Претражи Живе Речи Утехе

Навршило се више од века, тачно стодесет година од како је у нас уведена голубија пошта. Прилика је да се нешто каже од томе догађају који је утемељио почетак организовања ваздухопловства у Српској војсци. Како је то ишло, где смо били у односу на свет, да ли смо пратили трендове и били у току, у то време савремених токова, ко су људи који су обавили тај историјски задатак. Све је почело још крајем 1902. и почетком 1903. године, када се Коста Милетић вратио са школовања у Русији и међу пројектима које је одмах почео да ради, а у циљу увођења ваздухопловства у Српску војску, голубијој пошти дао веома важнo местo. То је био ембрион ваздухопловства у нас, прва конкретна ваздухопловна служба у Српској војсци. Коста Милетић је, несумњиво, њеном настанку и развоју дао највећи допринос, што се најбоље види са вековне дистанце од 110 година. Питање голубије поште у српској војсци присутно је од првих сазнања да се голубови писмоноше успешно користе за одржавање везе, и иксустава о томе, која је преносила војна и друга штампа. То је период од осамдесетих година XIX века па до почетка XX века. Иначе, познато је да се голубови писмоноше (па и неке друге птице) користе за везу (пренос порука и поште) од најстаријих времена. Докази о употреби голубова у војне сврхе стари су око две хиљаде година, pо њима је Јулије Цезар у рату са Галима први користио те птице за преношење порука. Са развојем војне организације и модернизацијом војне технике, као и потребом за брзим преносом информација, многе војске европских држава уводе голубију пошту, као саставни део система веза и новонастајућих ваздухопловних формација. Премијерна широка примена голубова писмоноша забележена је у француско-пруском рату 1870-71. године, када су таквим методом везе остварени изванредни резултати. Касније су, поред Француза и Немачка, Русија, Италија и друге државе формирале јединице (станице) голубије поште. Крајем XIX века Француска је била водећа сила са разрађеном мрежом станица голубије поште и способношћу да задовољи потребе одржавање везе голубовима на дужи временски период. У француским војним круговима владало је живо интересовање за коришћење голубова писмоноша у војним активнoстима, посебно у извиђачким задацима. У Немачкој је питање увођења голубије поште постављено 1871. године, а 1874. године организована је мрежа станица голубије поште, које се формирају као мале, средње и велике. У Аустрији је 1875. године установљен војни голубарник у Коморану, а 1882. године и у Кракову, планирано је да се голубарници успоставе у свим пограничним тачкама царевине. У то време у Енглеској су војни голубарници успостављени само у неким прибрежним (граничним) местима, а за шире ангажовање рачунало се на цивилне голубове и голубарнике. У Италији је први велики голубарник установљен 1876. године у Анкони, а други 1879. године у Болоњи. У Шпанији је 1879. године установљен први војни голубарник у Гвадолору, а у то време поред централне станице голубије поште у Мадриду и пет помоћних (етапних) станица, било је још 18 станица у пограничним и прибрежним местима. У Португалији је постојала централна станица голубије поште у Лисабону и још 12 на разним пограничним тачкама. У Шведској је постојао један голубарник установљен 1886. године. У Данској нису постојали војни голубарици, али се у случају рата рачунало на ангажовање цивилних. У Белгији је у то доба постојао један војни голубарник у Анверсу, али су војне власти рачунале да се у случају потребе могу ангажовати голубови писмоноше из разних голубарских удружења. Страна гледања на употребу голубова писмоноша и искуства у вези њиховог коришћења у пракси веома брзо су допирала до српске војске, па су се у војној и другој штампи појављивали чланци о томе. За потребе голубије поште одабирали су се расни голубови летачи. Линије ваздушне поште се пројектује распоредом пара голубова на крајње тачке, тако да се сваки голуб враћа непогрешиво у свој матични голубарник. Голубови захваљујући „инстикту гнезда“ имају изванредан систем навигације. Депеше које носе голубови, пишу се на танком папиру, умањене или микрофилмоване, и причвршћују за тело птице на више начина: лаки метални прстен око ноге; минијатурна курирска торбица око врата, или (код нас заговарано) смештај депеше у шупљи комад одсеченог гушчијег пера која се причвршћује на репна пера голуба писмоноше. У јединицама, голубови су ношени у специјалним кавезима у које су голубови могли само да уђу, али не и да изађу (посебни отвор – вратанца - кликет). Реализација идеје о увођењу голубије поште у Срску војску почела је после повртака Косте Милетића са школовања у Русији. Он је тамо у голубијој станици Ваздухопловног образовног центра Волково поље код Санкт Петербурга завршио обуку за рад са голубовима, формирање станица голубије поште, руковођење радом и примемну поште у пракси. По повратку у Србију он је поднео детаљне извештаје о свом боравку у Русији, посебно о оним стварима које су биле интересантне за примену у Српској војсци. Као што је већ речено, Коста Милетић је одмах по повртаку са школовања урадио предлог за формирање Голубије поште. О том пројекту је вођена дискусија на седницама инжињеријских и других стручњака – официра у Генералштабу, а након тога је урађен предлог или пројекат правила голубије поште 1902-1903. године. Тај пројекат није пронађен и немамо увида у његов садржај, Шта је даље било не зна се али је активност на том плану мировала, а Коста Милетић је узалудно покушавао да нешто покрене. На седницама Генералштабне комисије 1905. године одлучено је у оквиру целовитог „Програма наоружања наше војске инжињеријском спремом“ да се приступи устројству Голубије поште и да успостави једна централна станица. Међутим, све је остало на томе. Тек за време анексионе кризе 1908. године, када је паробродској станици у Обреновцу заплењена корпа са 17 голубова писмоноша (из војних голубијих станица Петроварадин, Коморан и Пешта), које је носио аустријски шпијун, одједном се дигла узбуна и наређено је да се хитно приступи формирању голубије поште у Српској војсци. Од министра војног ђенерала Степе Степановића, Коста Милетић је хитно добио задатак да прегледа заплењене голубове и да реферише о могућности да се исти голубови искористе за формирање српске голубије поште. Коста Милетић је реферисао министру војном да постоје добри изгледи да се брзо оформи голубија пошта. Ђенерал Степа је одмах наредио капетану Милетићу да из архива извади документацију и да се хитно штампају „Правила голубије поште“ и да се одмах крене са реализацијом програма за изградњу објеката, набавку голубова и потребних средстава. У октобру 1908. године одобрен је кредит за изграду станице голубије поште, па је Коста Милетић упућен у Ниш, где је Медошевцу почео изградњу објеката и формирање станице. Користио је заплењене аустријске голубове писмоноше, а за потребе рада на припремама и изградњи добио је потребан број војника и старешина. Убрзо је Минстар војни генерал Степа Степановић издао наређење (ФЂ 9286, од 5. новембра 1908. године, Службени војни лист број 31 од 13. новембра 1908. године, страна 585), а на основу Уредбе о формацији целокупне војске од 15. фебруара 1902. године, да се: 1) Устроји у Нишу Станица III реда Голубије поште по прописаном саставу. 2) Станица ће стајати непосредно под командантом II инжињеријског батаљона. 3) Станица ће почети да дејствује 20. овог месеца. Прва станица голубије поште III реда устројена је у Нишу, командир је био поручник Лазар Крстић, њега је обучио и увео у дужност капетан I класе Коста Милетић. Станица је почела са радом, изграђени су голубарници, почело је гајење и увежбавање голубова писмоноша, вршена је обука људства одређеног за рад у станици. Следеће, 1909. године, на Трупалском пољу у близини Ниша, подигнута је специјална зграда за потребе станице голубије поште. Следеће, 1910. године, почела је обука са младим голубовима, стационарно, јер није било покретних голубарника. Голубови из нишке станице су до јуна 1913. године, били извежбани за летење из правца Сукова, Ужица и Смедеревске Паланке. Са Суковске железничке станице, голубови су до Ниша стизали за један сат, а из Смедеревске Паланке и Ужица за два сата. Друга станица голубије поште III реда основана је У Пироту, 1911. године, а први командир био је поручник Ђорђе Бошковић. Голубови из те станице су до јуна 1913. године увежбани за одржавање везе између штаба у Пироту са утврђењима у околини. Голубарник је био смештен у пиротској касарни. Када је 24. децембра 1912. године формирана Ваздухопловна команда Српске војске у Нишу, у њен састав поред аеропланске ескадре, балонског одељења и водиничне централе ушла је и голубија пошта под командом потпоручника Драгољуба Марјановића. Српска војска током балканских ратова није употребљавала голубију пошту, премда су голубови били спремни. После Лазара Костића, на место команданта Прве (нишке) голубије станице, постављен је, 30. новембра 1913. године, потпоручник Велимир Цветковић, а њега је 29. маја 1915. године заменио потпоручник Драгољуб Марјановић. Током Првог светског рата коришћена је голубија пошта, бар током 1914. године. Познато је да су јединице Дринског одреда из састава Ужичке војске користили голубове за слање обавештења у Врховну команду у Нишу. Током повлачења преко Албаније у зиму 1915/16. године припадници станица голубије поште носили су са собом опрему и корпе са голубовима писмоношама. Они су успели да савладају бројна искушења и спасу драгоцене птице. Нишка и Пиротска голубија станица су се повукле са осталим српским јединицама на Крф. Коришћење голубова писмоноша је било веома интензивно на Солунском фронту, нарочито су их користили савезнички обавештајци убачени на окупирану територију. Након реорганизације српске војске и ваздухопловства на Солунском фронту у пролеће и лето 1916. године голубија пошта је интензивно коришћена у борбеним дејствима, а голубови су често били једина веза са поробљеном Отаџбином.