Претражи Живе Речи Утехе

„Ово није издаја. Ово је велеиздаја“. Ово су речи које је писац ових редова изговорио не данас, не јуче, или пре месец дана, него пре десет година, на скупу против Бриселског споразума, који су на Тргу Републике организовали представници Срба са севера КиМ, и на којем су, поред, или, боље рећи, испред свих других, учествовали и покојни митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Том су приликом одржали оштро слово, а онда, заједно са својим свештеницима, и „опело“ за владу која је тај и такав споразум потписала. И после били дуго разлачени и прозивани од стране режимских медија. А моја маленкост је, као што рекох, Бриселски споразум назвала „велеиздајом“, након чега сам годинама био „персона нон грата“ у медијима са националном фреквенцијом. И ако је пре десет година неко можда мислио да „мало претерујем(о)“, ако је неко имао илузије, или макар наде да „није све тако црно“, и да је то „немогуће“, и да је „сигурно у питању неки лукави план“ – данас, десет година касније, док Куртијеви специјалци, са дугим цевима и оклопним возилима, крстаре севером Косова и Метохије, из авиона је јасно да, нажалост, никаквог „лукавог плана“ није било, већ само голе предаје. Или, у најбољем случају (а који, опет, није нимало „добар“), једне ужасно погрешне и кратковиде калкулације. Уосталом, размислимо заједно. Како се зове то када ти испуниш све болне, понижавајуће и вриштећи неуставне обавезе из Првог бриселског споразума (из 2013.) а она друга страна не испуни ни једну једину – која је, узгред речено, апсолутно недовољна и неадекватна „компензација“ за оно што си ти дао и предао – а они ти кажу како та њихова, понављам, једина обавеза „није у складу са уставом Косова“, те да због тога не могу и неће да је испуне? Како се зове то када друга страна каже да НЕЋЕ да формира ни ту крњу и проблематичну компензацију у виду „Заједнице српских општина“ – а ти и даље преговараш о новим споразумима, за које си, иначе, рекао да нећеш за њих ни да чујеш (нити да их „у руке узимаш“) све док се не испуне обавезе из претходних споразума? А онда не само да их узмеш у руке, него, када те притисну, прихваташ и „имплементираш“ нове споразуме. И тако пуних десет година. Како се зове и како делује то када друга страна неће да пусти најчешће на правди Бога похапшене Србе, које Куртијеве снаге данас лове као зечеве на територији на коју, обратите пажњу, пре твог доласка на власт, нису смели нос да помоле, а ти ослобађаш (пардон, пушташ да се „бране са слободе“) ухапшене косовске специјалце, које си претходно сам назвао „терористима“? Кажеш да због непоштовања Србије и српских интереса нећеш ићи на разне евро-атлантске сеансе, журке и скупове. А онда, када те „замоле“ амерички амбасадор и „специјални изасланик“, као и остали „пријатељи“ из Брисела или Вашингтона, одеш као бела лала. Је ли то „лукавство“ и „балансирање“, или предаја и капитулација? Кажеш да нећеш у Тирану – па одеш?! Кажеш – нећеш у Брисел, све док друга страна не испуни ову или ону ствар. Па опет одеш. Је ли то „политичка мудрост“, или, пак, понижавање и себе и државе којој се налазиш на челу? И шта си ти онда? Како се може назвати таква политика? Или, још боље – како би некадашњи Александар Вучић назвао такву политику? Наравно. Могуће да је „некадашњи“ Александар Вучић грешио и претеривао – као што последњих година и сам повремено призна и изјави. Можда је био радикалски прегруб у оценама и претерано оштар према политичким противницима и носиоцима тадашње извршне власти. Вероватно, тј. сигурно да јесте. Али не значи да је увек грешио. А поготово не значи да, ако је у једном тренутку грешио и претеривао у једном смеру, то може и треба да буде исправљено тако што ће сада отићи у другу крајност и „претерати“ на другу страну. Митрополит Амфилохије одржао је молебан за Косово и Метохију на митингу „Остајемо у Србији“ (10. мај 2013.): Молимо се за упокојење Владе и Скупштине и да им се опрости сваки грех А отприлике управо тако изгледа његова политика из радикалске и напредњачке фазе. Од „Србије до Токија“ (односно чувене радикалске линије „Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица“) до тенденциозног позивања на „обреновићевску мудрост“, иако, нажалост, у актуелној пракси и употреби то све некако више вуче на Милана Недића. Из националне мегаломаније и митоманије, отишло се у национални „минимализам“ и дефетизам. А од „Велике Србије“ стигло до „мале“, и потенцијално „још мање“. Било како било, актуелна власт суочена са оваквом или неком сличном врстом критике обично посеже за два или три следећа контра-аргумента. 1. Јесте, Бриселски споразум је неповољан, али „добили смо у времену“ и „Србија је данас много јача него што је била пре десет година“. 2. Да, то што се дешава са Србима на КиМ јесте болно и тужно, али ми ту, нажалост, не можемо ништа да урадимо, јер не можемо да ратујемо са НАТО и не смемо дозволити да нам се понови „Олуја“ и нови погром. 3. Јесте, лоше је. АЛИ погледајте само ове друге, они (опозиција) би урадили све то – и још много горе. Свиђало нам се то или не, чињеница је да и ови контра-аргументи за један значајан део грађана и бирача такође имају своју политичку и реторичку тежину. Мени, лично, прва два аргумента не делују нарочито убедљиво. Односно, њихова привидна уверљивост разбија се при погледу на колапс државне политике према Косову и трагичну ситуацију у којој се налазе Срби на северу КиМ. А што се тиче оног трећег („погледајте тек ове друге какви су“), одлуку у вези са тим мора донети свако за себе – сада, или на неким будућим изборима. (уредник НСПМ и бивши народни посланик) http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/deset-godina-kasnije.html

На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине. Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије. Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу. Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре. У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех. Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије. Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде. Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале. "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом. Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка. Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори." Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби. Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца. Просечна старост погинулих била је 25 година. У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије. Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену. Весна ИЛИЋ

Михаило Меденица Сачеках који дан да се умире страсти, оне у мени, јер вазда ме отужна „Парада поноса“ сети да Србијом понос одавно не парадира! Поштујем ја различитости, но шта да поштујем кад је различитост топузина у рукама осионих и бахатих који се не боре за своја права већ за право да различитост наметну као данак у крви мученој Србији?! Велим и поваљаћу довека- једнако презирем професионалне патриЈоте и националисте баш као и професионалне педере, јер су и једне и друге битанге од тога начиниле синакуре, професије, ваљане каријере, молећи Бога да вазда буде довољно муке за њихово добро и лоше Србије! Реците ми, поносна господо, шта тачно добијате тим „Парадама поноса“ осим жучи и једа за којима толико вапите како би довека постојали једино у различитости коју ви потнцирате, којом ви претите не желећи никада да будете прихваћени, јер док год сте у улози жртве вазда ће бити западних „спаситеља“ вољних да одреше кесу како би Србија била пустахија страха, безнађа и зла! Чему, господо, они ужасни транспаренти са ликовима наших владика и погрдним коментарима под њима?! Ваш понос подразумева исмевање нашег?! Ваша жеља да будете прихваћени значи да ћете то бити тек кад остали буду понижени?! Ваша жеља да слободно корачамо једни крај других подразумева да за нас корака буде онолико колико нам разрежете да ваља и да је довољно?! Наравно да у свему имате подршку и помоћ ове погани, баш као и претходне, која све чини да нас раскорени и опогани! Где председник одлази папи на поклоњење тврдећи како је за тих неколико сати научио толико тога непроценљиво умног, а бежи од векова који му могу рећи све, баш као и од Хиландара којем се примакао није- понос у Србији не парадира већ бауља и проси ко сирак тужни! Нисте ви, господо, различити због свог сексуалног опредељења већ због намере да све што је мимо ваших схватања, уверења и убеђења понизите и укаљате! Мени и већини нас је вера, традиција, завет, црква наша света све, или, много тога, па не видим како да прхватим ваша права кад се попишавате на моја?! Не бранимја владике, нису они црква, али јесу симбол цркве, а црква је и ваша и моја једнако па ударајући на њу бијете о најтврђи грудобран који ће вас заштити и счувати једнако колико и нас верујуће! Господ верује у вас и кад ви не верујете у њега и хулите, не схватајући да за шаку јада коју добијате као лакеји западне погани- продајете свој а не само мој темељ, корен, праг и огњиште!!! Извинте (или немојте) али никада нећу прихватити ваш понос док год значи да је све оно на шта сам поносан за вас блато у којем нама затуцанима и прљавима ваља нестати! Проблем ћете имати довека, јер шта сте и ко сте ако постојите без проблема?! Професионални педери баш као и професионалне патриЈоте и родољуби! Парада поноса је, знајте, кад заједно будимо чинили да нам Србија буде поносница старица коју више никада нико неће моћи да изнајмљује, подводи и препродаје за шаку прљаве западне апанаже! Парада поноса ће бити кад ћутке сви станемо на литургију преплављени таласом среће, мира и спокоја, не загледајући једни друге већ се радујући једни другима! Студеница, Жича, Дечани, Сопоћани, Петрова црква, Ступови, Милешева, Морача, Острог…ваши су колико и моји, па добро размислите да ли је црква ваш проблем или спас?! Воштаница једнако благо догорева и у вашој и у мојој руци, она нас не дели и не разликује, ви то чините! Шетајмо за понос Србије а не наш лични, јер не могу бити поносан кад ми је мајка уплакана… Шетајмо за понос векова, нашег пресветог Косова и Метохије, јер нема различитости у смрти и васрснућу! Верујте, жвотом бих бранио живот сваког од вас јер хришћанин сам, светосавац, другачије не умем и не желим! Имате ли ви шта вредније од живота осим оспене да је различитост једино што имате вредно живљења..? https://iskra.co/reagovanja/mihailo-medenica-parada-ponosa-dva-dana-kasnije-i-mnogo-jeda-u-meni/

Дана 16. јула 1054. године кулминирао спор између цркава Божијих у Риму и Цариграду Између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. О разликама али и сличностима Православних и римокатолика и узрозицама великог Раскола говорићемо са тиватским парохом протојерејем Петром Петровићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице

Извор:http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-28-10-08-54/7512-2018-03-17-06-56-41 Пре тачно 14 година на Косову је почело дводневно насиље Албанаца над тамошњим Србима. У нередима, названим "Мартовски погром", убијено је најмање 19 особа, уз укупно око 1.000 повређених. Протерано је око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката. Иако истрага никада није стигла до организатора, из међународних мисија већ годинама нема ни гласа о евентуалним новим детаљима. Повод за погром било је наопако тумачење несреће у којој су страдала три албанска дечака. Иако су званичници Унмика негирали било какву везу Срба са том трагедијом, албански медији, цитирајући запаљиве изјаве политичара, одиграли су улогу окидача у догађајима који су уследили. "Докази не подржавају постојање основане сумње да је почињено кривично дело било којег појединца или појединаца", наводи се у извештају међународног тужиоца у Косовској Митровици Питера Тинслија, начињеном после истраге утапања тројице албанских дечака у Ибру. Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел је у првим реакцијама по избијању насиља, такође, демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба. Према албанској верзији догађаја, они су 16. марта 2004. године, бежећи од људи из српског села Зупче, упали у Ибар и удавили се. Догађај је обзнанио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, описујући га као "напад српских бандита", што је изазвало бес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора, ангажованих да смире нереде, није било у стању да заузда. Баранијева репутација, још раније била је прилично уздрмана, када је амерички дневник Волстрит џорнал истражујући ратне догађаје на Косову, открио да је измислио причу о паљењу тела косовских Албанаца у пећима комбината "Трепча". Шездесетак сати "високог напона" на Косову окончано је пошто је НАТО упутио појачања предвођена командантом јужног крила те Алијансе, адмиралом Грегоријем Џонсоном. Број од 19 мртвих важи за званичан број жртава из извештаја Унмика, који су Уједињене нације објавиле априла 2004. године. Ван извештаја остало је неколико неидентификованих тела из приштинске мртвачнице. Према новијим извештајима, укупно је страдало 27 особа, 15 Албанаца и 12 Срба. Повређене су укупно 954 особе, међу којима 61 из редова Кфора и 65 Унмикових полицајаца. Око 150 Срба озбиљно је повређено у њиховим кућама. Запаљено још 90 ашкалијских кућа, као и две албанске. Протерано је више од 4.000 Срба. Више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Запаљена су 72 возила међународних снага. Статистика Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) показује да је, због мартовског насиља, косовско правосуђе покренуло 400 случајева. Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице. Током таласа насиља, забележено је и неколико случајева када су Албанци помагали нападнутим Србима. Неки од њих и сами су постали мете екстремиста. Први од лидера косовских Албанаца, који је позвао на смиривање тензија, био је сада покојни Бајрам Реџепи. Према извештајима полиције Унмика, у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, неколико полицајаца је рањено, али мотиви тих сукоба, уколико није била реч о производу општег хаоса, нису баш најјасније расветљени. Истовремено, покренута је серија политичких догађаја, попут извештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каја Ејдеа и опсервација западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као једно од објашњења за једнострано проглашење независности Косова. Два дана насиља Нереди су почели пошто је број демонстраната у неколико косовских градова, уз контроверзна тумачења утапања тројице дечака у кључним медијским кућама попут Радио-телевизије Косова, са пар хиљада порастао на пуних 60.000. На врхунцу, насилне демонстрације су истовремено захватиле 33 места на Косову. "Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања о догађајима 17. и 18. марта, ствари на Косову могле су кренути сасвим другим током", наводи се извештају приштинске канцеларије ОЕБС-а за слободу медија, објављеном два месеца после мартовског насиља. Већ око поднева 17. марта, како се наводи у 44 стране дугом извештају Унмика, демонстранти су се окупили у јужном делу Косовске Митровице, блокирали прилазе граду и после краћег кошкања, прегазили барикаду на мосту на Ибру и засули околне зграде каменицама и "молотовљевим коктелима". Припадници Унмика су затим одговорили сузавцем и шок-бомбама успоставивши какву-такву контролу. Међутим, учесници протеста су почели да спаљују Унмикова возила, што је одвукло пажњу полиције и омогућило да неколико неидентификованих особа наоружаних "калашњиковима" пређе на северну страну. Настављено је бомбардовање каменицама. У Призрену су у рано после подне затворене све продавнице у центру града, а окупљена маса се прво обрачунала са возилима међународних мисија, да би, затим, попалила све српске објекте у граду, укључујући цркву, Богословију и манастир Светог архангела Михаила, из кога су немачки војници претходно евакуисали свештенике, изазивајући бес медија у својој држави. Приштина је у време мартовског погрома била готово етнички чиста – у граду је остало свега нешто више од 200 Срба. Тог 17. марта демонстранти су запосели станицу Унмика у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила. Тридесетак Срба било је тада у згради "ЈУ програма", коју су Албанци запалили. Након више покушаја, снаге Кфора евакуисале су угрожене Србе. Запаљена је и Црква Светог Николе, Кфор је спречио напад на Храм Христа Спаса. Истовремено, група од око 5.000 студената кренула је пут српског села Чаглавица, свега неколико километара јужно од Приштине. Како наводи Унмик, полиција је успела да главнину групе заустави пре уласка у Чаглавицу, али је велики број демонстраната успео да околним путевима стигне до одредишта. Маса је полако потискивала полицију, успевши да се пробије до првих кућа у том селу. Куће су запаљене, а међународне снаге су се колико-толико консолидовале тек пошто су из америчке базе Бондстил, код Урошевца, стигли оклопни транспортери и значајна појачања. Албанци који су аутобусима и аутомобилима пристизали из Дренице запалили су 17. марта зграду Општине у Косову Пољу, организовали напад на болницу, школу "Свети Сава" и двадесетак српских кућа. Српске куће су спаљиване до темеља, а поред њих и сви помоћни објекти. Спаљене су обе православне цркве у Косову Пољу – Црква Светог Николе, из XИX века, и Црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља. Порушен је велики број споменика на православном гробљу, што је настављено и након погрома. На Косово је другог дана насиља стигао командант јужног крила НАТО-а, амерички адмирал Грегори Џонсон, који је преузео команду над Кфором од Немца Холгера Камерхофа и одобрио размештање појачања, која су, у међувремену, кренула из Босне. У знак протеста због убиства једног припадника бивше ОВК, кога је 17. марта усмртио полицајац Унмика, у Пећи су организоване демонстрације на којима се окупило више хиљада људи. За време тродневних немира, у Пећи су запаљене Црква Светог Претече и Црква Светог Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и Црква ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу. Осамнаестог марта албански екстремисти су извршили напад на село Свињаре и том приликом запалили већи број српских кућа. Уз помоћ припадника Унмика, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села. Током вечерњих часова, 18. марта, албански екстремисти палили су напуштене српске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Такође, спаљена је српска црква у центру Обилића, као и зграда амбуланте. Истог дана сви Срби из Обилића су протерани. Код немачке базе Кфора у Призрену 18. марта дошло је до сукоба Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила Унмика, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила. Улога међународних мисија Доступни извештаји међународних мисија бацају велику сенку на слику о способности Унмика и Кфора да читавих пет година након доласка у покрајину контролишу тамошње прилике, као и да успешно интервенишу у случају нереда. Према тим документима, особље Унмика и војници НАТО-а највише времена током два критична мартовска дана провели су надајући се како ће рушилачка енергија демонстраната брзо спласнути, те да ће их дивљање демонстраната једноставно заобићи. За најгоре пропусте Кфора узимају се паљење цркава у јужном делу Митровице, као и уништавање села Свињаре и Бело Поље, пре свега што су војници НАТО-а, из својих свега неколико десетина метара удаљених база, у највећој мери неактивно посматрали дивљање демонстраната. Немачки недељник Шпигл је војнике из те државе прозвао "зечеви са Косова", пошто су напустили манастирски комплекс када су им Албанци обећали да "им неће ништа". Војници су послушали, а убрзо након њиховог одласка манастир је спаљен. "Око 200 демонстраната послало је делегацију са белом заставом код Немаца уз обећање да им се неће десити ништа лоше. Ми желимо само да запалимо манастир, рекли су. Заштитници из Кфора су шест монаха и двоје посетилаца ставили у оклопна возила и побегли, возећи их кроз плитку воду Бистрице. Манастир је запаљен", објавио је Шпигл. У Ђаковици су италијански војници водили прави обрачун са демонстрантима, а у околини Пећи, Унмиков полицајац убио је једног Албанца. Због трапаве реакције на насиље, Уједињене нације су смениле шефа Унмика Харија Холкерија и на његово место, у мају те године, поставиле Серена Јесена Петерсена. Прве реакције после два дана насиља Немачка обавештајна служба (БНД) од самог почетка је тврдила да су демонстрације планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима прислушкиваних телефонских разговора некадашњих команданата Ослободилачке војске Косова. Тадашњи командант јужног крила НАТО-а, адмирал Џонсон, непосредно по избијању насиља изјавио је да догађаји на Косову "делују окрестрирано и организовано". "Развој догађаја на Косову последњих дана указује на постојање организованог обрасца у том насиљу", рекао је тада Џонсон. Сличне изјаве долазиле су и од тадашњег генералног секретара НАТО-а, Јапа де Хоп Шефера, који је косовске Албанце упозорио да греше ако верују да организованим насиљем могу добити од међународне заједнице оно што желе. И командант међународних снага у Босни, генерал Вирџил Пекет, чије су снаге притекле у помоћ колегама на Косову, потврдио је да су нереди "врло добро оркестрирани и организовани", док је командант италијанских снага на западу Косова Алберто Примисери изјавио да су "Албанци имали спремљен план да опустоше Косово". View full Странице