Претражи Живе Речи Утехе

ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији Јоване Полић и Сање Лончар, појавила се прексиноћ емисија која је на тапет ставила Његово преосвештенство епископа бачког Иринеја (Буловића) под насловом - "Вучић у мантији" (!). Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте. Агресивни безобразлук (за који немам друге речи) већ је одавно постао заштитни знак овог луксембуршког емитера, који више не бира речи у дневном пљувању по свему што су духовне и друштвене вредности српског народа. Уосталом, изјаснио се 1. марта ове године Савет РЕМ-а и то прилично експлицитно, да је цела ова серија: "изразито ... неповољна и обележена је политичком нетрпељивошћу" те да се "у целини састоји од политичких и моралних дисквалификација, чему је прилагођен и избор саговорника у емисији". Саопштено је да је Савет РЕМ-а прихватио закључке (своје стручне) Службе (да је) "учињено више повреда одредаба које уређују понашање медија".... (и) позвао пружаоце медијских услуга, а то се односи и на Н1, да "не приказују садржаје који воде стварању нетрпељивости, политичких напетости и подела у друштву". Сасвим одмерено и благо упозоравајуће. Али није прошло ни недељу дана, а Н1 је поновио исто, ако не и горе хушкање на поделе у друштву, дискриминацију најбројније вероисповести у држави уз директно вређање високих архијереја СПЦ укључујући и њеног поглавара, Његову светост патријарха Порфирија и тиме већ недопустиво прешао праг толеранције различитих мишљења у јавном дискурсу. Доста је било благих опомена. Као члан Савета регулаторног тела за електронске медије заложићу се првом следећом приликом за строже мере које предвиђају закон и таксативна регулатива електронских медија, нарочито у погледу садржаја којима на Српску православну цркву, која окупља преко 80 одсто становника наше земље, упорно насрће овај инострани емитер. Знам да то једва чекају да ударе у сва своја звона, али закон је једнак за све, па и за оне који већ дуго уображавају да су изнад њега. Сама емисија (Шолак такве своје творевине зове "документарним филмовима", иако су од жанра уметничког документарца ти банални призори далеко као Хиландар од илегалне нудистичке променаде на оближњем Трипитију!) не доноси ама баш ништа изван већ отрцаних и не знам колико пута прежваканих напада на Српску православну цркву. И сам избор учесника не улива никакво поверење. Коло води већ привођена Ана Лалић, блогерка "Аутономије" и чланица руководства Динка Грухоњића, однедавно дописница Нове С из Новог Сада, која за саму себе каже да је "војвођанска аутономашица" (иако је родом од Ваљева). Ово колико да се зна да наводно објективно "истраживачко новинарство" предводе директно и отворено политички ангажовани Чанкови сепаратисти, чија се делатност коси са Уставом и низом позитивних закона, што Лалићева није оклевала да агресивно испољи у више прилика. Одмах до ње ту се нашао и Родољуб Кубат, бивши професор теологије, ваљда да Лалићевој обезбеди какву-такву богословску легитимацију. Кубат је "ударна песница" свих напада на СПЦ откад га је Свети синод одстранио са Теолошког факултета у Београду одузевши му благослов да васпитава младе у духу својих теза о "Теологији бунта" (лист "Данас" га од тада слави као "професора бунта") и низа интрига које пласира у јавности о наводној повезаности врха Цркве са актуелним режимом. Дигла се, наравно, ала и врана "секуларног клера" да Кубата штити од конзервативне Цркве и отпадник се одмах удомио у низу другосрбијанских гласила. Али, "о одлукама Светог синода се не расправља", говорио је епископ Иринеј, на шта је одмах гракнула другосрбијанска котерија на челу са том истом Аном Лалић, иначе стручњаком за црквена питања. То што се о одлукама Светог синода збиља не расправља већ хиљаду година у црквеном животу њу не занима, она само чека прилику да излије сав вишак личног отрова на Православље sui generis. Ја схватам да она кипти од беса кад често виђа епископа Иринеја у достојанственој шетњи око Владичанског двора у Новом Саду и притом не назива "добар дан чаршији на све четири стране", што му узима за тешко зло, али не могу да разумем одакле јој кураж да се меша у канонске тековине православног живота кад о њима поњатија има колико и њени ментори Грухоњић и Чанак? Њен услужни компањон у овој работи, др Кубат, такође је познат по нападима на Његово преосвештенство Иринеја (иако је некад био његов студент и штићеник): замера му што је временом изградио велик ауторитет унутар Цркве и што не оклева да изнесе став (као званични портпарол СПЦ!) о неканонском понашању неких цркава у спору око томоса украјинским расколницима и разним тоновима Критског сабора па све до енергичног сузбијања таквих непочинстава на тлу своје епархије као што је организовање "кобасицијада", "куленијада" и "пихтијада" у време Великог поста пред највећи хришћански празник! Него шта је требало да уради? Да допусти такве глупости и светогрђе у предворју храмова да би над тим сеириле камере Шолакових медија! Цела Србија аплаудирала је овим мерама Преосвештеног, а нарочито оном пароху који им није дозволио приступ у црквену порту, а да притом није изрекао: "Одлази Сатано!". Али, главни "таргет" ове чанковске ујдурме против Србије и Православља био је покушај удара на епископа Иринеја као "последњег јустиновца" у крилу Цркве, што је данас трн у оку свим евроатлантистима, као што је Свети Јустин Ћелијски (1894-1979) био удбашима и титовцима, њиховим очевима (то му сад дође на исто). У доба Броза "Свети Ава" био је прогањан, хапшен и гоњен као његов далеки предак, Свети Јустин Философ, претходник александријске школе богословља, који је због истине пострадао у време цара Марка Аурелија око 165. године. Обојица су храбро износили истину и дизали глас против гоњења, која су се претворила у циљано и потпуно уништавање хришћанске Цркве. Јасно и пред народом, у својим писменима и проповедима, Ава Јустин оптуживао је Броза и тајну комунистичку службу за заверу против благоверног српског народа и Светосавља, као његове онтолошке вертикале. По цену живота протестовао је против затирања свега српског и православног у Титовој држави угледајући се на Христа самог. Ова "христоликост" била је суштина онога што је проповедао својим ученицима, које је увео у монашки чин: Амфилохију, Артемију, Атанасију и Иринеју, од којих су сва четворица постали епископи СПЦ, а пошто су следили његов пример, прозвали су их "јустиновцима", непоколебљивим борцима за веру и истину. Али то је било профано и произвољно етикетирање, које је, видимо, и данас у оптицају. "Писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа", пише о Ава Јустину епископ бачки Иринеј. "Угледајте се на мене као и ја на Христа (I Кор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други... Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити 'јустиновац'. Прво је незаслужени дар Божји, а друго... просто-напросто идеолошки конструкт. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао" што се односи и на другу тројицу следбеника светог Јустина. Али то хоће непријатељи Православља, трпајући их у некакво "тајно друштво", малтене "владу у сенци", која из потаје управља свим црквеним пословима у нашој држави у интересу некаквих мрачних циљева. Нису епископ бачки ни тројица већ упокојених архијереја мете ове серије него Православље у целини, највећа опасност за Запад, на коју хушкају Карл Билт и генерал Бен Хоџис. Епископ Иринеј с правом каже да је све то "знак да неки људи суде о другима по себи", а ти људи су домаћа "дубока држава", оличена у Шолаковим медијима. Као огранак америчке "дубоке државе" (као што је Н1 огранак Си-Ен-Ена) они траже себи противника у сличним конструктима и то је главна одлика свих "нетрпељивости" и "политичких напетости", које без престанка производе. Само што никако не умеју да пронађу прави медијски кључ, нити наслов (што се добро види и овом приликом), а камоли боље саговорнике од насртљивих блогерки, отпадника и шодера јавне речи. БРУТАЛНИ НАПАД НА ПРАВОСЛАВЉЕ: Емисија "Вучић у мантији" о епископу бачком Иринеју у телевизијском серијалу Н1 "Јунаци доба злог" WWW.NOVOSTI.RS У ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији... View full Странице

Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице