Шта је то депресија?

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 9 минута, Матусал рече

По светим оцима то је стање душе у промашају циља. Стога су често и људи којима ништа не недостаје у овоме свету ипак депресивни. Ја ову појаву знам да проценим само кроз добротољубље, где се депресија ( туга ) наводи као једна од седам страсти и супротна је хришћанској нади. Углавном је њен узрок у жељама које су овладале срцем а потом остале неиспуњене, те стога доводе до осећаја празнине и немоћи.

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

[Матусал]

пре 1 минут, Драгана Милошевић рече

донекле тачно. Некад  те околина, сплет околности, гурну у провалију.

Наравно није у свим случајевима. Приликом ступања на пут хришћанског начина живота она нас неминовно среће. Човек мењајући своју лошу навику живљења у једном моменту одсеца од себе енергије које су му до тада била душевна храна и ступа привремено у један вакум испуњен тугом и депресијом који траје до оног момента док се душа не ослободи и привеже за божанске благодати.

[Lady Godiva]

пре 43 минута, Жељко рече

Да ли депресивни људи захтевају максималну пажњу и посвећеност свог окружења?

Некима је то чак још горе, само им је потребно да побегну од свих, да их пусте на миру. Значи да знају да си ту, да их волиш, али никакав разговор о њиховом стању, никаква критика, тешење нити било шта слично. Сваки покушај да им се приђе их гурне још дубље.

Могуће да је другачије с људима који су иначе екстровертни, они ће можда тражити помоћ и желети да неко буде уз њих.

[Драгана Милошевић]

пре 2 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest da je o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

О томе  причам.

Кад вера и верујући тако кажу болесном уму, онда шта следи?

[JESSY]

пре 30 минута, Жељко рече

Које су то предиспозиције?

na primer, melanholican tip licnosti, osoba koja je stalno izlozena stresu, osoba sa puno egzistencijalnih problema...itd

[Матусал]

пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

Слажем се али треба бити свестан праве дијагнозе како би му лакше помогли. Понекад се и они претворе у депресивне вампире и исцрпе сву енергију из човека, треба их мало раздрмати.

[JESSY]

пре 28 минута, Сања Т. рече

Да ли депресивни људи осећају умор , иако ништа посебно  не раде? Типа: тешка ми глава. Стално сам уморан.

da...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Управо сада, Матусал рече

Слажем се али треба бити свестан праве дијагнозе како би му лакше помогли. Понекад се и они претворе у депресивне вампире и исцрпе сву енергију из човека, треба их мало раздрмати.

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

[Bokisd]

пре 2 минута, Матусал рече

По светим оцима то је стање душе у промашају циља. Стога су често и људи којима ништа не недостаје у овоме свету ипак депресивни. Ја ову појаву знам да проценим само кроз добротољубље, где се депресија ( туга ) наводи као једна од седам страсти и супротна је хришћанској нади. Углавном је њен узрок у жељама које су овладале срцем а потом остале неиспуњене, те стога доводе до осећаја празнине и немоћи.

Da, vrlo zanimljivo poredjenje. ( sad sam se setio jos necega ).

Posto sam imao iskustva sa jakom depresijom, i s ozbirom da sam hriscanin, pokusao sam i da nadjem neka resenja u duhovnom ucenju nase Crkve o ovoj pojavi.

 Naravno, objasnjenje o uzrocima i nacinu lecenja depresije, postoji u ucenju i praksi velikih otaca podviznika crkve.  Oni su se i po prevashodstvu svog poziva, bavili covecijom dusom i kroz svoj mnogotrudni hriscanski i monaski zivot, kako da kazem , zavirili su i upoznali sve tajne nase duse. Tako su i pisali o ovom problemu, koji je poznat u duhovnoj literaturi kao uninije.

Nije mi  tako lako sad, da sve tacno navedem,  kako mozemo primeniti neke duhovne pouke otaca u vezi sa depresijom, ali, mnoge stvari koje oni savetuju, su delotvorne. Ali, opet, treba biti dosta oprezan, jer, mi smo laici hriscani, oni su monasi, drugi su svetovi u pitanju. Ipak, kada je covek u bezizlaznoj situaciji, onda trazi resenje i pomoc bilo gde i od bilo koga.

A, oci su bili vrhunski psiholozi i terapeti duse. To je cinjenica. Samo te njihove lekove treba odgovarajuce primenjivati. To je mozda najveci problem u ovoj prici.
 

[Лидија Миленковић]

пре 5 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Па, мене је веома подстакла на борбу против депресије грижа савести и осећај одговорности према ближњима.

[Матусал]

пре 2 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Знао сам само један случај. Страшно ми је било колико дубоко у мислима они створе зачарани круг у коме нема излаза, то је један цео процес стварања такве свести корак по корак и на крају се самозатворе у свој ум онемогућивши приступ било каквој могућности промене или исцељења. Треба их ослободити од самих себе.

[Sanja Т.]

пре 2 минута, Матусал рече

Треба их ослободити од самих себе.

Како ово урадити? 

[АлександраВ]

пре 57 минута, Жељко рече

Не знам који је узрок депресије али ми се некако чини да је одсуство вере и наде.

пре 58 минута, Жељко рече

Вера и нада и љубав су нешто што човек мора сам да стекне.

пре 51 минута, JESSY рече

једини излаз је молитва....

пре 52 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

nego posao u ruke i spašavajte bližnje.

После свега што сам прошла у борби са депресијом, ово је и моје мишљење.

Љубав, вера, нада, молитва и хвала Богу људи око мене. Ишло је некако овако:

Бес као бес. Узмеш га голим рукама за његову оштрицу, копрцаш се док ти сече руке, дубоко, задржаваш га да не оде ка детету, мужу, мајци, пријатељу. Држиш га јако. Не осећаш тај бол, срастао си са њим, још док ниси ни знао да човек може да прими сву јачину бола коју не може ни да замисли да постоји на скали болова. Држиш, и када успеш да умориш бесове, окренеш ту оштрицу и дубоко је заријеш у себе. Покосиш џунглу у себи. И паднеш исцрпљен у меку, топлу мочвару туге. Само ноздрве држиш изнад површине. Сав урониш. Мирујеш у мочвари туге. Само доле, на дну, врхом стопала, помало, случајно, додирујеш корен беса и знаш да он већ полако израста новим изданцима, и да ће веома брзо поново нарасти и испунити те својом џунглом. Знаш, али те није брига. Одмараш умотан лепљивом тугом. Сузама видаш ране које си нанео вољеним душама око себе. Не знаш има ли краја. Чекаш да нађеш молитву. Да некако изоштриш мисао до молитве. Да потврдиш Богу да се нећеш предати. Не тражиш, не обећаваш, не објашњаваш. Само то – Боже нећу се предати. Не остави ме.

А онда, пријатељ(и) који нису одустали од мене:

Не плачи...
- шапнуо ми је анђео.
Након толике борбе, не...
Не плачи, то је твој бол.
Тај терет који ти је поверен,
мораш да носиш.
Не плачи. Не ропћи.
Само препознај
да си под притиском,
и повуци се у пустињу
пред тугом коју призиваш.
Не плачи. Не. Ја са тобом идем...
Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост.
Љубав и вера вратиће нас кући.
Дани пролазе,
а ти плачеш, ридаш,
због нечега што одавно
више не постоји.
Плачеш, и с мојих уста
молитва лети ка теби.
Знај, није узалуд.
Тешко је.
Само силно веруј.

И на крају, оснажиш, збациш све то... пробудиш се... оживиш... ипак, осећаш тај пелцер у себи, нуди ти се, мами те, али са сваким новим даном га ишупаш и не дозволиш да прерасте у џунглу... а затим се претвори у мочвару... хвала Богу, можеш то.

Ниједан ме физички бол
не може више везати
да не летим ка Теби,
и да највише висине грабим
док настрашније падам.
Квргавих стопала, искривљена,
дрвених ногу, крвавих колена,
ходам.
Нећу стати.
Ниједна рана ме неће заболети,
ниједан бол ме неће ранити,
ниједан ожиљак ме неће вратити
више,
толико да заборавим
како да стигнем до Тебе
када се случајно изгубим успут.

Дете сам Твоје.
Знам да је светло
које видим у мраку
Дом.
И исцепаћу сигурно
још много корака
и гране ће гребати моје лице
и рукама ћу склањати камење
и исплакаћу песак из очију
и вадићу трње и себе из себе
да не потонем.
И нећу стати.

Знам,
знаш све.
А ја сада желим све то и да Ти кажем.
У твојој Љубави постоји место за мене.
Да се у Теби шћућнем.
Да се у Теби одморим.
Да се у Теби утврдим.

Све своје,
предајем Теби,
Господе.

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 2 минута, Сања Т. рече

Како ово урадити? 

Pokaznom vežbom jer svi mi ponekad moramo da se iscelimo od samih sebe.

Oni nam mogu poslužiti kao dar spasavajući njih spasavamo sebe, isceljujući se pred njima od nas samih.

[Матусал]

пре 1 минут, Сања Т. рече

Како ово урадити? 

Нисам баш стручан. Моје лично мишљење је да их не треба сажаљевати него извршити неке интензивније духовне ударе и произвести код њих природну реакцију за опстанак али понекад пристати да у њиховим очима испаднеш негативац. Ово сам пробавао и ради али нису били баш најтежи случајеви. Успевао сам да их активирам у борбу против мене.