Претражи Живе Речи Утехе

Надежда Петровић, српска сликарка и ратна хероина, носилац медаље за храброст и оснивач Кола српских сестара, упокојила се на данашњи дан, 3. априла 1915. године, у Ваљевској болници, од тифуса. У јеку Првог светског рата, Србијом су харале заразне болести и тешка епидемија тифуса, а пошто није било довољно ни медицинског особља ни лекара, наша велика уметница и у овом рату се пријавила добровољно, да као болничарка негује српске ратнике. У спомен на ову велику Српкињу, позивамо вас да уз звуке песме "Надежда" Небојше Мастиловића, прочитате у наставку и њен животопис. Надежда Петровић рођена је у Чачку октобра 1873. године. Отац је био уметнички опредељен, учио је сликарство код Стеве Тодоровића и био предавач цртања и краснописа. Доцније се посветио практичнијим темама, финансијама, а доспео је и до руководиоца пореске службе. Аутор је капиталног тротомног дела "Финансије и установе у обновљеној Србији". Био је и народни посланик. Његов отац, Надеждин деда, био је успешан београдски трговац. Мајка, иначе учитељица, била је блиска рођака Светозара Милетића. Била је то породица која је изродила низ заслужних личности. Две њене рођене сестре биле су такође сликарке, једна музичар, а најмлађи брат Растко Петровић познати писац. Завршила је Вишу женску школу у Београду, где се породица преселила, односно вратила, средином осамдесетих година 19. века. Сликарство је учила у атељеу Ђорђа Крстића, а потом и у Уметничкој школи Цирила Кутљика, тада водећој институцији те врсте у Београду, односно Србији. Радила је као наставница цртања у Вишој женској школи, Женској учитељској школи, Женској гимназији у Београду. Године 1898. сликарство усавршава у Минхену, ондашњем водећем центру за образовање у области уметности. Прву самосталну изложбу имала је 1900. године у Београду, у Сали Велике школе (данашња зграда Ректората), међутим, првобитно није наишла на позитивне критике. Негодовали су и Владислав Петровић Дис и Петар Одавић, књижевник који је њено сликарство чак назвао болесним. Било је то модерно сликарство које је одступало од оног на шта је наша јавност претходно навикла. Наредне године наставила је уметничко образовање у Минхену, код Јулијуса Екстера и већ 1904. године учествује на Првој југословеној изложби. Оснивач је уметничког друштва "Лада", које је имало изузетну улогу у уметничком и друштвеном животу Србије, а које је утемељено уочи поменуте изложбе у Београду, у част обележавања стогодишњице Првог српског устанка. Поред Надежде Петровић, оснивачи овог, првог уметничког друштва у Србији, били су и Урош Предић, Ђорђе Јовановић, Марко Мурат (аутор карактеристичног знака друштва), Риста и Бета Вукановић, Петар Убавкић и Сима Роксандић. Надежда је уметничко уваршавање наставила у Италији и Француској, а излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму и у Паризу на Јесењем салону. Сликарску школу у Београду, на којој је и сама предавала, основала је 1912. године. Највећа српска сликарка свог времена, аутор је приближно три стотине уља, нешто акварела и низа цртежа. Највише је сликала портрете, понекад актове, често пејзаже, њих неретко са националном тематиком. То су дела јаког колорита, са оригиналаним изразом и изванредним богатством боја, најближа експресионизму. Она је себе сматрала за импресионисту, али је данас највише поистовећују са фовизмом. Портретисала је најразличитије типове из народа, али и више важних личности њеног времена попут Јована Скерлића, Јаше Томића, Ксеније Атанасијевић. Серија њених дела имала је мотиве Косова и Метохије. Сачувано је око 200 њених дела, од којих су поједина у врху српског ликовног стваралаштва, попут слика "Ресник", "Нотр Дам", "Аутопортрет", "Булоњска шума". Поставила је темеље модерног сликарства у Срба, најближег експресионизму, са елементима симболизма, сецесије, импресионизма. Иако је тематски била посвећена националним темама њен ликовни израз је био нешто ново у тадашњој српској средини. Бавила се такође ликовном критиком, међу првима код нас, а прву је објавила на тему изложбе Марка Мурата у Летопису Матице српске. Аутор је и два драмска текста, с тематиком борбе за ослобођење у Старој Србији, како се изразила са "живим сликама из Македоније и Србије". Као истакнути родољуб, Надежда је помагала национални рад на више нивоа: носила је помоћ у још увек неослобођену Стару и Јужну Србију, тада под влашћу Турске, била је лични пријатељ Воје Танкосића и Драгутина Димитријевића Аписа, а међу првим је чланицама патриотске организације "Народна одбрана". Августа 1903. заједно са Делфом Иванић и Савком Суботић оснива "Коло српских сестара", које је превасходно имало за циљ да организује помоћ Србима неослобођене Старе Србије. Канцеларија "Кола" налазила се на углу Васине и Добрачине улице на Дорћолу. Надежда је била први секретар друштва. Била је добровољна болничарка и у балканским ратовима 1912. и 1913. године, када се такође тешко разболела, а одликована је медаљом за храброст. Учествовала је 1914. године и у борбама на Мачковом камену, била болничарка Дунавске дивизије. Почетком те 1915. године, после краткотрајног боравка у Скопљу где се тада у избеглиштву налазила њена породица, фебруара се вратила у војну болницу у Ваљево као добровољна болничарка, тада средиште епидемије, где је неговала рањене односно оболеле српске војнике, иако је Врховна команда инсистирала да се запути у Рим. Није иначе ни тада престајала да слика. Разболела се крајем марта од тифуса. По сведочењу блиског пријатеља Бранка Поповића, сликара и потоњег универзитетског професора, који је тада посетио "и сама смрт затекла је у раздраганости". Упокојила се у Господу трећег дана априла 1915. године, у 41. години живота. "Српске новине", тада објављиване у Нишу, ратном седишту Владе, штампале су осврт поводом њене смрти завршен речима: "Она је била одушевљена Српкиња и једна од оснивачица Кола Српских сестара, Слава јој!". Извор: Радио "Слово љубве"