Претражи Живе Речи Утехе

# Ко се умиљава лаву, често успева да га укроти; а ко угађа телу, само појачава његову свирепост (св. Јован Лествичник). # Како можеш знати да имаш људску душу, када се риташ као магарац, злопамтиш као камила, једеш као медвед, грабљив си као вук, крадеш као лисица, лукав си као змија, бестидан као пас (свети Јован Златоуст). # Зашто смо постали слуге људима? Зато што смо претходно постали слуге стомака, новца, славе – продали смо слободу коју нам је дао Христос; и мада је у Очевом дому много станова, слуга тамо не може да живи (свети Јован Златоуст). # У души делује ум, а у телу природа. Ум обожује душу, а природа доводи до распадања тела. Природа делује у сваком телу, али ум није присутан у свакој души, зато се свака душа и не спасава... (свети Антоније Велики). # Овај живот је живот не само душе, него и тела; јер она (душа) кроз васкрсење бесмртним чини и њега (тело), избављајући га не само од смртности, него и од непрестане смрти – будуће адске муке (свети Григорије Палама). # Света душа је светла светиљка (авва Исаија). # Удаљавање од света је бежање од тела (непопуштање телу) и помишљање на смрт (авва Исаија). # Шта је људска лепота? Кожа која стари, мења се и изумире, кости, жиле и смрад, земља и пепео (свети Макарије Велики). # Потребно је да се тело смири пред душом, а душа покори уму (свети Макарије Велики). # Лепота душе има ту особину, да је и у старости многи воле, јер никада не вене и стално цвета (свети Јован Златоуст). # Не марећи за душу, ми пропаст припремамо и телу. Ко не указује част највреднијем, да би уздигао мање вредно, тај наноси штету како једном тако и другом. Напротив, ко се на потребан начин стара о души, тај ће, чувајући душу, сачувати и читаво тело (свети Јован Златоуст). # Старај се о своме телу као о храму Божијем (авва Исаија). # Као гусле музичару, као чамац кормилару, тако је тело потчињено души (свети Григорије Богослов). # Украшавање тела постоји и код блудница, јер оне се одевају у најдрагоценије, сјајне хаљине, али украшавање душе постоји само код добродетељних (свети Јован Златоуст). # Ако човек не презре своје тело, неће видети светлост Божанства (авва Исаија). # Ако тело не покориш души, оно покорава душу ђаволу. # Двери душе су – чула. Дар Духа даје се по мери, уз напор и уз љубав према Богу, када су чула душе извежбана за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14) (свети Макарије Велики). # Душа је сама по себи много вреднија од целог света и светског царства (свети Макарије Велики). # Живот је рађање душе од Духа (свети Макарије Велики). # Тело без душе је мртво, и душа без Духа мртва је за Царство Божије (свети Макарије Велики). # Земљорадник најпре земљу очисти од трња, а потом сади семе; тако се и душа најпре очишћује од духовне прљавштине, и прима плод (свети Макарије Велики). # Душа може да се противи злу, али без Бога не може да га победи или искорени (свети Макарије Велики). # Не веруј читав свој живот овом пролазном телу, и не уздај се у њега, док не станеш пред Христа (свети Јован Лествичник). # Ко сажаљева тело, у њему не може живети Дух Божији (свети Теофан Затворник). # У мери у којој се гоји тело, душа усахњује (авва Данило). # Не примај семе похоте, које баца сејач ђаво, да не би пожњео балчаке пропасти и погибељи (Древни монашки устави). # Као што је Бог слободан и ствара шта чини шта хоће, тако је слободна и душа (свети Григорије Богослов). # Тело, ако јача, јача на рачун духа; и дух, ако зри, не зри другачије него на рачун истањивања тела. Ни код једнога светога не наилазимо на лагодан живот: сви су живели сурово, ограничавајући, исушујући и кињећи тело (свети Теофан Затворник). # Ко се обмањује надом да ће достићи савршенство у духу без суровог опхођења са телом, тај је налик на онога ко би хтео да носи воду у решету, или да ветар хвата рукама, или да пише слова по води (свети Теофан Затворник). # Неукроћени коњ је веома опасан за јахача; тако је и тело опасно за твоју душу, када није обуздано разумом и уздржањем (свети Димитрије Ростовски). # И у свему другом, не треба излазити изван граница неопходног – о телу се треба старати онолико колико то захтева корист душе, јер неговати и волети своје тело, то представља страст и непознавање узвишене мудрости да човека не чини његов видљиви део (свети Василије Велики). # Као што показујеш велику бригу за тело, тако се постарај и за душу, и одени је (свети Јован Златоуст). # Код животиња сва врлина састоји се у добром стању тела, а код човека – у благородству душе (свети Јован Златоуст). # Људи имају разумну душу, а животиње чулну (свети Јован Златоуст). извор

# Чувај се човече, преузми власт над својим језиком и не умножавај речи, да не би умножио грехове (свети Антоније Велики). # Безмолвије је одсецање сваког зла (свети Макарије Велики). # Обуздавање језика показује мудрог човека. Ко попушта узду језика, показује да је далеко од врлине (авва Исаија). # Језик треба свезати. Јер то је точак који углавном покрећу адска испарења (Јак. 3,6) (свети Теофан Затворник). # Избегавај много приче, правдајући се пословима (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Ко хоће да свагда буде са Господом, нека се на сваки начин чува од повода за грехе (авва Исаија). # Истински слуга Божији се чува не само грешних дела, него – и речи (свети Игњатије Брјанчанинов). # Онај ко разумно ћути, мисли да је недостојан да говори (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Чување језика не само да тера ум да се подигне ка Господу, него и јавним делима, која се чине помоћу тела, тајно пружа велику снагу за њихово обављање, а просвећује такође и у тајном делању, као што су говорили оци, јер чување уста тера савест да се подигне ка Богу, уколико неко сачува ћутање уз познање (свети Исак Сиријац). # Кратак пут ка задобијању врлина за почетнике је ћутање уста, и затварањем очију и ушију (свети Никита Ститат). # Не раслабљуј се беседама, јер оне ти не допуштају да узнапредујеш у Богу (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Пази на језик; јер он често износи напоље оно што би боље било да се прећути (свети Нил Синајски). # Ништа тако не чини срце скрушеним и душу смиреном као разумна усамљеност и ћутање (свети Григорије Синаит). # Чувајте своја уста чистима, говорећи увек само оно што је угодно Богу. Не допуштајте ни ласкања, ни неправедне прекоре. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф. 4,29) (свети Теодор Студит). # Када се врата купатила често отварају, топлота брзо излази напоље. Тако и душа, кад неко много прича, макар и говори све добро, испушта своје сећање на врата речи (блажени Дијадох). # Зла реч и добре чини злима, а реч добра и зле чини добрима (свети Макарије Велики). # Нема ничег разорнијег од празнословља и штетнијег од неуздржаног језика, и ништа тако силно не квари и не уништава душевно богатство (свети Филотеј Синајски). # Ако почнеш разговор па схватиш да је грешан, пресеци га речима: не, о томе нећемо разговарати, или мало поћути па реци: заборавио сам о чему смо причали – па пређи на другу тему... (свети Варсануфије Велики и Јован). # Безмолвије је узрок и помагач целомудрености; пост гаси распаљеност тела; а скрушеност срца је непријатељ лукавих и хладних помисли (свети Јован Лествичник). # Безмолвије љуби онај, ко није привезан за свет. Све људе љуби онај, ко не љуби ништа сујетно. Љубав и уздржање чувају ум бестрасним и у односу на ствари и у односу на помисли о њима... (свети Максим Исповедник). # Боље је непромишљено бацити камен, него реч. Према свима буди онакав, каквима би друге желео да видиш према себи (свети Нил Синајски). # Од много спавања срце огрубљује, док бдења изоштравају ум. Но, боље је спавати него проводити време у празнословљу (авва Евагрије). # Разумно ћути, разумно говори (авва Исаија). # Пре но што почнеш да говориш, размисли о ономе што ћеш рећи (авва Исаија). # Не хвали се својим разумом. Више од свих других зна онај ко говори: ништа не знам (авва Исаија). # Мудрост није у томе да се говори, него у томе да се зна време када треба говорити (авва Исаија). # Многоговорљивост је капија оговарања (свети Јован Лествичник). # Коме је срце испуњено страстима, њему страсти покрећу и језик. Чак и ако почне да говори о духовним стварима, расуђиваће под утицајем страсти. Мудар примећује таквог човека приликом првог сусрет, и чист осећа његов смрад (свети Исак Сиријац). # Многоговорљивост је престо таштине (свети Јован Лествичник). # Ко је спознао сопствена прегрешења, тај уздржава свој језик (свети Јован Лествичник). # Чуо си нешто – не препричавај другоме. А ако сачуваш уши, твој језик неће погрешити (авва Исаија). # Не спорите се ни о чему (авва Исаија). # Многоговорљивост рађа униније и отупелост ума (авва Исаија). # Нека се твој ум непрестано труди у богомислију, а језик уздржавај од греха и сазерцавај (свети Григорије Богослов). # Док је душа узнемирена, ћути; најпре укроти њене покрете, па онда говори и делуј (свети Теофан Затворник). # Тело се храни јелима, а душа – речју (свети Григорије Богослов). # Ми смо дужни да речи штедимо више него новац и да не верујемо свима без размишљања. Ако обуздаш језик и научиш га да ходи исправно, он ће бити као царски коњ, кога јаше цар; а ако га оставиш необузданим, носиће ђавола и демоне (свети Јован Златоуст). # Неки су веома пробирљиви када се ради о храни, и одређена јела неће ни да окусе, али нису тако пробирљиви и опрезни када су у питању речи које излазе из њихових уста (блажени Августин). # Изговорена реч не може да се повуче: ти си њен господар док је не изговориш, а после тога, она је твој господар. # Где је много речи, тамо је, обично, много грехова. # Од стомакоугађања се рађа метеж помисли, а од многоговорљивости и непристојних разговора – одсуство мисли и помраченост ума (свети Исак Сиријац). # Немој много да говориш: мудри не говоре много. Ако говориш много, не можеш да не сагрешиш. Треба да се трудимо да говоримо кратко, и то само онда, када приметимо да је ћутање бескорисно. Али ни тада не говори оно што не знаш. # Боље је учити се, него не знајући учити (свети Григорије Богослов). # Ако неко себе исцрпљује подвизима и постом, а језик не обуздава, неће се избавити од страсти (свети Варсануфије Велики и Јован). # Када на један тас ваге ставиш сва дела свога живота, а на други ћутање, наћи ћеш да оно претеже (свети Исак Сиријац). # Не оклевај када треба да чујеш добар савет и корисну поуку, али не жури да сам дајеш савете и поуке. Буди брз да слушаш, а спор да одговориш (Сир. 5,13). # Сине мој, клони се празнословља, да се Дух Божији не удаљи од тебе. Више ћути (свети Антоније Велики). # Ћутање помаже безмолвију, а у безмолвију се чула покоравају души (свети Исак Сиријац). # Ћутање је тајна будућег века, а речи оруђе овог света (свети Исак Сиријац). # Нека твоје речи буду одморене, како би биле корисне онима који их чују (свети Антоније Велики). # Свети људи и говоре најчешће о светим предметима. # Када су чула закључана безмолвијем, онда познајеш природне помисли душе, и какве ризнице она има скривене у себи (свети Исак Сиријац). # Речи неразумног човека су таласи који бучно запљускују морске обале, али не напајају биље које тамо расте (свети Григорије Богослов). # У ћутању се угледај на Господа, када није одговарао Ироду (свети Антоније Велики). # Кад паметан човек хоће нешто да каже, он најпре поразмисли о томе у себи, па тек онда прозбори; а глуп човек напротив прво прича, па тек после размишља о ономе што је рекао. # Мудар човек много размишља пре но што говори, тачније: шта, коме, где и када треба да каже! (свети Амвросије Медиолански) # Уздржавање језика обележје је мудрог човека (авва Исаија). # Бој се празнословља, као што се бојиш грабљивих звери и птица грабљивица: попут њих, оно уништава напоре светог живота.# Врт без ограде бива изгажен и опустошен: и ко не чува своја уста, погубиће плодове (подвига) (свети Јефрем Сиријац). # Облак заклања сунце; а многоговорљивост помрачује душу која је почела да се просвећује молитвеним сазерцањем (свети Исак Сиријац). # Једнако су лоши – и рђав живот и рђаве речи. Ако имаш једно, имаћеш и друго (свети Григорије Богослов). # Да говори о добру, то је прикладно и за онога ко не чини добро, како би, постидевши се речи, почео да дела (свети Нил Синајски). # Боље је сто пута пасти ногама, него једном језиком (свети Тихон Задонски). # Авва Арсеније је за себе причао: «После разговора често сам се кајао, а после ћутања никада». # Ако се будеш држао ћутања, свуда ћеш пронаћи спокојство, ма где живео (авва Пимен). # Молитвено тиховање је почетак очишћења душе (свети Василије Велики). # Да би човек научио да добро и непогрешиво говори, најпре треба да се научи ћутању (схимонах Зосима). # Ко не уме да ћути, тај не уме ни да говори. # Учи се да говориш мало са људима, а много са собом и са Богом. извор

# Плачеш зато што те је умрли оставио, а не помишљаш на оне које је нашао (свети Фотије патријарх Константинопољски). # Зар то није чудно? Кад удајеш ћерку, не сматраш за несрећу ако муж са њом одлази у далеку земљу и тамо живи срећно; јер се туга због раздвајања разблажује вестима о њиховој срећи; а овде, када твог сродника не узима човек, него Сам Господ, ти патиш и тугујеш! (свети Јован Златоуст) # Немој да мислиш о томе како се умрли више никада неће вратити у твој дом, него да ћеш се и ти сам ускоро преселити код њега. # Црква се састоји из свог земаљског и небеског дела (свети Јован Шангајски). # Свако од нас, ко хоће да покаже своју љубав према упокојенима и да им стварно помогне, најбоље то може да учини кроз молитву за њих, нарочито помињањем на Литургији, где се честице извађене за живе и упокојене спуштају у Крв Господњу са речима: «Опери, Господе, грехе овде поменутих Крвљу Твојом часном, молитвама светих Твојих (свети Јован Шангајски) # Ми који остајемо плачемо за онима који су отишли, а њима је одмах лакше: то стање је пријатније. Они који су обамирали и потом се враћали у тело, налазили су да је оно врло неудобно обитавалиште. Њима је тамо боље, а ми се кидамо, као да их је каква несрећа задесила (свети Теофан Затворник). # Мртав говори живоме: јуче ја, а данас ти (Сир. 38,22). # Не плачи над умрлим, јер то је наш заједнички пут; и блажен је онај ко (беспрекорно) стигне до краја (свети Нил Синајски). # Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благодатно њихово помињање. Многи који су умрли са покајањем, али нису успели да то пројаве за живота, ослобађани су од мука и добијали упокојење (свети Јован Шангајски). # Ако те притиска туга за добрим и љубљеним покојником, реци себи: наше живљење је на небесима (Фил. 3,20). # Љубав духовно сједињује и оне који су раздељени местом и временом. # Помињање треба да буде не само спољашње, него и духовно. Немојте мислити да је у делу помињања довољно да се по окончању службе за помен добије телесна утеха. Ако је неко од вас заплакао, ако се умилио, ако се скрушио срцем – тај је успео да обави добар помен покојнику (свети Теодор Студит). # Рођаци и ближњи упокојених! Чините за њих оно што им је потребно и што сте у стању да учините. Немојте трошити средства на спољашње украшавање сандука и гроба, него на помоћ онима којима је потребно, у спомен блиских покојника, и на цркве у којима се узносе молитве за њих (свети Јован Шангајски). # Не треба толико плакати због умрлих, колико се треба молити за њих. извор

# Смрт није ништа друго, него дуготрајан сан (свети Јован Златоуст). # Сан је слика смрти, а буђење – васкрсења. # Као што се онај ко заспи ујутро буди са обновљеном силом за живот, тако се онај ко је уснуо телесном смрћу буди у дан свеопштег Васкрсења у нови, бесмртни живот (свети Филарет митрополит Московски). # Шта су наши гробови? Њива Божија, где се бацају тела, као семе из кога ће на нама непознати начин једном израсти ново, бесмртно тело, баш попут малог семена које иструли и из кога чудесно никне лепи клас (1. Кор. 15,35-38). # Зар Бог, који нас је створио из небића, не може опет да нас подигне, када већ имамо биће и када смо оборени (свети Кирил Јерусалимски). # За Бога је мање важно обнављање онога што је било, него стварање онога чега није било (свети Григорије Двојеслов). # Ко хоће да поново сазида оронулу кућу, најпре изводи оне који живе у њој, па је руши и изнова подиже у бољем облику. Њени станари не тугују због тога, него се радују, јер не обраћају пажњу на видљиво рушење, него замишљају будуће здање које се још не види. Тако чини и Бог: Он разара наше тело и прво изводи душу која у њему живи, као из какве куће, да би га потом подигао у бољем облику и изнова увео душу, са већом славом. Дакле, не обраћајмо пажњу на рушење, него на будућу славу (свети Јован Златоуст). # Ми смо у крштењу васкрсли првим Васкрсењем кроз отпуштење грехова, а друго Васкрсење је – Васкрсење тела. Прво Васкрсење је много важније од другог, то јест важније је избавити се од грехова и живети, и онда чекати Васкрсење тела (свети Јован Златоуст). # Стварање је недокучивије од васкрсења, јер није једно те исто – упалити угашену свећу, или произвести ватру која никада није постојала; није једно те исто обновити разрушени дом, или сазидати онај који дотле уопште није постојао. Овде постоји, у крајњој линији, готов материјал, а тамо није било ни материјала (свети Јован Златоуст). # Ниједна честица нашег тела, ма како расејана била, макар наша тела потпуно иструлила, макар била спаљена, неће пропасти за Бога. Те честице прелазе у оне елементе из којих су узете руком Сведржитеља (блажени Августин). # Постоји рођење: 1) телесно; 2) рођење кроз крштење; 3) рођење кроз Васкрсење (свети Григорије Богослов). извор

# Заборављање будућег живота води ка заборављању свих врлина и обавеза, и претвара човека у стоку или звер (свети Филарет митрополит Московски). # Између садашње и будуће славе иста је разлика као између сновиђења и стварности (свети Јован Златоуст). # Тело је творевина Божија, а труљење и смрт су уведени грехом; ако благодат укине труљење и смрт, дарује нам се тело небеско, вечно (свети Јован Златоуст). # Колико је сунчана светлост боља од светлости светиљке, толико је, или још много више, будуће боље од садашњег (свети Јован Златоуст). # Овде немојмо тражити спокојство, како бисмо га пронашли тамо, на небу (свети Јован Златоуст). # Пред вечношћу су једнако неприметни и један тренутак, и читав ток времена. Шта значи тренутак лишавања, за којим следи вечно поседовање блага; тренутак страдања, који је припрема за вечну сладост; тренутак подвига ради врлине, коју очекују вечне награде и слава? (свети Филарет митрополит Московски). # У дворовима праведних нема плача ни уздисања, него непрестано појање, хвале и вечна радост (свети Јефрем Сиријац). # У пристаништу смрти праведници налазе мир од исцрпљујућих страдања, а смрт их узводи ка обећањима вишњег Царства (свети Јефрем Сиријац). # Праведнима Творац дарује бесконачни живот и вечну слободу (свети Јефрем Сиријац). # На земљи тела светих служе као извор исцељења и чудеса; а колико ће пута већа бити она слава у коју ће се они обући у дан Васкрсења (свети Јефрем Сиријац). # Блаженство праведних је неисцрпно (свети Јефрем Сиријац). # Блажени праведни који су себи на небесима припремили вечно благо (свети Јефрем Сиријац). # Савршени ће се обрадовати у Царству небеском, придружиће се зборовима анђела, чуће радосни глас трубе и уз победне песме обориће смрт (свети Јефрем Сиријац). # Рајске двери ће се саме од себе отворити за праведнике, чим им се приближе; Херувим који их чува дочекаће праведнике са почастима, ударајући у струне инструмента (свети Јефрем Сиријац). # Праведници ће угледати Женика, Који ће се појавити и доћи са истока; Он ће им дати крила, како би могли брзо да лете ваздухом и да му се поклоне (свети Јефрем Сиријац). # Проћи ће праведници кроз огњену реку и огањ ће бити миран (свети Јефрем Сиријац). # Праведници ће о Васкрсењу откривена лица стати пред Сина Благога. И као што су они исповедали име Његово, тако ће Он исповедити њих пред Оцем Својим (свети Јефрем Сиријац). # Праведници умрли са надом на Христа наследиће живот и Царство, у Едему ће се прославити због напора својих (свети Јефрем Сиријац). # Христос ће сабрати праведнике у пристаниште Живота и вечну радост, како би се тамо обрадовали и насладили највећим блаженством са бесмртним Жеником у рају сладости, у двору небеском (свети Јефрем Сиријац). # Радују се праведници што су њихова страдања прошла, што су њихове патње биле привремене и пост као сан, после кога као да се буде и проналазе рај и трпезу Царства припремљену пред њима (свети Јефрем Сиријац). # Обитавалиште светих, то је светла, славна и величанствена висина. Свето Писмо је назива Едемом, јер је на њој врх сваког блаженства (свети Јефрем Сиријац). # Блажен је онај ко се удостоји раја, по праведности или по благости, по напорима или по милосрђу (свети Јефрем Сиријац). # Они који се подвизавају у бдењу и посту, насладиће се утехом, напасаће се на рајским пашњацима радости (свети Јефрем Сиријац). # Рајска красота је незамислива, тим пре одушевљава лепота духа (свети Јефрем Сиријац). # Блажен је онај ко се удостоји да види светлу ризу светих (свети Јефрем Сиријац). # Блажен је онај ко се труди да има удео са светима (свети Јефрем Сиријац). # Ко љуби свете, тај је у Едему (свети Јефрем Сиријац). # Међу становницима раја нема гнева, јер су слободни од раздражљивости; не повређују један другог и не гаје непријатељство у себи, јер су слободни од сваке зависти (свети Јефрем Сиријац). # Пред оним ко је пружао руку да би давао сиромасима, само од себе нагињаће се плодови рајског дрвећа (свети Јефрем Сиријац). # Праведници постају сити без хране и напојени без пића (свети Јефрем Сиријац). # Праведници (у рају) не осећају оптерећеност окружени радостима, него се непрестано без презасићености напајају њима (свети Јефрем Сиријац). # На збор оних који сазерцавају, изливају се потоци блаженства и благодат од Оца преко Јединородног Његовог Сина, и стално се наслађују сазерцањем (свети Јефрем Сиријац). # Ризе праведних су – светлост; њихова су лица – сијање. У устима је њиховим – источник мудрости, у мислима – мир, у познању – истина, у истраживањима – страх, у славословљима – љубав (свети Јефрем Сиријац). # Не може се једним оком гледати на небо, а другим на земљу. # Не надај се узалуд да ћеш задобити небо, ако не живиш достојно неба. # Земља је расадник и школа за небо; зато треба да се обучавамо макар неким зачецима онога што чине на небу, како нас оно после земаљског живота не би одбацило као неспособне (свети Филарет митрополит Московски). # Умом стално живи у Царству Небеском и брзо ћеш наследити то Царство (авва Иперехије). # Ко не тугује и не уздише као страник на земљи, тај неће бити грађанин неба (блажени Августин). # Ходи по земљи, а живот нека ти буде на небесима. # У ад се може доспети, или пасти, чак и ако то не желиш, или не размишљаш о томе, док се на небо не може узићи када то нећеш и када не мислиш о томе (свети Филарет митрополит Московски). # Сећај се Царства Небеског, да би те сећање на њега мало-помало надахњивало (да га задобијаш) (авва Исаија). # Чешће помишљај на лепоту небеских блага, па у тебе неће ући никаква љубав према земљи и земаљским насладама (свети Нил Синајски). # Ко жели велико, тај не мари за мало, и ко тражи вечно блаженство, тај не брине ни о чему пролазном (свети Тихон Задонски). # Сам је себи убица, онај ко себе чини недостојним вечног живота. # Они који верују у Васкрсење из мртвих не треба да тугују због упокојених. # У будућем веку очекује нас живот анђеоски и слободан од сваке потребе (свети Василије Велики). извор

# Сиромаштво уз побожност служи као најпоузданије средство за очување смирења (свети Григорије Богослов). # Што мање желимо, то више поседујемо. # Није богат онај ко има много, него онај ко је и малим задовољан. # Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија). # Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности. # Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (свети Јован Златоуст). # Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (свети Јован Златоуст). # Не презири сиромаштво када га срећеш код других; не плаши га се ако тебе хоће да посети; не стиди га се, ако се већ настанило код тебе (свети Филарет митрополит Московски). # Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (свети Димитрије Ростовски). # Богатима су потребни војници и слуге, а сиромашноме није потребан ни сам цар (свети Јован Златоуст). # Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (свети Антоније Велики). # Са Тобом, Владико, ми смо у немоћи – силни, у сиромаштву – богати, и у свакој невољи се радујемо (свети Симеон Нови Богослов). # Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства. # Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега». # Благостање може бити опасније од сиромаштва, а сиромаштво спасоносније од благостања. Не завиди благостању и не клони духом у сиромаштву (свети Филарет митрополит Московски). # Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (свети Тихон Задонски). # Оставите тугу због онога што немате и научите да благодарите на ономе што имате (свети Василије Велики). # Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (свети Јован Златоуст). # Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (свети Јован Златоуст). # Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (свети Исидор Пелусиот). # Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (свети Василије Велики). # Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (свети Исак Сиријац). # Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (свети Василије Велики). извор

# Шта је кротост? Тихо расположење духа, сједињено са опрезношћу да никога не раздражимо и да се ничим не раздражимо (Велики хришћански Катихизис). # Ако те нападне гнев, пожури да га отераш што даље од себе, па ћеш се радовати у све дане живота свога (свети Антоније Велики). # Како треба обуздавати гнев? Почетак обуздавања гнева је – не говорити док траје гневна раздраженост... Натерати себе на ћутање, значи привући благодат Божију себи у помоћ (авва Зосима). # Гнев заустављају великодушност и незлобивост, а уништавају га љубав и саосећање (снисхођење). Коме је дато знање, дата му је светлост ума. Али ко га добије, па га обесчасти, тај ће угледати таму (авва Таласије). # ...Како достићи то, да се не гневимо када нас други понижавају и клевећу? Ко у срцу своме сматра себе најништавнијим, тога никакво понижење неће узнемирити, и ако понизиш себе имаћеш мир... На сваки начин труди се да ћутиш док се твоје срце не укроти непрестаном молитвом. А онда замоли опроштај од онога ко те је увредио (авва Зосима). # Кротост је претеча смиреноумља, као што светлост зоре претходи изласку сунца; она је мајка љубави, темељ расуђивања (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Кротост је непроменљиво стање духа, истоветно у понижењу и у почасти. Кротост се састоји у томе да се без узбуђења, искрено молимо за онога ко нас вређа (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Ако не можеш да останеш негневљив, прекори себе када се разгневиш, покај се пред Богом и пред оним ко је чуо од тебе неку злу речи или пострадао. Јер ко се каје у зачецима греха, тај неће доћи до његовог краја: и ко не тугује због малих грехова, тај ће кроз њих пасти и у велике (свети Григорије Палама). # Ко мрзи понижења – мрзи смирење; и ко избегава оне што му наносе бол – бежи од кротости (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Сваког хришћанина треба исто да посматрамо, и да мислимо да у свакоме од њих живи Христос, те да према њему будемо тако расположени, да будемо спремни и душу своју да положимо за њега. Никако не треба да говоримо или мислимо да је неко зао, него да све видимо као добре, како је речено. Чак и када видиш да су некога опхрвале страсти, немој да мрзиш брата, него страсти које га нападају. А када видиш да над неким господаре похота и зле навике, имај према њему још више саосећања, како не би и сам био искушан попут њега, јер си променљив и налазиш под утицајем променљиве материје (свети Симеон Нови Богослов). # Четири врлине ограђују душу: милосрђе, кротост, великодушност и заборављање увреда (авва Исаија). # Нема веће победе, него победити свој гнев и негодовање (свети Тихон Задонски). # Труди се да у срцу имаш незлобивост, а у телу – чистоту; јер те две особине чине те храмом Божијим (свети Нил Синајски). # Покајање и смирење подижу душу. А милостиња и кротост јој дају снагу (авва Евагрије). # Нека гнев буде поражен милошћу, нека праштање укине освету. Јер наш Бог нам је тако обећао Своју милост, да само онај може бити уверен у то да ће му греси бити опроштени, ко их и сам опрости другима (свети Лав папа Римски). # Кроти гнев; јер када преврши меру, он постаје отац помаме (свети Нил Синајски). # Кротост својим узама свезује гнев (свети авва Доротеј и Јован лествичник). # Веруј да све што добијеш, добијаш од Бога (авва Исаија). # Треба чувати мир и не спорити се, јер свако дело је једна осмина онога што се тражи, док чување душевног мира, чак и уколико се то дело не испуни, чини седам осмина (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Страх Божији помаже да се сатре гордост, а смирење душу узводи у доброту (свети Симеон Нови Богослов). # Ко је незлобив, тај је савршен и богосличан. Он је испуњен радошћу и представља почивалиште Духа Божијег (свети Антоније Велики). # Гневом се треба наоружати само против демона (свети Филотеј Синајски). # Безгневље је чежња за понижењима, исто онако незасита као што је код сујетних људи незасита тежња за похвалама (свети Јован Лествичник). # Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено; средина је ћутање мисли при тананом узнемирењу душе; а врхунац – непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови (свети Јован Лествичник). # Ако се обележје најдубље кротости састоји у томе да и у присуству онога ко нас изазива сачувамо спокојство срца и залог љубави према њему, онда се, без сумње, крајњи степен гневљивости показује тако, што човек када је сам са собом, речима и покретима тела као да се свађа и бесни на онога ко га је увредио (свети Јован Лествичник). # Сав гнев усмеравај на ђавола – он је твој једини непомирљиви непријатељ; а човек, ма шта чинио, увек је наш друг и брат (свети Јован Златоуст). # Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас као гневљивост (свети Јован Лествичник). # Пријатан призор пружа – спокојно море; али још је пријатније – мирно стање духа (свети Нил Синајски). # Где је мир, тамо је и Бог мира. # Где су злоба и гнев, ту се не спушта Дух кротости (свети Јован Златоуст). # Истреби две мисли у себи: не сматрај да заслужујеш било шта велико, и не мисли да је неко други мање вредан од тебе. У том случају, они који нас понижавају никада нас неће разгневити (свети Василије Велики). # Само Богу припада власт да оправдава и осуђује, пошто Он познаје расположење душе сваког човека, његову снагу, стремљења и дарове, као и телесну грађу и способности (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Ко се увреди када о њему говоре лоше, тај својим поступком показује да је свестан оправданости онога што је о њему речено; а ко се смеје, исправља код присутних свако подозрење у односу на себе (свети Јован Златоуст). # Када те клевећу, види да ниси учинио нешто чиме си заслужио клевету. А ако ништа ниси учинио, онда клевету сматрај за дим који ишчезава (свети Нил Синајски). # Ми не треба да тугујемо онда када чујемо клевету о себи, него онда када је она оправдана (свети Јован Златоуст). # Ни у ком случају не инсистирај да буде по твојој вољи, јер се од тога рађа гнев (свети Варсануфије и Јован). # Гневна реч и добре чини лошима, док је кротка реч од користи свима (Древни Патерик). # Боље је осмехом пресећи раздраженост, него се неукротиво гневити (свети Јефрем Сиријац). # У природи човека је да се гневи, али у природи хришћанина је да гуши гнев (блажени Јероним). # Када осетиш у себи наилазак силног гнева, потруди се да оћутиш. А да би ти и само ћутање донело више користи, у мислима се обраћај Богу и истовремено изговарај у себи неке кратке молитве, на пример Исусову, или друге. # Када се ум покори Богу, срце се покорава уму. У томе се састоји кротост. Шта је то кротост? Кротост је смирена преданост Богу, сједињена са вером, осењена Божанском благодаћу (свети Игњатије Брјанчанинов). # Кад се у твоме срцу распали непријатељство према коме, тад свим срцем поверуј да оно представља дело ђавола који делује у твоме срцу: замрзи и њега и његов пород, па ће те оставити (свети Јован Кронштатски). # Кад видиш да се неко љути на тебе, немој да његову љутњу сматраш за директно његово дело; не, он је само страдално оруђе свезлобног ђавола, још није у потпуности спознао његове лажи и допустио је да буде обманут (свети Јован Кронштатски). # Треба се од срца молити Богу за све људе подвргнуте страстима: у њима делује ђаво (свети Јован Кронштатски). # Зло и недостаци, исправљају се добротом, благонаклоношћу, кротошћу, смирењем, трпљењем. Себе сматрај за најгорег међу онима који ти се чине грешни, или су заиста грешни; сматрај да си гори и нижи од свих... (свети Јован Кронштатски). # За горепоменуте (душевне) мане – мислим на гнев, свадљивост, насилништво – добар лек може да буде кротост, ако је истинска, која се рађа од духовне скромности по Богу и страха Господњег, и која се не пројављује кроз спољашње, претерано, телесно унижење, него кроз унутрашње понижавајуће мишљење о себи («О дужностима парохијских свештеника»). # Нема никаквог основа за хришћанина да у срцу гаји непријатељство према било коме; непријатељство као непријатељство дело је ђавола; хришћанин је дужан да у срцу има само љубав; а пошто љубав не мисли зло, ни о другима никако не треба мислити зло (свети Јован Кронштатски). извор

# Штедите један другога, да би вас поштедео Господ (свети Антоније Велики). # Злопамтити и молити се, то је исто што и сејати у море и очекивати жетву (свети Исак Сиријац). # Где нема мира, тамо нема Бога (авва Исаија). # Ко може да са радошћу поднесе увреду, тај је примио утеху од Бога (свети Исак Сиријац). # Ако злопамтиш некоме, моли се за њега, па ћеш молитвом одагнати тугу због сећања на зло које ти је учинио и зауставићеш страсне покрете (свети Максим Исповедник). # Грех мрзи, а брата жали; уразумљуј га и моли се за њега пред Вишњим, који нас све види, испитује срца наша и оно што је у нама (свети Јован Кронштатски). # Када нам чине добро, захвалност налаже да се тога сећамо; а када чине зло, љубав нас подстиче да то заборавимо (свети Амвросије Милански). # Труди се колико можеш да љубиш сваког човека. Ако то још не можеш, онда макар никога немој да мрзиш. Но, ни то нећеш бити у стању да учиниш ако не презреш све земаљско (свети Максим Исповедник). # Очишћуј ум твој од гнева, злопамћења и срамних помисли, па ћеш тада моћи да препознаш да се Христос уселио у тебе (свети Максим Исповедник). # Дух свети учи да се непријатељи љубе тако, да их душа жали као рођену децу (старац Силуан Атонски). # Ко враћа зло за зло, тај је далеко од истинског покајања. Ко је поробљен славољубљем и уплео се у светске послове, тај не може да од срца плаче због својих грехова (авва Исаија). # Онај ко се удостојио светог познања не треба да се суди било са ким, јер је правда власти овога света испод правде Божије (блажени Дијадох). # Ако те брат увреди, уведи га у свој дом и не буди лењ да одеш код њега, те једи са њим хлеб твој. Чинећи тако, избавићеш душу своју и неће бити спотицања за време молитве (авва Евагрије). # Сунце нека не зађе у гневу нашем, него праштајмо све дужницима и утврдимо љубав, јер она покрива мноштво грехова (свети Јефрем Сиријац). #...Може се и без љубави не узвраћати злом на зло, према заповести. Но, није тако лако узвраћати добром на зло, не приморавајући се на то, јер чинити добро са наклоношћу према онима који нас мрзе својствено је само духовно савршеној љубави (свети Максим Исповедник). # Ко се моли за непријатеље, тај се неће сећати зла, и ко пази на језик, неће увредити ближњег (авва Евагрије). # Ако негодујеш када будеш изложен погрдама, онда не знаш за истинско покајање (авва Исаија). # Добро дело је претрпети насиље од оних који хоће да нам учине неправду и молити се за њих, како би им ради њиховог покајања, а не због враћања онога што су нам узели, био опроштен грех зеленаштва. То од нас тражи правда Божија (блажени Дијадох). # Ако те ко неправедно прекори за какав грех, смири се и добићеш венац (свети Антоније Велики). # Врлини праштања увреда препрека су две страсти – сујета и сластољубље (свети Марко Подвижник). # Онај ко се моли за непријатеља неће злопамтити. «Боже, помози брату моме и мени ради молитава његових» (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Искоренити зло и грех није твоје дело, него Божије, јер без Исуса немогуће је спасити се (свети Макарије Велики). # Дакле, не нападај онога ко лежи, него га жали. Ако испуњаваш заповест о љубави према непријатељима живећеш са Богом, а ако је оставиш, са цариницима (свети Јован Златоуст). # Од суза потиче то, да неко љуби своје непријатеље и моли Бога за њих, радује се у искушењима и хвали се невољама, на туђе грехе гледа као на сопствене и плаче због њих, спреман да положи живот за своју браћу (свети Симеон Нови Богослов). # Кад будеш изложен клевети, ћути. Сам никога не вређај, а када те други вређају, трпи (Древни монашки устави). # Немогуће спасити се другачије, него кроз ближњег – «праштајте и биће вам опроштено», то је испуњење закона (свети Макарије Велики). # Доброчинства записуј на металу, а увреде – на води (свети Исидор Пелусиот). # Бог нам је заповедио непријатељство само према змији (Пост. 3,15) – према човекоубици ђаволу. # Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику? Онакво какво нам је Господ заповедио када је рекао: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17) (Древни монашки устави). # Кад чиниш добро непријатељу, себи чиниш добро; а свако ће примити према својим делима (свети Варсануфије Велики и Јован). # Када из саосећања чине добро злима, често се догађа да смекшају њихово срце и врате их на пут добра (Древни монашки устави). # Људи су пре слаби него зли. # Благодари ономе ко те вређа, па ћеш Бога имати за пријатеља (свети Антоније Велики). # Срце које прашта, када се присећа читаве творевине – људи, птица, демона, због сваког створења лије сузе, и моли се за непријатеље, да би били помиловани (свети Исак Сиријац). # Љуби непријатеље и полажи душу своју за пријатеље (свети Василије Велики). # Хришћанска победа не састоји се у освети, него у кротости и трпљењу (свети Тихон Задонски). # Чим увреда распали твоје срце, сети се Христа и Његових рана – размисли колико је то што ти трпиш мало важно у поређењу са Владикиним страдањима: тако ћеш као водом угасити своју патњу (свети Григорије Богослов). # Буди спреман да трпиш више него што би онај ко те вређа хтео. # Боља је туга онога ко трпи неправду, него радост онога ко неправду чини (блажени Августин). # Није оштећен онај ко трпи зло, него онај ко га чини (свети Јован Златоуст). # Не буди злопамтило, ако нећеш да увредиш самога себе (свети Јован Златоуст). # Ко се свети сам за себе, тај као да осуђује Бога због недостатка правичности (свети Марко Подвижник). # Када се светиш ближњем за увреду, Бог му се не свети; а када прашташ, онда се Бог или свети њему, или теби прашта грехе (свети Јован Златоуст). # Постоји много облика милосрђа, посредством којих можемо да добијемо од Бога опроштај својих грехова, али најважнији је – праштати непријатељима (блажени Августин). # Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би и Бог био снисходљив према нама (свети Јован Златоуст). # Не гаји непријатељство ни према коме; иначе твоја молитва неће бити угодна Богу (авва Исаија). # Ни поста ни празника не може бити тамо где владају непријатељство и злоба. # Ко живи у раздору за хришћанима, тај не може да буде у јединству са Христом (блажени Августин). # Смирењем и друге можемо да научимо смирењу; гордошћу не можемо да смиримо горде (свети Филарет митрополит Московски). # Хоћете да избегнете непријатеље? Љубите свога непријатеља. Таква је сила љубави (влажени Августин). # Ако опростиш непријатељу, можеш га учинити својим другом. # Твој непријатељ је – твој лекар. # Увреде које неоправдано трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за опроштај грехова, или за награду коју добијамо (свети Јован Златоуст). # Када претрпиш било какво понижење од људи, сматрај да ти је послано од Бога на спасење (свети Филарет митрополит Московски). # Боље је ћутке поднети увреду, него победити одговором (свети Григорије Двојеслов). # Давид је већу победу однео када је поштедео Саула, него када је оборио Голијата (свети Јован Златоуст). # У свету нема ничег што би више заслуживало дивљење од љубави према непријатељима (блажени Августин). # Боље је да те грде, него да грдиш; да те бију, него да бијеш; да трпиш увреду, него да вређаш (свети Василије Велики). # Воли непријатеље своје и постаћеш пријатељ Божији. извор

# Као мољац одећи и црв дрвету, тако туга штети срцу човековом (свети Јован Касијан). # Чувај се туге, јер она може да те омете у спокојном подношењу понижења и у томе да се радујеш што те сматрају неспособним за било какво дело овога света (авва Исаија). # Постоје два вида туге: први – који посећује по престанку гнева, или се појављује услед претрпљених штета и губитака или неиспуњених жеља; други вид потиче од стрепње и страха за своју судбину, или од неразумних брига (свети Јован Касијан). # Човек који је научио да противречи сам је за себе двострани мач: он убија своју душу, а да тога није ни свестан и отуђује је од вечног живота (преподобни Симеон Нови Богослов). # Дуг сан доводи до заборавности, а бдење очишћује сећање (свети Јован Лествичник). # Реч о врлини захтева срце које није обузето земљом: а у човеку чији је ум оптерећен бригом о пролазном, мисли се не усмеравају ка љубави према врлини и тежњи за њеним поседовањем (свети Исак Сиријац). # Од лењости нема мира (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Понекад се у души појављује таква ужасна љењост и безосећајност, да те захвата потпуно очајање. Ту лењост и безосећајност треба прогнати. Изгледа да је боље бити болестан, него осећати лењост (свети Јован Кронштатски). # Веома слабо тело не трпи прејаку храну: и ум обузет светским не може да се приближи истраживању Божанског (свети Исак Сиријац). # Једно од најмоћнијих ђавољих лукавстава јесте раслабљивање срца лењошћу, а са срцем и свих сила духовних и телесних: у срцу пресушују вера, нада и љубав, постајеш неверник, клонуо, безосећајан и према Богу и према људима – обљутавела со (свети Јован Кронштатски). # Постоји очајање због мноштва грехова и гриже савести; и постоји очајање због гордости и узношења, кад они који су пали у грех мисле да нису заслужили (да буду остављени) да падну. Од првога исцељује уздржање од грехова и добра нада; а од последњег смирење и неосуђивање никог другог (свети Јован Лествичник). # Нема ничег равног милости Божијој: нема ничег већег од ње. Зато онај ко очајава сам себе погубљује. Ко очајава, тај је самоубица (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Ако је живот делање, онда, закључујући обратно, неделање и доконост нису живот, или, у крајњој линији, нису живот разумног и моралног бића. # Душа жели смрт јер избегава невоље, а не зна да долази невоља која је много тежа од овдашње (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Већина људи добровољно у срцу носи сатански терет, али су тако привикли на њега, да га често и не осећају, па га неприметно чак и увећавају. Понекад, уосталом, злобни непријатељ удесетостручује свој терет у њима, и они тада страшно клону духом, постану малодушни, ропћу, хуле на име Божије (свети Јован Кронштатски). извор

# Циљ живота и напора хришћана је – очишћење срца (свети Јован Касијан / Jovan Kasijan sveti). # Ум пажљивог човека је као постављени стражар или чувар унутрашњег Јерусалима, који никада не спава. Стојећи на висини духовног сазерцања, он гледа оком чистоте на противничке силе које промичу и искушавају у души, по речима псалмопојца: и на непријатеље моје погледа око моје (Пс. 53,9) (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Срце твоје нека према свима буде право и благо, да би себи пронашао мир Божији (авва Исаија / Isaija avva). # Око Божије гледа на сам ум и на помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Душевно спокојство не достижу они који исцрпљују и слабе своје тело, него они који пазе на унутрашњег човека и одсецају сопствена хтења (авва Исаија / Isaija avva). # Себе треба тако обучавати, да ум као да плива у Закону Господњем, према чијем руководству треба уређивати свој живот (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Бог нас позива на познање Себе, како бисмо постали пријатељи Божији и учесници у Његовом вечном блаженству (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # Човек који се навикао да показује непослушност Богу неиспуњавањем заповести, и приликом гоњења одрећи ће се Бога. Јер такав човек телесни живот претпоставља Богу, и телесна задовољства цени више од Божанских заповести (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti). # Испитај срце своје и наћи ћеш да ништа не може да га потпуно задовољи и испуни, осим Бога. Њега и тражи – свим силама своје душе. Ако тако затражиш, пронаћи ћеш (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti). # Ум људски је свето место и храм Божији, у коме су демони, пошто су претходно опустошили душу, поставили греховног идола. То треба да се догоди и историјски, у време антихриста (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti). # Бог захтева од нас чистоту срца, добру савест, корисне речи, чисте и добре помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Чувај ум, јер помисли, маштања и повођење срца за уобразиљом представљају греховно ђубре које демони убацују у душу (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # …Ти долазиш! – ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. Не остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!.. Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или деловањем унутар самог ума... Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Човек треба да обрађује земљу свога срца и да тамо води битку са сатаном, јер унутра као да се пројављују два лица, светлост и тама, спокојство и туга. Сав подвиг састоји се у томе да постоји противљење ђаволу и лукавим помислима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Тугама и утехама, жељама и страховима ум се привезује за чулно. Стремљење ка мудрости презире страх, а сладост познања прогони тугу (авва Таласије / Talasije avva). # Карактеристична црта разумности је потчињавање себе уму, потчињавање себе и покоравање тела (авва Таласије / Talasije avva). # Верујући мора да се промени у своме уму и да све помисли сабере у Богу, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Ако већ стојиш на молитви, онда шта те кошта да и ум и срце привучеш на њу? И вуци их, ма како се упорно противили. Тада ће да потече истинска молитва, привући ће милост Божију и испуниће се обећање Божије: тражите и даће вам се. Често се не даје зато што не постоји истинско мољење, него само молитвени положај (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti). # Ум душевним оком, душевним посматрањем, види замке и помисли лукавога, и чува душу. Прозорљиви ум види ђавоље замке (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Философирати о Богу не може свако и не може увек, и не пред сваким, и не свега се дотичући. Философирају они који су живот провели у сазерцању и очистили душу и тело, јер само чист може да се дотакне Чистога (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # Не говори како сиромах може да се предаје сластима, када нема средстава за то. Јер у помислима се може бити сладострастан горе (него на делу) (свети Марко Подвижник / Marko Podviznik sveti). # Воља Божија је – очишћење од греха и од страсти, и освећење срца (свети Макарије Велики). # И врлине и пороци чине ум слепим: код првих – он не види пороке, а код других – не види врлине (авва Евагрије / Evagrije avva). # Умно духовно стање – душа и тело су се у свему потчинили духу, а ум се покорио Богу и Његовој вољи (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Сатана може да разговара са душом свакодневно, као човек са човеком, и да наводи ружне помисли. Сав труд ђавола састоји се у томе да одвоји ум од Бога и од љубави Божије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Обрађуј ум поучавањем у закону; јер непрестано поучавање у њему искорењује зле помисли (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti). # Свакоме предстоји да упозна невидљиву борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Непажљива душа лако са себе збацује узду закона (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti). # И сатана, и ум човеков, као равноправни противници, могу само да подстичу, а не да приморавају на зло и добро (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti): # Предмет тражења нека буде једно – да се у души има ризница и живот, то јест имати Господа у уму (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Са сваком опрезношћу треба чувати своје срце, да се некако не изгуби мисао о Богу, или да се сећање на Његова чудеса не оскврне сујетним помислима, него да се путем постојаног и узорног сећања света мисао о Богу буде отиснута у нашим душама, као неизбрисиви печат љубави усиновљења и јединства онога који љуби са Љубљеним Богом (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti). # Без одрицања од страсти човек не познаје обману духова злобе, ни ране, ни узе, ни скривену борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Господ од тебе захтева да водиш борбу против свога ума, не пристајући на порочне помисли и не наслађујући се њима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Код сујетних помисли и маштања, грех треба одбацивати чим се појави – вавилонце треба убијати док су мали и прибегавати покајању (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Само срце је мали сасуд; али тамо има лавова, има звери-отровница, има змија, тешких и опасних путева, и провалија; но, тамо је и Бог, тамо су анђели, тамо су живот и царство, тамо су светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Сећањем на Бога одагнаваш заборав, познањем уништаваш таму незнања, ревношћу изгониш безбожну равнодушност (лењост) (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Кад душа моли познање, разумевање и расуђивање, Бог јој даје, како ништа не би чинила против Владикине воље (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Бог је разуму дао урођени закон, као кормилара броду, или као јахача коњу (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti). # Господ хоће да Његова реч буде посејана у људска срца. Чувај своје срце (Прич. 4,23), јер је оно рај, и ако у њему постоји чистота и љубав, колико будеш чувао Реч Божију, толико ће се и сачувати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Земља преступничког, отврдлог и запуштеног срца рађаће ти трње и коров. У таквом срцу, као у бескрајној јами, гнездиће се змије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Оно што је добро у срцу, то без потребе не треба да показујемо: јер оно што је сабрано, биће безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља само онда када као скривена ризница буде чувано у унутрашњости срца. Не откривај свима тајне свога срца (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Добро је безмолвије, али философ (мудар подвижник), чије је тело пристаниште и храм за душу, и када се нађе на пијаци, на прослави празника, на гори, у пољу, окружен мноштвом народа, увек је закључан у том свом природном манастиру и умом пребива са Богом (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Могуће је и код куће седети па скитати помислима, и на пијаци бити као у пустињи – сам, и у себи, са Јединим Богом, не допуштајући метеж у осећањима због чулних предмета (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Целокупан подвиг састоји се у потпуном избацивању сваке греховне помисли и свих лоших успомена из ума молитвом Исусовом (свети Григорије Богослов / Drevni monaski ustavi). # Као што се воштана свећа, чак и када није запаљена, али стоји између запаљених, топи, тако и срце монаха неприметно слаби од разговора са особама женског пола (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Хришћанин не треба да се расејава и да било чиме одвлачи пажњу од сећања на Бога и Његову вољу и судове (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Душа својом мисаоном силом чува тишину и чистоту срца, и познаје љубав према своме Творцу, јер та је љубав похрањена у душу (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Не живи тамо, где си грешио (свети Антоније Велики / Antonije Veliki sveti). # У различитим књигама, које су написане под очигледним утицајем злобног разума сатане, раширене су мреже за мој ум. Учења, мудровање – отров лажи испија се из отровног знања (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # У последња времена услед безакоња пресушиће љубав многих (Мт. 24,12) и умножиће се број оних који гину у ђавољим мрежама, (појавиће се) књиге са лажним учењем, умови који предају лажно учење (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Не читај књиге штетне за душу, него само оне које су написали Свети Оци Васељенске Цркве. Не читај јеретике и богохулнике, јер они под узвишеним називима светости, побожности, братства, среће и сличног, убацују отров у душу, одвраћају уши од истине и окрећу се бајкама (2. Тим. 4,4) (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Стари су мислили да постоји животиња чији један поглед доноси смрт; управо таква је недуховна књига: њено читање је први, смртоносни ударац који се наноси души, после кога неумитно следи много других удараца # Душевни мир је најобилнији извор врлина (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). извор

# Блажен је онај ко је задобио трпљење, јер у трпљењу је нада (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење – кола за Царство Божије (свети Теофан Затворник). # Ко нема трпљење, тај се, пошто је непромишљен, дружи са порочнима, троши време са клеветницима и лако скреће са истинитог пута (свети Јефрем Сиријац). # Христос је са мном, кога да се бојим? Чак и да се таласи подигну на мене, и море, и гнев власти, све је то за мене безначајније од паучине. Јер свагда говорим: Господе! Нека буде воља Твоја; нека не буде то што хоће овај или онај, него што Ти хоћеш (свети Јован Златоуст). # Без трпљења и храбрости нико не може да учини ни једно добро дело (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Веома је много оних који би хтели да се удостоје Царства – без напора, без подвига, без проливања зноја, али то је немогуће (свети Макарије Велики). # Ученик неког великог старца био изложен телесној борби. Видећи његов труд старац му је рекао: “Ако хоћеш, помолићу се Богу да ти олакша борбу?” Ученик је одговорио: “Оче мој! Мада се мучим, видим у себи плод напора; боље се помоли Богу да ми да трпљење у борби”. Такав је онај ко заиста хоће да се спасе! (преподобни ава Доротеј). # Велики угодник Божији Јован Колов је умолио Бога и био избављен од деловања похоте, услед чега је пребивао у ненарушивом спокојству. Тада је отишао неком старцу, веома опитном у духовном животу и испричао му шта се са њим догодило. Старац је одговорио: “Иди помоли се Богу да ти врати борбу, и ону скрушеност и смирење које си раније имао због своје борбе; јер помоћу тога душа напредује” (преподобни Пимен Велики). # Немојмо се предавати смушености, унинију, малодушности и раслабљености када се у нама подигну свирепи таласи жеља и помисли, када ударе на нас као силни ветрови! Супротставимо се греху јер том ћемо борбом изградити живу веру у Бога и живо Богопознање (свети Игњатије Брјанчанинов). # Блажено је трпети зло, а чинити зло је – више него грешно; јер онај ко га трпи је наследник Христов, а ко га чини је – санаследник ђаволу (свети Нил Синајски). # Храброшћу се задобија победа (свети Јован Лествичник). # Веруј да је трпљење увреда и понижења веома корисно и спасоносно за душу (авва Исаија). # После напора долази спокојство, мир Божији, који превазилази сваки ум. Баћушка отац Серафим је то назвао мирним устројством срца (свети Теофан Затворник). # Буди спреман да се повинујеш вољи Божијој, било да је у питању смрт, или живот, или каква невоља, и да увек жељно и са вером очекујеш велика и страшна искушења која долазе на тебе, патње, муке, па и најгорчу смрт (авва Исаија). # Оно што се са напором постиже, веома се цени и пажљиво чува, јер се душа изводи у одмор кад прође огањ и воду (Пс. 65,12), и тиме се испитује слобода (свети Теофан Затворник). # Хришћани који са вером трпе невоље, увреде, болести и нападе лукавих демона, добијају мученичку славу (свети Макарије Велики). # Онај ко није трпељив, није тврд на речима, и његова се дела ковитлају као лишће на ветру (свети Јефрем Сиријац). # Демонска борба се у нама започиње на три главна начина: или због лењости, или због гордости, или због зависти демона (свети Јован Лествичник). # Ко не трпи борбу и нападе, тај је постао пријатељ демона (свети Јован Лествичник). # И не може бити да човек који благодари у несрећи страда. Душа се радује, попут мученика, добијајући венац (свети Јован Златоуст). # Да бисмо примили понижења и окове за Христа – треба тога још и да се удостојимо (свети Јован Златоуст). # Блажен је онај кога није оборила страст унинија, него је стекао савршено трпљење, због кога су сви свети задобили венце (свети Јефрем Сиријац). # Овај век је – век трпљења, а онај – век утехе (Древни монашки устави). # Дом душе је –трпљење, јер она живи у њему; храна душе је – смирење, јер се она храни њиме. # Хранећи се светом храном смирења, душа може да пребива у светом дому трпљења. Када пак те хране понестане, она излази из дома трпљења. Као вихор понесе је немир и кружи са њом. Као таласи у њој се подижу различите страсне помисли и осећања, потапају је у дубину неразумних и греховних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа доспева у стање раслабљености, мрачног унинија, често се приближавајући понорима убиственог очајања и потпуног растројства. Желиш ли да непрестано пребиваш у светом дому трпљења? Онда треба да се снабдеш храном која је за то неопходна: задобиј и умножавај у себи смирене помисли и осећања (свети Игњатије Брјанчанинов). # За трпљење, наоружај се смирењем и великодушношћу, који зависе од твоје слободне воље (Древни монашки устави). # Трпељив човек храбро подноси сваку невољу, болест и страдање на које наиђе, и може да одоли сваком искушењу (свети Јефрем Сиријац). # Где је Цар Христос, тамо је и теби, војниче, место (Древни монашки устави). # Када се појаве демонске помисли претрпи, а потом се моли и уздај у Бога (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Трпељив човек је далеко од гнева, страна му је раздраженост, не бежи од понижења, не љути се када га вређају и радује се у невољама (свети Јефрем Сиријац). # Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника, и земаљског и духовног. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају – мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под ватром непријатељске артиљерије, онда када то захтева општи план војсковође. Такви војници су најпоузданији. На такве војнике се највише ослања наш Подвигоположник Исус Христос и овенчава их духовним венцима. Ово делање заповеда нам Дух Свети: Ако изађе на те дух силнога, место своје не остављај. Напротив, Он прекорева колебљиве војнике и објављује им да ће бити лишени духовних дарова: Синови Јефремови затежући и бацајући стреле окренуше се у дан рата... И одбаци Господ насеље Јосифово и племе Јефремово не изабра (Пс. 77,9,67). Од тога и ви страхујте; потрудите се да донесете плод, по речи Господњој: у трпљењу (свети Игњатије Брјанчанинов). # Трпељив човек достиже сваку врлину; а у коме нема трпљења, тај није способан да се испуни врлинама (свети Јефрем Сиријац). # Онај ко поседује трпљење избавиће се од многих невоља (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење је мати храбрости; оно је слава живота праведних, који су, вежбајући се у трпљењу, задобијали благонаклоност Господњу (свети Јефрем Сиријац). # Трпи Бога ради у овоме животу и твоја нада ће се оправдати (свети Јефрем Сиријац). # Господ је управитељ света и свакога лица, поготово оних који му служе. Што год Он некоме пошаље, све је на спасење. Гајите веру у то и надом се надахњујте на трпљење (свети Теофан Затворник). # Онај ко је трпељив – у споровима чува мир, приљежан је у посту, постојан у молитвама, беспрекоран у делима, у општежићу предусретљив, у сваком делу добар и успешан (свети Јефрем Сиријац). # У човеку који ропће нема доброг расположења за послове, јер је роптање нераздвојно праћено лењошћу (свети Јефрем Сиријац). # На земљи је више невоља него радости. И једно и друго шаље Бог, час да би пробудио из духовне успаваности, час да би пресекао неправде и грехе, час ради покајног очишћења, час ради уздизања покорности Богу, Који све уређује како би пружио повод да се покажу храброст, трпљење у славу Божију и друге узвишене врлине (свети Теофан Затворник). # Роптање представља велику рану, саблазан за друштво, разорење љубави, прекид једномислија (свети Јефрем Сиријац). # Роптање је непријатељ спокојства, пријатељ неспокојства, оно је лукаво и препредено (свети Јефрем Сиријац). # Они који љубе Бога увек чувају одважно трпљење и никада не падају у очајање (свети Јефрем Сиријац). # Онај ко заволи трпљење, избавља се од сујетних брига и проналази благодат код Сведржитеља Бога, како у овом тако и у будућем веку (свети Јефрем Сиријац). # Непрестано пазећи на непријатеља, наоружај се трпљењем, које ће тебе ставити кацигу наде (свети Јефрем Сиријац). # Са невољама које наилазе шта друго чинити, ако не – трпети? Утврдите се у мисли да ништа не бива без Бога и да стога све бива нама на корист. А до нас је да све што се догоди искористимо на прави начин. Само ако покажемо трпљење – то је већ добро држање пред Богом (свети Теофан Затворник). # У борби са страстима, током напада, утврђуј се трпљењем (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење је спасоносно за душу, јер трпељив човек увек има на уму угађање Богу и сећање на Њега (свети Јефрем Сиријац). # Блажен је онај ко себе примора да трпи страдања, јер се путем невоља улази у Царство Небеско (свети Јефрем Сиријац). # Не падај у униније због напора, јер без напора нема врлине (свети Јефрем Сиријац). # Они који се труде ради сујетног живота, настоје да некако повреде оне који се труде ради Бога, како не би имали разобличење у близини (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење треба да буде савршено, то јест треба издржати како доликује, да оно ни у чему не би било мањкаво. Савршенство трпљења је – трпети спокојно, чак и са радошћу, и благодарити Богу за околности које терају на трпљење, као за право и суштинско благо. Верујте да трпећи клевету узимате учешће у збору мученика и радујте се томе. Јер заиста је тако. А допуштајући тугу и самосажаљење, ви умањујете вредност онога што вам Господ пружа (свети Теофан Затворник). # Неуморно се труди, како би избегао чамотињу, јер труд доноси животност као плод (свети Јефрем Сиријац). # Не избегавај напоре, ако хоћеш да наследиш подвижнике који су напорима стекли бесмртно спокојство (свети Јефрем Сиријац). # Блажен је онај ко је у делу Господњем постао налик храбром војнику, који успут подстиче лење и бодри малодушне (свети Јефрем Сиријац). # ...Трпите. Трпљењем се задобија душа, као да се купује на лицитацији (свети Теофан Затворник). # Лењог човека Господ ће одбацити у време Свога другог доласка, јер није марио за своје спасење и није донео плодове трпљења (свети Јефрем Сиријац). # Буднога ће похвалити Господ, он ће угледати Сина Човечијег те ноћи од које ће задрхтати светови (свети Јефрем Сиријац). # Они који љубе доконост – за живота су мртви; а праведници, који проводе ноћи у бдењима, живи су и после смрти (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење је пространа област. Не треба је тражити: она је свакоме под ногама и на плећима у довољној мери (свети Теофан Затворник). # Душа трезвеног човека прима речи Божије као жедна земља кишу (свети Јефрем Сиријац). # Ко избегава трпљење, тај бежи од спасења (Георгије Затворник). # Ако се трпљење поколеба, ни друга врлина се неће одржати. # Као што се трпљењем олакшава страдање, тако се без трпљења оно умножава (свети Тихон Задонски). # Униније и тело исушује, и душу мори. # Ми треба да се припремамо за подношење искушења и пре но што се оно појави, како бисмо се показали искуснима у тренутку његове појаве (авва Иперехије). # Ако нам се догоди каква радост, треба да претпоставимо како ни туга није далеко; а ако нас задеси невоља, очекујмо да ће нам се и радост приближити. Узмимо на пример оне који плове морем. Када се на њих подигну силни ветрови и буре, они не губе наду да ће се спасити, него се супротстављају таласима очекујући да ће се море стишати. А када се стиша, очекују буру: и зато су увек на опрезу, како их изненадни ветар не би затекао неприпремљене и потопио их (свети Јефрем Сиријац). # Молитва је ономе ко тугује исто што и захлађење током жеге (свети Тихон Задонски). # Који претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 10,22). А имамо ли шта да трпимо? Ту нико не оскудева. Свак има широко поприште трпљења; дакле и спасење нам је на дохват руке. Претрпи све до краја и бићеш спасен. Ипак, треба умети трпети; јер може се и трпети, а да се од тога нема никакве користи. Као прво, чувај свету веру и води беспрекоран живот по вери; сваки грех који се догоди одмах очишчћуј покајањем. Као друго, све што треба да претрпиш, примај као од руке Божије, имајући непрестано на уму да ништа не бива без воље Божије. Као треће, веруј да све што од Господа потиче, Он шаље на добро душама нашим, и искрено благодари Богу за све – и за невоље и за утехе. Као четврто, заволи патњу ради њене велике спасоносности и жуди за њом као за горким али исцељујућим пићем. Као пето, размишљај о томе да када се невоља појави не треба да је збациш као тесну одећу, него да претрпиш. Трпео хришћански или не – свакако ћеш морати да је претрпиш; онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од невоље, само је отежава; а смирена покорност пред одлукама Промисла Божијег и спокојство олакшавају невоље. Као шесто, за себе сматрај да не заслужујеш тако благу невољу; јер када би Господ хтео да те подвргне правди, зар би такву невољу требало да ти пошаље? Као седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ће ти дати чврстину духа, уз коју ће ти изгледати, док се други буду чудили твојим невољама, да заправо и немаш шта да претрпиш (свети Теофан Затворник). # Ништа толико не може да развесели очајника и онога ко је измучен тугом срца, као сећање на Бога (свети Исидор Пелусиот). # Наш Бог је свезнајући: сходно томе, Он чује сваки наш уздах, види сваку сузу коју пролијемо. Наш Бог је свемогућ: сходно томе, Он може да нас избави од сваког непријатеља, да нас ишчупа из чељусти саме смрти. Наш Бог је преблаг: сходно томе, Он хоће да се ми наслађујемо благостањем у овом животу, који нам је од Њега дарован. И ако нас при свему томе притиска било каква несрећа, то значи да је суд Божији сматра корисном и неопходном за нас. # Ако ти Промисао шаље једну горку чашу за другом, тако да твоје срце почне да сумња у милосрђе Господње, онда сам себе упитај: «Може ли сунце икада остати без својих зрака, и може ли Бог-Љубав остати без икакве љубави?» # Свако од нас је везан својим кругом обавеза – и према Цркви, и према власти, и према друштву, а неко, поврх тога, и према породици. Испуњавање ових обавеза је круг добрих дела која Господ од нас захтева. Али савесно испуњавање од нас захтева труд и трпљење, да не бисмо само добро започели, него и да наставимо и да доведемо до краја (свети Теофан Затворник). # По томе познајемо да се Бог стара о нама, када несрећама и невољама лечи наше грехе (авва Серен). # Бог не допушта искушења која превазилазе нашу снагу. Мајстор лако удара у кристални и стаклени суд, да се не би разбио, док сребрни и бакрени удара јако; тако се слабима допушта лако, а јакима теже искушење (свети Тихон Задонски). # ...Кад ступиш у подвиг борбе са страстима како би угодио Богу, сматрај за себе да си распет на крсту и спокојно пребивај на њему, не запомажи и не отимај се, а нарочито одбаци сваку помисао да са њега сиђеш, све док не наступи час да и сам кажеш: Оче, у руке Твоје предајем дух мој (свети Теофан Затворник). # Дани туге пролазе као и дани радости. # Трпите и трпите! И још: будите спокојни! Утврдите се у вери да је све од Бога и да је све нама на добро, иако ми то јасно не видимо. Вера је и потребна за невидљиво, а за видљиво – шта ће вера?.. Сећајте се страдалника и тешите се њиховим трпљењем. Сећајте се гоњених и мучених и надахњујте се њиховим трпљењем (свети Теофан Затворник). # Немојмо клонути духом када нас задесе несреће. Какве год те невоље биле, оне су бујица и облак који пролази. Коју год невољу да узмеш, свака има крај; на коју год несрећу да укажеш, она има границу (свети Јован Златоуст). # Ко претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 24,13). Али неће се спасити свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Овај живот је намењен трпљењу, свак нешто трпи и трпеће све до краја. Али трпљење није од користи ако не бива ради Господа и ради Његовог светог Јеванђеља. Ступи на пут вере и јеванђелских заповести, па ће се поводи за трпљење умножити, али ће трпљење од тог тренутка почети да доноси венце, и оно, које је дотле било пусто, постаће плодоносно. Како нас заслепљује ђаво, кад као тешко и неиздржљиво представља само то трпљење, које се среће на путу добра, док оно које он сам налаже на служитеље страсти представља као лако и безначајно, мада је оно теже и жалосније од трпљења које подносе борци против страсти и ђавола! А ми смо слепи и не видимо то... Тако се мучимо, трпимо и малаксавамо због ђавола, на своју погибељ (свети Теофан). # Све невоље које трпимо, подносимо по Божијој заповести (свети Василије Велики). # Говорите: слава Богу за све! Слава Богу што нам шаље нешто да претрпимо, јер то је исто што и пружити прилику да се заслужи Царство Божије, које је обећано онима што трпе и спокојни су у трпљењу. Ако треба нешто да претрпите, претрпите, али придодајте томе и спокојство душе... Прво је од Бога, а друго од вас – тако ћете имати тачку додира са Господом (свети Теофан Затворник). извор

# Ђаво је ловац на птице – буди изнад његових замки (свети Јован Златоуст). # Зашто је Бог допустио ђаволу да нас искушава? Зато да бисмо, пазећи и очекујући његов напад, били непрестано будни и трезвени, и да бисмо, побеђујући, умножавали венце (Духови Маргарит). # Демони нас искушавају или сами, или против нас нахушкавају људе који се не боје Господа, као што је и наш Господ био искушаван преко фарисеја (свети Максим Исповедник). # Дакле, сви духови који насељавају земљу, деле се на две врсте: на оне који су од Бога, и на оне који су од ђавола (преподобни авва Јустин Поповић). # Нечисти духови познају наше мисли на основу спољашњих чулних обележја кроз која се оне показују, то јест на основу наших речи и дела (свети Јован Касијан). # Човек избегава гнев Господњи непрестано пазећи на срце у молитви и усрдно се трудећи да буде у својој неприступној унутрашњој одаји (свети Јован Карпатски). # По слободном избору воље демони су постали зли, исто као и већина људи (свети Антоније Велики). # Ђаво беше човекоубица од почетка (Јн. 8,44) – и то је Христос показао када је допустио демонима да уђу у стадо свиња, које су они читаво утопили у мору, како би ти знао да би они и људе тако погубили, ако би им Бог то допустио (свети Јован Златоуст). # Ђаво сеје лаж, он је преварио Еву, а она је обећала Адаму да ће бити блажен и бог, па је почео да копа земљу и постао несрећан и смртан (свети Јован Златоуст). # Демони нам из зависти (због плодова вере) доносе неверовање; и ако га примамо, ми постајемо њихове слуге и саучесници (свети Варсануфије Велики и Јован). # Ђаво је без напора истерао Адама из раја, но Јова није могао да истера са ђубришта (свети Јован Златоуст). # Ђаво непрестано прогони народ Божији и нема не земљи места где би било могуће избавити се од његових прогона. Само на небо нема приступа. Стреми ка небу, где је Христос (Кол. 3,1); наше живљење је на небесима (Фил. 3,20), где нема ђавола (свети Јован Златоуст). # Ми сами се не трудимо толико око свога спасења, колико се ђаво труди да нас погуби (свети Јован Златоуст). # Борба ума против греха представља тај највећи напор приликом кога подвижник пролива мноштво горких суза и испушта мноштво дубоких и тешких уздаха, молећи за помоћ и заступништво свише. Тек када окуси духовну сладост, срце може да се отргне од наслађивања телесном слашћу: без насладе оно не може. “Љубав се одбија љубављу и огањ се гаси огњем нематеријалним” – рекао је свети Јован Лествичник (свети Игњатије Брјанчанинов). # И као што квасац чини да читаво тесто ускисне, тако квасац греха прожима читав род Адамов. Квасац покварености је – грех. То је некаква умна и мисаона сила сатане (свети Макарије Велики). # Демон помрачује човека, а Бог га просвећује и даје му веру – мајку чудотворства (свети Јован Златоуст). # Ако се ђаво без допуштења Божијег не усуђује да уђе чак ни у стадо свиња, онда се тим пре неће усудити да уђе у људске душе. Ово се допушта ради кажњавања, или ради испитивања, или ради уразумљења. И у Јуду је сатана ушао тек онда када је он био одлучен од свештеног стада (свети Јован Златоуст). # Ми сами не пазимо толико на лопове, колико лопови на нас; тако и ђаво стално мотри, тражећи кога ће да прогута (свети Јован Златоуст). # Ђаво нас побеђује, иако то не чини насилно, него се ми добровољно покоравамо његовим наговорима (свети Јован Златоуст). # Ако смо са Богом, ђаво је у борби са нама слаб као дете (свети Јован Златоуст). # Нашим ратом, борбом против ђавола, прекидамо непријатељство и утврђујемо мир са Богом (свети Јован Златоуст). # Као кнез овога века, ђаво влада у њему, има више слугу него Бог и радије се њему повинују, него Богу (свети Јован Златоуст). # Ђавола треба побеђивати незлобивошћу и дуготрпљењем, и надом на истинског Бога, јер ђаво често греши против Бога, усуђујући се да се издаје за кнеза овога света (свети Јован Златоуст). # Постоји чулна борба – од ствари, од онога што се чује и види, и постоји мисаона борба – од духова злобе (свети Григорије Богослов). # Дух злобе неретко, нарочито у данашње време, наговара грешника на неверовање и у само постојање злих духова, како би га што јаче потчинио свом погубном утицају. # Можда је, пре стварања човека и ђаволу још био остављен простор за покајање, али када је услед гордости и зависти дошло до убиства узвишеног – до пада Адамовог – ђаволу је затворен простор за покајање (свети Василије Велики). # Када животињи завежу очи, она иде у круг и окреће млински точак; а ако јој не завежу очи, неће окретати точак; тако и ђаво, ако успе да затвори очи човеку, гура га у све видове греха. Кад су пак човеку очи отворене, он лако избегава ђавоље замке (Древни патерик). # Та борба је духовна, она се не води споља, ми не треба да се боримо против наше браће. Она је унутра у нама и нико од људи не може у њој да нам помогне. Имамо само једног помоћника: Христа, Који је крштењем тајанствено скривен у нама, Њега, непобедивог и неуништивог. Он ће нам давати снагу, ако према својим моћима будемо испуњавали Његове заповести (преподобни Марко Подвижник). # Ђаво неке људе убеђује да пакао не постоји управо зато, да би их гурнуо у њега (свети Јован Златоуст). # Ђаво, тај мисаони зли дух, невидљиво дејствује на оне, на којима нема благодати. Ђаво је богоборац и човекоубица. Демони не чине вољу Божију, али Христа исповедају као Бога, говорећи: знам те ко си, Светац Божији (Лк. 4,34) (свети Симеон Нови Богослов). # Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив. А пошто паднемо, они га представљају престрогим (свети Јован Лествичник). # За примање заповести Божијих имај простоту, а за одбијање ђавољих замки – лукавство (свети Јефрем Сиријац). # Ми не можемо да видимо демоне као што видимо наше тело, али они виде нас. Када они у нашу душу усељавају богопротивне мисли (а ми их примамо), кроз то као да се они усељавају у нас и постају видљиви у нашем телу (свети Антоније Велики). # Ђаво често предлаже зло под видом добра, и обмањује многе, јер немају мудрости и нису навикнути да откривају обману (свети Антоније Велики). # Они (демони) показују како своју мржњу према нама, тако и непријатељска дејства против нас, убацујући нам богохулне мисли, подстичући сумње у истине вере како би нас навели на неверовање, помрачјују наш разум, рађају порочне жеље у нашем срцу, гурају нас у униније и очајање, подстичу у нама гнев, рађају и утврђују склоности ка осуђивању других, оправдавању себе, клеветама на ближње, производећи међу нама расправе и неслагања (свети Антоније Велики). # Демони увлаче у јереси, подстичу на предузимање дела и подвига који превазилазе наше снаге, а удаљавају нас од испуњавања онога што је за нас корисно и потребно (свети Антоније Велики). # Зли дуси знају да када им Бог допушта да искушавају Њему оданог човека, кроз то им се спрема велика казна (свети Антоније Велики). # Они знају да им је мучење неизбежно, зато што су се удаљили од добра, од Бога, и ратују против Творца (свети Антоније Велики). # Ако Дух Свети не допусти искушење, ђаво не може да искушава. # Пре греха ђаво Бога представља као милостивог, а након греха као правичног. То је његово лукавство. А ти чини супротно. Пре греха представљај себи правичност Божију, како не би сагрешио: а када сагрешиш, сећај се великог милосрђа Божијег, како не би пао у очајање Јудино (свети Тихон Задонски). # Увек чини нешто добро, како би те ђаво стално налазио заузетог (блажени Јероним). # Никоме ђаво не приступа тако лако, као ономе ко живи у доконости и лењости (свети Тихон Задонски). # Стално треба да се бавимо духовним делима, нарочито молитвом, како би ђаво увек када приђе или покуша да нам се приближи, налазио наше срце затворено за њега и спремно за борбу. # Када се лонац одоздо загрева ватром, ни мува нити било који други инсект не може да га дотакне; а чим се охлади, спуштају се на њега. Исто бива и са човеком: док год пребива у духовном делању, ђаво не може да га победи (авва Пимен). # Молитва верних је највеће мучење и ужас за зле духове (свети Нил Синајски). # Топлота срца у молитви је пламен који спаљује демоне. # Као што силан ветар развејава прашину, тако се противник наш, ђаво, прогони гласом славословља Богу, молитве и суза (свети Јефрем Сиријац). # Присетите се речи апостола: још се не супротстависте до крви борећи се против греха... ово је својеврстан укор и указивање на то да је борба до крви неизбежна (свети Теофан Затворник). # Име Исусово је јаче од гвожђа и тврђе од граните. Нема тврђег штита и силнијег оружја у духовној борби од молитве Исусове (авва Јов). # Као што пас када види штап којим су га некад ударили, брзо и далеко бежи од њега, тако се ђаво, видећи знамење крста Христовог којим је скршена његова сила, боји, дрхти и бежи од верних (Петар Могила). # Демони се веома боје шест добродетељи: 1) глади; 2) жеђи; 3) молитве Исусове; 4) изображења крста – ко на себи добро изображава крст; 5) честог причешћивања пречистим тајнама Христовим – ко се достојно причешћује, и 6) несумњиве наде на Бога. У борби против демона нема страшнијег оружја од овога (свети Пајсије Величковски). извор

Искушења # Сатана протреса душе решетом, то јест земаљским делима просејава читав грешни људски род (свети Макарије Египатски). # Несреће добрих боље су од среће злих. # Као што су у древна времена мученицима говорили: одрекните се Христа и заволите славу овога века – тако и ми данас ово чујемо (блажени Дијадох). # Свако добро дело привлачи на себе пажњу непријатеља нашег спасења – ђавола, који се својски труди да га омете. Он се труди да свакога ко у добром делу учествује одврати од њега, да искористи људске слабости, произведе спорове и тиме дело упропасти (свети Јован Шангајски). # Ако је настало благостање – благодари Богу и благостање ће се утврдити. Ако су наступиле несреће – благодари Богу и несреће ће се прекинути (свети Јован Златоуст). # Искушење је од користи сваком човеку. Ако је оно чак и Павлу од користи, онда – нека се свака уста затворе, и сав свет нека буде крив Богу (Рим. 3,19) (свети Исак Сиријац). # Ако човек не буде искушан напорима и слабостима, он не може да прими печат врлине (блажени Дијадох). # Не узнемиравај се у искушењима. Ко шаље прилику за борбу, Тај ће дати и снагу за победу. # У време радости радо веруј и у време искушења не отпадај (Древни монашки устави). # Бог на Своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13) (свети Игњатије Брјанчанинов). # Онај ко је испунио заповест, нека због тога очекује искушење. Јер љубав према Христу испитује се тешкоћама (свети Марко Подвижник). # Они који се силније прихватају молитве, подвргавају се страшнијим и свирепијим искушењима (свети Јован Карпатски). # Почетнике и слабе нападају слабији духови, а када они буду побеђени, шаљу се јачи, те тако војник Христов постепено треба да издржи све тежу и тежу борбу (свети Јован Касијан). # Вера у Христа није само то да се не мари за угодности живота, него и то, да се трпељиво и спокојно подноси свако искушење које се појави, кроз жалости, невоље и непријатности, док Бог не благоизволи да погледа на нас... (свети Симеон Нови Богослов). # Ако никакво искушење не може да се косне човека без воље Божије, онда су жаљење, роптање, огорченост, самооправдавање, сваљивање кривице на ближње и на околности – покрети душе против воље Божије и покушаји противљења и супротстављања Богу (свети Игњатије Брјанчанинов). # Уништи искушења и помисли, па неће бити ниједног светог. Онај ко бежи од спасоносног искушења, бежи и од вечног живота (авва Зосима). # Као што је за оне који су изгубили апетит и осећају одвратност према храни користан горки пелен, тако је за бескарактерне корисно да трпе недаће (свети Исихије Јерусалимски). # Знај, да ни демони, ни звери, ни људи не могу да учине зло, ако Бог то не допусти. У искушењима се испуњавај радошћу, као онај ко је увидео и тачно спознао да њиме управља и о њему одлучује Владика (свети Исак Сиријац). # Онај ко се истински каје, бива изложен порузи неразумних. Но, то му је знак да је његово покајање угодно Богу (свети Марко Подвижник). # Када душа буде обузета тамом, не узнемируј се, него трпи, читај отачке књиге, приморавај се на молитву и очекуј помоћ. Ова молитва расејаће облак страсти, а дела светих испуниће душу недокучивом задивљеношћу и Божанским весељем (свети Исак Сиријац). # Нека те ђаво не узнемирава у твојој невољи. Зар се искушење или невоља икоме догађају без допуштења Божијег? (свети Варсануфије Велики и Јован). # Ко је обавио дело угодно Богу, нека очекује искушење, јер оно што је чињено ради Бога бива испитано (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Немој да мислиш да свака невоља наилази на људе због грехова. Јер догађа се да неки угађају Богу, а ипак трпе искушења. Та искушења нас уче да будемо трудољубиви и спонтано нас привлаче на покајање (свети Марко Подвижник). # Када било чиме будеш кажњен од Бога, не ропћи; јер Он кажњава као Отац, и заслужује благодарност, као Добротвор (свети Нил Синајски). # Срећа или несрећа су пробни каменови врлине: док се на њима не испита, на њену поузданост не може се ослонити. # Узети крст и ићи за Христом, значи спремност да се угађа Богу до смрти, јер ко има жељу да умре за Христа, тај се неће ражалостити због подношења напора и увреде. У томе и јесте љубав, када са надом подносимо сваку невољу (свети Макарије Велики). # Сатана се посрамљује пред онима који храбро трпе напасти и искушења (свети Макарије Велики). # Искушења и испитивања која се храбро подносе, очигледно показују љубав према Владики, јер је у њима скривена слава небеских блага (свети Макарије Велики). # Они који су васпитани на мору, науче да пливају, па се не ужасну када се подигну буре и таласи. Такви су и хришћани (свети Макарије Велики). # Ко мрзи понижење – мрзи смирење; и ко избегава оне који му наносе бол, тај бежи од кротости (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Какво год искушење да задеси човека, он треба да говори: «То је по милости Божијој!» (авва Сисој). # Кад искушење дође, не тражи одакле је и ради чега дошло, него (се потруди) да га поднесеш са благодарношћу, без жалости и злопамћења (преподобни Марко Подвижник). # Бог у данашње време не допушта таква искушења од ђавола каквих је било пре; пошто зна да су данас људи слаби и да их неће поднети (свети Антоније Велики). # Бог познаје потребе сваког човека, меру снага и слабости свакога. # Бог не оставља људе заувек ни у несрећи, да не би изнемогли, ни у срећи, да не би постали немарни, него на различите начине уређује њихово спасење (свети Јован Златоуст). # Потребно је благодарити Богу када даје добра, и не губити стрпљење када их ускраћује (свети Василије Велики). извор

# Ко болест подноси са трпљењем и благодарењем, њему се она рачуна уместо подвига, па и више (свети Серафим Саровски). # Каква је корист имати здраво тело, а душу немоћну и раслабљену? (свети Тихон Задонски). # Када за болести и невоље на благодариш Богу и не радујеш се, онда знај да у теби више живи свет, него Христос. У теби живи оно за шта си превасходно везан. Трпљење мученика, ојачано силом љубави Христове, побеђивало је велик телесни бол и патњу (свети Исак Сиријац). # Болест, иако мучи твоје тело, спасава ти душу (свети Тихон Задонски). # Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије. Ономе кога заволи, Господ шаље невоље; оне умртвљују срце изабраника Божијег за свет и уче га да живи у близини Бога. У свим невољама, па и у болестима, следећи лекови доносе корист и утеху за душу: преданост вољи Божијој, благодарење Богу, прекоревање себе и свест о томе да је казна од Бога заслужена, сећање на свете који су пут земаљског живота савршили кроз непрестана и љута страдања, и на то да су невоље – чаша коју пружа Христос. Ко се не причести из те чаше, тај није достојан да наследи вечно блаженство (свети Игњатије Брјанчанинов). # О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама (свети Тихон Задонски). # Болести се често шаљу због грехова (свети Варсануфије Велики и Јован). # Када ти болест, оскудица, исцрпљеност и страх од штетнога за тело помуте мисао дотле да те отргну од радости твоје наде и од старања о угађању Господу, онда знај да у теби живи тело, а не Христос (свети Исак Сиријац). # Ако те задеси болест, не клони и не падај духом; него заблагодари Богу што промишља како да ти том болешћу пружи добро (авва Исаија). # У болестима пре лекара и лекова користи молитву (свети Нил Синајски). # Болешљивошћу се надокнађују подвизи. Болест је – готово спасење, онда када се болесник чува рђавих речи, помисли и маштања, када се предаје вољи Божијој и када благодари за болест која га удаљава од света, што он по сопственој вољи не би учинио (свети Игњатије Брјанчанинов). # Ако безбожни људи ради земаљске, пролазне славе подносе напоре, невоље и болести, онда верни, који су призвани на општење са Богом и вечни живот, све треба да трпе са надом (свети Исак Сиријац). # Један старац често је побољевао. Но, догодило се да током једне године није боловао; почео је да веома тугује због тога и плаче, говорећи: «Оставио ме је Господ мој и није ме посетио» (Древни патерик). # Ко трпи болести и благодари, тај добија мученички венац (свети Јован Златоуст). # Ако не можеш да се подвизаваш стојећи, подвизавај се седећи, или лежећи на постељи твојој (свети Исак Сиријац). # Онај ко се налази у стању болести, налик је на окованога у тешке окове, споља и изнутра. Али то стање шаље се или допушта од Бога, Који бије свакога кога прима. Из тог разлога болест се убраја у оне подвиге којима задобијамо спасење. Потребно је да сваки подвиг буде правилно савршен. Човек се у својој болести правилно подвизава онда када благодари Богу за њу. Болест праћену благодарењем и славословљем Богу, због Његовог очинског кажњавања које усмерава ка вечном блаженству, свети оци стављају одмах уз два највећа монашка подвига – безмолвије и послушање (свети Игњатије Брјанчанинов). # Болести настају од физичких узрока и ту је корисна лекарска вештина; постоје болести као казне за грехове, где је потребно трпљење и покајање; постоје и болести ради борбе и победе над лукавим, као код Јова, и као пример нетрпељивима, као код Лазара, а свети те болести подносе показујући свима смирење и границе заједничке људске природе. Дакле, не надај се на лекарску вештину без благодати, и не одбацуј је због своје тврдоглавости, него од Бога моли спознају узрока кажњавања, а потом и избављење од слабости, трпећи сечење, спаљивање, горке лекове и сваку лековиту казну (свети Варсануфије Велики и Јован). # Ако будеш трпео и благодарио Богу за болест, она ће ти се узети уместо подвига (свети Варсануфије и Јован). извор

Нада # Нади на Бога претходе труд ради Бога и проливање зноја у подвигу. Вера тражи дела, а нада на Бога се показује кроз страдања и врлине (свети Исак Сиријац). # Ако човек нема претерану бригу о себи, из љубави према Богу и добрим делима, знајући да се Бог стара о њему, онда је таква нада истинска и мудра (свети Серафим Саровски). # Као што се Адамов живот после греха помрачио очекивањем смрти и свешћу о њој, тако после Васкрсења Христовог, код оних који верују у Њега, живот се озарује ишчекивањем и предукусом свога будућег васкрсења (свети Јован Шангајски). # Наше несавршенство неће за нас бити апсолутно штетно ако се, када смо постављени на пут Божији, не будемо освртали натраг, и ако пожуримо да прођемо оно што преостаје (свети Григорије Двојеслов). # Блажен је онај ко је праведан праведношћу Божијом и чија је нада усредсређена на Христа, Који је извор његове праведности. Несрећан је онај ко је задовољан праведношћу својственом људима (свети Игњатије Брјанчанинов). # Истинска нада тражи једино Царство Божије и уверена је да ће нам све земаљско, што нам је потребно за привремени живот, несумњиво бити дато (свети Серафим Саровски). # «Трпи» уче философи, а хришћани додају: «и надај се». # Нада је оправдање грешних (свети Јефрем Сиријац). # Господ васељене је међу смртнима основао вишње Царство и, по Своме обећању, уселиће у њега оне који га примају (свети Јефрем Сиријац). # Опасно је за човека да се нада само на себе; онај ко се нада на Господа спасиће се (свети Јефрем Сиријац). # Хришћанину који жели да благоугоди Богу, потребно је пре свега трпљење и тврда нада у Бога. То оружје он непрестано треба да држи у духовној десници, јер ће наш лукави непријатељ, ђаво, са своје стране употребљавати сва средства како би нас у невољи гурнуо у униније и украо нам наду у Господа (свети Игњатије Брјанчанинов). # Онога ко чува наду у своме срцу, Господ ће у дан васкрсења узнети у Едем (свети Јефрем Сиријац). # На крају, сва је нада у Господу. У Њему пронађите мир, вапијући: помилуј ме! (свети Теофан Затворник). # Ко се труди у нади на Господа, његово ће тело Он васкрснути у последњи дан (свети Јефрем Сиријац). # Наши напори су наша нада, наша нада је – Господ (свети Јефрем Сиријац). # Нада, која је ослободила наше тело од Адамовог и Евиног ропства, оправдаће те пред судом и узвеличаће нас у Судњи дан (свети Јефрем Сиријац). # Хришћански пут је – са сузама се кајати и молити: «Господе! Ти који све управљаш, спаси ме». Јер нада на спасење у Господу уједно је и обавеза хришћанина и дух њиховог живота... А где је нада ту је и утеха! (свети Теофан Затворник). # Блажен је онај ко има наду на Господа, који опет долази са великом славом да суди васељени у правди; он ће бити као дрво које расте покрај вода и неће престајати да доноси плод (свети Јефрем Сиријац). # Ономе ко се нада на Господа већ је сплетен венац од цветова који вечно не вену (свети Јефрем Сиријац). # Смирење се нада на Бога – не на себе и не на људе: зато је оно у своме понашању тако једноставно, директно, чврсто и величанствено. Заслепљени синови овога света то називају гордошћу (свети Игњатије Брјанчанинов). # Онај ко се нада на Господа, Њему ће у радости запевати хвалу у дан васкрсења (свети Јефрем Сиријац). # Одрекнимо се сујетних дела света и сву наду положимо на од Бога у Јеванђељу обећану награду – непролазно обитавалиште и бесконачни живот (свети Јефрем Сиријац). # Нада је – од вере, али када тај осећај постане чест, он онда оснажује и саму веру. Тако нада даје данак вери, као својој родоначалници. Под њиховим узајамним утицајем сазрева свети живот, који као последњи циљ има стварање љубави у срцу (свети Теофан Затворник). # Слика васкрсења дата нам је и у зрну горушичином (Мт. 13,31), које пада на земљу, умире у њој, и изнова оживљава; тако нам нада на земљи, у долини туге, открива вечност (свети Јефрем Сиријац). # Син Божији дошао је на земљу и очовечио се како би човека узвео на небо, изнова га учинио житељем раја, вратио му првобитно стање безгрешности и целовитости, и сјединио га са Собом (свети Јован шангајски). # Бедем наше наде је – неизмерна дарежљивост Божија (свети Јефрем Сиријац). # Онај ко се нада на Господа, може смело да се супротстави смрти и да се не предаје жалости, јер му је прокрчен раван пут, на коме нема спотицања ни стрмина (свети Јефрем Сиријац). # Нада позива синове земаљског праха на свадбу живота: најпрекраснији Женик чека их да дођу (свети Јефрем Сиријац). # Они који умиру са надом на Господа, очекују глас који ће их пробудити, и процветаће као цветови који одишу миомирисом (свети Јефрем Сиријац). # Нада у покајању указује грешнику пут према милосрђу Божијем (свети Јефрем Сиријац). # Нада, ослањајући се на љубав Божију, даје снагу нама који смо исцрпљени сујетом (свети Јефрем Сиријац). # Нада на Господа је миомирис тамјана за душу грешника (свети Јефрем Сиријац). # У нади светли сунце доброчинстава Божијих, које нас призива из греховне таме ка вечној светлости (свети Јефрем Сиријац). # Бежи што даље од унинија, како оно не би ставило своје окове на тебе: оно у овом животу обара оне који му се повере, и после смрти представља пропаст за њих (свети Јефрем Сиријац). # Непрестано разматрај своја људска дела која нису ништа боља од речних бујица, од дима који се развејава у ваздуху и магле која се брзо разилази. Ако тако будеш размишљао, онда ни добра неће у теби произвести надменост, нити ће те невоље понизити. # Као што мач пресеца жиле коњу, тако униније исцрпљује душевне силе и предаје душу туговању (свети Јефрем Сиријац). # Очајање низводи у најскривенија места ада (свети Јефрем Сиријац). # Не остављај наду – то оружје које ти је дао Христос; иначе ће те ђаво гурнути у безнађе и брзо ћеш пасти (свети Јефрем Сиријац). # Ако те рани стрела лукавог, не препуштај се поразу и не падај у очајање, јер Подвигоположник је увек спреман да ти пружи Своју десницу (свети Јефрем Сиријац). https://predanje-ms.blogspot.com/search?updated-max=2010-05-07T08:02:00%2B02:00&max-results=23&start=161&by-date=false

ПОНЕДЕЉАК Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања. УТОРАК Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би билo само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света - Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу. СРЕДА Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По указању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се тиме [Његово тело] припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт - тј. завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како бисмо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од свести о праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног. ЧЕТВРТАК Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом - оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју - не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди. ПЕТАК Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља (пастирима); нико други није ни женама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нeмa где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост. СУБОТА Господ телом у гробу спава. Душом је, пак, сишао у ад, проповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, тј. Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били узведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима. СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! Свети Теофан Затворник Светосавље.орг (10.април 2017.г.)

Рак је код деце ретка појава, али свако пето оболело дете од тога умире. За децу постоји мало лекова. Истраживачи у Хајделбергу узгајају мини-туморе које им шаљу лекари из читавог света. На њима тестирају лекове. У 2022. години широм света је код више од 275.000 деце и адолесцената дијагностификован рак, а више од 105.000 деце умрло је од те болести. У Европи сваке године од рака оболи 35.000 деце, а у Немачкој, према подацима Регистра за обољења рака код деце (ДКР), 2.400 малишана. Поређења ради, код одраслих особа се у Немачкој сваке године региструје око 500.000 нових случајева рака. Најчешћи облик рака код деце је леукемија (рак крви), док адолесценти најчешће обољевају од лимфома (рак лимфних чворова). Према подацима Франкфуртске фондације за децу оболелу од рака, 80 одсто оболелих се излечи. Међутим, шансе за излечење код многих врста рака нису се побољшале у последњих 30 година – свако пето дете оболело од рака, умире. Ако излечено дете касније доживи рецидив, прогнозе су лоше. У просеку, време преживљавања у таквим случајевима износи осам месеци. Осим тога, за рецидиве не постоји стандардизован третман. Премало лекова за децу и адолесценте оболеле од рака Један од највећих проблема у лечењу рака код деце јесте недостатак специјализованих лекова. За децу постоји само мали део онога што је доступно одраслим пацијентима. Многи нови лекови који долазе на тржиште, одобрени су искључиво за одрасле. Истраживачи у Хоповом центру за дечије туморе из Хајделберга због тога се ослањају на индивидуализовани приступ лечењу уз помоћ „мини-тумора“. Од 2019. године лекари – не само из Немачке, већ и из иностранства – тамо могу да пошаљу узорке ткива деце оболеле од рака, када се ради о високоризичним пацијентима или деци која су већ имала рецидив. Стотине мини-тумора за борбу против рака код деце На основу тих узорака, истраживачи узгајају стотине мини-тумора, објашњава Ина Еме, шефица Одељења за тестирање лекова. Ти мали тумори, познати и као органоиди, омогућавају тестирање 80 различитих лекова у разним дозама и комбинацијама. Тестирани лекови су углавном онколошки лекови за одрасле, укључујући оне који су већ одобрени, али и оне који су још у фази клиничких испитивања. Према речима др Еме, до сада је у Хајделбергу примљено више од 500 узорака ткива, од којих су две трећине биле погодне за тестирање. Код око 80 одсто тих узорака пронађен је одговарајући лек, односно медикамент, који је у лабораторијским условима довео до повлачења тумора. Отприлике три недеље након узимања узорка, истраживачи могу да знају да ли одређени лек делује или не. Лечење и истраживање у исто време Осим тестирања лекова, истраживачи из Хајделберга секвенцирају целокупни геном тумора, како би боље разумели биолошке процесе који стоје иза дечјег рака и тешких болести крви. Хопов центар за дечије туморе заједничка је институција Немачког центра за истраживање рака (ДКФЗ), Универзитетске болнице Хајделбегр (УКХД) и Универзитета Хајделберг (Уни ХД). Институт сарађује с бројним немачким, али и међународним истраживачким центрима. Хопов центар такође води први паневропски програм секвенцирања генома за децу оболелу од рака. До сада је у тај програм укључено више од 1.700 пацијената, а више од сто центара из 12 европских земаља и Израела послало је до сада узорке тумора оболеле деце-пацијената у Хајделберг. Иако и други истраживачки центри користе узгој мини-тумора за тестирање лекова, специфичност пројекта из Хајделберга је у његовој систематској методологији. Због великог броја тумора које прикупља, центар располаже обимном базом података, што омогућава прецизније и поузданије резултате, објашњава Ута Дирксен, дечија онколошкиња из Универзитетске болнице у Есену. https://www.dw.com/sr/svetski-dan-borbe-protiv-raka-istraživanja-iz-hajdelberga/a-71501226

Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења. Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице; рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета? Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Рођења Пресвете Богородице у Подмалинско 8/21. септембра 1998. љета Господњег Уиме Оца и Сина и Светога Духа! Рождество Твоје, Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељенеј. Из Тебје бо восија Солнце правде, Христос Бог наш… Свако рођење словесног бића на земљи је велика радост, не само за оне који су родитељи рођенога, него за читаву земљу; и не само за читаву земљу, него и за сву творевину Божију. Кад се роди ново дијете, кажу Свети Божији људи, онда се зарадује цвијет у пољу, риба у мору, звијезда на небу и свако створење, јер се родио нови човјек, родила се нова икона живога и вјечнога Бога и нова круна Божијег стварања. Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења. Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице? Колико су се тек зарадовала небеса рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета? Велика је радост васељене због Њеног рођења и зато је Црква Божија установила овај дивни празник. Пресвета Дјева је рођена од Јоакима и Ане, и као што пише Света ријеч Божија – из поста и молитве, а познато је, и то памти сва историја, да су најсавршенија, најбоља, најблагодатнија и најмудрија дјеца она која се рађају из поста и молитве. Нијесу могли да рађају Јоаким и Ана, али је њихова чежња да их Бог обрадује дјецом била дубока, зато су и њихова молитва и вапај Богу били велики и дубоки и зато су непрекидно своје дане и године проводили у посту и молитви. Пост је био њихова чежња, труд, подвиг и вапај Богу, да их удостоји једнога чеда, а молитва, чија снага их је са самим Богом сједињавала и Богу их приближавала, приносила је Богу њихову душу, срце, утробу, тијело и сво њихово биће. Сами Бог је сишао у утробу Ане, и њену је утробу освештао Дух Свети одговоривши на њен вапај, чежњу, молитву и пост. Оно што је из поста рођено, рођено је од Духа Светога, а оно што је Духом Светим зачето оно је Богом благословено, и то је прави и истински плод. Такав је био пророк Божији Самуило. У Старом завјету је записано да је његова мајка дошла у храм Соломонов и да ју је тадашњи првосвештеник видио како миче уснама сва занијета, па је мислио да је пијана. Пришао јој је и упитао је: „Како си се тако прерано напила, жено?“ Она му је одговорила: „Није то пијанство од вина, нити од ракије, него пијанство од моје туге, вапијем Богу из срца свога да ми Бог скине срамоту са мене што сам нероткињa“. Онда ју је првосвештеник благословио и рекао: „Идуће године сина ћеш родити, и он ће Бога прославити“; и родила је једног од највећих пророка Божијих – Самуила. Оног пророка који је помазао Саула за цара и помазао из рога уљем цара Давида, који је предак по тијелу самога Господа и Његова праслика (види 1. Сам. 1. глава). И тако редом до Светог Јована Крститеља и Претече, рођеног од Светих Јелисавете и Захарија. Мајка Божија и сам Господ рођени су из чистоте, поста и молитве, и зато је тај плод тако свет. Зашто данас има толико болесне дјеце, дјеце која се болесна рађају и дјеце која кад поодрасту морају да се лијече не само од тјелесних него и од душевних болести? Управо зато што се дјеца веома често зачињу не у посту, молитви и чистоти, као што је то било кроз вјекове, него често пута у блуду, нечистоти и пијанству. Како се може очекивати да дијете, које је рецимо у пијанству зачето, може да буде Богом освештано, благословено и мудрошћу Божијом испуњено. Тако нам рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане служи као примјер у нашем времену како се треба припремати за рађање дјеце и како дјецу треба васпитавати: у страху Божијем и мудрости, да би се та дјеца испунила не само мудрошћу коју дају земаљске школе, него да би се испунила и оном вјечном и непролазном Божијом мудрошћу, без које човјек није човјек. Ево, и овај свети храм и светиња памти велике саборе на овај свети и благословени дан Рођења Пресвете Дјеве. Ти сабори су били мјесто и вријеме када су се наши и ваши преци васпитавали у страху Божијем, крштавали, вјенчавали, учили посту и молитви, исповиједали и кајали за своје гријехе; припремали се да приме пречисто Тијело и Крв Господњу у овој светињи, ради оздрављења душе и тијела и задобијања Царства Божијега. Ти сабори су, нажалост, последњих деценија престали, и зато нас је снашло много невоља које нас и данас прате. Прате наш народ свуда и на сваком мјесту. Зашто нас прате? Прије свега и изнад свега, зато што смо се од Бога отуђили. Од Бога се отуђити, то је исто као кад се грана отцијепи од дрвета. Једно вријеме има нешто мало сокова, али како вријеме пролази, а сунце јаче грије и непогоде надолазе, онда ти сокови ишчезавају, грана се суши и постаје неплодна и није ни за шта него да се у огањ баци и сагори. Тако бива и са људима и народима. Кад се људи и народи – једно племе, братство, породица или један човјек – отуђе од дрвета живота, од самога Бога, онда се отуђују од Онога који је Почетак и Крај, Извор свакога добра и напретка и сваке мудрости, знања и свјетлости. Онда је природно да тај човјек, породица, братство, племе или народ полако губе животне сокове и заборављају Бога и себе. Бог пак њих заборавља и препушта их жељама срца њиховога, и они лутају по прашини овога живота, не знајући ни одакле долазе ни куда иду. Сукобљавају се међусобно као гаврани у магли, међусобно оптужујући једни друге за своју невољу, сиромаштво и болести, и тако се ствара једно сљепило и један слијепи круг у коме људи живе. Бога не виде, а кад Бога не виде онда не виде да је ближњи за бескрајно поштовање. Онда се међусобно људи кољу и убијају и онда долази до братоубилачких поклања и до поклања међу народима. Јер, завлада мрак у људским душама и људи не виде једни друге. Не виде да је сваки човјек икона живога Бога. Јер, не виде Бога и не примају у себе ону Божију вјечну и непролазну свјетлост, у којој се види свјетлост људскога лика, у којој се види људска историја и како и на који начин човјек треба да живи на овој земљи, како треба да се зачиње, рађа, расте и живи. Све те заповијести Божије, по којима треба човјек да се управља, поремете се и забораве. Природно је, онда, да се људи који Бога забораве и светињу Његову и који се отуђе од Њега, отуђе и једни од других и сами од себе и да изгубе смисао свога живота. Зашто савремени научници и психијатри тврде да је најопакија болест која влада данас савременим човјечанством, нарочито младим покољењима, болест изгубљенога смисла живота? Зато што је потпуно је природно да онај који се од Бога одвоји, од смисла и вјере у вјечност и непролазност, губи смисао свога живота и престаје да буде истински словесно биће. Враћа се бесловесности, бесловесном понашању и бесловесном живљењу и чини му се да су једини сродници његови бесловесна бића. Он више не осјећа своју сродност са вјечним Словом и Мудрошћу Божијом, јер је изгубио мирис те мудрости. Он више нема осјећања за заповјести Божије, који су извор и путоказ људском понашању. Тако човјек постаје биће какво Бог није хтио – духовно, тјелесно и морално опустошено биће. Зато је веома важно и од Бога благословено да се враћамо, браћо, овим саборима и светињама, јер се преко њих враћамо сами себи, једни другима и Богу као извору сваке мудрости и сваког знања. Враћамо се ономе што јесмо и ономе што треба да будемо. Оном ради чега нас је Бог створио на овој земљи. Томе нас учи ова светиња и рођење Пресвете Богородице које данас прослављамо. Томе нас учи Онај кога је Она родила, Јединородни Син Божији, Христос Бог наш, Творац неба и земље, Онај који је Почетак и Крај; Пут, Истина и Живот. Томе нас уче Свети Божији људи, који су градили овакве светиње по пустињама, не зато што су тражили некакве удобности у пустињи него зато што Бог најбоље открива људима највеће и животворне идеје у пустињи. Највеће су се идеје и највећи су се пророци у пустињи рађали. Такав је био боговидац Мојсије, који је добио десет Божијих заповијести не у богатом Мисиру, него у пустом, безводном и каменом Синају. Такав је био Јован Крститељ и Претеча из пустиње Јорданске – највећи од жене рођени. И данас кад одете у ту пустињу видите да тамо не може ни црв да живи како треба, а камоли човјек. У тој пустињи једва преживљавају бедуини, у биједи и сиромаштву. Али онима који су блиски небесима, Богу и својим дубинама, Бог се открива, као што се открио Јовану Крститељу и другим пророцима. Као што се откривао у овој пустињи и нашим прецима, па су и они били боговидци. Зато су они и могли да изњедре овакве светиње. А ми, данас, иако имамо много боље услове од њих, нијесмо у стању да их одржимо, него се питамо како ћемо и на који ћемо начин. Они се нијесу питали, јер су имали велику и дубоку вјеру у себе и живога Бога, а Бог им је као прегаоцима снагу давао. А и нама ће, ако Бог да и ако оживимо у себи ону исту вјеру којом су они живјели и ону исту мудрост и знање којима су се они хранили. Ево, хвала Богу, обнавља се и ова наша светиња, коју смо и ми заборавили – то треба да признамо и да се покајемо пред прецима. Педесет година овдје се легу змије и акрепи, а некада су се сабирали овдје Дробњаци, Дурмиторци и сва племена пред лицем Божијим и договарали се да бране своје достојанство и слободу. Ово покољење је заборавило Бога, али Бог нас није заборавио, те се, ево и ми, хвала Богу, полако али сигурно враћамо овој светињи. Њену је обнову започео овај наш мали брат, отац Јоаникије, па се испоставило да су његови преци одавде некуд отишли у бјежанију, као што и данас бјеже од Книна до Косова. Ко зна куда све Срби не бјеже по овом свијету! Тако су и његови побјегли некуд за Србију, и ево га је сами Бог призвао однекуд у ову пустињу. Кад је дошао, рекао сам му: „Јоаникије, имаш воде да пијеш, имаш храм да се Богу молиш, ево ти контејнер да ти киша не пада, имаш траве да пасеш, па нека ти Бог буде на помоћи. А увјерен сам, да ће и потомци оних који су градили те конаке доћи да ти помогну по мјери твоје вјере, труда и жртве.“ Сигурно да ће Бог и њих призвати да се поново приберу и саберу око ове светиње, да се она обнови, да бисмо се ми њоме обнављали, саборе имали, мирбожали, братимили, мирили са Богом и једни са другима и да бисмо се учили страху Божијем и мудрости Божијој. Нека би Бог благословио да се ова светиња обнови. Нека би рођење Пресвете Дјеве помогло да овај сабор Госпојински поново оживи, као што је био у прошла времена. Наравно, уз њега и сабор Светих архангела Михаила и Гаврила. Требаће још доста труда да се све ово обнови. Ево, ту је и наш господин министар Томовић и то је потврда овога што ја говорим – ту је значи и држава у његовом лицу заједно са нама. Ту су са нама и дјеца из Подгорице, хор Светога Марка Јеванђелисте, која су са љубављу дошла да нам поју данас. Ове ваше дјевојке које видим би тако требале да науче да поју Господу као што су старе Црногорке и Дурмиторке радиле. Даће Бог, ја се надам, па ћемо сви запојати пјесму Господњу и пјевати рођењу Пресвете Дјеве и Христовом рођењу и васкрсењу, као и нашем рођењу, преображају и препороду духовном. Даће Бог да пјевамо пјесму вјечну и непролазну, преко које нас је Бог уписао међу зреле народе и без које ми нијесмо оно што смо били и што треба да будемо. Нека би рођењем Пресвете Дјеве Господ и нас родио, препородио и обасјао својом вјечном свјетлошћу, оном која сија од Сунца које долази са истока, од Христа Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. https://mitropolija.com/2024/09/20/mitropolit-amfilohije-sva-je-zemlja-cekala-dan-njenoga-dolaska/

Његова Светост Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Патријарх Павле је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998).Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990.Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Мисли и поуке Патријарха Павла: * Што већи положај у Цркви имаш, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи. * Шта вреди човеку да је све угодно и све лако, ако изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо образ и душу, утолико је још већа заслуга и већа част пред Богом. * Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима. * Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди. * Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи – увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици. https://mitropolija.com/2024/09/11/451052/

На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне. На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица. У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића. У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица. Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године. - Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије. У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica

Сваки дан је Газиместан! Сваки дан је Косовска битка. Јер Косовска битка није само једна земаљска битка, она је символ наше непоколебљиве опредељености да се сваког трена боримо за правду Божију и светињу Божију. Цела беседа:

Православни богословски факултет Универзитета у Београду организује "Отворена врата" у суботу 13. априла 2024. године, у периоду од 11 до 14 часова, сазнајемо благодарећи г. Александру Бојанићу из Студентског парламента ове институције. Факултет изражава своју радост што ће тога дана моћи да угости ученике средњих школа или њихове родитеље и пружи им све потребне информације о упису и пријемном испиту, студирању, смеровима и свему што их занима. За заинтересоване који нису у могућности да ПБФ посете у суботу (13. априла), биће организоване консултације путем интернета и програма "Зум" ("Zoom") седам дана касније - 20. априла 2024. године. Линк ће благовремено бити истакнут на инстаграм страници ПБФ. Извор: Радио "Слово љубве"

На данашњи дан 1494. прва српска штампарија на Цетињу штампала је прву књигу на српском језику – „Октоих првогласник“ Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија, једну од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви. Октоих – осмогласник, штампан у 4. јануара 1494. у Ободској штампарији. Димензије 254 х 186 mm, обим 269 листова (538 страна). Штампан је на папиру у двије боје (црна и црвена), у стилу ренесансе. Украшен иницијалима и заставицама, на насловној страни, заставица са укомпонованим грбом Црнојевића и иницијалом П. Штампање и украшавање Октоиха извело је седам монаха под будним оком јеромонаха Макарија у Ободској штампарији. Штампарија је позната као Штампарија Црнојевића, прва јужнословенска ћирилична штампарија и прва државна штампарија у свијету. Октоих је штампан у релативно великом броју, од чега је до данас сачувано 105 примјерака. То указује жељу издавача да књига буде дистрибуирана и у окружењу. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај. Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Ово културно-историјско и патриотско дјело је имало за циљ да штампање књиге надомјести, у вријеме турских освајања, разарања угашене скрипторије у црквама и манастирима. Из типографије Црнојевића штампарије изашло је, колико се до сада зна, пет дјела: 1. Прва икунабула – Октоих првогласник, штампан током 1493. године, а завршен 4. јануара 1494. године. Октоих је најзначајнија, најсадржајнија и највише коришћена богослужна књига православне цркве, настала још у осмом вијеку. 2. Октоих петогласник, штампан вероватно у току 1494. године је друга књига и логичан наставак претходне. Он је прва илустрована јужнословнеска књига која је сачувана само у фрагментима који чине једва 1/6 књиге. 3. Трећа по реду, а највећа по обиму је књига Псалтир која је с техничке стране најсавременија, а нарочито се истиче по љепоти насловних слова и иницијала. 4. Наредна књига је Молитвеник, која је првобитно садржавала текстове литургија за посебне потребе и она је сачувана само у фрагментима. Најпотпунији је онај из манастира Тројице у Пљевљима који садржи 184 странице. 5. Последња позната Црнојевића икунабула је Четворојеванђеље, штампано вјероватно 1496. године. До сада није пронађен ниједан примјерак ове књиге и о њему се сазнаје на основу података да је препис „извод од форми Црнојевић од сложенија Макарија” урађен 1548. године у Буђеновцима у Срему. Поред наведених књига сматра се са разлогом да је у Црнојевића штампарији „било још и више али да нијесу пронађене”. Од двадесетак богослужних књига источне цркве у Црнојевића штамаприји било би места и за друге књиге осим наведених. Нажалост, Ђурађ Црнојевић није имао превише времена ни као владар Црне Горе, ни као оснивач прве државне штампарије на југоистоку Европе. Под најездом моћне Турске војске морао је напустити земљу 1496. године, када и штамаприја престаје са радом. Први штампар, који је одштампао све књиге из Црнојевића штампарије био је штамапар Макарије, особити мајстор „да му је тешко било наћи такмаца у јужнословнеском свијету, чак и међу најбољим штампарима”. Макарије је био главно техничко лице и руководилац штампарије, а радио је са још 7 помоћникаа. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Био је не само талентовани штамапар већ и даровити и уман мислилац и богослов. Када је 1496. године Ђурађ Црнојевић пред турском најездом напустио Цетиње и Црну Гору престала је са радом и штампарија али су остале књиге, штампане у њој као моћни свједок времена које се осим квалитетне двобојне штампе истичу и уметнички веома успјелим илустрацијама, што им обезбеђује примат међу староштампаним књигама. https://mitropolija.com/2024/01/04/na-danasnji-dan-1494-stampan-je-oktoih-prvoglasnik/

По предању монаштва манастира Дохијара, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна јако стара Богородичина икона. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, трпезарац по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, чуо речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослепео. Након тога монах Нил је клечечи преко пута свете иконе, молио се непрекидно ноћима и данима. Након неколко дана јавио јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. *** Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://www.facebook.com

Молебан за спорт и све спортисте и тренере који се такмиче установио је Свети синод Грчке православне цркве на свом заседању прошлог месеца. Одлука је донета као одговор на предлог Митрополита хиоског Марка, председника Синодалног одбора за спорт, преноси новинска агенција Ортодоксиа. Конкретно, Синод је одлучио да пред Божић сваке године одржи свечану Литургију у Цркви Светог Спиридона у близини историјског стадиона Панатинаикос у Атини. Молиће се за духовно јачање спортиста, тренера и спортских агената. Свака епархија се подстиче да успостави сличан догађај. Како преноси новинска агенција Ортходоксиа, Црква ставља нагласак на спорт како би подстакао социјализацију и научио децу дисциплини. https://mitropolija.com/2023/06/09/grcka-crkva-utvrdila-dan-molitve-za-sport/