Зоран Ђуровић: МИТАРСТВА ПРЕПОДОБНЕ ТЕОДОРЕ - Ваше мишљење?

[Zoran Đurović]

пре 14 часа, Млађи Катон рече

Ако већ мислите да сте довољно компетентни за расправу, проверите следеће:
1) да ли сте сигурни да сте добро разумели шта је аутор хтео да каже;

Брате, па ови су већ написали да нису гледали ове клипове а немају намере ни да гледају, тако да ни на један мој аргумент нису одговорили. Немају потребе да гледају, јер они већ све знају! Још само да ми објасне што Марко Ефески не помену нигде католицима "добропознато православно учење о митарствима"! Разлог је једноставан: Онда не би могао да критикује Пургаторијум. - Наиме, митарства су источна верзија чистилишта, логика је идентична; а и чистилиште је утемељено на визијама светих Отаца... Што те "визије" или тврдње нису исправне у догматском смислу, то је друга ствар. Ови пак талибани ће сада да тврде како католици не разумеју те текстове:)))  

[Дејан]

пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Брате, па ови су већ написали да нису гледали ове клипове а немају намере ни да гледају, тако да ни на један мој аргумент нису одговорили. Немају потребе да гледају, јер они већ све знају! Још само да ми објасне што Марко Ефески не помену нигде католицима "добропознато православно учење о митарствима"! Разлог је једноставан: Онда не би могао да критикује Пургаторијум. - Наиме, митарства су источна верзија чистилишта, логика је идентична; а и чистилиште је утемељено на визијама светих Отаца... Што те "визије" или тврдње нису исправне у догматском смислу, то је друга ствар. Ови пак талибани ће сада да тврде како католици не разумеју те текстове:)))  

Avo, jel tačno da je jedan od razloga zašto sv. Marko Efeski nije potpusao uniju u Firenci i taj što Pravoslavna Crkva ne ispoveda materijalni pakao?

[Zoran Đurović]

пре 4 минута, Дејан рече

Avo, jel tačno da je jedan od razloga zašto sv. Marko Efeski nije potpusao uniju u Firenci i taj što Pravoslavna Crkva ne ispoveda materijalni pakao?

Не верујем. Мислим да је одлучујуће било оно што се дешавало иза завесе, а ту је видео да ће их Латини потчинити у сваком смислу. Зато је добро што он тада није потписао унију (ни је је не бих потписао, па би ме данас Родољуби славили као стуб православља, и рекли би да неки моји фанови само злоупотребљавају моје екуменистичке изјаве, да ја никад нисам био за спајање Ки П Цркве). 

А учење о материјалном огњу је одбацивао. Верујем да би прогутао ту жабу.  

[Дејан]

пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Не верујем. Мислим да је одлучујуће било оно што се дешавало иза завесе, а ту је видео да ће их Латини потчинити у сваком смислу. Зато је добро што он тада није потписао унију (ни је је не бих потписао, па би ме данас Родољуби славили као стуб православља, и рекли би да неки моји фанови само злоупотребљавају моје екуменистичке изјаве, да ја никад нисам био за спајање Ки П Цркве). 

А учење о материјалном огњу је одбацивао. Верујем да би прогутао ту жабу.  

Sve to stoji, vecina mentaliteta koja danas slavi vladiku Nikolaja Velimirovića, su kao njegovi savremenici o njemu pisali da je modernista, salonski i slali ga na opravoslavljivanje.

E sad, ako postoje zapisi sa tog sabora u Efesu, jel Marka Efeskog neka izjava može da podpadne pod verujem ili ne verujem?

[Плаво Небо]

пре 2 часа, Дејан рече

Родољубе, ја сам Инжењер пољопривреде смера за сточарство.Не може  по питању тога да ли говеда расту од траве да буде релевантно мишљење оца Пајсија или твоје мишљење, да ли је теби логично или не. 

Odlično?znači došli smo do poente da ne može ni tvoje mišljenje niti mišljenje Đurovića po pitanju mitarstava da bude relevantnije od mišljenja jednog doktora teologije, arhimandrita, profesora Beogradskog univerziteta, duhovnika, a pre svega Svetitelja. 

[Дејан]

пре 7 минута, Плаво Небо рече

Odlično?znači došli smo do poente da ne može ni tvoje mišljenje niti mišljenje Đurovića po pitanju mitarstava da bude relevantnije od mišljenja jednog doktora teologije, arhimandrita, profesora Beogradskog univerziteta, duhovnika, a pre svega Svetitelja. 

Ne, došli smo do toga da si ti ignorant po oba pitanja 

[Вилер Текс]

Управо оно што је Дејан рекао. То учење није ничим направило проблем у Цркви. Мислим да је учење о митарствима погрешно али ако ће некога спасити од чињењеа разних грехова у реду.

Ајде да живимо најбоље што можемо и уздајмо се у Бога.

Само да се не стварају странке око тога.

Још мало па Божић. Бог вам добро дао браћо!

[Zoran Đurović]

пре 2 часа, Дејан рече

Ne, došli smo do toga da si ti ignorant po oba pitanja 

Утицај Авиних одговора на Бићка! Брате, кад овако забуздају, онда им треба српски одговарати. 

[Дејан]

пре 39 минута, Zoran Đurović рече

Утицај Авиних одговора на Бићка! Брате, кад овако забуздају, онда им треба српски одговарати. 

Dobri moj Avo, Bićko i pre tebe bio ovakav.

[Плаво Небо]

пре 4 часа, Дејан рече

Ne, došli smo do toga da si ti ignorant po oba pitanja 

Наравно Ни вас не видим другачије.

[Александар Милојков]

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ О МИТАРСТВИМА 

 

“Шта каже хришћанска теологија o митарствима?

То је питање које је актуелно међу хришћанима. Па да кажемо, ја лично не верујем да постоји тако шематски пут и одлазак наш из овога света у наручје Божије, као што је то приказано кроз митарства. Јер је то у директној супротности са нашим доживљајем Бога, као Бога љубави. И будући да се у митарствима говори о томе да човекова душа, када оде из овога света, пролази разне степенике, па онда долази на сваком степену анђео и испитује и на једном нивоу шта смо учинили лоше, а шта смо учинили добро, па онда ако превагне добро идемо даље, ако превагне ово што је лоше онда не идемо даље. Разуме се да је то једно, по мени, пежуративно представљање уопште самога Бога. Ми говоримо о Богу као Богу љубави и говоримо о томе да не постоји ништа што ми можемо учинити да би смо условили Божију љубав. Она је безусловна и она се нама априори даје. Поента је само у томе да ли ми можемо да препознамо ту љубав и да је сместимо у себе, да ли ми заправо довољно чезнемо за том љубављу. То је као кад имате, рецимо, родитеља који воли безусловно своје дете, а дете, будући да је нешто погрешило, плаши се да га отац неће прихватити, међутим када дође отац и кад из читавог његовог бића, из покрета, из речи исијава љубав, дете се аутоматски ослобађа својих страхова и схвата да су они били беспредметни, да су били необјективни. Када говоримо, дакле, о односу човековом са Богом и у контексту митарстава, овде се ради о томе да ли ће дете, то јест човек, моћи да прихвати ту Божију љубав, да ли је чезнуо за том љубављу, да ли је био жедан те љубави. Уколико постоји човек, а такавих сигурно има, ја се надам да их нема много, али има их зато што човек има слободу, слободу и да одбаци љубав Божију. Дакле могуће је да постоје људи који не прихватају Бога, неће заједницу са њим, не прихватају Његов поредак и Његов свет и, напросто, када се појави тај Бог и када дође до експлозије Божанске љубави, они једноставно неће моћи да прихвате ту љубав, гнушаће се те љубави, покушаваће да избегну, да побегну од те љубави, али у вечности то неће бити могуће. И зато и кажемо да управо та љубав, како рекох та експлозија љубави, ће да се излије на све људе и стога ће, за оне који нису желели заједницу са Богом, то присуство љубави Божије бити за њих мучење. Ако говоримо о митарствима, и морам да кажем да то нигде не постоји као учење Цркве, које је рецимо кроз саборе потврђено или да кажемо као догма унутар Цркве. У житијима светих, постоје различита искуства која су индивидуална искуства и која Бог некоме даје да би се тај неко пробудио и преумио. Сви ми имамо понеко искуство са Богом, али то је само наше искуство и Бог се сваком од нас открива на свакоме својствен начин. Тако да искуства, лична, односа са Богом није ,пре свега по правилу, добро уопштавати, а понека уопштавања и узимања туђих искустава као своје искуство итекако може да буде погрешно да нас одведе на стрампутицу и да заправо доведе до паралисања наших могућности и наших талената и дарова. Ово сам хтео да кажем, ако би смо прихватили, рецимо, митарства као нешто што изражава учење Православне Цркве, онда тајна љубави аутоматски губи своју позицију и свoје место и однос човеков са Богом се претвара у један механички, то јест један јуридички однос, где Бог није ништа више, ништа друго осим једнога судије који је написао законик, пустио га на земљу, ставио га у историју и ко у односу на тај законик испуњава правила закона може да прође и да дође у његове одаје, ко не испуњава не може да дође. Али не постоји такав који је испунио у апсолутно смислу те речи тај закон, што не значи када смо помињали мало страх, страх је напросто иманентан сваком човеку, зато што живимо у историји и што ми Бога још увек не видимо

лицем к лицу. Када би смо видели Бога лицем к лицу, ми би смо били потпуно сигурни у ту љубав. Страх, морам да кажем, да га и ја имам и готово да нема човека који нема страха. Разуме се страх може бити и позитиван, али тај страх од, можда, антропоморфних представа о нашој будућој ситуацији, о нашој ситуацији и статусу у вечности, је у директној спрези са квалитетом вере, која значи поверење у љубав Божију. Значи, кад год се појави страх, имамо проблем са вером, то јест ми можда рационално, вербално изражавамо своју веру или боље рећи говоримо о својој вери управо попут онога капетана из јеванћеља који каже: “Верујем Господе помози моме неверју”, то јест ми верујемо и хоћемо да верујемо, трудимо се да верујемо, али је наша вера крхка и слабашна и самим тим отвара простор присуству страха у нашем животу. Страх од смрти је напросто, ваљда, једино што сигурно сваки човек има. Онај који нема страха од смрти, а самим тим и страха заправо од будућег, од онога што је неизвесно што нам тек предстоји, свако то има.”

 

Емисија Агапе- одломак

 

 

Паметном доста.

[Дејан]

пре 5 часа, Плаво Небо рече

Наравно Ни вас не видим другачије.

Ljudskom biću je svojstveno da u nepoznatom reflektuje sebe.

[Bokisd]

пре 5 минута, Александар Милојков рече

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ О МИТАРСТВИМА 

 

“Шта каже хришћанска теологија o митарствима?

То је питање које је актуелно међу хришћанима. Па да кажемо, ја лично не верујем да постоји тако шематски пут и одлазак наш из овога света у наручје Божије, као што је то приказано кроз митарства. Јер је то у директној супротности са нашим доживљајем Бога, као Бога љубави. И будући да се у митарствима говори о томе да човекова душа, када оде из овога света, пролази разне степенике, па онда долази на сваком степену анђео и испитује и на једном нивоу шта смо учинили лоше, а шта смо учинили добро, па онда ако превагне добро идемо даље, ако превагне ово што је лоше онда не идемо даље. Разуме се да је то једно, по мени, пежуративно представљање уопште самога Бога. Ми говоримо о Богу као Богу љубави и говоримо о томе да не постоји ништа што ми можемо учинити да би смо условили Божију љубав. Она је безусловна и она се нама априори даје. Поента је само у томе да ли ми можемо да препознамо ту љубав и да је сместимо у себе, да ли ми заправо довољно чезнемо за том љубављу. То је као кад имате, рецимо, родитеља који воли безусловно своје дете, а дете, будући да је нешто погрешило, плаши се да га отац неће прихватити, међутим када дође отац и кад из читавог његовог бића, из покрета, из речи исијава љубав, дете се аутоматски ослобађа својих страхова и схвата да су они били беспредметни, да су били необјективни. Када говоримо, дакле, о односу човековом са Богом и у контексту митарстава, овде се ради о томе да ли ће дете, то јест човек, моћи да прихвати ту Божију љубав, да ли је чезнуо за том љубављу, да ли је био жедан те љубави. Уколико постоји човек, а такавих сигурно има, ја се надам да их нема много, али има их зато што човек има слободу, слободу и да одбаци љубав Божију. Дакле могуће је да постоје људи који не прихватају Бога, неће заједницу са њим, не прихватају Његов поредак и Његов свет и, напросто, када се појави тај Бог и када дође до експлозије Божанске љубави, они једноставно неће моћи да прихвате ту љубав, гнушаће се те љубави, покушаваће да избегну, да побегну од те љубави, али у вечности то неће бити могуће. И зато и кажемо да управо та љубав, како рекох та експлозија љубави, ће да се излије на све људе и стога ће, за оне који нису желели заједницу са Богом, то присуство љубави Божије бити за њих мучење. Ако говоримо о митарствима, и морам да кажем да то нигде не постоји као учење Цркве, које је рецимо кроз саборе потврђено или да кажемо као догма унутар Цркве. У житијима светих, постоје различита искуства која су индивидуална искуства и која Бог некоме даје да би се тај неко пробудио и преумио. Сви ми имамо понеко искуство са Богом, али то је само наше искуство и Бог се сваком од нас открива на свакоме својствен начин. Тако да искуства, лична, односа са Богом није ,пре свега по правилу, добро уопштавати, а понека уопштавања и узимања туђих искустава као своје искуство итекако може да буде погрешно да нас одведе на стрампутицу и да заправо доведе до паралисања наших могућности и наших талената и дарова. Ово сам хтео да кажем, ако би смо прихватили, рецимо, митарства као нешто што изражава учење Православне Цркве, онда тајна љубави аутоматски губи своју позицију и свoје место и однос човеков са Богом се претвара у један механички, то јест један јуридички однос, где Бог није ништа више, ништа друго осим једнога судије који је написао законик, пустио га на земљу, ставио га у историју и ко у односу на тај законик испуњава правила закона може да прође и да дође у његове одаје, ко не испуњава не може да дође. Али не постоји такав који је испунио у апсолутно смислу те речи тај закон, што не значи када смо помињали мало страх, страх је напросто иманентан сваком човеку, зато што живимо у историји и што ми Бога још увек не видимо

лицем к лицу. Када би смо видели Бога лицем к лицу, ми би смо били потпуно сигурни у ту љубав. Страх, морам да кажем, да га и ја имам и готово да нема човека који нема страха. Разуме се страх може бити и позитиван, али тај страх од, можда, антропоморфних представа о нашој будућој ситуацији, о нашој ситуацији и статусу у вечности, је у директној спрези са квалитетом вере, која значи поверење у љубав Божију. Значи, кад год се појави страх, имамо проблем са вером, то јест ми можда рационално, вербално изражавамо своју веру или боље рећи говоримо о својој вери управо попут онога капетана из јеванћеља који каже: “Верујем Господе помози моме неверју”, то јест ми верујемо и хоћемо да верујемо, трудимо се да верујемо, али је наша вера крхка и слабашна и самим тим отвара простор присуству страха у нашем животу. Страх од смрти је напросто, ваљда, једино што сигурно сваки човек има. Онај који нема страха од смрти, а самим тим и страха заправо од будућег, од онога што је неизвесно што нам тек предстоји, свако то има.”

 

Емисија Агапе- одломак

 

 

Паметном доста.

Cekaj, onda oni mnogobrojni svetitelji koji pisu o mitarstvima, oni takodje podpadaju pod ovo o pametovanju ?

I, stvarno mi nije jasno to povezivanje ljubavi i mitarstava, pa kakve to ima veze sa time sto postoje demonske sile koje traze nesto slicno njima i grehu, ako postoji u covekovoj dusi ? 

Ako recimo impliciramo to o ljubavi u odnosu na vecne paklene muke, i sta cemo onda da radimo sa ljubavlju ? Ili, to ima sve odgovarajuce znacenje i svrhu, i ljubav, i pravda i sud, i muka i patnja ?

Pa, jel Bog stvorio patnju ili djavla ? Ili, da se svi onda odreknemo svoje slobode i izbora i koje u stvari pravi pakao i patnju (nama samima).

Ako strah i sozercanje mitarstava privodi coveka boljem duhovnom zivotu, onda mitarstva nisu problem, nego izvlacimo korist od te i takve vere.

[grigorije22]

пре 5 часа, Александар Милојков рече

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ О МИТАРСТВИМА 

 

“Шта каже хришћанска теологија o митарствима?

То је питање које је актуелно међу хришћанима. Па да кажемо, ја лично не верујем да постоји тако шематски пут и одлазак наш из овога света у наручје Божије, као што је то приказано кроз митарства. Јер је то у директној супротности са нашим доживљајем Бога, као Бога љубави. И будући да се у митарствима говори о томе да човекова душа, када оде из овога света, пролази разне степенике, па онда долази на сваком степену анђео и испитује и на једном нивоу шта смо учинили лоше, а шта смо учинили добро, па онда ако превагне добро идемо даље, ако превагне ово што је лоше онда не идемо даље. Разуме се да је то једно, по мени, пежуративно представљање уопште самога Бога. Ми говоримо о Богу као Богу љубави и говоримо о томе да не постоји ништа што ми можемо учинити да би смо условили Божију љубав. Она је безусловна и она се нама априори даје. Поента је само у томе да ли ми можемо да препознамо ту љубав и да је сместимо у себе, да ли ми заправо довољно чезнемо за том љубављу. То је као кад имате, рецимо, родитеља који воли безусловно своје дете, а дете, будући да је нешто погрешило, плаши се да га отац неће прихватити, међутим када дође отац и кад из читавог његовог бића, из покрета, из речи исијава љубав, дете се аутоматски ослобађа својих страхова и схвата да су они били беспредметни, да су били необјективни. Када говоримо, дакле, о односу човековом са Богом и у контексту митарстава, овде се ради о томе да ли ће дете, то јест човек, моћи да прихвати ту Божију љубав, да ли је чезнуо за том љубављу, да ли је био жедан те љубави. Уколико постоји човек, а такавих сигурно има, ја се надам да их нема много, али има их зато што човек има слободу, слободу и да одбаци љубав Божију. Дакле могуће је да постоје људи који не прихватају Бога, неће заједницу са њим, не прихватају Његов поредак и Његов свет и, напросто, када се појави тај Бог и када дође до експлозије Божанске љубави, они једноставно неће моћи да прихвате ту љубав, гнушаће се те љубави, покушаваће да избегну, да побегну од те љубави, али у вечности то неће бити могуће. И зато и кажемо да управо та љубав, како рекох та експлозија љубави, ће да се излије на све људе и стога ће, за оне који нису желели заједницу са Богом, то присуство љубави Божије бити за њих мучење. Ако говоримо о митарствима, и морам да кажем да то нигде не постоји као учење Цркве, које је рецимо кроз саборе потврђено или да кажемо као догма унутар Цркве. У житијима светих, постоје различита искуства која су индивидуална искуства и која Бог некоме даје да би се тај неко пробудио и преумио. Сви ми имамо понеко искуство са Богом, али то је само наше искуство и Бог се сваком од нас открива на свакоме својствен начин. Тако да искуства, лична, односа са Богом није ,пре свега по правилу, добро уопштавати, а понека уопштавања и узимања туђих искустава као своје искуство итекако може да буде погрешно да нас одведе на стрампутицу и да заправо доведе до паралисања наших могућности и наших талената и дарова. Ово сам хтео да кажем, ако би смо прихватили, рецимо, митарства као нешто што изражава учење Православне Цркве, онда тајна љубави аутоматски губи своју позицију и свoје место и однос човеков са Богом се претвара у један механички, то јест један јуридички однос, где Бог није ништа више, ништа друго осим једнога судије који је написао законик, пустио га на земљу, ставио га у историју и ко у односу на тај законик испуњава правила закона може да прође и да дође у његове одаје, ко не испуњава не може да дође. Али не постоји такав који је испунио у апсолутно смислу те речи тај закон, што не значи када смо помињали мало страх, страх је напросто иманентан сваком човеку, зато што живимо у историји и што ми Бога још увек не видимо

лицем к лицу. Када би смо видели Бога лицем к лицу, ми би смо били потпуно сигурни у ту љубав. Страх, морам да кажем, да га и ја имам и готово да нема човека који нема страха. Разуме се страх може бити и позитиван, али тај страх од, можда, антропоморфних представа о нашој будућој ситуацији, о нашој ситуацији и статусу у вечности, је у директној спрези са квалитетом вере, која значи поверење у љубав Божију. Значи, кад год се појави страх, имамо проблем са вером, то јест ми можда рационално, вербално изражавамо своју веру или боље рећи говоримо о својој вери управо попут онога капетана из јеванћеља који каже: “Верујем Господе помози моме неверју”, то јест ми верујемо и хоћемо да верујемо, трудимо се да верујемо, али је наша вера крхка и слабашна и самим тим отвара простор присуству страха у нашем животу. Страх од смрти је напросто, ваљда, једино што сигурно сваки човек има. Онај који нема страха од смрти, а самим тим и страха заправо од будућег, од онога што је неизвесно што нам тек предстоји, свако то има.”

 

Емисија Агапе- одломак

 

 

Паметном доста.

Što mi da verujemo pre mitropolitu nego avi Justinu,Jovanu Šangajskom,Teofanu Zatvorniku,Injatiju Brajnčaninovu? Plus oni su kanonizovani kao svetitelji.

[Родољуб Лазић]

пре 2 часа, grigorije22 рече

Što mi da verujemo pre mitropolitu nego avi Justinu,Jovanu Šangajskom,Teofanu Zatvorniku,Injatiju Brajnčaninovu? Plus oni su kanonizovani kao svetitelji.

 И Атанасију Великом, Јовану Златоустом, Јефрему Сиријском, Григорију Двојеслову, Максиму Исповеднику, Нифонту чудотворцу, Макарију Великом, Јовану Лествичнику, Симеону Столпника, Исаији Отшелнику... Многим богослужбеним текстовима... Неком тамо догматичару Станилојеу... Имамо Курајева, Порфирија и Ђуровића, они су несумњиво већи ауторитети.