Претражи Живе Речи Утехе

ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији Јоване Полић и Сање Лончар, појавила се прексиноћ емисија која је на тапет ставила Његово преосвештенство епископа бачког Иринеја (Буловића) под насловом - "Вучић у мантији" (!). Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте. Агресивни безобразлук (за који немам друге речи) већ је одавно постао заштитни знак овог луксембуршког емитера, који више не бира речи у дневном пљувању по свему што су духовне и друштвене вредности српског народа. Уосталом, изјаснио се 1. марта ове године Савет РЕМ-а и то прилично експлицитно, да је цела ова серија: "изразито ... неповољна и обележена је политичком нетрпељивошћу" те да се "у целини састоји од политичких и моралних дисквалификација, чему је прилагођен и избор саговорника у емисији". Саопштено је да је Савет РЕМ-а прихватио закључке (своје стручне) Службе (да је) "учињено више повреда одредаба које уређују понашање медија".... (и) позвао пружаоце медијских услуга, а то се односи и на Н1, да "не приказују садржаје који воде стварању нетрпељивости, политичких напетости и подела у друштву". Сасвим одмерено и благо упозоравајуће. Али није прошло ни недељу дана, а Н1 је поновио исто, ако не и горе хушкање на поделе у друштву, дискриминацију најбројније вероисповести у држави уз директно вређање високих архијереја СПЦ укључујући и њеног поглавара, Његову светост патријарха Порфирија и тиме већ недопустиво прешао праг толеранције различитих мишљења у јавном дискурсу. Доста је било благих опомена. Као члан Савета регулаторног тела за електронске медије заложићу се првом следећом приликом за строже мере које предвиђају закон и таксативна регулатива електронских медија, нарочито у погледу садржаја којима на Српску православну цркву, која окупља преко 80 одсто становника наше земље, упорно насрће овај инострани емитер. Знам да то једва чекају да ударе у сва своја звона, али закон је једнак за све, па и за оне који већ дуго уображавају да су изнад њега. Сама емисија (Шолак такве своје творевине зове "документарним филмовима", иако су од жанра уметничког документарца ти банални призори далеко као Хиландар од илегалне нудистичке променаде на оближњем Трипитију!) не доноси ама баш ништа изван већ отрцаних и не знам колико пута прежваканих напада на Српску православну цркву. И сам избор учесника не улива никакво поверење. Коло води већ привођена Ана Лалић, блогерка "Аутономије" и чланица руководства Динка Грухоњића, однедавно дописница Нове С из Новог Сада, која за саму себе каже да је "војвођанска аутономашица" (иако је родом од Ваљева). Ово колико да се зна да наводно објективно "истраживачко новинарство" предводе директно и отворено политички ангажовани Чанкови сепаратисти, чија се делатност коси са Уставом и низом позитивних закона, што Лалићева није оклевала да агресивно испољи у више прилика. Одмах до ње ту се нашао и Родољуб Кубат, бивши професор теологије, ваљда да Лалићевој обезбеди какву-такву богословску легитимацију. Кубат је "ударна песница" свих напада на СПЦ откад га је Свети синод одстранио са Теолошког факултета у Београду одузевши му благослов да васпитава младе у духу својих теза о "Теологији бунта" (лист "Данас" га од тада слави као "професора бунта") и низа интрига које пласира у јавности о наводној повезаности врха Цркве са актуелним режимом. Дигла се, наравно, ала и врана "секуларног клера" да Кубата штити од конзервативне Цркве и отпадник се одмах удомио у низу другосрбијанских гласила. Али, "о одлукама Светог синода се не расправља", говорио је епископ Иринеј, на шта је одмах гракнула другосрбијанска котерија на челу са том истом Аном Лалић, иначе стручњаком за црквена питања. То што се о одлукама Светог синода збиља не расправља већ хиљаду година у црквеном животу њу не занима, она само чека прилику да излије сав вишак личног отрова на Православље sui generis. Ја схватам да она кипти од беса кад често виђа епископа Иринеја у достојанственој шетњи око Владичанског двора у Новом Саду и притом не назива "добар дан чаршији на све четири стране", што му узима за тешко зло, али не могу да разумем одакле јој кураж да се меша у канонске тековине православног живота кад о њима поњатија има колико и њени ментори Грухоњић и Чанак? Њен услужни компањон у овој работи, др Кубат, такође је познат по нападима на Његово преосвештенство Иринеја (иако је некад био његов студент и штићеник): замера му што је временом изградио велик ауторитет унутар Цркве и што не оклева да изнесе став (као званични портпарол СПЦ!) о неканонском понашању неких цркава у спору око томоса украјинским расколницима и разним тоновима Критског сабора па све до енергичног сузбијања таквих непочинстава на тлу своје епархије као што је организовање "кобасицијада", "куленијада" и "пихтијада" у време Великог поста пред највећи хришћански празник! Него шта је требало да уради? Да допусти такве глупости и светогрђе у предворју храмова да би над тим сеириле камере Шолакових медија! Цела Србија аплаудирала је овим мерама Преосвештеног, а нарочито оном пароху који им није дозволио приступ у црквену порту, а да притом није изрекао: "Одлази Сатано!". Али, главни "таргет" ове чанковске ујдурме против Србије и Православља био је покушај удара на епископа Иринеја као "последњег јустиновца" у крилу Цркве, што је данас трн у оку свим евроатлантистима, као што је Свети Јустин Ћелијски (1894-1979) био удбашима и титовцима, њиховим очевима (то му сад дође на исто). У доба Броза "Свети Ава" био је прогањан, хапшен и гоњен као његов далеки предак, Свети Јустин Философ, претходник александријске школе богословља, који је због истине пострадао у време цара Марка Аурелија око 165. године. Обојица су храбро износили истину и дизали глас против гоњења, која су се претворила у циљано и потпуно уништавање хришћанске Цркве. Јасно и пред народом, у својим писменима и проповедима, Ава Јустин оптуживао је Броза и тајну комунистичку службу за заверу против благоверног српског народа и Светосавља, као његове онтолошке вертикале. По цену живота протестовао је против затирања свега српског и православног у Титовој држави угледајући се на Христа самог. Ова "христоликост" била је суштина онога што је проповедао својим ученицима, које је увео у монашки чин: Амфилохију, Артемију, Атанасију и Иринеју, од којих су сва четворица постали епископи СПЦ, а пошто су следили његов пример, прозвали су их "јустиновцима", непоколебљивим борцима за веру и истину. Али то је било профано и произвољно етикетирање, које је, видимо, и данас у оптицају. "Писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа", пише о Ава Јустину епископ бачки Иринеј. "Угледајте се на мене као и ја на Христа (I Кор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други... Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити 'јустиновац'. Прво је незаслужени дар Божји, а друго... просто-напросто идеолошки конструкт. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао" што се односи и на другу тројицу следбеника светог Јустина. Али то хоће непријатељи Православља, трпајући их у некакво "тајно друштво", малтене "владу у сенци", која из потаје управља свим црквеним пословима у нашој држави у интересу некаквих мрачних циљева. Нису епископ бачки ни тројица већ упокојених архијереја мете ове серије него Православље у целини, највећа опасност за Запад, на коју хушкају Карл Билт и генерал Бен Хоџис. Епископ Иринеј с правом каже да је све то "знак да неки људи суде о другима по себи", а ти људи су домаћа "дубока држава", оличена у Шолаковим медијима. Као огранак америчке "дубоке државе" (као што је Н1 огранак Си-Ен-Ена) они траже себи противника у сличним конструктима и то је главна одлика свих "нетрпељивости" и "политичких напетости", које без престанка производе. Само што никако не умеју да пронађу прави медијски кључ, нити наслов (што се добро види и овом приликом), а камоли боље саговорнике од насртљивих блогерки, отпадника и шодера јавне речи. БРУТАЛНИ НАПАД НА ПРАВОСЛАВЉЕ: Емисија "Вучић у мантији" о епископу бачком Иринеју у телевизијском серијалу Н1 "Јунаци доба злог" WWW.NOVOSTI.RS У ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији... View full Странице

Све је више уочљива склоност савремених режима, посебно у Црној Гори, а како видимо и Хрватској да прекрајају историју, изврћу историјске чињенице, како би употпунили, или покушали да употпуне празна упоришта на којима почивају њихове идеологије. Најновији брутални фалсификат десио се на хрватској телевизији, гдје у једној документарној серији, у разговору између Јосипа Броза Тита и кардинала Алојзија Степинца, Тито преноси „Дражине“ ријечи, које он никада није наравно изговорио. Заправо то су ријечи усташког вође, и једног од идеолога усташке геноцидне творевине Мила Будака, који је најпознатији по такозваној формули решавња „српског питања у НДХ“ која је гласила: једну трећину убити, једну протјерати, и једну покатоличити и похрватити. Јасна је намјера манипулације и деценијске жеље, да се усташе и четници прикажу као једно те исто, што су наслеђа комунистичке доктрине. Па се тако у једној лаганој форми, ријечи усташког крволока приписују генералу Дражи Михаиловићу. Серије, филмове, квази анализе и нова тумачења историје, постају инструменти манипулације, посебно изражене у Хрватској која покушава чак и од Јасеновца кроз публикације и нову кинематографију представити малтене као радни логор и добротворну установу. Слично се понаша и режим у Црној Гори, која за потребе актуелне идеологије „великог вође“, данас брише оно што је чувала вијековима, еклантантан примјер је серија „Божићни устанак“. Ипак, постоје записи, књиге, историја, која се учи и памти, а наше је да преносимо истине и упућујемо на бесрамне лажи и манипулације попут ове на ХРТ. ОВДЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО https://slobodacg.me/brutalni-falsifikat-na-hrt-rijeci-ustaskog-vodje-mila-budaka-pripisuju-drazi-mihailovicu-video/

Гостујући на државној телевеизији, код свог, са разлогом, омиљеног новинара који, величајући лик и дјело шефа режима никад не пропусти прилику да добро увриједи и Србе у Црној Гори, Мило Ђукановић се, подстакнут и неометан од свог синошњег домаћина, приказао у „свој својој величини“. И шта друго очекивати од поменутог двојца, осим бестидне пљувачине по свему шо је српско, и величања достигнућа безаконе, урушене и осиромашене Црне Горе. Најављујући обрачун „државе“ са СПЦ, попут већине његових сарадника и присталица знатно заинтересованији за имовину цркве него за црквени живот, предсједник Ђукановић је, по ко зна који пут, оцијенио да се Српска православна црква брутално мијеша у политички живот Црне Горе. Мило Ђукановић у "Живој истини"; фото: РТЦГ “Присуствујемо увредљивим ставовима и изајавама, који су увредљиви по Црну Гору, црногорски народ и аутокефалну Црногорску православну цркву. То видим као саставни дио улоге коју СПЦ игра према Црној Гори, а та улога је изазито деструктивна”, истакао је он на првом програму државне телевизије. Послије цркве, на ред је дошла и држава Србија, и српски интелектуалци, као омиљене теме поменутог „веселог“ тандема. “Одређени кругови у Србији, носиоци власти, медијски и СПЦ су се веома трудили да заоштре свој однос према Црној Гори”, рекао је Ђукановић, заборављајући при том срамну улогу Црне Горе, која је у посљедње вријеме вуше пута забола „нож у леђа“ тој истој „проблематичној“ Србији, подржавајући Косово* у напорима да уђе у Унеско и Интерпол. Ђукановић је истакао и да није присталица мјера забране уласка српским интелектуалцима: Бећковићу, Раковићу, Мировићу и Антићу у Црну Гору, јер се тако, „даје значај маргиналцима“. „Ми се за афирмацију нашег идентитета боримо свакодневним вриједним дјелањем наших институција. Шта би значили неки Мировић и Раковић да им није забрањен улаз у Црну Гору? Највећа брига једнога од њих је да ли ће му Црна Гора прихватити посмртне остатке – да ли ми уопште треба да се бавимо тиме“, рекао је Ђукановић. Ослањајући се на ставове изнесене у поменутој емисији, под „свакодневним вриједним дјелањем институција“ Ђукановић свакако подразумијева и мјере „стављања у затвор“ непослушних појединаца који, истиче он, „не смију да блате друга лица, и да одбију да свједоче“. Очигледно, борба шефа режима и његових полтрона за Србима, СПЦ и законима властите државе се захуктава. Не би требало сумњати да ћемо, само ако то буде у њиховој моћи, присуствовати новим бесрамним епизодама Ђукановићеве самовоље и неутољиве жеђи за богаћењем. А сљедећа жртва његових мрачних планова, по свему судећи је – СПЦ у Црној Гори. View full Странице