Претражи Живе Речи Утехе

Недавно је, у издању Епархије жичке, изашла књига оца Антонија Конијариса, свештеника Грчке православне Цркве у Америци, под називом Проповедање речи Божије. Поред више од педесет година свештеничке службе и веома изражене друштвене активности, оца Антонија је красила и титула професора омилитике на грчком православном колеџу Светог крста, за који је везан сам настанак књиге која је пред нама. Иако упућено најпре онима који проповедају реч Божију, ово дело може бити отрежњујуће и корисно свима вернима који се налазе пред изазовом сведочења праве вере. Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“ Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“ Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“ Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“ И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем. Архимандрит Дамјан (Цветковић) Извор: Епархија жичка View full Странице