Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'сагледавање'.
Found 3 results
-
Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард View full Странице
- 31 нових одговора
-
- слободан
- грађанистичко
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард
- 31 коментара
-
- мисије
- сагледавање
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Господо хришћанска, eво нас у Тајни празника Св. Педесетнице. Ево прилике да уђемо у тајну језика Цркве и да откријемо себи и свету, опет и изнова, сву лепоту празничног доживљаја. Време празника открива нам прво јављањe свештеног времена. Свештено време - то је време Цркве, и за његов извор може се сматрати дан Св. Педесетнице. На тај начин религиозан и побожан човек, за разлику од оног који у потпуности живи световним, секуларним начином живота, он живи у свештеној садашњости, која би се могла упоредити са есхатолошком стварношћу. Нерелигиозном човеку је неприступачно ово тајанствено осећање литургијског времена, па су услед тога за њега неприступачне и више пројаве духовне културе. Појава Педесетнице неоспорно сведочи да је храм место освештања, доживљаја свештенога времена. Зато је Црква Саборна, односно васељенска, а не национална Црква. Од чуда гласолалије започиње Црква, чиме ће се окончати њен ход кроз историју - носећи универзалну поруку и поуку. У земаљском шаренилу и разноликости, сва човечанска историја сведочи о богатству културе. Можемо слободно поновити речи Господње "да Дух дише где хоће", стварајући велика дела културе и уметности. Силазак Светога Духа има свекосмички значај, и светодуховска и хришћанска култура надахнута је тајном Педесетнице. Речи Оца Јустина уводе нас у суштински однос богослужења и иконе, те теме која говори о основи црквене културе. Ево речи оца Јустина: "У богослужењу Цркве сви догмати - све истине Откривења, изражени су у молитви, преображени у молитвена искања - да би добили с Неба благодат за остварење..." И заиста, ове речи о. Јустина, у тајни данашњега празника непрекидне Педесетнице - сведоче "да је све у Св. Тајне и богослужења обучено." Извор богослужбеног надахнућа је у овоме празнику, који траје у току читаве црквене године. У центру свих молитава је Св. Служба - та тајна "Заједнице Светога Духа", док све стихире, тропари, кондаци и целокупно богослужбено правило сведочи о доживљеном, препеваном Јеванђељу, што је у ствари, живи благодатни живот Цркве. Све се преображава молитвом у душе наше, у живот наше Вере. Истинска методика изграђивања духовности и њенe законитости, за сва времена предата је од Апостола и Светих Отаца. Овај опит указује на јединствени Пут који води у Живот Вечни. Празник Педесетнице је празник Св. Тројице и празник Духа Светога, који је говорио кроз пророке и чини изузетна дела Божија. Овај празник нам показује и указује на наше учешће у светотројичној тајни живота, у тајни Јединства - која је утемељена на једномислију и љубави, која је начин Тројичнога постојања. Дан Педесетнице је дан када је рођена Црква - почетак непрекидног силаска Духа Божијега у хришћанској димензији људске историје. Од тога времена па све до данас, силаском и силом Духа Божијег ствара се и преображава свеколика култура... Дух Свети који је учествовао у првобитном стварању, сада актуализује у центру новог стварања, довршавајући тајну Домостроја спасења. Крајњи циљ је спасење и обожење. Овде се ради о васељенском догађају унутарњег преображења све творевине. Празник Педесетнице и његова икона нас позива на унутарње погружавање и сагледавање света у светлости Христовој. Икона Педесетнице из перспективе вечности, позива на превазилажење хоризонтале и свих историјских принципа. Сви они који су уградили себе у вечни план тајне Цркве и њенога постојања, они чине тајну иконе Педесетнице. То су богоносни Апостоли и Оци Цркве као "трубе Духа Светога." Сви они су нам открили и благовестили пуноћу благодатних дарова Духа Светога. Зато икона сведочи свештено смирење и свечано испуњење завршнога тренутка стварања Цркве. То унутарње значење празника ми смо дужни да чувамо, негујемо и откривамо народу Божијем и свету. Снага унутарњег јединства различитих дарова у заједничком облику и ритму црквенога живота не потврђује се у једнообразности, већ напротив, то одсуство унифицираности и њихове различитости одговара унутарњем смислу празника. Зато у нашој Цркви ни један дар не искључује други дар, нити пак поклапа или доминира. Све ово нам указује на тајну повезаности живота и учења. У том смислу желимо нагласити сав значај личног дара у свим даровима које Црква баштини, а који су основа Јединства Цркве. Бити јак у православном Јединству значи да можемо да сведочимо пред светом који жели само економско уједињење. Ово је значајно за мисију Цркве међу народима и свету према коме смо окренути и где увек има изазова и нове јеванђелизације, јер "свет који у злу лежи," тражи спасење и трага невидљиво за Богом. Поготову нисмо далеко од искушења да постанемо "захвални гостопримци" секуларизованом друштву, које аплаудира људима Цркве када се служе аршином ћесара и световним тенденцијама унутар православног света. На крају, хоћу још једанпут да нагласим садржај иконе Педесетнице с једне стране, и с друге стране богослужбених речи, чија је подударност очигледна. То смо видели у овом скромном излагању. И ево тих речи, речи светодуховског молитвеног богословља, којим се надахњујемо у ново-старим околностима наше мисије у новој регионализацији економске заједнице Европе и чувању свога идентитета и православне културе у тим интеграцијама. ..."Све даје Дух Свети: Точи пророштва, производи свештенике, неуке учи мудрости, рибаре преображава у богослове, саставља законску установу Цркве... Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру истиниту... У пророцима си нам објавио пут спасења, и у Апостолима нам засија благодат Духа Твога, Спасе наш. Певамо Пресветога Духа, који просвећује и освећује душе наше. Свети бесмртни Утешитељу Душе, који од Оца исходиш и у Сину обитаваш..." *Беседа изговорена на дан Свете Педесетнице, 2009. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.