Претражи Живе Речи Утехе

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман. Четвртак, 27. септембар 1973. Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени. Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести... Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран. Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму. Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине... Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори? Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...). Желим да запишем и следеће: Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост. Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“ После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост? Уторак, 12. новембар 1974. Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца. Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи. Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање... Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд. Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља. Извор: Епархија шумадијска

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске >Синаj< је у току непуне три године свог постојања, поред немалог броја других наслова, објавила неколико књига које наше читатељство уводе у упознавање са личношћу и дјелом Светог Фотија Великог. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија, Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске >Синаj< је у току непуне три године свог постојања, поред немалог броја других наслова, објавила неколико књига које наше читатељство уводе у упознавање са личношћу и дјелом Светог Фотија Великог. Наш богословски простор је оплемењен зборником у којем је своје мјесто нашло неколико списа Светог Фотија Цариградског, међу којима најзначајнији јесте Мистагогија о Духу Светоме / у преводу са енглеског језика Сестринства манастира Светог Василија Острошког у Бијељини и Наташе Колунџић/, као и студијама о личности и дјелању овог Цариграђанина Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880) аутора презвитера Филипа Зимариса /у преводу са грчког језика Ладе Јагушт – Акад/ и Свети Фотије Велики писца Константина Кацаниса /у преводу са новогрчког и старогрчког језика Маријане Милуновић/. + + + Спис Мистагогија о Духу Светоме је други дио пневматолошког мозаика у којем је Црква кроз уста најблиставијих у њој представила своје искуство откривења Духа Светога, Којег исходи Отац и Којег Цркви од Оца дарује Син. Поменути мозаик има три велика дијела и безброј мањих и малих каменчића, који се и данас њему додају. Први дио је настао у четвртом стољећу у Кесарији Кападокијској. На позив свог пријатеља Светог Амфилохија Иконијског, Свети Василије Велики – притијешњен аријанском и евномијанском кризом – пише своју студију О Духу Светоме. Други дио се пише у деветом вијеку, када Свети Фотије Велики – притиснут изазовом сабраће из Рима – пише спис Мистагогија о Духу Светоме. И коначно, у четрнаестом стољећу Свети Григорије Палама, не могавши остати нијем на неистините пневматолошке исказе самоизопштене браће са Запада, казује своје бесједе које су остале забиљежене под заједничким именом О Исхођењу Светога Духа. Благодарећи Епископу зворничко-тузланском Господину Фотију и прегаоцима и преводиоцима наше Издавачке куће, имамо благословену могућност да пером Светог Фотија Великог будемо руковођени кроз изразе искуства постојања и дјелања Духа Светога. Исправно расуђују они који кажу да се искуство Бога у Тројици никада не исцрпљује језиком, али је тачно и да не можемо отићи даље од језика у исказивању опита. И зато, светоотачка дјела су насушна при (труду на) опису Неописивог. + + + Докторска дисертација презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880) доноси – поред историјског свједочанства о најзначајнијем сабору Цркве од Сабора у Никеји 787. године, последњег који је стао у низ васељенских, до исихастичких сабора из четрнаестог стољећа – исјечак из епохе у којој је Предстојатељ Новог Рима, не одступајући ни педаљ од новозавјетног исповиједања вјере и чувања поретка од Отаца преданога, покушавао да превлада сукобе са Предстојатељем Старог Рима, настојећи да нико не буде поражен и покушавајући да донесе мир. Али, (и) збивања која су услиједила (стољећима) након овог Сабора су потврдила да је мир дар долазећег Царства и нико осим Господа није кадар да га – без остатка – донесе. + + + Књига Свети Фотије Велики писца Константина Кацаниса је невелика, али њена структура је знаковита: животопис Светог Фотија Великог – преглед његових дјела – изводи из појединих списа – Служба Светом Фотију Великом. Намјера аутора је представити што више димензија ренесансне личности и свестране активности Епископа Константинопоља, усвојити његове поуке и учинити их надахнућем наше праксе, а све у циљу молитвеног прослављања човјека који никада – ни у цариградским тамницама – није престајао прослављати Богочовјека. Свака страница животописа Светог Фотија Великог се може читати као историјска студија о Цркви, држави и друштву Ромеја у том, препуном парадокса, деветом вијеку, а чини се да су нарочито инспиративни мисионарски подухвати Светог Фотија Цариградског – посебно у нашем трауматичном, али мисије жедном, контексту – будући да мисија никада није једноставна, а особито у сложеним историјским околностима у којима се данас браните од најезде Словена, а сутра сте позвани да им проповиједате вјеру у Господа Који их је поразио под зидинама Константинопоља. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ове нотне зборнике објављујемо са жељом и молитвом да „певајући Богу нашем, певајући Цару нашему“ појци, богослови, свештеници и сви они који желе да поју у храму на светим богослужењима поју у славу Божју и Његових Светих, а на спасење својих душа у Царству Божјем и спасењу душа свих верујућих који посећују света богослужења. О књизи Велика субота - статије, друго издање 2020., из рецензије проф. др Предрага Ђоковића: Статије (грч.στάσεις – станице, застанци) су песме у којима се описује жалост и патња Пресвете Богородице због распећа и смрти њеног сина Господа Исуса Христа, али и патње које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање упаљених свећа, чиме се врши обред Његовог погреба. Статије су веће химнографске целине састављене од тропара који се комбинују са стиховима 118. псалма. Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа од 131. до 176. стиха. Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској Православној Цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као узори – појци или свештеници би све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Ластавица, као и свештеници Бранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати. Протојереј-ставрофор Мирко Павловић (1900-1977) је данас углавном познат као писац служби српским светитељима. Он је, међутим, деловао и као диригент, композитор и мелограф црквеног појања. Солидно музичко образовање стекао је у Богословији Светог Саве у Београду, као ђак Стефана Стојановића Мокрањца, које је целог живота употпуњавао. Његов најранији запис црквеног појања јесу управо статије које је „по Мокрањцу ставио у ноте за један глас“ у Битољу 1928. године, највероватније за потребе тамошње Богословије у којој је предавао црквено појање и водио богословски хор. Дакле, на основу неколико тропара у статијама које је Мокрањац записао Мирко Павловић је „скројио“ све тропаре. О књизи Опште појање са величанијима, друго издање 2020., из предговора првом издању патријарха српског Павла: Увиђајући стварну потребу за једним потпунијим нотним зборником црквених песама, приређујемо и објављујемо допуњено издање Општег појања са величанијима, допуњено песмама из Мокрањчевог Општег појања, посведневним Ексапостиларима (у ноте ставио професор Предраг Ђоковић), Величанијима која су била изостављена, као и Чином опела које је у ноте ставио Стеван Ст. Мокрањац. Издавачка фондација СПЦ Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ

Сликовница из едиције Православне приче за децу Издавачке куће Догма су написане инспиративним, узбудљивим и јасним језиком и стилом, а приче су више него поучне, да најмлађе читаоце утврде на Христовом путу. Темељ сваке приче је Црква и породица. Свака сликовница на крају текста има задатак за читаоца. Читаоци могу бити деца предшколског, основношколског и средњошколског узраста, родитељи (нарочито млади брачни парови, али и они који траже прави пут), деке и баке, вероучитељи... Илустрације у сликовницама су рађене воденим бојама, од стране дипломираних сликара и иконописаца, и то је била замисао од првог тренутка - да деца осете лепоту боја, а на такав начин жеља је била да их мало одморимо од коришћења напредне технологије. Из досадашањег, доиста кратког искуства (сликовнице су се појавиле из штампе пре неколико дана) најмлађима књиге постају омиљене и деца радо листају сликовнице изнова и изнова. Њима су потребне нежне, поучне, приче за све генерације, приче које требају да обележе детињство сваког детета, приче о моралу и етици, јасног језика и стила, животне, приче са чијим јунацима деца треба да се идентификују, као што су: 1. Прича о посту: Пред вама је прича која говори о савременим „дигиталним проблемима“ деце и родитеља, у којој се нашао дечак Павле. „Дигитални проблеми“ су нашег Павла потпуно одвукли од друштва, од родитеља, од обавеза - „прогутали“ су га, а да он тога није ни био свестан. Како се и уз помоћ кога и чега из тако тешке ситуације извукао Павле, читајте у нашој књизи „Прича о посту“! 2. Прича о переци: У овој причи, инспирисаној мотивима традиционалне приче о настанку переце, сазнаћете како многе свакидашње ствари могу сведочити Бога, а да ми њих нисмо ни свесни. Једна од таквих ствари је и переца. Како се снашао један монах из 7. века, који је био и учитељ, и своје мале ученике заинтересовао за учење, сазнаћете у књизи „Прича о переци“. 3. Прича о Ани и Цркви: Ова прича објашњава појам Цркве, њену улогу, сврху, значај, одговара на питање „зашто ићи у Цркву“. Прича може бити корисна не само за децу, већ и за оне који тек ступају на пут православља. Главне улоге у овој причи припадају девојчици Ани и њеној баки, а радња се догађа у породичном амбијенту предивног Аниног дворишта и куће. Једног недељног јутра Ана одбија да крене са родитељима на Литургију. Како се ситуација решила и шта је Ана ново научила, сазнајте у нашој књизи „Прича о Ани и Цркви“. 4. Прича о савести: У овој идиличној причи говори се о сестринској љубави, о грижи савести, искупљењу, сећању и одговорности. Радња приче смештена је у другу половину 20. века, у једну тајновиту градску улицу. Шта се догађало ту и тада и како се сестра Марија нашла у нерешивој ситуацији, сазнајте читајући књигу „Прича о савести“. 5. Прича о тврдом срцу: Пред вама је прича из које се учи о трпљењу и стрпљењу, о огорчености и љубави, о сновима и јави, о тражењу и проналажењу пута Господњег. Добриша се зове јунак ове истините приче. Како је то када дечије срце од патње отврдне, па се касније од доброте и љубави отопи и постане оно које воли и помаже другима, сазнајте у књизи „Прича о тврдом срцу“. Према мишљењу многих пријатеља издавачке куће Догма, како у Европи, тако и у Америци и Канади, као и независних учесника у процесу испитивања тржишта, приче су: "премашиле сва очекивања", "штиво које је преко потребно деци", "одличне, само тако наставите", "доводе до суза", "лектира за веронауку", док су илустрације оцењене као: "изузетне", "предивне", "ово нам је требало", "оригинално, префињено, потпуно прати текст, православно". У наступајућим празницима ове сликовнице су одличан поклон за славе, у остатку године за крштења, венчања, прославу Светог Саве, упис у школу, дељење парохијанима приликом одласка у њихове домове... За штампање ове едиције добили смо препоруку Одбора за верску наставу (28. мај 2019, бр. 85-19), као и благослов Синода за снабдевање патријаршијских црквених продавница (30. мај 2019, ПУО бр. 769/зап. 170). За само неколико дана од изласка из штампе књиге могу да се купе у црквеним продавницама Архиепископије београдско-карловачке у Београду (код хотела Москва, у Нушићевој улици, на Булевару Краља Александра код Главне поште, у Ресавској улици), на територији Митрополије црногорско-приморске и црквеним продавницама Епархије нишке. Ускоро очекујемо заступљеност и у осталим епархијама, као и у градским књижарама о чему ћемо вас благовремено обавештавати. Почео је са радом и наш сајт: dogmapublishinghouse.com. Ускоро ће почети са радом и сајт са rs доменом: dogmaizdavackakuca.rs. Пронађите нас на друштвеној мрежи фејсбук. Издавачка кућа Догма директор Милован Парезановић, теолог и вероучитељ Извор: Инфо-служба СПЦ

Издавачка установа Епархије бачке Беседа, поводом Сајма књига у Београду (од 20. до 27. октобра 2019. године), нуди попуст од 20% за сва издања издавачких установа Беседа, Хиландар, Бернар и Отачник. На штанду Издавачке установе Епархије бачке доступна су нова издања: Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, као и двотомно издање дела Ареопагитски списи са Схолијама Светога Максима Исповедника. Докторска дисертација Епископа бачког г. Иринеја доступна је на Сајму књига уз попуст од 30%. Књиге по сајамском попусту можете купити у Галерији Беседа у Новом Саду и у Бесединим књижарама у Новом Саду, Сомбору и у Суботици. На овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, на штанду Издавачке установе Епархије бачке Беседа у понуди су црквени предмети за богослужбену употребу, свештене одежде и производи манастирâ Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Из понуде Издавачке фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке издвајамо зидне календаре за 2020. годину: Манастири Српске Православне Цркве (33х47,5 цм), шифра:5051 Свети у Господу Исусу Христу (33х47,5 цм), шифра:5053 Фотографије и мисли патријарха Павла (22х48 цм), шифра:5052 Комплетну понуду зидних и џепних календара за 2020. годину као и свих црквених и манастирских производа можете погледати на интернет страници Централног магацина Архиепископије београдско-карловачке (Привредна фондација СПЦ АЕМ) - www.privfond.com. Поруџбину можете извршити позивом на телефонски број 011/3625-100 или слањем електронске поруке на [email protected] Извор: Српска Православна Црква

Уз три књиге и више текстова у часописима „Дабар“ и „Соко“, чланови њихових редакција које својим идејама и акцијама усмјерава Александар Савић, хронолошки су пратили и прате све активности на откривању чињеница везаних за злочине над српском нејачи почетком 1942. године у Старом Броду и Милошевићима, као и бројним стратиштима на путу којим су ходили програни Срби ка овим мјестима у кањону Дрине. Пратили су и градњу садашњег Спомен комплекса у Старом Броду, који је за кратко вријеме постао мјесто ходочашћа бројних људи који се овдје поклањају сјенима Старобродских мученика. Уз њих, оживљавању културе сјећања на ратно страдање Старобродских мученика значајно су допринијели аутори више документарних филмова, а истина о стравичним усташким злочинима за кратко вријеме је медијски афирмисана. Поред три књиге, томе су највише допринијели и бројни аутори још бројнијих новинских текстова – извјештаја, осврта и репортажа о овом злочину кога су смишљено, организовано и циљано починиле усташе Францетићеве Црне легије, у којој су били најбројнији муслимани. Деценијама након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се познати крвници казне је хапшен и прогањан од стране УДБЕ. -Полазећи од ових чињеница, Александар Савић, аутор овог зборника само дијела, од мноштва, новинских текстова приредио је још једну књигу за читање, препричавање и чување за нова поколења. Јер, како он каже, „доста смо шапатом једни другима преносили детаље истине о овим злочинима“. Он сматра да су интернет и документарни филмови значајни, али да су новински текстови, а књиге поготово, трајни биљег за наше садашње и будуће генерације, расуте посљедњих година диљем свијета, истиче уредник овог издања, Славко Хелета. Вођени том идејом чланови редакција „Дабра“ и „Сокола“ у сарадњи са надлежним свештеником Протојерејом ставрофором Драганом Вукотићем и уз свесрдну подршку архимандрита Јована Гардовића, уредника Издавачке куће „Дабар“ и духовника „Сокола“, читаоцима се нуди још једна књига о овим монструозним злочинима, за које никад и нико није одговарао. - Истине смо се бојали због мира и спокоја преосталих сродника и њихових потомака. А и они стекоше потомке. Онда потече прича на славама, даћама, свадбама о Старом Броду и Милошевићима. И старобродске шуме и ливаде су причале. И тако наста до тад не испричана поема Стари Брод и Милошевићи. Наста и више неће нестати, већ ће се вјечно причати и казивати. На обали ријеке утка се крст и богомоља, дар сужњима и паћеницима. Крсташ-биљег ће вјечно причати и говорити умјесто потомака и потомака потомака, истиче Александар Савић у уводнику ове књиге и додаје „ето Божијег благослова за све оне у Дрини из 1942. године и оне поред Дрине са десне и лијеве стране. Дрино, гробницо наша заустави се у Старом Броду, бар на тренутак баци бјеличасти талас на бијелу крстачу и спери наш дугогодишњи заборав за све страдалнике и паћенике. А генерацији која расте дај снаге да опрости, а не заборави“. Издавачи ове књиге поручују да истраживања о овим злочинима желе усмјерити и на улогу Милана Недића, генерала бивше југославенске војске, а тада премијера окупиране Србије, за многе контроверзне личности, јер је управо он затражио од Нијемаца да зауставе тај монструозни покољ српске нејачи у кањону Дрине, што су они и учинили. Бројни Срби који су имали срећу да у том ратном вртлогу прећу Дрину прије и након ових злочина, у крајњој биједи и неимаштини, давали су своју дјецу Комесаријату за избјеглице у Србији, који су их спроводили у сабирни центар у Матарушку Бању. Тако је на стотине српских сирочића спашено од глади и болести, а након Другог свјетског рата су ту дјецу упућивали у хранитељске породице, највише по Војводини, гдје су се школовали и осамостаљивали за живот. Овакве књиге се читају, посуђују и чувају за будућа поколења – да знају кроз шта су њихови предци прошли током Другог свјетског рата, али и свих досадашњих ратова наметнутих од разних туђина. -И на крају драги моји, шта ми хоћемо на Дрини и на Старом Броду као синониму нашег страдања? Па овај народ хоће да постоји, побогу људи. По своме и на своме да постоји, поручује Александар Савић, аутор ове књиге. Издавачка секција ССД“Соко“ Извор: Српска Православна Црква

Манастири Српске Православне Цркве (формат 33х47,5 cm). Свети у Господу Исусу Христу (формат 33х47,5 cm). Пaтријарх Павле (формат 22х48 cm) са тринаест фотографија и исто толико мисли патријарха Павла, чији ће нам лик и мисли бити подсетник преко целе године каквим животом да живимо - „да будемо људи” све на своје спасење и спасење ближњих. Зидне календаре као и сва издања Издавачке фондације Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке можете купити у свим црквеним продавницама као и у велепродаји Издавачке фондације у Српској патријаршији (Штампарија). За веће количине одобрава се рабат. Велепродајнe ценe за тираж od 4000 примерака - 80,00 динара, 3000 - 85,00 динара, 2000 - 90,00 динара, од 500 до 1000 примерака - 100,00 динара и за тираж од 100 до 500 примерака - 130,00 динара по примерку. Малопродајна цена је 150,00 динара по комаду. Више информација на телефон 011/30-25-210 и електронском поштом на[email protected]. Извор: Српска Православна Црква