Претражи Живе Речи Утехе

Узевши у обзир чињеницу да у Србији, на сталном или привременом боравку, годинама уназад борави више десетина хиљада кинеских држављана и да многи од њих изражавају интересовање за православно хришћанство, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке, на дан Светог Јована Шангајског лета Господњег 2024, покреће Програм спољашње мисије на кинеском језику. Православни мисионарски програм на кинеском језику започињемо симболично, са брошуром и тролисним летком (флајером) погодним за мисионарску употребу при православним храмовима у Србији. Летак (поред изабраних икона и фрески уклопљених у текст) садржи Исусову молитву на насловној страни, а на унутрашњим странама Молитву Господњу, Царе небесни, Богородице Дјево, Символ вере и молитву Анђелу чувару. Брошура садржи кратко илустровано житије Светог Јована Шангајског. И летак и брошура су дизајнирани у двојезичној форми упоредног српско-кинеског текста. Текстови молитава и житија на кинеском језику су преузети са руских православних мисионарских интернет ресурса, чије су адресе наведене у материјалима, док је делимично редиговање кинеског текста, превод житија са кинеског на српски језик и комплетан дизајн летка и брошуре дело Мисионарског одељења АЕМ. Сви материјали овог Програма ће, за потребе штампе, у електронском PDF формату бити доступни за преузимање свештеницима и мисионарима Српске Православне Цркве, путем контакт адресе [email protected]. Планирано је да мисионарски материјали овог Програма буду креирани на месечном нивоу. Оперативно уређивање Програма спољашње мисије на кинеском језику поверено је др Сандри Кнежевић, сталном стручном сараднику Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ. Др Кнежевић је референтна особа за ову област, будући да је пуну деценију живела у Кини, где је докторирала на тему „Руска духовна мисија у Шангају“, а потом била и предавач за кинеско говорно подручје. Због мисионарског значаја области о којој је реч, вођење и координацију свих активности везаних за поменути Програм вршиће директно управник Мисионарског одељења. Овом приликом позивамо све православне хришћане који имају потребна знања из области синологије и желе да подрже активности Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ, да нам се (уз препоруку свог пароха/духовника) прикључе у овом важном мисионарском пројекту. Истовремено, позивамо све православне мисионаре и свештенике Архиепископије београдско-карловачке који желе да стекну потребна знања у домену спољашње мисије на кинеском језику да нас контактирају ради стручног усавршавања. https://мисија.срб/програм-спољашње-мисије-на-кинеском-ј/

Манастир Дечане посетио је 29. марта 2022. године шеф Мисије ОЕБС-а на Косову амбасадор Мајкл Давенпорт и том приликом са архимандритом Савом, игуманом ове свете обитељи, разговарао о тешкоћама са којима се суочава Српска Православна Црква на Косову и Метохији. Извор: Манастир Дечани инстаграм

Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард

У емисији Читаоница катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима, представио је најновији број „Православног мисионара“, чија је тема „Богомољачки покрет“. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ разговарамо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора овог листа. Звучни запис разговора Извор: Радио Златоусти

Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе, представља мајско-јунски број са централном темом посвећеном библијским женама које су ватрено, стамено и непоколебиво сведочиле Христа. Жене Мироноснице, Рута, Марија и Марта су само неке од жена о којима се пише у новом броју, који је обогаћен и стандардним рубрикама са медицинском, социјалном и књижевном тематиком. Бранислав најављује да ће наредни број „Православног мисионара“ бити посвећен богомољачком покрету који је важно упориште имао у ваљевским крајевима. Извор: Радио Источник

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 19. априла 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Јанa Братуа, шефа Мисије ОЕБС-а у Републици Србији. Патријарх српски г. Порфирије је током сусрета са г. Братуom нагласио значај међуверског дијалога као начину постизања и очувања мирног и складног суживота, истичући да је Српска Православна Црква увек спремна за разговор о решавању проблема који су препрека миру и сарадњи у региону. Патријарх Порфирије је истакао да у том смислу изузетно цени напоре Епископа рашко-призренског Теодосија и њему подручног свештенства и монаштва које су одређени поједици и организације покушали да лажно и неправедно оптуже са очитом жељом да унесу немир и угрозе опстанак монаштва и преосталог српског живља на Косову и Метохији. Шеф Мисије ОЕБС-а г. Брату је упознао Патријарха српског г. Порфирија са активностима те међународне организације, истичући да поштује напоре патријарха Порфирија на изградњи мира и стабилности и да у том смислу може очекивати његову пуну подршку, јер је један од његових приоритета у раду да помогне развој верске толеранције у друштву. Пријему су присуствовали шеф за политику и координацију при Мисији ОЕБС-а у Републици Србији г. Ђовани Габаси и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Српски Сион

Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска), Глас (Епархија нишка), Источник (Епархија ваљевска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је управо отварање интернет странице на којој ће, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци бити потпуно доступни за преузимање у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима Извор: Православни мисионар

Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)

У радости празника Рођења Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, из штампе је изашао нови 374. Број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог јулско-августовског броја је „Мисија и исихијаˮ. Слушаоцима нашег радија садржај овог броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Представљајући овај број „Православног мисионараˮ катихета Бранислав Илић је изразио радост због интервјуа са београдском вероучитељицом Петком Луковић, кћерком проте Драгана Станишића, која својим богоугодним животом и трудом у вероучитељској служби сведочи да је служба Богу и Цркви Његовој спасоносно и најблагословеније дело. Нека Господ нашој сестри Петки подари духовне и телесне снаге да настави са својим мисионарским делањем, како би приводећи дечје душе Христу Богу, испунила благословено вероучитељско дело и тако угодила Господу, истакао је наш гост. Тема овог броја „Православног мисионараˮ је „Мисија и исихијаˮ, најлепши одговор на ову тему даје богато и благословено дело васељенског радија Светигора и целокупна мисионарска делатност Митрополије црногорско-приморске, јер вођени молитвеним опитом Митрополита Амфилохија. Ваше дивно мисионарско дело које је вођено благословом, молитвеном бригом и личним примером Митрополита Амфилохија, произрасло је духовне плодове, рекао је Бранислав. Катихета Бранислав је пожелео срећан и Богом благословен празник Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, рекавши да у животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа, поучио је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ. Извор: Радио Светигора

У навечерје празника Светих мученика Момишићких, а уједно и у навечерје престоног празника подгоричког храма који је посвећен овим угодницима Божјим, доносимо видео записе две емисије у којима је гост био високопречасни протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове дивне подгоричке светиње. Уредништво портала Поуке.орг нашем драгом пријатељу оцу Николи жели срећну и Богом благословену храмовну славу, са особитим изразима братске љубави и молитвене пажње. Више година нас обједињује братска љубав и благословено дело мисије Цркве које неуморно вршите трудећи се да што више људи призовете у заједницу са Господом и свима светима. Нека Вам Свеблаги Господ буде помагач, а особито у овим данима великих искушења, да на МНОГА И БЛАГА ЛЕТА служите Господу и Цркви Његовој приводећи поверене Вам парохијане ка радости Царства небеског! Уз изразе братске љубави и поштовања, Уредништво портала Поуке.орг

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 13. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду шефа Мисије Европске уније у Републици Србији Његову Екселенцију Сема Фабриција. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Хановеру се овог викенда одржава низ свечаности у част јубилеја пола века постојања Епархије диселдорфско-немачке. У цркви светог Јована одржана је свечана академија коју је својим поздравним словом отворио Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије. Уследила су обраћања највиших представника Васељенске Патријаршије у Немачкој, Евангелистичке и Римокатоличке Цркве а потом и излагање Владике Григорија који је, на немачком језику, представио своју визију мисије и улоге коју Српска православна црква у будућности треба да има Немачкој. Излагање Владике Григорија преносимо у целости: У свом данашњем излагању, oвим дивним поводом, а како бих представио своју визију мисије и улоге коју наша Црква у Немачкој треба у будућности да има, желио бих прво да укратко представим своје теолошко поимање Цркве уопште, као и њене улоге у нашем времену. Чини ми се примјереним да излагање започнем констатацијом коју у својим теолошким расправама истичу поједини савремни православни теолози, међу којима је најистакнутији митрополит Јован Зизјулас, а која гласи да сваки говор о теологији треба заправо започети говором о коначном Царству Божијем, са чиме се, уз извјесне допуне коју ћу изнијети нешто касније, у потпуности слажем. Наиме, оно што ће се посљедње догодити у времену уистину је онтолошки најизворније и најтемељније. Из оваквог схватања проистиче и поимање односа историје и есхатологије, а према којем је и сама историја есхатолошки условљена. Другим ријечима, иако се наизглед чини парадоксалним, хришћани се сјећају прошлости „у свјетлу будућности“, тј. у светлу коначног циља. У том смислу, уверен сам да би и Христова молитва упућена Оцу „да сви буду једно“, ако је посматрамо из есхатолошке перспективе, требалo за нас који вјерујемо да значи да ће тако уистину и бити, да ћемо сви бити једно. И не само то, у складу са оваквим есхатолошким поимањем Цркве, смисао историје и сваког од нас у њој управо је у томе да, колико је то у нашој моћи, допринесемо остварењу Царства, тј. споменутог свеопштег јединства (а не подела!) свих у Христу. Поменуту опаску да сваки говор о теологији треба започети говором о коначном Царству Божијем стога бих сада унеколико преобликовао и допунио запажањем да сваки говор о теологији треба започети и говором о другоме и о заједници. Однос с другим јесте, заправо, у средишту проблемâ нашег времена које је у знатној мјери обиљежено индивидуализмом. Други је, како најчешће имамо прилику да видимо и чујемо, за савремног човјека углавном фрустрација, али, опет, још увијек је очигледно да без другог не можемо. Индивидуализам је често узрокован не само одсуством жеље за другим, него и одбаченошћу од стране другог. С друге пак стране, остварена личност се од пуке индивидуе разликује управо својом упућеношћу на другог, својим оствареним односом са другим. Други је за нас као личности конститутиван, што значи да смо ми тек у односу с другим у стању да заснујемо своје биће. Пошто је другост конститутивна чак и за биће Божије, самим тим је конститутивна и за биће уопште. На крају крајева, и сама Црква као начин постојања подразумијева другост. Наиме, Црква се као другост остварује у заједници и као заједничарење у различитости. Другост се у Цркви заправо реализује кроз јединство дарова и црквених служби. Службе садрже другост просто зато што су различите, али је притом свака од њих упућена на остале, а опет су све неопходне како би Црква била (једно) Тијело Христово. Супротно овом стоји нажалост често схватање, које је најсликовитије изразио Сартр, да је други за нас пакао, на основу којег се може само закључити да примат сопства и даље доминира свијетом у цјелини, јер се други најчешће доживљава као „наш пад“, а не као онај који је конститутиван за наше биће. Услед оваквог поимања другога не изненађује ни страх наших религиозних фанатика од другога и другачијег. С колико се само мржње и страсти они устремљују на свакога ко је другачији, и као такав није више извор њиховог постојања већ смртоносна опасност. Чини ми се да је крајње вријеме да се запитамо смијемо ли ми, хришћани, да устукнемо пред таквим фанатизмом? Или ћемо се, по угледу на Христа, молити и жељети „да сви једно буду“. Притом „једно“ у овом случају не значи поништавање разлика оног другог, већ заједничко постојање са свим посебностима и различитостима које другог одликују. На овом месту бих се позвао или боље рећи ослонио на један дио из пророчки написане књиге покојног професора Романа Гвардинија која је написана у Минхену 1950 године „Конац новога вијека“. Књига је препуна мудрих путоказа за решења криза у којима се налази савремени човек (кога, узгред буди речено, чувени светогорски теолог, Василије Гондикакис, назива врло једноставно: „уморни савремени човек“). Гвардини већ половином прошлог века доноси смернице за које верујем да су лек за тај умор и апатију, али се ми (макар сам сигуран да ово важи за нас православне хришћане) још увек нисмо упутили тим спасоносним путевима. Он, дакле, као прву „силу“ која нам може користити у остварењу овог циља предлаже озбиљност утемељену на истини! Мој утисак је да Истини треба да приступамо као прегаоци и тражитељи, а не као њени поседници. Само на тај начин ћемо од Истине добијати снагу и моћ која нам је неопходна. Надаље професор Гвардини предлаже б) храброст, и то личну храброст. Он упозорава да ће таква храброст увјек имати непријатеље у мноштву, у јавном мнењу, у неистини, згуснутој у паролама и организацијама (каква, не заборавимо, неретко нажалост може бити и сама Црква). Усуђујем се на ово додати само још питање – није ли тако одувијек и било? Претходно споменуто, сматра Гвардини, изискује и нешто треће: слободу од свих окова. Да не набрајам овом приликом све чиме је бомбардована наша слобода, издвојићу само оно што он назива сектама моћи, које имају демонски карактер и опијени том моћи задиру у дубине нашега бића. Томе се, учи Гвардини, можемо супроставити само помоћу аскезе. И по професору Гвардинију а и по споменутом Василију Гондикакису, одвојен од аскезе савремени човјек је задремао, уморан и суморан – он постаје жртва самога себе. У жељи да постане господар, он је постао слуга, јер није путем аскезе постао господарем властите моћи. Слобода је ту, усуђујем се рећи, да би нам помогла да искорачимо из себе, да доносимо озбиљне и стварне одлуке, а не да се исцрпљује у тривијалним могућностима избора да нпр. купимо ову или ону ствар. Стварна слобода није могућа без аскезе и управо то је један од кључних задатака Цркве у савременом свету, да човеку приближи стварни значај аутентичне хришћанске аскезе, која се пречесто, опет не без наше одговорности, међу неупућенима доживљава као пуко (и бесмислено) мучење тела. Превазилажење индивидуализма, то јест сепаратизма, и узмицање пред провалијом над којом нас држи страх од другога, пружа нам са свим овим горе наведеним елементима, истином, храброшћу и слободом у првом реду Црква као заједница par excellence. Црква је, дакле, увијек схватана у релацији према неком и зато не би смјело да се догоди да епископ и Црква помисле да је могуће њихово постојање које подразумијева изолацију од других и од свијета који их окружује. Или, другачије речено, епископ и Црква имају одговорност за друге и другачије и за све и свет који их окружује. Такв став изискује аскезу, о чему је напред било речи, јер се аутентичне и добре ствари не догаћју по аутоматизму, него кроз борбу за истинску слободу и, у крајњој линији, за истинску љубав. Због чега је по мом мишљењу веома важно све ово о чему је било ријечи? Због тога што је наведено теолошко виђење Цркве и другости управо онај темељ на којем сматрам да је потребно градити и нашу цркву, ма на којем се простору она налазила, па и у Немачкој, у којој ми живимо. Црква и сви њени чланови – дакле, и клир и вјерни народ, стално треба да имају на уму да је Црква икона – слика Царства Божијег на земљи и да као таква тежи да загрли цијели свијет и све у њему. И оно што је још битније – црквена заједница је начин превазилажења и зацјељења рана изазваних индивидуализмом и отуђеношћу модерног доба, те спасоносан пут успостављања личносног односа с Богом и људима. Да би се тај однос остварио и да би Црква уистину била оно што у првом реду треба да потребна нам је заједница, личносни однос не само са Светом Тројицом већ са сваким чланом Цркве понаособ – од епископа до тек крштеног дјетета. Јер без тог личносног односа нема ни Цркве, нити иког од нас. Притом, иако ову тежњу ка заједничарењу на практичном плану остварујемо у оквиру своје конкретне литургијске заједнице, отвореност према другом и другачијем никада не смемо везивати искључиво за (често преуске) канонске границе различитих деноминација, нити, како смо раније већ истакли, гордо веровати да једини поседујемо не само некакву „истину“, већ да можемо да ограничавамо и Бога самог и одређујемо му с ким и колико сме бити у заједници. Мада нисам ни слутио да ме чека долазак на службу у Немачку, међу делима која су ме претходних година највише инспирисала, и у којима сам, ништа мање него у делима православних аутора, препознавао аутентичну хришћанску веру и истинску бригу и промишљање о свету и човеку, су нпр. и дела евангелситичког немачког теолога Дитриха Бонхефера и чувеног тибингеншког професора, римокатолика Ханса Кинга, и то са радошћу признајем. А и 50 година практичног живота ове Епархије на територији Немачке сведоче о бројним братским чиновима представника овде већинских хришћанских цркава. Бројни храмови у којима служимо добијени су уз великодушну помоћ Римокатоличке и Евангеличке цркве. У одређеном периоду они су чак давали плате нашим свештеницима, као и својима. На крају крајева, обе ове сестринске цркве на сопствену иницијативу равноправно са нама учествују у организацији овог скупа у част нашег значајног јубилеја. Морамо, дакле, гајити отвореност без предрасуда и хришћанску љубав, пре свега према својим најближима, а потом и према свима другима. Ово сматрам јединим исправним путем који нам омогућава да се у правом свјетлу представимо свима онима који нису православни, или уопште нису хришћани. Другим ријечима, а тиме уједно и завршавам своје излагање (и изаржавам још једном шта је циљ моје службе у овој епархији у Немачкој), ако ми као православци, конкретно овдје, у Њемачкој, успоставимо чврсту заједницу међу собом, заједницу с јасним хришћанским идентитетом, тек тада ће моћи да нас препознају и прихвате и католици и евангелици и све друге вјерске заједнице око нас, јер тек када будемо имали љубави међу собом – други ће за нас моћи да кажу да заиста вјерујемо у Бога или, штавише, да заједно вјерујемо у истога Бога, у Бога Исуса Христа, за кога нам апостол Јован Духом Светим открива и објављује: БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Хвала вам најљепше на пажњи. Црква Светог Јована 28. јун 2019. Хановер Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Екселенција Орицио захвалио је Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор о актуелним активностима Мисије ОЕБС-а у Србији, а које подразумевају подршку међуверском дијалогу и сарадњи. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је Његовој Екселенцији Орицију на посети и његовим напорима на укрепљењу пријатељских односа. Пријему су присуствовали саветник за политичка питања г. Томацо Дијеголи, шеф Кабинета Шефа Мисије ОЕБС-а г. Ђовани Габаси и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Српска Православна Црква

Прола година обележана Обретењем моштију Светог Мардарија Либертивилског, које нас подсећа и на мисијски дуг наше Помесне цркве у дијаспори. Ове године, на Савиндан, рукоположен је и постављен за старешину храма у Амстердаму, досадашњи ђакон и познати мисионар Ненад Илић. У Амстердаму већ служи више година и тврдошки игуман Сава (Мирић) и посао тамошње парохија - отплата великог дуга за откупљену некада протестантску цркву - заиста захтева напоре најспособнијих црквених кадрова. Јасно, сви бисмо волели да нас је више у земљи, него у иностранству, али на околности које доводе до толике миграције Црква не може да утиче. Може, међутим, у сарадњи са државом, или ако таква сарадња изостане, самостално, много да утиче и на очување самосвести наших сународника у емиграцији, и на већу координисаност свих и у земљи и у иностранству у социјалном служењу, и у побољшању комуникације са иновернима и бољем презентовању српских националних и црквених интереса. Разуме се и у ширењу православне вере међу оним странцима који за њу показују интерес. Да би се то постигло, први задатак јесте да се побољша свакодневно обавештавање, истинито и систематично, кроз црквене и друге медије о стању у дијаспори. Недавно је, у Божићном интервјуу ТБ Храм, Свјатејши патријарх Иринеј изнео идеју о оснивању министарства задуженог за веру и дијаспору истовремено, истичући да је СПЦ једина која окупља наш народ. Познато је да се патријарх јавно успротивио укидању такозваних идентитетских министарстава ( за дијаспору, за вере, за Косово и Метохију и за људска и мањинска права) при формирању владе г. Ивице Дачића 2012. године. Мандатар је тада успео да убеди представнике традиционалних цркава и верских заједница у Србији, да се укидање министарства вера неће одразити на њихов положај. Да је патријархова бојазан била оправдана, потврдио је и Свети Архијерејски Сабор 2016. тражећи поновно образовање министарства вера. Као и верском ресору, и представницима дијаспоре је обећавано да се у бризи државе за њих ништа неће изгубити укидањем министарства, али показало се да те управе, посебно она за дијаспору, селећи се из министарства у министарство не раде готово ништа. Зато је нови патријархов предлог вишеструко оправдан. Да се разумемо: не мора свака област да има своје засебно министарство да би напредовала; САД нпр немају министарство науке, па опет имају највећу научну продукцију у свету. Проблем је што код нас и на нивоу симболичке и на нивоу реалне моћи не може да се постигне неки озбиљнији резултат без посебног министра. Уосталом, то, а не разлоге уштеде, имали су на уму страни амбасадори који су својевремено и тражили, што није велика тајна, укидање идентитетских министарстава. Сада се поставља, пред Цркву, проблеми у неким епархијама то јасно говоре, задатак да има управо онакве пастире у иностранству какав је био Свети Мардарије, спремне на личну жртву, дубоко молитвене, али и високообразоване, способне за контакт са највећим интелектуалцима (Свети Мардарије Ускоковић одржавао је блиску везу са Михајлом Пупином Идворским, Николом Теслом и др Пајом Радосављевићем). Осим тога они треба отворено да буду наши лобисти, без икаквог женирања због те улоге. Морамо да будемо свесни и да су личности које никада нећемо стићи по историјском значају, као свети патријарси, владике, игумани и те како молили (дословно: просили) за свој народ. У томе, наравно, и надлежна црквена тела треба да буду ажурнија. Ево већ трећа година од (поновљене) Саборске одлуке о отварању представништва у Бриселу пролази, а њега још нема, иако нпр. Руска црква дуго има тамо своје представништво иако не само да није у преговорима Русија о приступању ЕУ, већ је и под њеним санкцијама. Парохија у Риму никако да се попуни деценијама, а она је веома значајна, јер представља и један вид комуникације са Ватиканом. Опет да поменемо Руску цркву, она је на последњем заседању Синода у 2017., заменила све епископе у западној Европи, остављајући неке епархије, као нпр. немачку под администрацијом викара, док се не покаже достојним наследником упокојеном претходнику. И питање обнове нашег средњовековног подворја у Јерусалиму, такође је врло важно. Има и неких питања која су вероватно пред решењем, као што је захтев Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку да се арондацијом у Северној Америци формира још једна или две епархије, и да се епископу Лонгину додели викар. Нека друга питања а то је стална борба против расколничког духа, враћају нас на почетак, потребу благовременог и истинитог информисања наше дијаспоре. Нови амстердамски парох, још уз своју велику фејсбук парохију, сигуран сам, помоћи ће у томе.