Шта је то депресија?

[JESSY]

пре 12 минута, Сања Т. рече

Кажу да превише времена на уређајима доводи до депресије.

nisam sigurna u to...tj. ne verujem...

[Ђорђе96]

Страшна лијеност у комбинацији са блажом паранојом довеле су до тешке депресије у којој се налазим више од годину дана. Дугогодишње конзумирање марихуане и одсуство сваког вида духовности у мом животу учинило ме је оваквим. Када сам се напокон сусрео са дубином наше дивне православне вјере, сјећам се да сам само рекао - то је то. И ништа ме никада неће одвојити од мога Христа. Престао сам пити, пушити, дувати. Али ја сам и даље лијен, асоцијалан, незаинтересован за суживот са свим добрим људима које познајем упркос њиховој несумњивој љубави према мени. Слаб сам. Кукавица сам. Али борим се и борићу се док сам жив.

[JESSY]

KAKO POMOĆI PRIJATELJU U DEPRESIJI?

 

Verovatno ste se i vi nekada našli u ovakvoj situaciji kako da pomognete nekome do koga vam je stalo kad on tu pomoć ne želi. Ovo je samo jedan od primera ponašanja ljudi koji boluju od danas široko rasprostranjene depresije, kako kod nas, tako i u svetu.

Prvo, depresija se ponekad opisuje kao "obična prehlada" mentalnog zdravlja, a postoje dokazi da je isto tako zarazna. Mi skupljamo mikro tragove te bolesti pomažući drugim ljudima sve vreme. Jedva smo svesni toga i težak je posao održati svoju ravnotežu u odnosu na moćne sile sisanja depresije. Nakon nekog vremena, u društvu svog prijatelja ćete osećati neke od njenih inercija, beznađe i stalno ćete se pitati "Šta je poenta ovoga što radim?" Rešenje je da zauzmete svoj stav i ograničite izloženost silama depresije stavljajući "masku sa kiseonikom" prvi.

Drugo, sa svojim prijateljem kao da delite uloge žrtve (on) i spasilac (vi). Psiholog je u poziciji i žrtve i spasioca u isto vreme, kao i svako ko se bavi terapijom i savetovanjem. Od prijatelja se očekuje da u toj situaciji bude spasilac, a na vama je da se odlučite da li taj teret možete podneti. Samim tim što pomažete prijatelju, vi nesvesno odmažete sebi, zadovoljavate se svojim junaštvom, a pogubno delujete na sebe. Pružanje pomoći prijateljima dobro je za naše mentalno zdravlje, ali ako u tom odnosu samo pomažemo, da li to možemo nazvati pravim prijateljstvom.

Postavlja se pitanje da li prijatelj zaista ima formalnu dijagnozu depresije. I ostali uzroci mogu uzrokovati loše raspoloženje kao što su poremećaji štitaste žlezde ili neželjena dejstva pojedinih lekova (uključujući i neke za astmu, akne, za prestanak pušenja).

Šta možete uraditi - jednostavno priznati sebi da ste uzeli ulogu negovatelja i potencijalno ugrozili vaše mentalno zdravlje. Ako uspete ubediti svog prijatelja da izađe i prošeta bar 20 minuta dnevno na svežem vazduhu na dobrom ste putu, to će pomoći podizanju nivoa energije, ali prioritet treba biti javljanje psihologu, psihoterapeutu, pa i psihijatru ukoliko je nepohodno kako bi se napravila prava medicinska procena. Sami ovo ne možete popraviti, pogotovo kad su godine upitanju.

• http://www.psihologijaonline.com/klinicka-psihologija/235-kako-pomoci-prijatelju-u-depresiji

[АлександраВ]

пре 35 минута, Ђорђе96 рече

Али борим се и борићу се док сам жив.

[Anika]

Како помоћи депресивној особи да стекне Бога у себи, да се усели Господ у њу? То је једино решење, све остало је заваравање и губљење времена. Бог је највећи и најбољи пријатељ и исцелитељ.

[Икар Губелкијан]

Све сте већ рекли, да додам само своје искуство.

И ја сам имао проблем с том немани, све било океј, одличњак, после добар гимназијалац, успешан спортиста, кући ствари, кхм, не баш ружичасте, али да не залазим у ту причу. Рекао бих да је главни проблем то што сам оставио да сва осећања само тињају у мени. После све пукло и отишло к врагу, баталио сам у школу да идем, бог драги није могао да ме извуче из кревета, скроз црне мисли и меланхолија, почео да пијем интензивно, све и свја. Поможе ми после садашња партнерка, Богу хвала да је имала живаца тад, увукла се игром случаја, свеже заљубила, па кад видела куда плови брод било јој жао да барем не покуша. Звоцала, звоцала, натерала ме код психијатра, и ископала негде да смо имали неки програм у земљи где можеш, кад напуниш 21 годину да полажеш матуру иако ниси радио средњу, мада у принципу то ретко ко положи, јер је тешко научити градиво са часова које ниси похађао три године, је ли. Научим то, положим, упишем факс и ту ми је промена животне средине буквално живот спасила. Укратко, ишчупасмо се, иде живот својим неким нормалним током. Има додуше, ако си у нормалном стању, склоност ка депресији и неке добре особине, сензибилност је скроз другачија, осећај за лепо (не нужно естетски) је врхунски, усреће ме мале ствари, као мирис надолазећег лета рано ујутру и пре свега, нисам циничан када је у питању живот. С годинама сам нашао и унутрашњи мир и њиме такође повратак Цркви, па ми и то помогло да додатно учврстим личност. Укратко, ако су потребни и лекови, узмите, ја сам користио годину дана, али то ти дође само као помоћ, не решење, после тога је нужно одјебати све опојне супстанце, јер ти нуде оно што не требаш - ескапизам, и на све то треба додати и редовну физичку активност, јер подиже серотонин. Трчање је кева и помогло ми да спасим главу.

А кад се неко ишчупа, нека не мисли да је готово, у питању је хронично стање и кад крену мисли да лутају, одмах трчање, књига и социјализација.

Ах да, има још једна последица, од веома екстравертиране особе сам постао поприлично интровертиран.

[Снежана]

пре 9 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa nije to narkomanska manipulacija, pa da se groziš toga.

Pa pripremiš se jače kao na frontu tu spasavaš život takvom čoveku na sve moguće i nemoguće načine.

Ja vam odgovorno tvrdim, zdravi ljudi su odgovorni za bolesne i ako bolestan ode samoubistvom zdravi smo počinili greh.

Написала сам нешто, али сам обрисала... само ово, мислим да имам одговорност да се обратим и здравима.

Није наркоманска манипулација, није ни налик, на жалост, манипулација болешћу је много перфиднија, а тачка лома је када болест постане "њено величанство", онај моменат када све постане подређено болести. Борите се за живот, а не против болести.

Надам се да ћеш наћи начин да ми опростиш, али и ово товарење одговорности за туђи живот је врста манипулације. 

[Јелена011]

Depresija nije jednoznacan pojam, ne postoji test koji kad uradis kazes aha eto ti si depresivan. Od blage sezonske depresivne epizode, produzenog tugovanja zbog nekog gubitka, do teske klinicke depresije gde je coveku bukvalno tesko da se obuce i umije, da se okupa i zadovolji minimum minimuma sopstvene egzistencije.

Karakterise je osim osecanjs, koja cesto ne moraju biti prisutna, covek se recimo ne oseca tuzno i bezvoljno, al kad ga pitas -ne spava, budi se u cik zore, tesko se uspava, posle spavanja se ne oseca odmornim, ima promena u apetitu ili slabo jede ili se prejeda... Ili recimo somatizuje depresiju kroz glavobolje, bolove u kicmi, stomacnim problemima.

Ono sto je karakteristicno, smanjen je nivo energije, zivotnog poleta, covek se tesko raduje, inertan je, ima manjak samopostovanja i samopouzdanja i sebe okrivljuje. Depresiju zovu obrnuta agresija, jer covek ljutnju i bes umesto da oseti i ispolji ka drugom, on je ispoljava ka sebi. Moze biti slucaj tipa skolski da dete iz porodice u kojem mu roditelji ne pruzaju adekvatnu negu, paznju, umesto da se ljuti na roditelje (to je tad nemoguce jer su roditelji idealizovani "sveti" pa je svetogrdje da dete pomisli da su mama i tata u stvari problem), ono pocinje da se oseca krivim, da nihe dovoljno dobro, adekvatno, deca iz porodica u kojima nisu naucena da je u redu da se ljutimo na nekog nama vaznog, da ako nekog volis smes biti ljut, ako ne nauce da je u redu pokazati ljutnju ka drugome oni ce je internalizovati, okrenuti ka sebi, jer ako ne sme mama da bude kriva moram ja jel?

Jako je vazno decu nauciti od malih nogu kako da ispoljava sve emocije, da nema dobrih i losih emocija, da i ljutnja i tuga su sastavni deo zivota, da postoje nacini da se o svemu prica i da se svaka emocija izdrzi. Nije prijatno, da, nije bas jupi super kad ti umre neko blizak i tesko je, nedostaje ti, tuzan si ali to je u redu sto ti je tesko. Tako dete izrasta u jedinku koja nema potrebe da bezi od osecanja, niti da ih potiskuje.

U periodu adolescencije depresija je cesta ali se manifestuje buntom, ma u svakom periodu ima svoje specificnosti.

Da, nekad fizucki rad pomaze i fizicka aktivnost ako covek nije u tom stadijumu teske depresije jer tad je za njega umiti se veliko ko kuca, a ne ici trcati. Zadto pomaze, zato sto covek polako uci da kanalise osecanja, izbaci visak energije, i manje ostaje onoga sto treba potisnuti. Pomaze sve gde moze da ispolji ljutnju, snagu,silu, da se oseca snaznije, tada bes nakupljen iznutra pocinje da se otkljucava i da se prazni. Uzima se da je pomak kod takvih ljudi upravo to -sposobnost da ispolje, iskazu i istrpe ljutnju na drugoga. Da kazu -e naljutio me sef piii mu m.. Jer se tako prekida lanac -"naljutio me sef, al ja ne smem to da pokazem, sef je bitan ja sam mali i ja sam kriv bolje da cutim sigurno sam ja negde pogresio."

Ima previse toga, velika je ovo i raznolika tema. Ali ima ovoga sto Sneza kaze. Psiholoska dobit nekoga ko pati od depresije je itekako velika. To je druga strana medalje, ona duhovna. Ali o tome moze da se prica sa nekim ko nije do guse u problemu, kada vec moze da stoji na nogama. To je gordost, ili nepreuzimanje odgovornosti za sebe -ja sam tuzan i depresivan, manje vredan i stoga ne mogu da odgovaram za svoje postupke, nisam ja kriv, to je moja bolest, meni je potrebna vasa paznja, a sto u tom procesu nesto uradim drugom na zao onda sad to nije moja krivica ja sam bolestan. To je neodrastanje emotivno, jer odrastanje nije prijatno, zahteva da izdrzimo sve emocije pa i teske, i ljutnju i tugu i bol, da vodimo racuna o svojim postupcima.

Samo sto osvescivanje toga ide na kraju, kad polako vec znamo dobre obrasce nosenja sa svim osecanjima, kada osetimo da mi jesmo vredni tacka, ne vredniji od drugih, ne poredjenja, nego vredni jer smo ljudsko bice, bez potrebe da budemo "dobri", jer ako su samo dobri vredni bezacemo od sebe kad god pomislimo da nismo dobri a to nece voditi ispravljanju ponasanja nego novim problemima. Al to se sve uci u odnosu sa drugim ljudima, sa bliznjima.

[Volim_Sina_Bozjeg]

1 hour ago, Снежана рече

Надам се да ћеш наћи начин да ми опростиш, али и ово товарење одговорности за туђи живот је врста манипулације. 

Naravno da ti opraštam.

No da se ja uporno vrnem na moju tvrdnju.

Nagledao sam se i suviše ostavljenih bolesnih ljudi po ustanovama psihijatrijskog tipa, gde lekari nemoćno sležu ramenima jer nisu čudotvorci niti imaju adekvatan lek i program za takve ljude, oni su hteli mi to priznati ili ne a po samim rečima lekara specijalista, zaista jedino oslonjeni na bližnje i jedino im bližnji uz pomoć lekara mogu pomoći.

Dakle terapija sama zahteva pomoć bližnjih bez te pomoći Snežana mi gubimo čoveka za navek, jer čovek sam ne može da se izbori sa tom opakom bolešću.

Stigmatizacija je prevelik problem čak i za članove porodice a kamoli za bolesnog čoveka kome u tom momentu odbrambeni mehanizam jeste oslabljen i koji samim tim jeste osetljiviji i nemoćniji da se odbrani od takvih udaraca.

Dakle sama terapija uključuje pomoć bližnjih, prema tome odgovornost postoji, žao mi je ali to je tako.

Komfornije je takvog pacijenta terati da pije lekove i slati ga u ustanove, nego se uhvatiti zaista razumevajuće u problem i pomoći mu.

Ima jedna stvar koje je istinita a to je da kod psihijatrijskog bolesnika strada cela porodica, međutim porodice na žalost ne žele da snose taj teret i bolest ne smatraju kao svoju nego kao lični problem onoga koji je oboleo.

Terapija je nemilosrdna ona uključuju pomoć bližnjih i ko to negira taj onda ukida terapiju samom bolesnom čoveku.

Žao mi je ali to je tragedija cele porodice i nema veze sa narkomanskom pričom.

[Матусал]

Јован Златоусти је рекао ,, Са Христом је и у паклу добро,,. Поента Христове проповеди није била да можемо променити свет који у злу лежи и има свога кнеза ,  него говори о начину како да подносимо невоље и зло. Светлост светли у тами и тама је не обузе. Треба фокусирати сву пажњу на себе и своје духовне просторе и запалити светиљку вере у себи, јер шта вреди задобити сав свет а себи наудити. Ово усмеравање пажње је духовно око које лови помисли и сече сваку болест у корену. Нико не може отети покућанство јакога ако најпре не свеже јакога, тако је и оне савладане депресијом свезао сатана и држи их у свокој власти а они не могу да се одупру, слично жртви у пауковој мрежи.По оцима у самој суштини нашег бића ми имамо лични однос са духовним светом и тај однос се пројављује кроз наше енергије и дејства које ми касније видимо као мисли,емоције,речи и на крају дела. Стога су и духовну борбу видели као борбу против неког а не нечег, осећали су у својој души лични однос са злом видевши носиоца те енергије. Танка је граница између овог најдубљег вида духовности и шизофреније, јер на тим висинама и најмање исклизнуће се може појавити као душевна болест, стога је то нажалост и неретка појава у Цркви. Зато су оци имали и осећали у себи константну духовну динамику борбе између два света која су се борила да освоје простор срца тј. човекове слободне воље како би задобили њен покрет и заузели је као своје станиште. Овакав поглед на ствари је прихватљив само верујућим људима, и мислим да је кључ активног става против свакога вида слабости управо поглед на кретање душевних енергија као унутрашњи лични однос са другим. Не каже се бадава за неког да није сам свој. Када се зло тј. тај дух прилепи души ми почињемо то стање да доживљамо као своје сопствено сјединивши се са њим, проводећи тако живот и не бивајући свесни да ми у ствари живимо изван себе и да је наш дух под окупацијом. Потребна је интервенција благодати да човек поново осети себе. Обожење је природно стање душе и повратак човека самоме себи стога се и благодат Божија доживљава као пуноћа и истинити живот, због тога и они који су пронашли овај бисер,Христа, често остављају овај измишљени начин живљења, и све сматрају за трице како би задобили вечнога Бога и невоље и муке не само да их не савладавају него их користе видећи у њима средства за своје обожење кроз кушање и трпљење.

[Bokisha]

пре 2 часа, Снежана рече

Написала сам нешто, али сам обрисала... само ово, мислим да имам одговорност да се обратим и здравима.

Није наркоманска манипулација, није ни налик, на жалост, манипулација болешћу је много перфиднија, а тачка лома је када болест постане "њено величанство", онај моменат када све постане подређено болести. Борите се за живот, а не против болести.

Надам се да ћеш наћи начин да ми опростиш, али и ово товарење одговорности за туђи живот је врста манипулације. 

Можда ја направих тарапану поменувши манипулацију...

То је уствари требало да буде питање :да ли испољавају манипулацију  депресивни?да ли се пројављује код њих?

наравно не мислим на свесну,већ као последица представа и закључака у тим умовима..

[Bokisha]

да ли  су чести психотерапијски разговори кључ у бржем изласку из депресије?

По причи програм  познанице је у ЗЗМЗ је трајао можда 8 месеци до годину дана.након тога контрола на 6 месеци.иде нисам сигуран на колико ради усклађивања  терапије лековима,али колко сам схватио нема психотерапија.Колико је то добро?

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 13 минута, Матусал рече

Обожење је природно стање душе и повратак човека самоме себи стога се и благодат Божија доживљава као пуноћа и истинити живот, због тога и они који су пронашли овај бисер,Христа, често остављају овај измишљени начин живљења, и све сматрају за трице како би задобили вечнога Бога и невоље и муке не само да их не савладавају него их користе видећи у њима средства за своје обожење кроз кушање и трпљење.

Vidi, ja znam ne mali broj ljudi koji su psihički oboleli ali su prihvatili svoj krst i prilepili se uz Spasitelja svim srcem.

Ti ljudi podnose svoje muke ali muke ne prestaju, to nemojte da se zavaravamo. Možemo mi biti istinski radosni radi spasenja ali moramo biti i istinski pošteni i reći da ti ljudi trpe i to jako u ovom životu.

Međutim poenta sve priče je kako dovesti te ljude do takvog stanja da taj krst nose hrabro i pošteno. Borbeno i dostojanstveno, pri tom boreći se protiv stigmatizacije koja je nažalost ogromna pošast i tuče te ljude svaki dan.

E do tog stadijuma kad oboleli bude sa Bogom potpuno, njima trebamo svi mi. Njima treba štaka kao što štaka treba čoveku sa slomljenom nogom.

Mi smo neverovatni, ako vidimo čoveka  sa slomljenom nogom mi ćemo ga pridržati ali ako vidimo nekoga sa psihičkim problemom koji je njegov unutrašnji pakao, mi ćemo se skloniti ili gledati da što komfornije rešimo situaciju.

90% ljudi će vam danas reći da su psihički oboleli ljudi ti koji su ustvari svojom greškom nestabilne ličnosti, koji su lenji, koji su nerazumni, koji ne prihvataju ničiju pomoć, koji su asocijalni, koji su teški i nesvarljivi, svašta još samo nećemo priznati da je to zapravo obolenje kao što je obolenje i lom noge, i povreda kuka i zubobolja i sve ostalo što čovek nije u mogućnosti sam da spreči.

Ne postoji neka preventiva niti pravilo koje ljudi treba da se pridržavaju pa da ne dobiju recimo depresiju ili šizofreniju ili neko drugo psihičko obolenje. Ti ljudi za svoju muku nisu sami krivi, ti  ljudi nisu opasni po okolinu, čak šta više manje su opasni od onih koji su zdravi. Ti ljudi su nažalost samo radi toga što je psihijatrija mlada nauka i što su lečenja do sada bila čak i okrutna, što se porodice i okolina stide tih ljudi, što te ljude gledaju kao da su svojom voljom jeli bunike pa poludeli, ostavljeni poprilično bez podrške i uglavnom samo oni sa najviše sreće nemaju baš upropašten život u potpunosti i do ludila.

Dakle dajte da te ljude dovedemo do toga da oni mogu razumeti svetitelje i dajte da ih ne opterećujemo odmah vrhunskim mislima, već počnimo sa nekom od naših malih žrtava tipa recimo jače borbe protiv stigmatizacije i razumevanja problema.

Danas recimo i porodice obolelih malo znaju o toj bolesti, niti se informišu niti im je to baš dostupno, zadovoljavaju se onim što im lekar kaže na tim kratkim pregledima kojima prisustvuju sa obolelim i to je to. Ne pričaju, ne raspituju se sramota ih je i misle da će bolest sama od sebe proći. Pa nek ti prodje zubobolja sama od sebe a da ne popiješ lek pa ćeš da vidiš kad će i kako će da prodje...

Dakle dovedimo ih do Bogopoznanja i ljubavi koju Bog nesumnjivo ima za njih u jednom pojačanom stanju u to sam uveren.

Verujte mi, dovoljno je svakome od njih samo da kažete da ste ubeđeni kako ih Bog nikada neće napustiti i kako će im on sigurno pomoći iako neko drugi u pomoći zakaže. Ubedite ih da vam vruju da znate da ih Bog voli, barem to možete. Majka nikada ne može napustiti bolesno dete tako ni Bog neće napustiti njih.

Budimo tu uz njih.

[АлександраВ]

пре 47 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

.........

Budimo tu uz njih.

VSB, hvala ti za ove reči <3

[Матусал]

пре 56 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Vidi, ja znam ne mali broj ljudi koji su psihički oboleli ali su prihvatili svoj krst i prilepili se uz Spasitelja svim srcem.

Ti ljudi podnose svoje muke ali muke ne prestaju, to nemojte da se zavaravamo. Možemo mi biti istinski radosni radi spasenja ali moramo biti i istinski pošteni i reći da ti ljudi trpe i to jako u ovom životu.

Međutim poenta sve priče je kako dovesti te ljude do takvog stanja da taj krst nose hrabro i pošteno. Borbeno i dostojanstveno, pri tom boreći se protiv stigmatizacije koja je nažalost ogromna pošast i tuče te ljude svaki dan.

E do tog stadijuma kad oboleli bude sa Bogom potpuno, njima trebamo svi mi. Njima treba štaka kao što štaka treba čoveku sa slomljenom nogom.

Mi smo neverovatni, ako vidimo čoveka  sa slomljenom nogom mi ćemo ga pridržati ali ako vidimo nekoga sa psihičkim problemom koji je njegov unutrašnji pakao, mi ćemo se skloniti ili gledati da što komfornije rešimo situaciju.

90% ljudi će vam danas reći da su psihički oboleli ljudi ti koji su ustvari svojom greškom nestabilne ličnosti, koji su lenji, koji su nerazumni, koji ne prihvataju ničiju pomoć, koji su asocijalni, koji su teški i nesvarljivi, svašta još samo nećemo priznati da je to zapravo obolenje kao što je obolenje i lom noge, i povreda kuka i zubobolja i sve ostalo što čovek nije u mogućnosti sam da spreči.

Ne postoji neka preventiva niti pravilo koje ljudi treba da se pridržavaju pa da ne dobiju recimo depresiju ili šizofreniju ili neko drugo psihičko obolenje. Ti ljudi za svoju muku nisu sami krivi, ti  ljudi nisu opasni po okolinu, čak šta više manje su opasni od onih koji su zdravi. Ti ljudi su nažalost samo radi toga što je psihijatrija mlada nauka i što su lečenja do sada bila čak i okrutna, što se porodice i okolina stide tih ljudi, što te ljude gledaju kao da su svojom voljom jeli bunike pa poludeli, ostavljeni poprilično bez podrške i uglavnom samo oni sa najviše sreće nemaju baš upropašten život u potpunosti i do ludila.

Dakle dajte da te ljude dovedemo do toga da oni mogu razumeti svetitelje i dajte da ih ne opterećujemo odmah vrhunskim mislima, već počnimo sa nekom od naših malih žrtava tipa recimo jače borbe protiv stigmatizacije i razumevanja problema.

Danas recimo i porodice obolelih malo znaju o toj bolesti, niti se informišu niti im je to baš dostupno, zadovoljavaju se onim što im lekar kaže na tim kratkim pregledima kojima prisustvuju sa obolelim i to je to. Ne pričaju, ne raspituju se sramota ih je i misle da će bolest sama od sebe proći. Pa nek ti prodje zubobolja sama od sebe a da ne popiješ lek pa ćeš da vidiš kad će i kako će da prodje...

Dakle dovedimo ih do Bogopoznanja i ljubavi koju Bog nesumnjivo ima za njih u jednom pojačanom stanju u to sam uveren.

Verujte mi, dovoljno je svakome od njih samo da kažete da ste ubeđeni kako ih Bog nikada neće napustiti i kako će im on sigurno pomoći iako neko drugi u pomoći zakaže. Ubedite ih da vam vruju da znate da ih Bog voli, barem to možete. Majka nikada ne može napustiti bolesno dete tako ni Bog neće napustiti njih.

Budimo tu uz njih.

Sve je ok sto kazes, izgleda ja bas nisam talentovan da budem utesitelj. Osecam potrebu da u takvim situacijama zauzmem aktivan stav da ne bi i mene uvukli u bolest, jer ako slep slepoga vodi onda idu u jamu obojica. Prihvatam njih (bolesne)ali ne mogu da prihvatim bolest, osecam je kao stranca i imam neku vrstu reakcije na nju i trazim oruzje da joj objavim rat. Ne znam drugacije inace tonem i ja.