Претражи Живе Речи Утехе

Надежда Петровић, српска сликарка и ратна хероина, носилац медаље за храброст и оснивач Кола српских сестара, упокојила се на данашњи дан, 3. априла 1915. године, у Ваљевској болници, од тифуса. У јеку Првог светског рата, Србијом су харале заразне болести и тешка епидемија тифуса, а пошто није било довољно ни медицинског особља ни лекара, наша велика уметница и у овом рату се пријавила добровољно, да као болничарка негује српске ратнике. У спомен на ову велику Српкињу, позивамо вас да уз звуке песме "Надежда" Небојше Мастиловића, прочитате у наставку и њен животопис. Надежда Петровић рођена је у Чачку октобра 1873. године. Отац је био уметнички опредељен, учио је сликарство код Стеве Тодоровића и био предавач цртања и краснописа. Доцније се посветио практичнијим темама, финансијама, а доспео је и до руководиоца пореске службе. Аутор је капиталног тротомног дела "Финансије и установе у обновљеној Србији". Био је и народни посланик. Његов отац, Надеждин деда, био је успешан београдски трговац. Мајка, иначе учитељица, била је блиска рођака Светозара Милетића. Била је то породица која је изродила низ заслужних личности. Две њене рођене сестре биле су такође сликарке, једна музичар, а најмлађи брат Растко Петровић познати писац. Завршила је Вишу женску школу у Београду, где се породица преселила, односно вратила, средином осамдесетих година 19. века. Сликарство је учила у атељеу Ђорђа Крстића, а потом и у Уметничкој школи Цирила Кутљика, тада водећој институцији те врсте у Београду, односно Србији. Радила је као наставница цртања у Вишој женској школи, Женској учитељској школи, Женској гимназији у Београду. Године 1898. сликарство усавршава у Минхену, ондашњем водећем центру за образовање у области уметности. Прву самосталну изложбу имала је 1900. године у Београду, у Сали Велике школе (данашња зграда Ректората), међутим, првобитно није наишла на позитивне критике. Негодовали су и Владислав Петровић Дис и Петар Одавић, књижевник који је њено сликарство чак назвао болесним. Било је то модерно сликарство које је одступало од оног на шта је наша јавност претходно навикла. Наредне године наставила је уметничко образовање у Минхену, код Јулијуса Екстера и већ 1904. године учествује на Првој југословеној изложби. Оснивач је уметничког друштва "Лада", које је имало изузетну улогу у уметничком и друштвеном животу Србије, а које је утемељено уочи поменуте изложбе у Београду, у част обележавања стогодишњице Првог српског устанка. Поред Надежде Петровић, оснивачи овог, првог уметничког друштва у Србији, били су и Урош Предић, Ђорђе Јовановић, Марко Мурат (аутор карактеристичног знака друштва), Риста и Бета Вукановић, Петар Убавкић и Сима Роксандић. Надежда је уметничко уваршавање наставила у Италији и Француској, а излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму и у Паризу на Јесењем салону. Сликарску школу у Београду, на којој је и сама предавала, основала је 1912. године. Највећа српска сликарка свог времена, аутор је приближно три стотине уља, нешто акварела и низа цртежа. Највише је сликала портрете, понекад актове, често пејзаже, њих неретко са националном тематиком. То су дела јаког колорита, са оригиналаним изразом и изванредним богатством боја, најближа експресионизму. Она је себе сматрала за импресионисту, али је данас највише поистовећују са фовизмом. Портретисала је најразличитије типове из народа, али и више важних личности њеног времена попут Јована Скерлића, Јаше Томића, Ксеније Атанасијевић. Серија њених дела имала је мотиве Косова и Метохије. Сачувано је око 200 њених дела, од којих су поједина у врху српског ликовног стваралаштва, попут слика "Ресник", "Нотр Дам", "Аутопортрет", "Булоњска шума". Поставила је темеље модерног сликарства у Срба, најближег експресионизму, са елементима симболизма, сецесије, импресионизма. Иако је тематски била посвећена националним темама њен ликовни израз је био нешто ново у тадашњој српској средини. Бавила се такође ликовном критиком, међу првима код нас, а прву је објавила на тему изложбе Марка Мурата у Летопису Матице српске. Аутор је и два драмска текста, с тематиком борбе за ослобођење у Старој Србији, како се изразила са "живим сликама из Македоније и Србије". Као истакнути родољуб, Надежда је помагала национални рад на више нивоа: носила је помоћ у још увек неослобођену Стару и Јужну Србију, тада под влашћу Турске, била је лични пријатељ Воје Танкосића и Драгутина Димитријевића Аписа, а међу првим је чланицама патриотске организације "Народна одбрана". Августа 1903. заједно са Делфом Иванић и Савком Суботић оснива "Коло српских сестара", које је превасходно имало за циљ да организује помоћ Србима неослобођене Старе Србије. Канцеларија "Кола" налазила се на углу Васине и Добрачине улице на Дорћолу. Надежда је била први секретар друштва. Била је добровољна болничарка и у балканским ратовима 1912. и 1913. године, када се такође тешко разболела, а одликована је медаљом за храброст. Учествовала је 1914. године и у борбама на Мачковом камену, била болничарка Дунавске дивизије. Почетком те 1915. године, после краткотрајног боравка у Скопљу где се тада у избеглиштву налазила њена породица, фебруара се вратила у војну болницу у Ваљево као добровољна болничарка, тада средиште епидемије, где је неговала рањене односно оболеле српске војнике, иако је Врховна команда инсистирала да се запути у Рим. Није иначе ни тада престајала да слика. Разболела се крајем марта од тифуса. По сведочењу блиског пријатеља Бранка Поповића, сликара и потоњег универзитетског професора, који је тада посетио "и сама смрт затекла је у раздраганости". Упокојила се у Господу трећег дана априла 1915. године, у 41. години живота. "Српске новине", тада објављиване у Нишу, ратном седишту Владе, штампале су осврт поводом њене смрти завршен речима: "Она је била одушевљена Српкиња и једна од оснивачица Кола Српских сестара, Слава јој!". Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Академски хор "Обилић", АКУД "Бранко Крсмановић" ће у суботу 14. децембра 2024. године од 19 часова, одржати концерт духовне музике, поводом прославе великог јубилеја - 140 година постојања и успешног рада. Улаз је слободан, сви су добродошли! Академски хор “Обилић” основан је 1884. године на Универзитету у Београду, тадашњој Великој школи, под именом Академско певачко друштво “Обилић”. Хором диригују великани српске музичке сцене, као што су Јосиф Маринковић, Станислав Бинички, Јован Бандур, Ловро Матачић, Светолик Пашћан и Бранко Драгутиновић. Неколико година по обнављању рада (1945. године), под руководством маестра Богдана Бабића, хор, сада под именом “Бранко Крсмановић” постаје значајан чинилац тадашње југословенске музичке продукције о чему сведоче бројна признања – прва места у Арецу, Ланголену, Бечу, Минхену… Од 1981. године хором је дириговала професор емеритус гђа Даринка Матић Маровић која је својом великом енергијом и ентузијазмом постиже највише уметничке домете Академског хора на домаћој и међународној музичкој сцени. Делујући у оквиру Друштва “Бранко Крсмановић” 1991. године хор је вратио своје првобитно име “Обилић”. Међу највеће успехе хора убрајају се осам тромесечних турнеја по САД и Канади (преко 500 концерата) али и турнеје по Шведској, Финској, Чешкој, Словачкој, Пољској, Кини, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Италији, Румунији, Бугарској, Русији, Великој Британији, Француској, Шпанији, Мађарској, Грчкој, Мексику, Аргентини, Црна Гора, Хрватска, као и учешће на прослави 2000 година хришћанства у цркви Санта Мариа ин Арацоели у Риму и на Првом светском хорском фестивалу у Бечу 2001. године. Богат репертоар обележила су извођења великог броја вокално инструменталних сценских дела од којих су најзначајнија: “Реквијем”, Ђузепеа Вердија, Волфганга Амадеуса Моцарта, Антоњина Дворжака, Габријела Фореа, Луиђија Керубинија, Роберта Шумана; “Стабат матер” Ђоакина Росинија, Антоњина Дворжака, Франсиса Пуланка; “Кармину бурану”, “Тријумф Афродите” и “Катули кармину” Карла Орфа; IX Симфонију Бетовена, XII симфонију Шостаковича, II, III, V и VIII симфонију Густава Малера; “Мису Солемнис” и “Мису у Ц-дуру” Бетовена, Моцартову “Мису бревис”, “Крунидбену мису” и “Мису у Ц-дуру”; “Малу мису” Росинија, “Мису у Ц-дуру” Керубинија, Брукнеров “Те деум”, као и Вердијев; кантату “Александар Невски” Сергеја Прокофијева, “Глорија” Вивалдија; “Филиус Хоминис” Аселена (прво извођење у Цркви Светог Игнација у Риму); али и бројна дела домаћих аутора (Рајка Максимовића, Срђана Хофмана, Милана Михајловића, Зорана Христића, Зорана Ерића…). Хор је концертно изводио и бројне опере, док на свом репертоару има и и броја дела духовне и световне музике домаћих и страних аутора. Хор је сарађивао са истакнутим оркестрима у земљи и иностранству, међу којима су: Женевски симфонијски оркестар, Филхармонија из Нице, оркестар академије Санта Цециллиа из Рима, Руски национални оркестар, Национални оркестар из Лиона, Национални оркестар из Лила, Московски камернм оркестар, Јерменски национални оркестар, под вођством истакнутих домаћих и светских диригената као што су Ловро Матачић, Милан Хорват, Владимир Крањчевић, Жак Дела Кот, Сикстин Ерлинг, Ханс Граф, Емил Чакаров, Евгениј Светланов, Сирил Дитрих, Жан Клод Касадесис, Жорж Претр и други. Ансамбл је наступао у најпознатијим дворанама света, Карнеги Хол у Њујорку, Акрополис опера у Ници, Консертхузет у Штокхолму, сали козерваторијума Чајковски у Москви, сали Берлинске филхармоније, сали Лосанђелоске филхармоније, Конститјушн хол у Вашингтону, Иродио театар у Атини као и Златној сали Музикферајна у Бечу. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45637

Аустралија ће забранити деци млађој од 16 година коришћење друштвених мрежа, након што је њен парламент усвојио најстроже законе на свету. Забрана, која неће ступити на снагу најмање 12 месеци, могла би довести до казни за технолошке компаније у износу до 50 милиона аустралијских долара (32,5 милиона америчких долара) ако не буду поштовале прописе. Премијер Ентони Албанезе наводи да је законодавство потребно како би се млади заштитили од „штетних утицаја“ друштвених мрежа, што су подржале и многе групе родитеља. Међутим, критичари истичу да су питања о томе како ће забрана функционисати и како ће утицати на приватност и социјалне везе остала без одговора. Ово није први глобални покушај да се ограничи коришћење друштвених мрежа међу децом, али минимална старосна граница од 16 година највиша је коју је поставила нека земља. За разлику од других иницијатива, закон не предвиђа изузетке за постојеће кориснике или оне са сагласношћу родитеља. Након што је Сенат усвојио закон са 34 гласа за и 19 против у четвртак касно увече, закон је враћен у Доњи дом, где је усвојен у петак рано ујутру. „Желимо да наша деца имају детињство, а родитељи да знају да их подржавамо,“ изјавио је Албанезе новинарима након гласања. Шта ће све бити недоступно млађима од 16 Закон не прецизира које ће платформе бити забрањене. О томе ће одлучити аустралијски министар комуникација на основу савета eSafety комесара, интернет регулатора задуженог за спровођење правила. Међутим, министарка Мишел Роуланд је изјавила да ће забрана обухватити платформе као што су Snapchat, ТикТок, Facebook, Инстаграм и X (бивши Twitter). Платформе за играње и дописивање, као и сајтови доступни без налога, попут YouTube-a, неће бити укључени. Влада планира да користи неку врсту технологије за верификацију узраста за спровођење забране, а опције ће бити тестиране у наредним месецима. Од друштвених мрежа ће се захтевати да саме имплементирају ове процесе. Међутим, истраживачи упозоравају да не постоји гаранција да ће предложена технологија, која би могла укључивати биометријске податке или идентификацију, бити ефикасна. Критичари траже и гаранције да ће приватност корисника бити заштићена. Постоји забринутост да би забране могле бити заобиђене алатима попут ВПН-а, који маскирају локацију корисника. Деца која прекрше правила неће бити кажњена. Истраживања показују да већина аустралијских родитеља подржава ове реформе, док неки стручњаци сматрају да забрана није довољно прецизно решење за ризике повезане с друштвеним мрежама. Током кратког консултационог периода пре усвајања закона, компаније попут Google-a и Снап-а критиковали су закон због недостатка детаља, док је Мета оценила да ће закон бити неефикасан. ТикТок је указао да је дефиниција друштвених мрежа преширока, док је X (бивши Twitter) довео у питање законитост закона, пише BBC. Млади заговорници су критиковали власти што нису укључили њихово мишљење у дебату. Одбор за младе eSafety нагласио је да су свесни ризика, али да желе да буду укључени у проналажење решења. Премијер Албанесе признао је сложеност проблема, али је бранио закон као исправан корак, упоредивши га са законом који забрањује алкохол за млађе од 18 година. Шта су друге земље урадиле по овом питању? Тренутно, Аустралија је прва земља која планира да уведе забрану коришћења друштвених мрежа за децу млађу од 16 година без изузетака, укључујући оне са родитељским одобрењем или већ постојећим налозима. Ово је најстрожа регулатива те врсте до сада. Планиране мере укључују обавезну проверу узраста, потенцијално путем биометрије или државних идентификационих докумената, што још није примењено у другим земљама. Друге земље су такође покушале да регулишу употребу друштвених мрежа за децу, али са различитим приступима. На пример, Француска је предложила ограничења за децу млађу од 15 година уз могућност родитељског пристанка. У Сједињеним Америчким Државама закон већ дуго захтева родитељски пристанак за прикупљање података од деце млађе од 13 година, што је довело до забране коришћења друштвених мрежа за ту старосну групу на већини платформи. Малолетници узраста од 13 до 16 година смеју користити друштвене мреже у Немачкој само уз родитељску сагласност. Тренутно нема планова за строже регулације, иако заговорници заштите деце сматрају да постојеће контроле нису довољне и позивају на њихову бољу примену. У Белгији је 2018. године донет закон који захтева да деца имају најмање 13 година да би могла отворити налог на друштвеним мрежама без дозволе родитеља. Иако Холандија нема законе који одређују минималну старосну границу за коришћење друштвених мрежа, од јануара 2024. године забрањени су мобилни уређаји у учионицама како би се смањиле сметње. Постоје изузеци за дигиталне часове, медицинске потребе или инвалидитет. У Италији деца млађа од 14 година морају имати сагласност родитеља да би се регистровала на друштвене мреже. Од 14 година навише, дозвола више није потребна. https://bizlife.rs/ova-drzava-ce-uskoro-potpuno-zabraniti-upotrebu-drustvenih-mreza-mladjima-od-16-godina/?utm_campaign=linkinbio&utm_medium=referral&utm_source=later-linkinbio

Браћа Теофиловић одржаће концерт у четвртак, 21. новембра 2024, у Дому омладине Београда, с почетком у 20 часова - јубиларни наступ поводом три деценије уметничког стваралаштва. Старији члан чувеног братског дуета, Ратко, данас је био саговорник Јутарњег програма Радија Слово љубве, даровао карте слушаоцима, а говорећи о значајном и дугом стваралаштву, између осталог, указао да је ово можда неки "пресек каријере - тачка неког новог почетка, нови мотив за будући рад". У потврдном одговору на питање да ли слуша "Слово љубве", Ратко је казао - "Волим Радио који има причу". Извод из Јутарњег програма, разговор са Ратком Теофиловићем: Извор: Радио Слово љубве

Јубиларни концерт поводом двадесет година хора "Свети Јоаким и Ана" биће одржан 17. новембра у 18 часова у Храму Свете Петке на Чукаричкој падини. На концерту ће учествовати хорови "Свети Јоаким и Ана", као и мешовити и дечији хор "Бранко" из Ниша. Диригенти су Даниела Ивановић, Тања Маћејка Трајковић и Јована Микић. Извор: Радио "Слово љубве"

Данас, 15. новембра 2024. године, навршава се 15 година од упокојења Патријарха српског Павла, 44. поглавара СПЦ, који је остао упамћен по мудрости, скромности и животу по Јеванђељу, а његов испраћај ће се памтити као један од највећих скупова у српском народу, спонтано окупљање верног народа у непрегледној даноноћној колони која га је испратила, како у београдској Саборној цркви где су верници током четири дана целивали тело почившег Патријарха, потом у молитвеном испраћају 19. новембра 2009. године ка Храму Светог Саве до манастира Раковице, где почива, а где се врше редовни помени баш као и у родном месту блаженопочившег Патријарха, Кућанцима. Из архиве Радија, једна од поука Патријарха Павла, о Господу Христу: Подсећамо на једну од емисија Радија Слово љубве посвећену Патријарху Павлу - Реч пастира - у којој смо емитовали снимке беседа из Патријаршијске капеле. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Архиепископија београдско-карловачка је и ове године расписала конкурс за доделу годишњих стипендија студентима завршних година редовних студија и то: Медицинског факултета, Правног факултета, Философског факултета, Машинског факултета, Електротехничког факултета и Богословског факултета. Опширније у наставку. Право учешћа на конкурсу имају сви студенти уписани на завршну годину студија наведених факултета, с тим да до 20. децембра 2024. године у канцеларију бр. 26 у Патријаршијском двору у Београду, у улици Краља Петра бр. 5, дужни да поднесу следећа документа: потврду о просечној оцени, потврду о броју година студирања и потврду о имовном стању. Избор два кандидата са сваког факултета који ће, на основу приложене документације, добити стипендију вршиће комисија под председништвом викарног Епископа новобрдског г. Илариона и чланова архимандрита Данила, управитеља Задужбине Симе Игуманова, и мр Сандре Дабић, секретара Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Резултати конкурса биће објављени до Божића, а свечана додела стипендија одржана о празнику Светог Василија Великог. Извор: Информативна служба СПЦ

Народна библиотека Србије и Задужбина Владете Јеротића позивају вас 25. септембра 2024. године у 19 сати, у Амфитеатар Народне библиотеке Србије на програм под називом „Путевима Владете Јеротића“, а поводом 100 година од академиковог рођења. Током вечери биће читани и одломци из необјављених текстова академика Јеротића о коме ће говорити: проф. др Ирена Арсић, проф. др Жарко Требјешанин, др Бојан Јовановић и проф. др Драган Симеуновић. Модератор програма је Милена Ђорђијевић, а улаз је слободан. Извор: Радио "Слово љубве"

Друштво пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена и Дом Војске Србије позивају вас на обележавање јубилеја - 20 година постојања ове организације, које ће се одржати у великој сали Дома Војске Србије у Београду (Браће Југовића бр.19), у уторак 24. септембра 2024. године, са почетком у 19 часова. Ове године навршава се 20 година постојања Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена и неуморног рада чланова и сарадника Друштва на очувању културно-историјског наслеђа манастира Светих Архангела, царског Призрена, Свете косовско-метохијске земље, духовног и националног идентитета Срба на Косову и Метохији. Од свог оснивања и првог циља - обнова манастира и помоћ монаштву да остане и опстане у њему, до данас, Друштво је својим активностима било ангажовано у обнови светиња и културног наслеђа, укључивање расељених са Косова и Метохије, деце, младих и многих других у духовни живот на простору Призрена и Косова и Метохије, реализовало бројна ходочашћа, богат културно-уметнички програм и више манифестација и фестивала локалног и међународног домета. Извор: Радио Слово љубве

У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527-565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117-138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18-19). Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. Извор: Епархија бачка

Од неуропсихијатра до теолога, Јеротић је својим делом и учењем обасјавао пут ка љубави, толеранцији и образовању. Многи га сматрају највећим нашим просветитељем на раскршћу 20. и 21. века, а посебно су га уважавали српски патријарси. На данашњи дан пре тачно сто година, 2. августа 1924. године, рођен је један од најистакнутијих српских интелектуалаца и духовника, академик Владета Јеротић. Као син јединац у чиновничкој породици у Београду, Владета је одрастао у окружењу које је неговало вредности православља и патриотизма, што је обликовало његов животни пут. Још у раној младости, током школовања у Другој мушкој гимназији, Јеротић је показао дубоко интересовање за историју и теологију, предмете које је слушао са посебним задовољством. Љубав према православљу и родољубљу наставила се током његовог школовања на Медицинском факултету у Београду, где је специјализирао неуропсихијатрију 1957. године. Даље усавршавање га је одвело у Швајцарску, Немачку и Француску, где је између 1958. и 1961. године специјализирао психотерапију. Своје прво запослење нашао је на Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Након тога прелази у болницу "Др Драгиша Мишовић", где је радио на првом психотерапеутском одељењу у Југославији, под руководством примаријуса др Владислава Клајна. Током готово две деценије, колико је био начелник овог одељења, Јеротић је стекао велико искуство у раду са пацијентима, постао примаријус и значајно допринео развоју психотерапије у Србији. Ипак, Јеротићева знатижеља и истраживачки дух водили су га даље, ван граница медицине, ка културној антропологији и теологији. Од 1985. године, предаје на Теолошком православном факултету у Београду, где је основао Катедру за пастирску психологију и медицину. Напустивши рад у болници, у потпуности се посветио педагошком раду, предајући нове генерације студената и ширећи знања из области религије, психотерапије, социологије, филозофије и психијатрије. Јеротић је иза себе оставио богато стваралаштво које обухвата преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Његова предавања широм Југославије и Србије окупљала су велики број слушалаца, којима је несебично преносио своје знање и духовне поруке. Његова реч била је светионик у временима таме, позивајући на толеранцију, разумевање, љубав и образовање утемељено на моралним начелима. Владета Јеротић је 1994. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 2000. године постао је редовни члан. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Академије медицинских наука. Његов рад и друштвени допринос препознати су бројним признањима и наградама. Упокојио се 4. септембра 2018. године у Београду, остављајући за собом велики траг у српској науци и култури. - Дочекао је да наш народ буде ослобођен окова и жестоких репресија које су наметале безбожне власи. Често је долазио у Цркву Ружицу на Калимегдану, да се моли Богу и да се дружи са онима који су се ту сабирали. Наша молитва је најмање могуће уздарје за све оно што је Владета учинио за свој народ, али и за многе од нас појединачно, као један од ретких интелектуалаца из нашег народа - рекао је патријарх српски Порфирије у својој беседи на помену Владети Јеротићу. Потом је додао: - Просвећивао је наш народ свуда и на сваком месту кроз призму сабраних знања из различитих области којима се у ужем смислу речи бавио, али које су га у ширем смислу интересовале као човека. Као екстракт из свега што је сабирао у знањима, пружао је слатки мед који је тешио и лечио наш народ од унутрашњих конфликата и спољашњих подела. Нека успомена на Владету Јеротића и његово дело остане вечна инспирација свима нама, подсећајући нас на важност духовног образовања, љубави према ближњем и непоколебљиве вере у Бога. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23417/vladeta-jerotic-godisnjica

Нова Црква Ваведења Пресвете Богородице гради се у Манастиру Свете Тројице, једном од неколико светих обиталишта на врху чувених грчких стена. У понедељак, 24. јуна, на празник Свете Тројице – Духова, Митрополит стагијски и метеорски Теоклит посетио је манастир и одслужио архијерејску Литургију. Након богослужења, игуман Дометије је понудио Митрополиту обилазак манастира, укључујући и нову цркву која је у изградњи. Планирано је да црква буде завршена за око годину дана. Извор: https://orthochristian.com/160945.html Фото:trikalaola.gr Превела Љ. П.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија ученици и колектив ОШ "Милан Ђ. Милићевић" позивају вас на академију "430 година од спаљивања моштију Светог Саве" која ће се одржати у крипти Спомен-храма Светог Саве у четвртак 30. маја 2024. године са почетком у 18 часова. Извор: Радио Слово љубве

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на данашњи дан прије 12 година, донио одлуку да у диптихе светих Православне Цркве, унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу наше Свете Цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године, на саборној Светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расијања. Повијест о Момишићким мученицима Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, дјеце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпјеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети пријесто цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под Свети пријесто. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цјеливање на празник Светих Четрдесеторице мученика Севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика, а дан канонизације је одређен да буде други датум прослављања дјеце мученика и слава школе вјеронауке при овом храму. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. https://mitropolija.com/2024/05/17/12-godina-od-kanonizacije-svetih-mucenika-momisickih/

Комади 1.000 година старог рукописа пронађени су у повезу књига у Алкмару. Посебан налаз је направљен у Регионалном архиву Алкмар: неколико повеза књига из 17. века садржало је комаде пергамента рукописа из 11. века. Сматра се да је оригинални рукопис припадао принцези која је побегла из Енглеске након Норманског освајања. Многе књиге су штампане и повезане у 16. и 17. веку. Књиговезци су користили пергамент да ојачају своје повезе за књиге; тај материјал је био скуп и зато су људи често бирали да исеку старе, средњовековне рукописе. То је често укључивало рукописе који су изгубили своју вредност: књиге које су биле превише религиозне или су написане на језику који се више није могао читати. Нешто веома посебно пронађено је у бројним повезима књига у Регионалном архиву Алкмара: 21 фрагмент рукописа из 11. века, скоро 1000 година стар латински псалтир са староенглеским глосама. Тис Порк, виши универзитетски предавач средњовековног енглеског језика у Лајдену, учествовао је у проналаску и анализирао текст и порекло фрагмената. Старе енглеске глосе у латинском псалтиру Стари енглески се говорио између 500. и 1100. године и веома је сличан немачком, фризијском и холандском. Ово је очигледно такође и из откривених фрагмената Алкмара, у којима је изнад сваке латинске речи написан староенглески превод: Ове староенглеске глосе вероватно су имале дидактичку сврху: са овим преводилачким помагалом између редова, корисник овог псалтира могао је да научи латински. За научнике је откриће укупно више од 500 староенглеских глоса у Алкмару важно јер нас уче више о језику раног средњег века . Оригинални власник рукописа: избегла принцеза? Порково истраживање показује да је књига била укоричена у Лајдену око 1600. године, али како је Лајденски књиговезац дошао до поседа енглеског рукописа из 11. века? Познато је да су око средине 16. века рукописи из Енглеске отпремани на чамцима, како би их књиговезци и произвођачи сапуна могли поново користити. Сасвим је могуће да је међу њима био и рукопис са староенглеским глосама, али постоји и друга теорија. То би могао бити давно изгубљени псалтир са староенглеским глосама који је припадао Гунхилд, енглеској принцези која је побегла након норманског освајања 1066. године, поневши са собом свој псалтир са староенглеским глосама. Гунхилд је умрла у Брижу 1087. године и поклонила свој псалтир и друга блага цркви Светог Дона. Тамо је њен псалтир последњи пут виђен 1561. године и описан као псалтир са енглеским глосама „које овде нико не може правилно да разуме“. Од тада се Гунхилдином псалтиру губи сваки траг, али Порк је успео да сазна да су књиге Донске цркве 1580. године запленили калвинисти: Са корисним књигама основали су јавну библиотеку, али друге, непотребне књиге су продате. Псалтир са неразумљивим глосама мора да је припадао овој потоњој категорији — да ли је тако псалтир на крају завршио у рукама лајденског књиговезца? Може бити. Можда су фрагменти који су пронађени у повезу књига у Алкмару припадали краљевској библиотеци. Порков чланак, са анализом, издањем и сликама фрагмената Алкмара, објављен је ове недеље у часопису Англо-Саксон Ингланд. https://mitropolija.com/2024/01/18/pronadjeni-delovi-rukopisa-starog-1000-godina-princezin-psaltir/

Дошли смо до прекретнице која раздваја две године. Једна је прошла, можда са неуспесима, можда са тешкоћама и тугама, али не без наде. А сада чекамо још једну годину, бољу, светлију, повољнију, мирнију, успешнију. Боља година и бољи свет. Наше жеље и наде су добре, разумне и свете. И желимо да се остваре! Желимо бољи свет, што значи да ми, људи, постајемо бољи. Желимо бољу годину, а то значи да ће послови људи бити бољи и светлији, пунији. А постати бољи значи радити више и више се молити. Радите и штедите. Радите и чистите земљу да би могла да роди. То је земља која нас окружује и храни, и она од које је направљено наше тело. Очистите, преорите, посејте, уклоните коров и трње. Иначе не може бити лепа, богата и плодна. И такође је заштитите. Заштитити од чега? Од животиња? Да, и од животиња такође. Али, пре свега, заштити од злих духова, од сатане и његових слугу. Почетком године воде се освештавају јер вода рађа и подржава живот. И не освећују се само воде, већ и њиве, баште, земље, пчелињаци, виногради, резервоари, куће – све што човек има. Да би се све ово, осим тога, заштитило од звери у људском обличју, од слугу и робова сатане. Сви који без икакве мере експлоатишу земљу, планине, воде и шуме су похлепни! Све руше, скрнаве и пустоше зарад новца. Али ,они сами су увек празни и опседнути духом празнине. Дакле, нису они ти који сносе главну кривицу, већ њихов отац и господар, зли ђаво. Нису само они похлепни, већ и они који медијским и другим средствима скрнаве и загађују наше душе и тела, наше животе. Душе наше и наша тела, односно земља од које је састављено наше биће, треба да буду чисти, мирни, светли. Међутим, они све упрљају, разболе и онда напусте. Њихов једини мотив је новац. Како да се заштитимо од ових искушења која нас нападају непрестано и у све новијим, суптилнијим и „невинијим“ облицима? Како да заштитимо своју душу, тело и отаџбину? Само радом, поштеним радом и молитвом. Рад и молитва су прве активности које је Бог одредио човеку, као заповест, као позив, на самом почетку, у рају. Рад је светиња и сви разумеју његову важност и вредност. Шта је са молитвом? У ствари, то је и посао. Разговор са Богом је рад и уметност, активност која захтева много стрпљења, али је апсолутно неопходна. Тек са молитвом душа истински дише, јер је Бог Истина и зрачи истином, храни се и прима живот, јер је Бог истински Живот и Извор живота. Први људи у рају примили су заповест да гаје и чувају молитву (уп. Пост. 2,15). Земља је, како је тамо написано, сама од себе родила (уп. Пост. 1,11-12), а животиње су биле покорне људима. У стварности, ова заповест је значила да он мора да негује молитву и штити свој ум од злих помисли. Уосталом, само ово и некада и сада може човека учинити бољим, чистијим и срећнијим, да постане добар и чист, сличан Богу добром, и благословен вечним блаженством. Молитва значи не само разговор са Богом, већ и слушање, стање пажње и опажања. Уосталом, у разговору је понекад мудрији онај ко уме да ћути и слуша. Бог је дошао да нам буде што ближе, у нама. Он нас воли и жели дијалог љубави са нама, што дуже, бескрајно, вечно. А сада само од нас зависи колико времена ћемо да посветимо нашем Добром и Свемогућем Богу, Оцу Небеском, Љубљеном Сину и Светоме Духу. Дакле, желимо да ова година постане Божија, да буде добра, као што је Бог добар. Затим, да мрзимо зло, као што је написано: „Ви који љубите Господа, мрзите зло“. (Пс. 96:10). Да мрзимо зло, односно деловање сатане у нама и у свету. Не треба мрзети људе, који су ипак наша браћа, жртве које су пале у сотонине канџе због своје похлепе, гордости, беса, мржње, зависти, среброљубља, жудње за влашћу, љубави према задовољству, блуда итд. А друга битна ствар је - „Мрзећи зло држите се добра.“ (Рим. 12:9), то јест, Бога. Он је свемогућ и сведобри, али је и свеправедан и свесвет. Прилепимо се за Њега — то је молитва. Посветимо Му више времена. Он је љубав и њен извор, сама лепота и снага и њихов извор. Посветимо време Њему, као што се посвећујемо драгим и вољеним људима. И видећете чудо – како и сами постајемо доброта, као Он! Светлост као Он! Чистота као Он! Праведност као Он! Срећа и вечност, као Он! Сами бирамо своју молитву - акатисте, молебан, Псалтир, а Светој Литургији ћемо, наравно, присуствовати што чешће. Важно је да Му посветимо што више времена у наредној години. Одбацимо зло које нас мучи и лишава мира, и оно ће нас напустити. Заволимо доброту, односно Бога, и прилепимо се уз Њега, и Он ће нам доћи Духом Својим Светим. И, молитвом, Он ће заувек остати у нама, и тако ћемо бити срећни у Њему и са Њим. Свети апостол Павле пише да „ко призове име Господње биће спасен“ (Дела ап. 2, 21), а на другом месту: „нема другог имена под небом датог људима којим треба да се спасемо“ (Дап. Дела 4:12). Дакле, сваки пут када призовемо име Господње, ми смо спасени. Спашени смо од великих и малих зала која нас растужују, и коначно смо спасени од силе сатане. У име Господа Исуса Христа, само Њиме, сједињени смо са Богом и у Њему смо мирни, радосни и срећни. Сретна Нова година свима! Архимандрит Андреј (Коројан) https://pravoslavie.ru

Сваке године, традиционално, ШУ Београд организује новогодишње дружење за директоре школа. Заправо, прославу поводом новогодишњих празника. Тако је позив директорима београдских основних и средњих школа стигао и овог пута, упркос свему што је обележило годину на измаку. Сам позив директорима да присуствују дружењу стигао је баш 3. новембра, на датум када смо обележили шест месеци од масакра у ОШ “Владислав Рибникар”. Тијана Ковачевић, директорка Музичке школе “Јосип Славенски” коју је похађао убијени Андрија Чикић, одлучила је да дигне глас и укаже на бесмисао било какве прославе у овом тренутку. Свим директорима школа и Школској управи Београд упутила је допис који преносимо у целости. Обраћам вам се у своје име, јер, иако нећу присуствовати, ипак не могу да прећутим оно шта мислим на тему организације “дружења” за директоре школа из Београда, које на крају године организује ШУ Београд, а којем ће, како је најављено, присуствовати и колеге из Секретаријата и републичке и градске инспекције. Позив на дружење директора школа пред Нову годину стигао је 3. новембра, на шест месеци од стравичног убиства у ОШ “Владислав Рибникар” и верујем да је то несрећна случајност, али сама чињеница да ШУ Београд на крају ове календарске године организује било какво дружење или прославу (јер то, у ствари, јесте прослава каква је била и прошле године) за мене је застрашујућа и поражавајућа. Шта ми славимо??? Верујем да смо сви свесни да ће ова календарска година бити најцрњим словима записана у историји ове државе и школства у Србији. У овој години је дечак од 13 година ушао у своју школу, убио деветоро и ранио петоро деце, својих школских другова, убио школског чувара и тешко ранио своју наставницу. За овај тежак злочин одговарала је, за сада, Школа, стручни сарадници и директорка која је разрешена, а да нико више није споменуо да је успешно водила ту исту школу годинама. Наше Министарство је лако предало дежурног кривца, а да нико ни од нас није реаговао, иако је исти злочин могао да се догоди у било којој школи. Нико из Министарства се није запитао да ли је школа заиста могла нешто да учини у овом случају. Да ли су се осетили одговорним инспектори који су редовно посећивали школу, затим аутори силних закона, правилника, протокола и платформи осмишљених како би овакве догађаје превенирали? Нису. Дан након овог масакра, у Дубони и Малом Орашју је двадесетједногодишњи младић убио девет и ранио дванаест особа. Најмлађа жртва је била петнаестогодишњи ученик. Који је повод нашег дружења пред дочек Нове године? Да ли ми нешто славимо? Стравични догађаји у мају је требало да нам укажу пажњу на рапидно урушавање, између осталог, и просветног система. Да ли смо нешто променили? Не, ми смо наставили у истом правцу, у правцу Смерница, упорни да докажемо да систем функционише. Као да смо несвесни проблема у којима се сви заједно налазимо, потпуно игноришемо чињеницу да је све мање заинтересованих за рад у школи, да су наше колеге наставници све незадовољнији, да директори школа дају оставке, да свако може да прети наставнику или директору школе, да се боримо са дојавама о подметнутим бомбама, да су ученици у стању да наставнику измакну столицу или пуцају на њега. На све то, и даље стижу протоколи за које не знамо ко их је писао, али знамо да није консултован нико од нас који тренутно ради у школи и свакодневно се суочава са овим проблемима. Зато се питам шта заиста славимо? Да занемаримо све свакодневне проблеме са којима се суочавамо у оквиру посла. У нашем граду, у једној од наших школа, десио се незапамћен злочин после кога многим породицама више ниједан празник неће бити исти. Свесна сам да живот не може и неће стати и верујем да смо и после 03. маја имали и да ћемо имати много разлога да славимо, али сматрам да су у овом тренутку директори школа из Београда и ШУ Београд последњи који треба да организују ову врсту “дружења”. С поштовањем, Тијана Ковачевић, директор Музичке школе “Јосип Славенски” https://zelenaucionica.com/direktorka-muzicke-skole-u-beogradu-ova-kalendarska-godina-bice-najcrnjim-slovima-upisana-u-istoriji-skolstva-sta-mi-to-slavimo/

Дана 15. новембра 2023. године навршава се 14 година од упокојења Патријарха српског Павла. Свету Архијерејску Литургију ће у манастиру Раковица поводом годишњице од многих душа вољеног Патријарха српског, тога дана служити Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, викар Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија са почетком у 8 часова сазнаје Радио "Слово љубве". Потом ће Владика са свештенством, на гробу блаженопочившег Патријарха, служити и помен. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Овог месеца проф. др Богољуб Маринковић добио је овације на обележавању педесет година рада Математичког друштва „Архимедес“, које је основао 1973. године, а кроз које су прошли многобројни врсни математичари. Груба статистика каже да је око осамдесет одсто младих математичара који су освајали светске медаље, којима се дичимо, прошло кроз ову школу. Многи су данас професори, а много их је и напустило Србију, али професор и даље, у осамедесет и осмој години, свакодневно осмишљава задатке и ради са младима како би им математику учинио занимљивом. Педесет година је велики јубилеј, а реч је о успешној причи домаће просвете. Ипак, нико од министара није удостојио ову прилику својим присуством. Да је фудбалски клуб славио 50 година, на прослави би вероватно било пола Владе. Да ли нам то говори где су нам приоритети? – Није био нико, а позвани су. Све смо најавили. Нико се није огласио, има мање значајних ствари којих су пуне и новине и телевизија. Држава, тако испада, улаже у институције које постижу резултате, у спортисте, а и на подручју математике. Проблем је што у једне улаже, а друге чак игнорише. У ту другу категорију спада „Архимедес“. Они који би требало максимално да помогну наше активности су се потрудили на државном нивоу да их угуше. Ако у наредних десет година не бисмо били светски прваци ни у једном спорту, преживели бисмо као друштво. С науком није тако. Ако десет година немамо научнике, питање је ко ће нас у будућности лечити. -Да ли су људи који су надлежни за улагање у науку свесни тога? – Мислим да нису до краја свесни. Kад је реч о математици, многи људи који су на местима где се нешто одлучује, можда су својевремено побегли од математике. Ту има и ваших колега доста. Не би требало да је тако. Требало би да постоји исти однос и да се иде према заслузи, што код нас уопште није. -Шта је најважније што пропуштамо као друштво које занемарује математику? Зашто је она важна и људима који не планирају да развијају каријере у природним наукама? – Познати математичар Хуго Штајнхаус је рекао да ако имате сасвим непознати проблем, из било које области, ако га дате на решавање стручњацима различитих области, математичар ће то боље од свих других решити. У математици је присутно нешто што је битно свуда, стил мишљења. Ако лекар погрешно закључује, умреће пацијент. Исто је и у другим областима. Ако инжењер не зна математику, срушиће се мост. Улога математике је универзална. Мислим да ће бивати све већа. Ове технологије не могу без математике. Математика нас учи како да мислимо и како да решавамо проблеме. Учи нас систематичности и реду. -Ваша каријера у просвети траје више од педесет година. Радили сте са много генерација, у различитим образовним и државним системима, а имате и добар увид у просветне праксе широм света. Kоји су највећи изазови са којима се ова генерација суочава на пољу учења о решавању проблема? – Министарство просвете препоручује да се сваки уџбеник прави и у електронској форми. И шта бива? Ученици иду линијом мањег отпора. Зуре у екран, мотају електронски уџбеник и мисле да су научили нешто. Математика се не учи гледањем, него с оловком и хартијом. Ти са екрана можеш да добијеш неке информације, али сам мораш да решиш задатак, па тек онда да га шаљеш даље. Поред добрих страна технологије, мислим да има и лоших. Ученик који се поводи свим што добија са екрана, он мало употребљава свој мозак, па ће временом мозак код генерација закржљати и добићемо приглупе генерације кроз десет или петнаест година. То не бисмо смели да допустимо. Kод великог броја ученика, чак код већине, знање је оплићало. Добар део потрошача интернета и оних који послују с мејловима је све неписменији. Ми добијамо хиљаде мејлова дневно. Kада прочитате пропратни текст, ту нема великог слова, запете, ничега… То је погубно. И код најбољих ђака, код оних који иду на такмичења, тако је. Kада поредим ову генерацију такмичара сада и ону од пре тридесет година, разлика је огромна и то није добро. Ми радимо на томе да то регулишемо. Правимо надградњу онога што се учи у редовној школи. Ако нам је редовна школа добра, биће и овај додатни рад добар и даваће добре резултате. https://nova.rs/vesti/drustvo/u-opasnosti-smo-da-za-10-godina-dobijemo-priglupe-generacije-vazno-upozorenje-profesora-marinkovica-posle-pola-veka-bavljenja-prosvetom-i-matematikom/

Свечаном академијом „Диптих о милосрђу“, у четвртак, 17. августа, 2023. године, од 20.30 на платоу Музеја Херцеговине у Требињу биће обележено сећање на активности Кола српских сестара у Херцеговини, деведесетих година 20. века, а поводом 120 година од оснивања удружења, објавила је Епархија захумско-херцеговачка. Иницијатор настанка овог женског, патриотског, добротворног и културно-просветитељског удружења била је сликарка Надежда Петровић. Назив удружењу дао је дао Бранислав Нушић. Коло је основано у августу 1903. године и својим активностима наставило је да помаже потребитима у Србији и дијаспори кроз цијели ХХ век, као и ратом погођеној Херцеговини деведесетих година ХХ века. Јубилеј удружења племенитих жена, које су у најтежим временим помагале онима којима је помоћ била неопходна, биће праћен богатим програмом. Госпођа Сенка Дурутовић, председавајућа Сабора Кола српских сестара и Владика Григорије Дурић, Епископ диселдорфски и њемачки говориће о сећањима на активности Кола у Херцеговини, сарадњу коју је Коло имало са Владиком Атанасијем и Епархијом захумско-херцеговачком и приморском. У програму ће учестовати госпођа Љиљана Благојевић, глумица и првакиња Народног позоришта у Београду, господин Милутин Јоцић, оперски пјевач Народног позоришта у Београду, уз клавирску пратњу проф. Јелене Ковачевић. Модератор програма је Сања Пешут. Програм ће бити праћен изложбом фотографија. Свечана академија одржава се са благословом Његовог преосвештенства господина Димитрија, Епископа захумско-херцеговачког и приморског, на иницијативу ђаконице Ведранe Авдаловић. Улаз је слободан. Добро дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Пре 167 година се родио човек који је задужио човечанство и осветлио свет - Никола Тесла је рођен у Смиљану, 10. јула 1856. године, као четврто од петоро деце у породици православног свештеника Милутина и Георгине, а остао је упамћен као један од најплодоноснијих научних умова савременог доба, човек чији су проналасци омогућили производњу и пренос струје, односно електрификацију градова због чега је човечанство ушло у ново доба технолошког и индустријског развоја. По њему име носи јединица јачине магнетног поља. У част рођења једног од највећих светских умова, национални Дан науке обележава се у Србији и у свету. Манифестација "Дани Николе Тесле 2023" одржава се од 8. до 11. јула 2023. године на више локација у Србији, уз учешће великог броја истакнутих личности, између осталих и јереја др Оливера Суботића и јереја Драгана Михајловића, пароха госпићко-смиљанског - о изузетном значају манифестације, за Радио "Слово љубве" је говорио г. Никола Лончар, проналазач, оснивач и председник Теслине научне фондације ("Tesla Science Foundation") из Филаделфије и покретач пројекта "Теслин народ", али и један од најагилнијих чувара лика и дела Николе Тесле у САД и шире. ** О Николи Тесли Показујући снажан таленат за науку и истраживачки рад, по завршетку основног и средњег образовања, са 19 година се сели у Грац где похађа Политехничку школу. Изузетно предан учењу Тесла током студија врло мало спава, проводи много времена читајући, а испите полаже са највишим оценама. Професори шаљу писма његовом оцу да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Испоставиће се да формално високо образовање неће моћи да заврши због сплета околности и недостатка новца (два пута је одбијан за стипендију у Матици српској). Од Граца, преко Марибора и Прага стиже у Будимпешту 1881. где се запошљава у телеграфској компанији „Америчка телефонска компанија“. Тамо му се први пут јавила идеја о принципу ротирајућег магнетног поља, а потом је развио план за индукциони мотор – први корак ка успешном искоришћавању наизменичне струје. У Париз се сели годину дана касније да ради у фирми Томаса Едисона на унапређењу електричне мреже, а 1883. године током задатка у Стразбуру прави први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетног поља. Рат са Едисоном и партнерство са Вестингхаусом Већ наредне године, са писмом препоруке и четири цента у џепу стиже у Њујорк где се запослио код Едисона. Иако је Тесла одржао свој део погодбе да преправи и унапреди генератор једносмерне струје, Едисон је одбио да му плати. Убрзо је дошло до разлаза њих двојице, а после и до „рата струја“. Убеђен да је наизменична струја будућност, Тесла оснива компанију „Тесла електрично осветљење и производња“. Први електромотор на наизменичну струју направио 1887. године, а 1888. почиње рад са индустријалцем Џорџом Вестингхаусом, који је откупио права на Теслин патент полифазног система. Добили су понуду да осветле Светски сајам у Чикагу 1893. године, а током ње представили су посетиоцима систем наизменичне струје. Тесла, веома умешан и као шоумен, атрактивним наступима објашњавао је принцип обртног магнетног поља и индукционог мотора. Посетиоци су такође били одушевљени његовим флуоросцентним сијалицама. После мучног и тешког сукоба са Едисоном, који је на све начине покушавао да прогура систем једносмерне струје, Вестингхаус и Тесла изашли су као победници. Вестингхаус је због дуготрајног сукоба умало банкротирао, па је Тесла поцепао уговор и ослободио америчког предузетника обавезе плаћања коришћења патената. Икс-зраци, радио и бежични пренос Теслин бриљантни ум се није фокусирао на само једну област, већ је експериментисао у многим пољима. Тако се још 1887. године заинтересовао за оно што ће се касније назвати икс-зрацима, а наредних неколико година осмислио је уређаје које ће касније користити Вилхелм Рендген при открићу икс-зрака 1895. године. Тако је 1891. године изумео „Теслин калем“ који су се деценијама касније користили у радио предајницима и другој електронској опреми. Увек заинтересован за даљинско управљање и слање сигнала, Тесла је након неколико претходних патената објавио изум првог телеаутоматизованог брода којим је даљински управљао, што је демонстрирао пред публиком у Медисон сквер гардену. У лабораторији у Колорадо Спрингсу 1899. године бавио се бежичним преносом електричне енергије, покушавајући да искористи Земљу као проводник. Такође је радио и бројне експерименте бежичне телеграфије. Вративши су у Њујорк 1900. године када почиње градња куле „Варденклиф“ који је требало да служи као Светска радио станица. Међутим, 1902. године затиче га вест да је Гуљелмо Маркони успео да оствари трансатлантски пренос радио-сигнала. Амерички Завод за патенте 1904. године додељује Марконију патент на радио. Италијански инжењер 1909. године добија Нобелову награду, што је много погодило Теслу, а такође и лажна вест 1915. године да ће са Едисоном поделити Нобела за физику. Умро сиромашан, а био један од најкориснијих људи који су икада живели За живота је остварио тек неколико блиских пријатељстава и то са писцима Робертом Андервудом Џонсоном, Марком Твеном и Френсис Мерион Крофорд. Познат по не баш економичном управљање новцем, важио је за екцентрика, а многи су знали за његов страх од микроба. На његов 75. рођендан магазин Тајм га је ставио на своју насловну страну. Преминуо је од срчаног удара 7. јануара 1943. године у хотелу Њујоркер. Тим поводом огласио се и градоначелник Њујорка: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће.“ Без његових изума савремена цивилизација изгледала би потпуно другачије. Патентирао је око 700 проналазака. Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. године предложено је да јединица јачине магнетног поља добије Теслино име, а четири године касније то је и озваничено - на Генералној конференцији тежина и мера у Паризу, 1960. године, јединица, као део система СИ изведених мера, за јачину магнетног поља (густину магнетног флукса), названа је у част Николи Тесли, (симбол: T), по предлогу словеначког инжењера електротехнике Франца Авчина, а вредност од једног тесле је једнака једном веберу по квадратном метру. Извор: РТС; РТРС Обрада вести Редакција Радија Слово љубве.

У Светој царској српској лаври Хиландару свечано је прослављен јубилеј – 825 година од оснивања манастира Хиландара. Свечана прослава отпочела је свеноћним бденијем. Служба је била недељна, заједно са службама Светом Сави и Светом Симеону, као оснивачима и ктиторима манастира. Посебни гости у Хиландару били су игуман манастира Ватопеда, Високопреподобни архимандрит Јефрем и Високопреподобни архимандрит Тихон, игуман манастира Студенице. На богослужењу на којем је началствовао архимандрит Јефрем, ватопедски монаси су појали за десном, а хиландарски за левом певницом. Прослави је присуствовало братство хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“, као и монаси из других хиландарских келија. У наставку је звучни запис беседе игумана Методија, као и игумана студеничког Тихона: Игуман хиландарски Методије и игуман студенички Тихон, 25. јун 2023. године, у Хиландару: На свечаној прослави у манастиру игуман хиландарски Методије је рекао: „Народ који не поштује своју историју показује да не брине о својој будућности, јер поштујући своју историју постављамо најбољи пут којим треба да идемо у будућности, тако да смо и ми учинили овај мали труд да ова година не прође потпуно необележено. У ова тешка времена, како за цео свет, а посебно за наш српски народ, желимо да се сетимо славних дела из прошлости, из наше историје, али не само ради сећања већ да би се подсетили Божијег пута којим су ишли наши славни Немањићи и да би се и ми потрудили да их пратимо на том путу. Ми видимо куда иде савремени свет, па нажалост и наш народ. Иако се трудимо да се сачувамо са тог погрешног пута, ипак због наше духовне раслабљености примећујемо и разумемо да нас је та бујица ипак захватила и носи нас тамо где не треба, оним путем који је супротан од пута који нам је наш Св. Сава оставио. Зато је добро да празнујемо њихов спомен, али они ће се још више радовати да, поред тог празновања, следујемо пример славних Немањића, који су наш народ и државу утврдили на православном путу, на светосавском путу, путу Јеванђеља. Многа искушења која се дешавају у нашем народу, и страдање у школи, и око Младеновца, и сада на Косову, треба да разумемо као призив Божији на покајање и да се исправимо. Ако тако будемо чинили онда ће се и благодат Божија вратити и и даље нас покривати молитвама наших Светих. Сећање и празновање догађаја који су се десили у историји показују с једне стране да народ има чега да се сети и да празнује, али да не останемо само у прошлости, да се хвалимо нашим славним прецима. Ако се не будемо показали достојним наследницима онда ћемо имати још већу осуду него они који нису ни имали на кога да се угледају. Славећи и поштујући празнике светих предака да се превасходно трудимо да их имамо за молитвене заступнике и да се њиховим молитвама трудимо да идемо правим путем”. * Игуман студенички Тихон је истакао значај одласка Светога Саве у Свету Гору - тај значај је "много већи него што се нама чини", рекао је: - Обично се сматра да се православност Светог Саве и Светог Симеона сама по себи подразумевала, да је Србима било лако, да су од почетка везани за Константинопољ и за источни обред. Међутим, историја показује да није било баш тако. Дакле, није било тек тако њима то дато, они су се борили да тако буде, појаснио је даље о. Тихон и додао да Срби због тога много воле Свету Гору. (Обрада вести: Редакција Радија Слово љубве) * Хиландар богатији за три монаха Уочи прославе јубилеја Хиландара, у навечерје празновања Светогорских светих, на свеноћном бдењу, у Хиландару су, након доста година истовремено замонашена три искушеника - Дарко, Небојша и Дејан постали су монаси Михаило, Рафаило и Кипријан, сазнаје Радио Слово љубве. (Извор: Радио Слово љубве АЕМ СПЦ) ** Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара, ФБ

Висока школа-Академиjа СПЦ за уметности и консервацију ћe у уторак, 4. јула 2023. године, изложбом "Светост уметности - 30 година Академије СПЦ (1993-2023)", обележити три деценије постојања. Отварање ћe бити 4. јула у 19 часова у Галерији РТС, ул. Таковска бр. 10, Београд. Извор: Академија СПЦ