-bugarskata-egzarhija-po-dogovorot-na-zaev-so-bugarija-na-prodazhba-i-mpts/ Овомо је претходио читав низ предрадњи и кампања на Бугарској државној телевизији на којој се бизнисмен Милан Врабевски похвалио како је организовао сусрет македонских архијереја у расколу и бугарских митрополита, а учествовао је и у састављању писма расколничке јерахије Бугарској цркви:https://bnt1.bnt.bg/bg/a/priznava-li-makedonskata-arkhiepiskopiya-blgarskata-patriarshiya-za-tsrkva-mayka Занимљиво је да се и у писму Синода МПЦ-ОА, ни у емисијама Бугарске телевезије не помиње обавезујуће признавање аутокефалности од стране Бугарске цркве, питање које је наводно 50 година било централно у српско-македонском црквеном спору, већ само признање зарад евхаристијског јединства и, од Синода МПЦ-ОА заступање идеје о аутокефалности пред Васељенском патријаршијом. Текст писма Синода МПЦ доносимо на српском, као и копију самог писма на македонском: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, чланови Светог Синода, Свети архијерејски синод (САС) Македонске православне цркве - Охридске архиепископије на својој редовној седници, одржаној 9. ноивембра 2017. године у Македонској архиепископији у Скопљу, посеветио је озбиљну пажњу статусу МПЦ-ОА и постизању њвхаристијског јединства са Помесним православним црквама. У том духу Синод је једногласно одлучио да упути одређене предлоге и молбе сестринској Бугарској православној цркви, и то: - Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија имајући у виду јединство Православне цркве и реалне духовне пастирске потребе, успоставља евхаристијско јединство са обновљеном Охридском архиепископијом у лицу Македонске православне цркве; - Македонска православна црква - Охридска архиепископија препознаје и признаје Бугарску православну цркву - Бугарску патријаршију као Мајку Цркву, која прва признаје и прихвата њену аутокефалност, обзнањује је и актуелизује пред Васељенском патријаршијом и другим помесним црквама; - Потписивањем ове сагласности између поглавара двеју цркава, успоставља се евхаристијско јединство између њених епископа, што ће бити и основа за евхаристијско јединство са епископима осталих Помесних православних цркава; - О признавању и успостављању евхаристијског јединства, Бугарски патријарх обавештава васељенског патријарха и остале поглаваре Помесних цркава. Изражавајући наду да ће ови предлози и молбе бити прихваћени од Светог архијереског Синода БПЦ, на радост светог Климента Охридског и за добро пуулноте целокупног православља, Председник САС МПЦ-ОА Стефан, архиепископ македонски

Јевгениј Вучетић је каменом обликовао једну целу епоху Совјетског Савеза, са заносом који се ретко среће... Берлин, 30. април 1945. године. Град је опкољен, у рушевинама. С обода дејствују „каћуше”, док војници Црвене армије незадрживо надиру ка Рајхстагу. Последња одбрана престонице „Хиљадугодишњег Рајха” чији је вођа управо тог дана извршио самоубиство. Иако се ради о старцима и деци, мобилисаним у очајничком покушају да се избегне коначни пораз, црвеноармејци не напредују лако. Зато се свако гнездо отпора без милости уништава. У свом том мноштву затекао се и наредник Николај Масалов. Ветеран са Стаљинграда и Курска ратни пут завршавао је баш тамо где је сваки совјетски војник и намерио. У Берлину. Његова јединица сламала је џепове одбране. Одједном, неколико километара од циља, у близини Ландвер канала, зачуо је крик детета. Звук је допирао с друге стране улице, негде из рушевине. Николај је решио да испита о чему се ради. Само, до тамо је ваљало претрчати брисани простор, преко кога је шарао немачки митраљез. Гнездо је било у дну улице. Саборци су га одговарали, тврдили су да је можда и нека животиња, али је наредник био неумољив. Наредио је да га колико год могу покривају. Црвеноармејци су осули паљбу по митраљесцу и приковали га иза зида. Николај се дао у трк. Тих неколико корака деловало му је као вечност. Улетео је у рушевину и почео да преврће греде, шут. Плач се и даље чуо. Испод неког бетона крила се трогодишња девојчица. Немица. Када је видела непознатог војника, устукнула је. Он је забацио пушку на леђа, узео дете у наручје, и штитећи је својим телом, опет преко улице, улетео међу саборце. Дете су оставили болничарима, а они су наставили ка Рајхстагу. Ова прича убрзо се рашчула међу војницима. Пропагандисти нису могли да добију бољи поклон. Масалов је убрзо позван у штаб 8. гардијске армије, где га је примио генерал Василиј Чујков. Апарати су шкљоцали, а ту се нашло и неколико ратних сликара да овековече јунака. Међу њима и Јевгениј Вучетић, чувени вајар. И он је нешто цртао у скицен-блоку, али се није превише истицао. Отац „државни непријатељ” Рат је завршен, Немачка је капитулирала, Масаловљев подвиг готово је заборављен у општем одушевљењу. Стварала се нова слика Европе и света. Онда је, после Потсдамске конференције, августа 1945. године, маршал СССР Климент Ворошилов предложио да се у берлинском парку Трептов, где је сахрањено неколико хиљада совјетских војника, подигне споменик Стаљину. Замисао је била да бронзани генералисимус у руци држи Земаљску куглу. Разматрало се ком вајару ваља поверити тако одговоран посао. Тада се неко сетио Вучетића. Позвали су га и рекли шта очекују од њега. Јевгениј је одмах прихватио посао, без обзира на шкргутање зуба неких присутних. А и те како су имали разлог за бес. Наиме, тада тридесетседмогодишњи Вучетић није био баш подобног порекла, поготово за пролетерску државу. Рођен је у породици Виктора Вучетића, пореклом из Црне Горе, учесника Руско-јапанског рата 1905. године. Оно неподобно је Викторово учешће у грађанском рату, у коме је био официр Беле армије. Борио се против бољшевика, а после победе револуције вратио се у Ростов на Дону. Није баш најјасније како је Вучетић старији после рата успео да избегне прогон, казну, нити како је успео да остане у земљи, када су му стотине хиљаде сабораца биле што под земљом, што у изгнанству. Тек, официрски син Јевгениј је од малих ногу веће занимање показивао за вајање, него за сабљу. Од пластелина је правио фигурице животиња. У Ростову је завршио уметничку школу, а потом и Лењинградски универзитет ликовних уметности. По дипломирању вратио се у Ростов, где је постао председник месног савеза уметника, својим скулптурама украшавао нова здања, није се одвајао од архитеката. Провинција му је убрзо постала тесна, па се 1935. године преселио у Москву, која се градила пуном паром. Друговање с градитељима му је много помогло, па је постао један од твораца стила познатог као „стаљински ампир”. У њему су сједињени елементи барока, ампира, позног класицизма и арт декоа. Раскошно и монументално, како би се одразила снага совјетске државе. Такви су и били и чувени хотел „Москва” и библиотека „В. И. Лењин”, у чијој изградњи је учествовао Вучетић. Године 1937. држава га је послала на Светску изложбу у Париз. Вратио се овенчан славом и златном медаљом за скулптуру Климента Ворошилова. И то у конкуренцији Вере Мухине и многих других чувених вајара. То му је донело нове послове, па је радио по целом Совјетском Савезу. Ту идилу прекинуо је рат. Одмах по нападу Немачке као добровољац одлази на фронт. Почео је као обичан војник, митраљезац, да би временом напредовао до потпуковника. Ко зна докле би догурао, да 1943. године није рањен. после опоравка у Москви Вучетић је распоређен у Атеље војних уметника „М. Б. Греков”. С колегама је одлазио на све фронтове, правио скице, бисте, како се не би заборавила ратна страдања. Мачеве у плугове Јевгениј Вучетић се прихватио задатка да изваја споменик Стаљину у Берлину. Само, она кугла у руци, из првобитне замисли, превише је подсећала на краљевску и царску јабуку па је зато одмах избачена. Вајар је, бојажљиво, Стаљину предложио и друга решења. И то она која нису укључивала његов лик и бркове. На чуђење свих, па и оних злурадих, који су само чекали да Вучетића спакују на воз за одмор у Сибиру, Стаљин је прихватио потпуно друго решење. Оно које је представљало војника који у једној руци држи аутомат „шпагин”, док другом држи немачку девојчицу. Тачније, представу Николаја Масалова с једном изменом – уместо „шпагина”, нека војник држи мач којим разбија свастику. Вајар је послушао и у руку војника ставио мач псковског кнеза Гаврила, који је с Александром Невским сломио германску најезду неколико векова раније. Поред Масалова, позирали су и војници-спортисти Иван Одарченко и Виктор Гуназ. Одарченко се касније сећао да му је при позирању у рукама била нека немачка девојчица, а касније трогодишња Света, кћи тадашњег ратног команданта Берлина, генерала Котикова. Резултат је био изузетан. На петогодишњицу капитулације Немачке, 8. маја 1949. године, откривен је споменик „Војнику ослободиоцу”. С постаментом је висок око 30 метара, док је сама фигура висока 12, а тешка 72 тоне. Вучетић се брзо вратио у Москву, где је наставио с послом. Низале су се скулптуре Лењина, Стаљина, маршала, генерала. Готово сваке године добијао је Стаљинову награду, а 1951. године додељено му је звање народног уметника РСФСР. Позвали су га и када је ваљало извајати скулптуру за седиште УН у Њујорку. Тамо је отишла скулптура „Прекујмо мачеве у плугове”. Симболика тешко да је могла да буде прикладнија, а откривена је 1957. године. Већ следеће године откривен је још један споменик. Овај пут Феликсу Ђержинском, оснивачу Чеке, политичке полиције. И то на Лубјанском тргу у Москви, испред седишта КГБ. Сасвим прикладно, названа је „Гвоздени Феликс”. А онда је уследио позив који је Вучетићу променио живот. Те године совјетско руководство одлучило је да подигне огроман меморијални комплекс посвећен Стаљинградској бици. И одмах позову Вучетића. Овај се неко време нећкао. Није био сигуран да ли ће моћи да одговори таквом задатку. Онда је отишао у Стаљинград. Мамајев курган Водали су га по целом граду. Јесте све било обновљено, али је ту и тамо остала нека зграда страдала током борби. Тачније, њен костур. А онда су га одвели на Мамајев курган, брдо на војним картама означено као „кота 102,0”. Било је поприште најжешћих борби, спаљено, изровано експлозијама и засуто крхотинама граната. На сваком квадратном метру нађено је од 500 до 1.250 гелера. Ту је сахрањено и 34.505 војника погинулих у одбрани града. И баш ту је Вучетић требало да подигне споменик. Вратио се у Москву пун утисака. Ушао је у атеље, из ког недељама није избијао. Само рад, рад и рад. Понекад би се сетио да презалогаји, а спавао је два-три сата. Резултат грозничавог рада биле су скице споменика. Предлог је начелно прихваћен, па је уметник приступио изради макета. Тек када су видели предлог, надлежни су дали зелено светло. Споменик је назван „Мајка Отаџбина зове”. Приказана је као жена која своје синове позива у бој до победе. Огртач који се увија иза њених леђа личи на крила Нике, античке богиње победе. А у руци држи подигнут мач и хрли напред. У мају 1959. године почела је припрема терена. Био је то озбиљан посао, пошто је насуто преко 150.000 тона земље, како би се ојачали темељи за монументалну скулптуру. Предвиђено је да сама статуа буде висока 85 метара. Од тога, 33 метра само за мач. Када је Стаљинов наследник Никита Сергејевич Хрушчов усвајао пројекат, имао је само један додатни захтев. Да статуа буде виша од Кипа слободе у Њујорку. Жеља му је испуњена. Заједно са архитектом Белопољским, Вучетић готово да није избијао с градилишта, проводећи на њему ноћи и дане, недеље, месеце. То се претворило у године. Употребљено је 5.500 тона бетона и 2.400 тона метала. За костур скулптуре употребљена је тада револуционарна техника. Од армираног је бетона, а изнутра су засебне ћелије. Све се то придржава затегнутим сајлама унутар скулптуре. Свака од сајли тешка је 60 тона. Због тежине скулптуре, од око осам хиљада тона, постоље високо 16 метара укопано је у земљу. Напољу је само мали део, свега два метра. Коначно, цео комплекс отворен је 15. октобра 1967. године. Тада је посебно свечано откривен споменик дивовских размера, у том тренутку највиши на свету. Вучетић је рекао да се трудио да прикаже несаломиви морал бораца и потпуну преданост отаџбини. Зато су на врх, испод споменика, пренети остаци 34.505 страдалих. До врха води две стотине степеника, који представљају 200 дана борбе за Стаљинград. Пут у парк уметности Како то обично бива, убрзо су се појавили и они који су злурадо коментарисали Вучетићево дело. Занимало их је зашто су уста Мајке Отаџбине отворена. То је крајње неуобичајено за скулптуре. Дуго се расправљало о том детаљу. Вајар је у почетку објашњавао да она виче, позива у бој. А онда су га неки функционери питали исто питање по ко зна који пут. Вучетић је одговорио: – Она виче „За отаџбину... мајку вам вашу”! Више га нико није питао зашто има отворена уста. Мамајев курган је врло брзо постао једно од најпосећенијих места у СССР. Тако је и данас, када је Совјетски Савез упокојен. И сви се диве величанствености споменика. Кад је завршио са Стаљинградом, у Москви је основао сопствени уметнички атеље. Извео је многе ученике, а деведесетих је та кућа на северу престонице једва сачувана од рушења. Потомци су сачували све макете споменика у дворишту атељеа. Ту је глава „Мајке Отаџбине”, недовршени дивовски Лењин, то јест, његова глава, и многи други радови.. Ако су спасли кућу, поједине његове радове нису могли. После пропасти СССР, 1990. године склоњен је споменик Ђержинском. Заједно с многим споменицима совјетске епохе пребачен је у Парк уметности „Музеон”. Сам уметник није доживео да то види. Умро је 12. априла 1974. године. Поред грандиозних споменика, житеље Москве на њега данас подсећа сеновита улица у центру, као и споменик подигнут у његову част 1981. године. Немања БАЋКОВИЋ

Пре свега, нужно је да се зна да за Православну Цркву conditio sine qua non јесте благодат, која се непрекидно редаје преко чина рукополагања епископа, од апостолског времена до данас. Без чувања тог континуитета, не би могла да буде црква! Зато се нећу сада детаљно осврнути на разговор, који су 10. маја 1947. год., водили патријарх српски Гаврило, генерал Љубодраг Ђурић и Лазар Колишевски. Имао сам могућност да прегледам записнике са тог сусрета. Али, од суштинског је значаја, да нагласим да и пре седамдесет година, на насилнички захтев Колишевског да му рукоположи епископе за МПЦ, патријархов одговор је био смирен и недвосмислен: Црква нема физичка средства да спречи насиље, које се на црквеном плану дешава у НР Македонији са МПЦ. Истовремено патријарх је предочио Колишевском, да ниједна Православна Црква не може и никада неће признати одметничку авантуру, као што је ова од стране МПЦ! После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања! У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка. Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј. Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ. Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве. За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара) Превод са македонског: Поуке.орг View full Странице

Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА. - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован. http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva View full Странице

У име Оца и Сина и Светог Духа! Данас смо се окупили да заједно прославимо Мајку Божију, да Јој изнесемо ту љубав, веру и наду, коју Она Својом љубављу и молитвом за нас, улива у наша срца. Број хришћана, који се данас окупио, буквално потрчао у храмове Божије, говори нам да је у нашим срцима жива необјашњива вера у оно што свет, који нас окружује, не види и не разуме. У далеком X веку, у Влахернском храму, јуродиви Андреј је видео, како се Божија Мајка молила Свом Сину за хришћане, покривала их покровом: Својом љубављу и молитвом оног тренутка, када је царском граду претило уништење, оскврњивање, насиље од странаца и иновераца. Људи који су се данас окупили у храму, дошли су да се сакрију под овај покров Мајке Божије од грехова, прљавштине, страсти, и свих несрећа које чини њихове животе. Често ни сами не схватајући зашто, данас су се, покренути благодаћу, окупили да моле заштиту од Мајке Божије. Али, нисмо само због тога данас напунили храмове. Ту смо да Је обрадујемо, прославимо. Светитељ Николај Српски нам говори колико је важно да радујемо ову нашу заједничку Мајку, Мајку Божију, Заштитницу, Покровитељку, Предстојатељку и Заступницу нас, грешних, пред Богом. Како је можемо обрадовати? Ако будемо, исто као Она, волели Сина Божијег, доносићемо Јој неизрециву радост. Ако не будемо слабили у молитви и нади на Божанску благодат, ако будемо подједнако кротки, дуготрпељиви, смирени, као што је Она кротка и смирена, без обзира на наше хирове, грехе и увреде, које наносимо Богу и Њој својим гресима, тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Ако будемо верни Христу чак до смрти и будемо са страхопоштовањем имали на уму Његову жртву, и што је најважније, ако будемо чували Његову крв проливену за нас, уместо да забадава трошимо добијену благодат, и тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Помоћи ћемо Јој, као што деца помажу својим родитељима. Делатна љубав према Богу и Мајци Божијој данас нас све обједињује, а Она нас штити од страшних непријатеља, од којих, како нам се чини, нема спаса – од грехова и страсти које су нас заробиле. То, наравно, никако није повод да се безбрижно опуштамо и ништа да не радимо. Људи живе у овом свету, и због своје славе, гордости, и осталог чему слепо теже, не виде Божанску благодат и не спознају да се Мајка Божија моли и заступа за њих грешне. Само људи чистог срца то виде. Виде смирени, који су ослободили духовне очи од ослепљујућих страсти, као што је учинио Андреј, јуродиви Христа ради. Пред светом је био безуман, незнатан човек. Трпео је исмејавања, хулу, али пред Богом је био достојан да угледа то чудо и да схвати суштину ствари, коју нису разумели чак ни императори и велможе. Он је видео како Мајка Божија простире пред хришћане Свој покров и моли се за њих. То нас многоме учи. Пре свега, призива нас да се, још једном, загледамо у дубину свог срца, своје душе, и да се обратимо са молитвом Мајци Божијој, да Је замолимо да се Она помоли Своме Сину да би Он ниспослао благодат која би очистила наша срца од трулежи, страсти и духовног слепила. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Ива Бендеља православие.ру View full Странице

https://www.theguardian.com/world/2017/may/14/pope-francis-casts-doubt-on-virgin-mary-apparitions-at-bosnian-pilgrimage-site А код нас је интересовање ходочасника невероватно кад је у питању Међугорје.