Jump to content

Отац Зоран Ђуровић постављен за духовника цркве Ружице у Београду

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Знате шта? Да се окрене цео свет наглавачке, Ја верујем у ствари које су се десиле. Зовите их знамења или чуда, мени је свеједно. И уживам у томе јер сам протагонериста. Присутан сам у свим молитвама. Јер Милојко лепо рече да смо Христос који се моли. И то је павловско: Само је један посредник, Исус човек. 

Овде заиста имамо пелагијанске јеретике који се не поистовећују са Христом. - Сигурно је само да ко жели да сачува својх живот, изгубиће га.  

Sve je ok, idi kako si naucio i kako verujes, ali nikako mi ne ide u glavudju zasto moras da pomenes i druge koje se ne slazu sa tobom u poruci u kojoj promovises neku svoju pozitivu,...... (ti bre Zoki ko Vucko i ekipa,..... mora da pomenu opoziciju i Djilasa,.... pa makar ne jeli....:D)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 1.2k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 16 минута, Bokisd рече

Nikako, duboko je nebratski, ja bih se zamislio.

Nebratski je reci bratu da je bolje da je otputovao u Maroko recimo, nego što je vozio sobni bicikl tripujući da vozi Tur de Frans?

E moj Boki moja muko 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 34 минута, Zoran Đurović рече

Знате шта? Да се окрене цео свет наглавачке, Ја верујем у ствари које су се десиле. Зовите их знамења или чуда, мени је свеједно. И уживам у томе јер сам протагонериста. Присутан сам у свим молитвама. Јер Милојко лепо рече да смо Христос који се моли. И то је павловско: Само је један посредник, Исус човек. 

Овде заиста имамо пелагијанске јеретике који се не поистовећују са Христом. - Сигурно је само да ко жели да сачува својх живот, изгубиће га.  

Провоцираш мало,  пар њих скачу као опарени кад чују реч "чудо". Ту си мало безобразан што их пецкаш и помињеш стално нека чуда, па мисле да се хвалиш :D

Али то су нормалне ствари, нема ту ништа чудно, ни посебно у томе. 

Добијамо поуке и путоказе на најразноврсније начине готово сваки дан. Кад се тако нешто деси видиш колико је дубок Божији промисао који брине о сваком створењу и смириш се.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Meni je vrlo dirljiva molitva i puna Svetlosti, čista emocija soli.

Pa dobro to je tvoj licni pogled, ali ne moramo da se slozimo skroz, (nazalost) ja nemam takve jake emocije kao ti i mislim da nema razloga sad da bude tu neki veliki problem.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Просечан србенда рече

Прике, целивамо лик који је изображен и духовно се сједињујемо са њим, уснама целивамо а срцем верујемо.

Тако је. Цјеливајући икону приступаш благодатној енергији изображеног лика и по тој енергији приступаш и самом Светитељу, а не само његовом изображеном лику. А тако се, учествујући у тој благодатној енергији (Духа Светога), духовно и сједињујеш са светима.

Икона је мост између нас и светитеља, и наравно да иконе треба цјеливати и грлити. Не причам ја против тога, већ против те интимизације која води у болест (Ђуровићеве). Присност са Христом и светима је нешто друго!!! Није то никакво миловање изображеног лика, јер тиме ништа не постижемо, присност постижемо нашим конкретним учешћем у самој благодатној енергији изображеног лика, по којој се и сједињујемо са живим Светитељима и Христом, насупрот тој интимизацији са изображеним ликом.

То је оно што Целенгидис истиче, да у иконама, које су, по речима светог Јована Дамаскина „божанске енергије судови“, увек је присутна нетварна божанска и обожујућа благодат и енергија изображених светитеља, који су са њом онтолошки повезани. А ту енергију прстима нећемо опипати ни уснама цјеливати, већ тим цјеливима отварамо управо тај пут – присности са светима, самим учествовањем у истој нетвореној благодати у којој они обитавају.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, slovoA рече

Тако је. Цјеливајући икону приступаш благодатној енергији изображеног лика и по тој енергији приступаш и самом Светитељу, а не само његовом изображеном лику. А тако се, учествујући у тој благодатној енергији (Духа Светога), духовно и сједињујеш са светима.

Икона је мост између нас и светитеља, и наравно да иконе треба цјеливати и грлити. Не причам ја против тога, већ против те интимизације која води у болест. Присност са Христом и светима је нешто друго!!! Није то никакво миловање изображеног лика, јер тиме ништа не постижемо, присност постижемо нашим конкретним учешћем у самој благодатној енергији изображеног лика, по којој се и сједињујемо са живим Светитељима и Христом, насупрот тој интимизацији са изображеним ликом.

То је оно што Целенгидис истиче, да у иконама, које су, по речима светог Јована Дамаскина „божанске енергије судови“, увек је присутна нетварна божанска и обожујућа благодат и енергија изображених светитеља, који су са њом онтолошки повезани. А ту енергију прстима нећемо опипати ни уснама цјеливати, већ тим цјеливима отварамо управо тај пут – присности са светима, самим учествовањем у истој нетвореној благодати у којој они обитавају.

Dobro bre covjece koji ti je, lupate i ti i autor, sta to znaci ontoloski povezan sa blagodacu? 

Sta je blagodatna energija izobrazenog lika? tvarna licnost.?

...nasuprot intimizaciji sa izobrazenim likom (psihologiјa vs ontologija pretpostavljam)

Men se sve cini da ta ontologizacija odvaljuje:smeh1:.

Види нема спора да благодат освећује, као и да благодат дјелује у свему у Цркви, и Ава је благодаћу у Цркви а не по себи, или како би ти рекао као тварна личност, премда тварна личност не постоји, јер по Дамаскину личност се увјек рађа никад не ствара, такође Дамаскин никад неби лупио нешто као онтолошко благодатно и сл.

Тако може писати само онај који нити има искуство свјетлости нити разумије шта је то што је онтолошко. Него се фрца појимовима у жељи да буде Грк / мислилац и уједно вјерујући, али му не иде ни једно ни друго, па наклапа благодат на онтологију.

Не знам одакле да кренем јер ти је логос мутан.

1. Без тварног нема иконе, благодат је неомогућује него тек јединство природа у Христу.

2. Нема никакве безипостасне благодати, само унутар благодати налазимо све ипостаси св Тројицу, св Петку, сами себе. 

3. Унтар благодати налазимо ИсХс унутар којег налазимо створену природу која је тада икона. (2природе + 1 ипостсас х тма.

4. Унутар Исусове ипостаси налазимо све друге који су тијело његово и сву причешћену природу као тијело његово, не сву природу, дакле не онтолошки.

5. Икона је онтичка ствар, не тиче се бића у цјелини, тиче се Цркве у цјелини, јер садржи Христа без обзира на то који је светитељ истакнут, садржи и оне који се моле.

Онтолошка икона не постоји то су глупости као метафизичка умјетност и сл.

Исус Христос није онтолошки, не тиче се бића у цјелини, није му све причешчено и ако држи све у постојању не појављује се онтолошки него онтички у овом вијеку, вјеку добровољног јединства створеног и нествореног, а то је икона, зато је она увјек слободна, и увјек у поредку, канону

На крају покушај да сликаш по таквој теологоји и видјећеш шта ћеш добити или гледај куда су отишли они који су то примјенили.

Као онај глупи Радивоје који је хтјео да ми испред галерије истовари грање и да то буде онтолошки преформанс, а кад га питаш шта је онтологија не зна, то је Зизијулас, а шта је прерманс ни то нр зна то је Аврамович и наравно сад је директор културног центра, весело.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Ништа друго нисам очекивао од тебе него да баш "озбиљно промислиш" о ономе што сам написао и брже-боље се у том промишљању опет не суочиш с проблемом онтологије, којег си већ "успјешно" ријешио, тако што се "Христос не тиче бића у цјелини". А то, што је кроз Њега све постало и што је јасан догмат Цркве, то да само теби остане знана тајна, као неки "Христос" који се ипак не тиче бића у цјелини.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 часа, slovoA рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Ништа друго нисам очекивао од тебе него да баш "озбиљно промислиш" о ономе што сам написао и брже-боље се у том промишљању опет не суочиш с проблемом онтологије, којег си већ "успјешно" ријешио, тако што се "Христос не тиче бића у цјелини". А то, што је кроз Њега све постало и што је јасан догмат Цркве, то да само теби остане знана тајна, као неки "Христос" који се ипак не тиче бића у цјелини.

То што је све кроз Њега постало или што благодау јесте све што јесте, па и пакао, никако не омогућава наметање Христа, нити неку Христоонтологију као што ти већ рече Атансије.  Нити омогућава коришћење ријечи онтологија само зато што нам то љепо звучи у Радивоје стилу, зар не може просто да се каже повезано са нествореним, прожето благодаћу и сл.

Ајде буди добар па ми објасни шта то значи онтолошки повезан са благодаћу? Шта је то онтолошко повезивање благодаћу, ако је неком јасно, частим. 

Да поновим, ти си саблазнио у вези неког онтичког акта према икони, сматрајући га тлапњом, ја пак тврдим да је икона онтичка ствар, да се не тиче бића у цјелини ни када је прожета благодаћу која држи биће ни када је створитељ на њој ипостасно и горе наведеном смислу тијелесно присутан, она је онтичка, не онтолошка, као и Црква и теологија.

Пошто сматраш да је само онтолошки однос према икони и вјери валидан, покушавам да ти разбијем ту тлапњу и увјерим те да нема онтолошке вјере, нити онтолошке обавезе која би имала везе са њом, онтолошке иконе и сл ,без обзира  што благодаћу јесте све што јесте и што је Христос давалац бића у цјелини, а литургија одржавалац.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...