Претражи Живе Речи Утехе

Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, "Суочавање са (зло)духом нихилизма" (Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024.). Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ, др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд. Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка. Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима. Јереј Немања Матејић о овом издању пише: Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности. Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека. Следеће поглавље књиге, Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе. Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу. У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности. Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним. Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу да живот. Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар. Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити. У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање. Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање. У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере уметности. Један од текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције. Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света. У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа. У тексту Дидактички моменат у Брехтовој концепцији уметности аутор истиче да је у средњем веку уметност на Западу имала превасходно дидактичку улогу. Од ренесансе, уметност полако стиче своју самосталност и аутономију. Да дидактички моменат не мора лишити уметност њене суштине аутор настоји да покаже на Брехтовом примеру. За творца дијалектичког театра уметност треба да служи људима, да допринесе ширењу истине, слободе и љубави. Сам Брехт је био под утицајем Марксовог тумачења отуђења. Он је настојао да се његов гледалац не препусти уживању у комад, већ да задржи критички дух. У Брехтовим позоришним представама нагласак је на заједничком стизању до истине. Он поручује: пробуди се, освести се , преобрази се, упути се ка другима и самом себи. Последње две теме, које су међусобно повезане носе наслов реафирмација права нерођених на живот и проблем абортуса. У првом тексту писац најпре излаже правне регулативе по питању абортуса. Он наводи када је дошло до легализације абортуса у појединим земљама, као и под којим условима је он дозвољен. Иако је абортус данас у многим земљама допуштен по позитивном праву, питање је да ли је он у складу са са природним правом, тј. да ли би позитивно право на абортус издржало етичку и религијску проверу. Религијско становиште, заступа преовлађујуће мишљење да је ембрион већ од тренутка зачећа личност и да се абортус сматра грехом (чедоморства). На Западу је постојала теорија о накнадном оживљавању ембриона, у надовезивању на Аристотелов став да душа улази у тело у четрдесети дан након зачећа. Источни Оци заступају учење о присутности душе и тела од самог зачећа. Због тога је емрбион личност од самог зачећа, те су православни канони предвиђали озбиљне епитимије за смртни грех чедоморства. Аутор, даље разматра дилеме о томе да ли је ипак у неким случајевима абортус допуштен. У прилог абортуса у изузетним случајевима заговорници абортуса наводе могућност патње хендикепираног детета, као и пример опасности по живот труднице. За разлику од радикалних феминисткиња које фетус третирају као пуки део мајчиног тела, уверене да жена има апсолутно право да сама одлучи о животу нерођеног детета, аутор подсећа да Кант сматра да ни мајка ни фетус не смеју бити третирани као пука средства. Мајку нико неће осудити ако се одлучи за прекид трудноће онда када је угрожен њен живот. Спремност мајке да жртвује свој живот ради рођења детета, израз је саможртвене љубави, али се тако нешто не може очекивати, а поготову не захтевати. Писац разматра и утилитаристичко становиште које нагласак ставља на последице овог чина. За разлику од оних који сматрају да, занемарујући право фетуса на живот, преовлађују позитивни ефекти по родитеље који не желе дете, аутор подсећа да чин абортуса има негативне здравствене и психолошке последице по мајку, али и шире, јер грех погађа и народ, као и државу која је озаконила утробно чедоморство. Имајући на уму распрострањеност овога греха у нашој средини, писац закључује: „Уколико се из духовне перспективе присетимо да смо одговорни за свакога и за све што се дешава у свету, схватићемо да нам је неопходно искрено и дубоко покајање.“ Извор: Епархија жичка

У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Уредник издања је протојереј Радош Младеновић, а лектуру је извршила гђа Бранка Косановић. Штампарија је Интерклима-графика, Врњци. – 191 стр.; 21 цм. Тираж 1.000. Наслов књига је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Ова књига је израз исте жеље. Уводна реч презвитера др Оливера Суботића: “Књига Господе, где станујеш? је плод деценијског писања о. Александра за Православни мисионар. […] Текстови оца Александра су од почетка били препознатљиви по томе што су писани у нешто краћој форми, директни, са јасном поруком, и са, готово по правилу, пропратним уоквиреним додатком. Оно што је још једна особеност његових текстова који су објављени у овом зборнику јесте то што у њима човек наилази на мноштво тема и мотива не само из теологије, већ и из области философије, науке и књижевности, који су одраз огромне начитаности аутора и његовог готово енциклопедијског знања. Због свог редовног доприноса унапређењу квалитета Православног мисионара, о. Александар је веома брзо постао члан редакције часописа, у којој је активан до дана данашњег. […] Књига је систематизована тако што је подељена у четири тематске целине: Ликови и дела светитељâ, Врлине – украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Притом, она се не мора (и вероватно од већине читалаца и неће) читати „линеарно“ – можете је слободно насумице отварати и читати са пронађеног места, а она тиме неће изгубити на својој садржајности и дубини.“ Др Драган Хамовић, Записи из трусног подручја званог душа “Књига Господе, где станујеш? протонамесника Александра Јевтића није ништа друго него продужетак његове службе у Епархији жичкој – годинȃ већ под сводовима новог Храма Светог Саве у Краљеву – али и као израз путање властите изградње, која не престаје до послетка. И то је први и најосетљивији елеменат што ове текстове држи на окупу. Образован аутор, утемељен у предању којем припада, поглед усмерава на проблемске тачке од егзистенцијалног значаја, и за посвећене и за непосвећене, и за дубоке и за летимичне. […] Негде се пак Јевтић обраћа баштини српске и светске књижевности, доказаном изворишту података о човеку, тврдих антрополошких истина. Јер, књижевна дела и јесу велика ако су есенција општег искуства. […] У текстовима књиге Господе, где станујеш? затичемо и жива сведочанства из нашег доба и најближег окружења, која делују јаче од сваке речите проповеди. У читавом том мозаику од елемената црквенопредањског, историјског, књижевног и свакидашњег трајања и опитовања, о. Александар се довољно спремно, али и с дужним опрезом, хвата у коштац са непосредним изазовима и појединца и заједнице у којој служи. У кратким обимима, на делу показује изразиту економију и информативност излагања, на тачно издвојену тему, никада једнослојну. Да се не умноже речи. […] Има писаца који вас лако придобију и воде својим путем, у чијим текстовима читалац затекне своје сталне упитаности и недоумице. Затиче у тим текстовима подстицајна места на која тражи одговор, али и кључеве што му отварају запекле менталне браве. Трусне теме које о. Александар Јевтић дотиче и укратко развија у записима књиге Господе, где станујеш? припадају широком кругу тема за шири круг духовно наднесених читалаца, као што, уједно, осветљавају изнутра и не сакривају њиховог аутора. И када то још с почетка проосетимо, надаље му приступамо с поверењем. А поверење је велика, често недосежна ствар.“ Извор: Епархија жичка

Манифестација „Дани патријарха Павла” у Чачку (огранци манифестације – Кућанци, Хрватска; Гацко, Република Српска; Никшић, Црна Гора), настала је из колоније „Крст патријарха Павла” која је постала важан део манифестације. Идеја за колонију родила се 2015. године, са жељом идејног творца и оснивача да се анимирају креативни људи, који се баве дрворезом, да учествују у изради крстова које приносе у част јеванђеоског дела патријарха Павла, а који ће својим делима – крстовима обогатити манифестацију и трајно се уградити у културну баштину града Чачка и шире. Прва колонија одржана је 2016. године, а наредне 2017 и 2018. године. Дефинисан је облик и садржај какав би требало и убудуће неговати. Патријарх Павле посебно је био везан за овај крај, будући да се његово духовно рођење одвијало, управо, у манастирима у околини Чачка, које је, с нескривеном радошћу, посећивао све до краја свог овоземаљског живота. Као искушеник, боравио је у манастирима: Вујан, Тројице и Благовештење, у којем се замонашио 1948. године. Као искушеник у манастиру Вујан (Гојко Стојчевић, патријарх Павле), изрезбарио је дрвени крст, који се, и данас, чува у ризници тог манастира, и у вези с којим се и родила идеја о организовању колоније под називом „Крст патријарха Павла”. Колонија је основана у циљу баштињења дела патријарха Павла, а сада је у саставу манифестације „Дани патријарха Павла”. Темељ колоније био би – приношење ручно резбарених дрвених крстова (или у комбинацији дрвета са другим материјалима) , у знак поштовања према делу патријарха Павла. Сваке године се, од стране компетентног жирија, уочи Крстовдана (27. септембра), обавља оцењивање приспелих радова и бира најбољи, чијем аутору се и додељује годишња награда. Аутор најбољег крста се и новчано награђује, а добија и луксузно урађену плакету (диплому, у кожном повезу) са знаком манифестације. Аутори осталих крстова добијају награде за учешће, и, такође луксузно урађене захвалнице – у папирном повезу. Покровитељ ове, као и свих других активности манифестације је град Чачак. Крстови се трајно чувају у Народном музеју у Чачку са подацима о делу и ауторима. Када буде сакупљен довољан број крстова, биће организована изложба и то – широм света, свуда где живе Срби и где се чува сећање на почившег патријарха Павла. Изложбе ће пратити штампани, адекватно опремљени каталози крстова. На дан Воздвижења Часног Крста – Крстовдан (27. септембар) уприличава се свечаност у манастиру Благовештење (Овчар бања), поводом завршетка рада колоније и доделе награда. Тада се позивају сви учесници који су даровали крст, представници носиоца активности (ЈУ Туристичка организација Чачка), представници покровитеља носиоца активности (ЈУ Туристичка организација Чачка), представници покровитеља (град Чачак), поштоваоци дела патријарха Павла, верни народ и средства јавног информисања. Очекујемо крст и од вас, у знак поштовања према човеку који је живео по Јеванђељу. Ваше радове очекујемо најкасније до 31.8.2019. године, а радови који не буду благовремено приспели, ући ће у конкуренцију за наредну годину. Име аутора остаће забележено уз његово дело, које ће се чувати док траје људски род. Изрезбарите и принесите и Ви крст у част богоугодног дела и лика патријарха Павла! Укупна висина крста да не прелази 33 цм (ако се ради постамент, и он се урачунава се у укупну висину). Вашу намеру да изрезбарите крст у част светог Павла патријарха српског и његово г дела, предочите до 31. 5. 2019, на адресу [email protected], а крст урађен по вашој замисли доставите, до 31.8.2019, на адресу: „Дани патријарха Павла” (Туристичка организација Града Чачка), Градско шеталиште бб, 32000 Чачак. За додатне информације обратите се оснивачу и старешини колоније Драгу Милошевићу на горе наведену електронску адресу. Организациони одбор манифестације „Дани патријарха Павла” Извор: Епархија жичка

Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“ Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“ Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“ Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“ И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем. Архимандрит Дамјан (Цветковић) Извор: Епархија жичка