Претражи Живе Речи Утехе

„Ово није издаја. Ово је велеиздаја“. Ово су речи које је писац ових редова изговорио не данас, не јуче, или пре месец дана, него пре десет година, на скупу против Бриселског споразума, који су на Тргу Републике организовали представници Срба са севера КиМ, и на којем су, поред, или, боље рећи, испред свих других, учествовали и покојни митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Том су приликом одржали оштро слово, а онда, заједно са својим свештеницима, и „опело“ за владу која је тај и такав споразум потписала. И после били дуго разлачени и прозивани од стране режимских медија. А моја маленкост је, као што рекох, Бриселски споразум назвала „велеиздајом“, након чега сам годинама био „персона нон грата“ у медијима са националном фреквенцијом. И ако је пре десет година неко можда мислио да „мало претерујем(о)“, ако је неко имао илузије, или макар наде да „није све тако црно“, и да је то „немогуће“, и да је „сигурно у питању неки лукави план“ – данас, десет година касније, док Куртијеви специјалци, са дугим цевима и оклопним возилима, крстаре севером Косова и Метохије, из авиона је јасно да, нажалост, никаквог „лукавог плана“ није било, већ само голе предаје. Или, у најбољем случају (а који, опет, није нимало „добар“), једне ужасно погрешне и кратковиде калкулације. Уосталом, размислимо заједно. Како се зове то када ти испуниш све болне, понижавајуће и вриштећи неуставне обавезе из Првог бриселског споразума (из 2013.) а она друга страна не испуни ни једну једину – која је, узгред речено, апсолутно недовољна и неадекватна „компензација“ за оно што си ти дао и предао – а они ти кажу како та њихова, понављам, једина обавеза „није у складу са уставом Косова“, те да због тога не могу и неће да је испуне? Како се зове то када друга страна каже да НЕЋЕ да формира ни ту крњу и проблематичну компензацију у виду „Заједнице српских општина“ – а ти и даље преговараш о новим споразумима, за које си, иначе, рекао да нећеш за њих ни да чујеш (нити да их „у руке узимаш“) све док се не испуне обавезе из претходних споразума? А онда не само да их узмеш у руке, него, када те притисну, прихваташ и „имплементираш“ нове споразуме. И тако пуних десет година. Како се зове и како делује то када друга страна неће да пусти најчешће на правди Бога похапшене Србе, које Куртијеве снаге данас лове као зечеве на територији на коју, обратите пажњу, пре твог доласка на власт, нису смели нос да помоле, а ти ослобађаш (пардон, пушташ да се „бране са слободе“) ухапшене косовске специјалце, које си претходно сам назвао „терористима“? Кажеш да због непоштовања Србије и српских интереса нећеш ићи на разне евро-атлантске сеансе, журке и скупове. А онда, када те „замоле“ амерички амбасадор и „специјални изасланик“, као и остали „пријатељи“ из Брисела или Вашингтона, одеш као бела лала. Је ли то „лукавство“ и „балансирање“, или предаја и капитулација? Кажеш да нећеш у Тирану – па одеш?! Кажеш – нећеш у Брисел, све док друга страна не испуни ову или ону ствар. Па опет одеш. Је ли то „политичка мудрост“, или, пак, понижавање и себе и државе којој се налазиш на челу? И шта си ти онда? Како се може назвати таква политика? Или, још боље – како би некадашњи Александар Вучић назвао такву политику? Наравно. Могуће да је „некадашњи“ Александар Вучић грешио и претеривао – као што последњих година и сам повремено призна и изјави. Можда је био радикалски прегруб у оценама и претерано оштар према политичким противницима и носиоцима тадашње извршне власти. Вероватно, тј. сигурно да јесте. Али не значи да је увек грешио. А поготово не значи да, ако је у једном тренутку грешио и претеривао у једном смеру, то може и треба да буде исправљено тако што ће сада отићи у другу крајност и „претерати“ на другу страну. Митрополит Амфилохије одржао је молебан за Косово и Метохију на митингу „Остајемо у Србији“ (10. мај 2013.): Молимо се за упокојење Владе и Скупштине и да им се опрости сваки грех А отприлике управо тако изгледа његова политика из радикалске и напредњачке фазе. Од „Србије до Токија“ (односно чувене радикалске линије „Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица“) до тенденциозног позивања на „обреновићевску мудрост“, иако, нажалост, у актуелној пракси и употреби то све некако више вуче на Милана Недића. Из националне мегаломаније и митоманије, отишло се у национални „минимализам“ и дефетизам. А од „Велике Србије“ стигло до „мале“, и потенцијално „још мање“. Било како било, актуелна власт суочена са оваквом или неком сличном врстом критике обично посеже за два или три следећа контра-аргумента. 1. Јесте, Бриселски споразум је неповољан, али „добили смо у времену“ и „Србија је данас много јача него што је била пре десет година“. 2. Да, то што се дешава са Србима на КиМ јесте болно и тужно, али ми ту, нажалост, не можемо ништа да урадимо, јер не можемо да ратујемо са НАТО и не смемо дозволити да нам се понови „Олуја“ и нови погром. 3. Јесте, лоше је. АЛИ погледајте само ове друге, они (опозиција) би урадили све то – и још много горе. Свиђало нам се то или не, чињеница је да и ови контра-аргументи за један значајан део грађана и бирача такође имају своју политичку и реторичку тежину. Мени, лично, прва два аргумента не делују нарочито убедљиво. Односно, њихова привидна уверљивост разбија се при погледу на колапс државне политике према Косову и трагичну ситуацију у којој се налазе Срби на северу КиМ. А што се тиче оног трећег („погледајте тек ове друге какви су“), одлуку у вези са тим мора донети свако за себе – сада, или на неким будућим изборима. (уредник НСПМ и бивши народни посланик) http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/deset-godina-kasnije.html