Jump to content


  • Број садржаја

  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)


Последњи трофеј

Bernard је имао/ла садржај са највише реакција!

О Bernard

  • Рођендан 10/09/1957

Profile Information

  • Пол :

Скорашњи посетиоци профила

5372 посетилаца

Bernard's Achievements

Не мисли да оде

Не мисли да оде (8/9)


Форумска репутација

  1. The Passion and the Death of Jesus Christby St. Alphonsus INVOCATION OF JESUS AND MARY. O Saviour of the world, O Love of souls, O Lord most lovely of all beings! Thou by Thy Passion didst come to win to Thyself our hearts, by showing us the immense love that Thou didst bear to us in accomplishing a redemption which has brought to us a sea of benedictions, and which cost Thee a sea of pains and ignominies. It was principally for this end that Thou didst institute the Most Holy Sacrament of the Altar, in order that we might have a perpetual memorial of Thy Passion: ” That we might have forever a perpetual memorial of so great a benefit,” says St. Thomas, ” He gives his body to be the food of the faithful,” which St. Paul had already said. As often as you shall eat this bread, you shall show the death of the Lord. Oh, how many holy souls hast Thou persuaded by these prodigies of love, consumed by the flames of Thy love, to renounce all earthly goods, in order to dedicate themselves entirely to loving Thee alone, O most amiable Saviour! O my Jesus! I pray Thee make me always remember Thy Passion; and grant that I also, a miserable sinner, overcome at last by so many loving devices, may return to love Thee, and to show Thee, by my poor love, some mark of gratitude for the excessive love which Thou, my God and my Saviour, hast borne to me. Remember, my Jesus, that I am one of those sheep of Thine, to save which Thou didst come down on the earth and didst sacrifice Thy divine life. I know that, after having redeemed me by Thy death, Thou hast not ceased to love me, and that Thou dost still bear to me the same love that Thou hadst for me when Thou didst die for my sake. Oh, permit me no longer to lead a life of ingratitude towards Thee, my God, who dost so much deserve to be loved, and hast done so much to be loved by me! And thou, O most holy Virgin Mary, who didst take so great a part in the Passion of thy Son, obtain for me, I beseech thee, through the merits of thy sorrows, the grace to experience a taste of that compassion which thou didst so sensibly feel at the death of Jesus, and obtain for me also a spark of that love which wrought all the martyrdom of thy afflicted heart. Amen. “Let my mind, O Lord Jesus Christ, I beseech Thee, be absorbed in the fiery and honeyed sweetness of Thy love, that I may die for love of the love of Thee, who wert pleased to die for love of the love of me.” TO THE READER. In my book on the Glories of Mary, I promised to Write for you another that should treat of the love of Jesus Christ; but on account of my corporal infirmities, my Director would not permit me to keep my promise. I have been scarcely able to publish these short Reflections on the Passion of Jesus Christ. These Reflections, however, contain the gist of what I had gathered for my subject, withholding only what had reference to the Incarnation and birth of our Saviour, as I intended to compose from it a little work for the Novena of Christmas, which I shall afterwards publish, if I obtain permission. Nevertheless, I hope that the little work that I offer you to-day will be pleasing to you, especially since it will put before you, in regular order, the passages of Holy Scripture referring to the love that Jesus Christ showed us in his death; for there is nothing more apt to stimulate a Christian to the love of God than the word of God itself that is drawn from Holy Writ. Let us, therefore, love Jesus Christ, who is our Saviour, our God, and our supreme good. This is the reason why I invite you to cast a glance at the Passion; for you will find therein all the motives that we can have to hope for eternal life and to love God; and in this our salvation consists. All the saints cherished a tender devotion towards Jesus Christ in his Passion; this is the only means by which they sanctified themselves. Father Balthasar Alvarez, as we read in his life, used to say that one should not think of having done anything so long as one has not succeeded in constantly keeping in one’s heart Jesus crucified. His method of prayer consisted in placing himself at the feet of Jesus crucified, by meditating especially on his poverty, his humiliations, sorrows, and by listening to the lesson that our Lord made him hear from the height of the cross. You may also hope to sanctify yourself if you continue in like manner to consider what your divine Redeemer has done and suffered for you. Ask him, without ceasing, to give you his love; -and this grace you should never weary to ask from your Queen, the Blessed Virgin, who is called the Mother of beautiful love. And when you ask this great gift for yourself, ask it also for me, who have desired to contribute to your sanctification in offering you this little work. I promise to do the same thing for you in order that, one day, in paradise, we may embrace each other in a holy charity, and may recognize each other as devoted servants of our most amiable Saviour, finding ourselves united there in the society of the elect to see forever, face to face, and love for all eternity, Jesus, our Saviour and our love. Amen. INTRODUCTION. HOW USEFUL IT IS TO MEDITATE ON THE PASSION OF JESUS CHRIST. The lover of souls, our most loving Redeemer, declared that he had no other motive in coming down upon earth to become man than to enkindle in the hearts of men the fire of his holy love: I am come to cast fire on earth; and what will I but that it be kindled? And, oh, what beautiful flames of love has he not enkindled in so many souls, especially by the pains that he chose to suffer in his death, in order to prove to us the immeasurable love which he still bears to us! Oh, how many souls, happy in the wounds of Jesus, as in burning furnaces of love, have been so inflamed with his love that they have not refused to consecrate to him their goods, their lives, and their whole selves, surmounting with great courage all the difficulties which they had to encounter in the observance of the divine law, for the love of that Lord who, being God, chose to suffer so much for the love of them! This was just the counsel that the Apostle gave us, in order that we might not fail, but make great advances in the way of salvation: Think diligently upon Him who endureth such opposition from sinners against Himself, that you be not wearied, fainting in your minds. Wherefore St. Augustine, all inflamed with love at the sight of Jesus nailed on the cross, prayed thus sweetly: “Imprint, O Lord, Thy wounds in my heart, that I may read therein suffering and love: suffering, that I may endure for Thee all suffering; love, that I may despise for Thee all love. Write, he said, my most loving Saviour, write on my heart Thy wounds, in order that I may always behold therein Thy sufferings and Thy love. Yes, because, having before my eyes the great sufferings that Thou, my God, didst endure for me, I may bear in silence all the sufferings that it may fail to my lot to endure; and at the sight of the love which Thou didst exhibit for me on the cross, I may never love or be able to love any other than Thee. And from what source did the saints draw courage and strength to suffer torments, martyrdom, and death, if not from the sufferings of Jesus crucified? St. Joseph of Leonessa, a Capuchin, on seeing that they were going to bind him with cords, for a painful incision that the surgeon was to make in his body, took into his hands his crucifix and said, ” Why these cords? why these cords? Behold, these are my chains — my Saviour nailed to the cross for love of me. He, through his sufferings, constrains me to bear every trial for his sake.” And thus he suffered the amputation without a complaint; looking upon Jesus, who, as a lamb before his shearers, was dumb, and did not open His mouth. Who, then, can ever complain that he suffers wrongfully, when he considers Jesus, who was bruised for our sins? Who can refuse to obey, on account of some inconvenience, when Jesus became obedient unto death? Who can refuse ignominies, when they behold Jesus treated as a fool, as a mock king, as a disorderly person; struck, spit upon on his face, and suspended upon an infamous gibbet? Who could love any other object besides Jesus when they see him dying in the midst of so many sufferings and insults, in order to captivate our love? A certain devout solitary prayed to God to teach him what he could do in order to love him perfectly. Our Lord revealed to him that there was no more efficient way to arrive at the perfect love of him than to meditate constantly on his Passion. St. Teresa lamented and complained of certain books which had taught her to leave off meditating on the Passion of Jesus Christ, because this might be an impediment to the contemplation of his divinity; and the saint exclaimed, ” O Lord of my soul, O my Jesus crucified, my treasure! I never remember this opinion without thinking that I have been guilty of great treachery. And is it possible that Thou, my Lord, couldst be an obstacle to me in the way of a greater good? Whence, then, do all good things come to me, but from Thee?” And she then added, ” I have seen that, in order to please God, and to induce him to grant us great graces, he wills that they should all pass through the hands of this most sacred humanity, in which his divine majesty declared that he took pleasure.” For this reason, Father Balthasar Alvarez said that ignorance of the treasures that we possess in Jesus was the ruin of Christians; and therefore his most favorite and usual meditation was on the Passion of Jesus Christ. He meditated especially on three of the sufferings of Jesus, — his poverty, contempt, and pain; and he exhorted his penitents to meditate frequently on the Passion of our Redeemer, telling them that they should not consider that they had done anything at all, until they had arrived at retaining Jesus crucified continually present in their hearts. “He who desires,” says St. Bonaventure, “to go on advancing from virtue to virtue, from grace to grace, should meditate continually on the Passion of Jesus. ” And he adds that “there is no practice more profitable for the entire sanctification of the soul than the frequent meditation of the sufferings of Jesus Christ.” St. Augustine also said that a single tear shed at the remembrance of the Passion of Jesus is worth more than a pilgrimage to Jerusalem, or a year of fasting on bread and water. Yes, because it was for this end that our Saviour suffered so much, in order that we should think of his sufferings; because if we think on them, it is impossible not to be inflamed with divine love: The charity of Christ presseth us, says St. Paul. Jesus is loved by few, because few consider the pains he has suffered for us; but he that frequently considers them cannot live without loving Jesus. “The charity of Christ presseth us.” He will feel himself so constrained by his love that he will not find it possible to refrain from loving a God so full of love, who has suffered so much to make us love him. Therefore the Apostle said that he desired to know nothing but Jesus, and Jesus crucified; that is, the love that he has shown us on the cross: I judged not myself to know anything among you but Jesus Christy and Him crucified. And, in truth, from what books can we better learn the science of the saints — that is, the science of loving God — than from Jesus crucified? That great servant of God, Brother Bernard of Corlione, the Capuchin, not being able to read, his brother religious wanted to teach him, upon which he went to consult his crucifix; but Jesus answered him from the cross, “What is reading ? what are books ? Behold, I am the book wherein thou mayst continually read the love I have borne thee.” O great subject to be considered during our whole life and during all eternity ! A God dead for the love of us ! a God dead for the love of us ! O wonderful subject ! St. Thomas Aquinas was one day paying a visit to St. Bonaventure, and asked him from what book he had drawn all the beautiful lessons he had written. St. Bonaventure showed him the image of the Crucified, which was completely blackened by all the kisses that he had given it, and said, “This is my book whence I receive everything that I write; and it has taught me whatever little I know.” In short, all the saints have learned the art of loving God from the study of the crucifix. Brother John of Alvernia, every time that he beheld Jesus wounded, could not restrain his tears. Brother James of Tuderto, when he heard the Passion of our Redeemer read, not only wept bitterly, but broke out into loud sobs, overcome with the love with which he was inflamed toward his beloved Lord. It was this sweet study of the crucifix which made St. Francis become a great seraph. He wept so continually in meditating on the sufferings of Jesus Christ, that he almost entirely lost his sight. On one occasion, being found crying out and weeping, he was asked what was the matter with him. ” What ails me ?” answered the saint. ” I weep over the sorrows and insults inflicted on my Lord; and my sorrow is increased when I think of those ungrateful men who do not love him, but live without any thought of him.” Every time that he heard the bleating of a lamb, he felt himself touched with compassion at the thought of the death of Jesus, the Immaculate Lamb, drained of every drop of blood upon the cross for the sins of the world. And therefore this loving saint could find no subject on which he exhorted his brethren with greater eagerness than the constant remembrance of the Passion of Jesus. This, then, is the book — Jesus crucified — which, if we constantly read it, will teach us, on the one hand, to have a lively fear of sin, and, on the other hand, will inflame us with love for a God so full of love for us; while we read in these wounds the great malice of sin, which reduced a God to suffer so bitter a death in order to satisfy the divine justice, and the love which our Saviour has shown us in choosing to suffer so much in order to prove to us how much he loved us. Let us beseech the divine Mother Mary to obtain for us from her Son the grace that we also may enter into these furnaces of love, in which so many loving hearts are consumed, in order that, our earthly affections being there burned away, we also may burn with those blessed flames, which render souls holy on earth and blessed in heaven. Amen. REFLECTIONS AND AFFECTIONS ON THE PASSION OF JESUS CHRIST. CHAPTER I. The love of Jesus Christ in being willing to satisfy the divine justice for our sins II. Jesus chose to suffer so much for us in order that we might understand the great love he has for us III. Jesus, for love of us. chose to suffer the pains of his Passion even from the beginning of his life IV. The great desire which Jesus had to suffer and to die for love of us V. The love of Jesus in leaving himself for our food before his death VI. The bloody sweat and agony suffered by Jesus in the garden VII. The love of Jesus in suffering so much contempt in his Passion VIII. The scourging of Jesus Christ IX. The crowning with thorns X. “Ecce Homo”— “Behold the Man.” XI. The condemnation of Jesus Christ arid his journey to Calvary XII. The crucifixion of Jesus XIII. The last words of Jesus upon his cross, and his death XIV. The hope which we have in the death of Jesus Christ XV. The love of the Eternal Father in having given us his Son XVI. The love of the Son of God in having willed to die for us. SIMPLE EXPOSITION OF THE CIRCUMSTANCES OF THE PASSION OF JESUS CHRIST ACCORDING TO THE NARRATION OF THE HOLY EVANGELISTS With some Reflections and Affections. INTRODUCTION. St Augustine says that there is nothing more conducive to the attainment of eternal salvation than to think every day on the pains which Jesus Christ has suffered for the love of us. “Nothing is more salutary than to think daily on what the Man-God has endured for us.” And before him, Origen said that sin cannot reign in the soul that frequently meditates on the death of the Saviour. ” It is certain that, when the death of Christ is carried about in the soul, sin cannot reign in it. Besides, our Lord revealed to a holy solitary that there is no exercise better calculated to kindle in the heart the fire of divine love than the meditation on his Passion. Hence, Father Balthazar Alvarez used to say that ignorance of the treasures that we have in the Passion of Jesus Christ is the ruin of Christians. Hence, he would tell his penitents that they should not consider themselves to have done anything until they had succeeded in always keeping in the heart Jesus crucified. According to St. Bonaventure, the wounds of Jesus are wounds which soften the hardest hearts, and inflame the most frozen souls. Hence, a learned author, Father Croiset, writes that there is nothing which unfolds to us the treasures contained in the sufferings of Jesus Christ better than the simple history of his Passion. To inflame a faithful soul with divine love, it is enough to reflect on the narration which the holy Evangelists have given of the sorrows of the Redeemer, and to view with the eyes of a Christian all that the Saviour has suffered in the three principal theatres of his Passion; that is, in the garden of Olives, in the city of Jerusalem, and on Mount Calvary. The contemplations which devout authors have made and written on the Passion are useful and beautiful; but certainly a single word from the Sacred Scriptures makes a greater impression on a Christian than a hundred and a thousand contemplations and revelations ascribed to certain holy souls; for the Scripture assures us that whatever they attest is certain with the certainty of divine faith. Hence I have resolved, for the benefit and consolation of souls enamoured of Jesus Christ, to arrange in order, and to relate in simple language (adding a few brief reflections and affections) what the holy Evangelists say of the Passion of Jesus Christ. They supply abundant matter for the meditations of a hundred and a thousand years, and at the same time the most powerful motives to inflame us with holy charity towards our most loving Redeemer. O God, how is it possible for a soul that has faith, and reflects on the sorrows and ignominies which Jesus Christ has suffered for us, not to burn with love for him, and not to conceive strong resolutions to become a saint, in order not to be ungrateful to so loving a God ? Faith is necessary; for had not faith assured us of it, who could ever believe what a God has actually done for the love of us ? He emptied Himself, taking the form of a servant. Who, had he not the infallible assurance of faith, could, at the sight of Jesus, born in a stable, believe that he is the God who is adored by the angels in heaven ? How, without the aid of faith, can he who beholds the Saviour flying into Egypt, in order to escape from the hands of Herod, believe that he is omnipotent ? How could we, without the assurance of faith, believe that he whom we see sorrowful unto death in the Garden, is infinitely happy ? or that he who was bound to a pillar, and suspended on a gibbet, is the Lord of the universe ? How great should be our astonishment if we saw a king become a worm, crawling along the earth, living in a filthy hole, and thence making laws, appointing ministers, and governing his kingdom ? O holy faith, unfold to us who Jesus Christ is, who this man is, who appears as insignificant as the rest of men. The Word was made flesh. St. John assures us that he is the eternal Word, the only- begotten of God. And what sort of life has this Man-God led on earth ? Behold it described by the prophet Isaias: And we have seen him . . . despised and most abject of men, a man of sorrows? He wished to be a man of sorrows; that is, he wished to be afflicted with ail sorrows, and not to be for a moment free from pain. He was a man of sorrows and loaded with insults: Despised and the most abject of men. Yes, for Jesus was the most insulted and maltreated of all mortals, as if he had been the last and most contemptible of men. A God bound as a malefactor by the officers of justice ! A God scourged as a slave ! A God treated as a mock king ! A God dying on an infamous gibbet ! How great the impression which these prodigies should make on him who believes them ? How great the desire which they should infuse of suffering for Jesus Christ ? St. Francis de Sales has said, “All the wounds of the Redeemer are, as it were, so many mouths which teach us how we ought to suffer for him. The science of the the saints consists in constantly suffering for Jesus; by constantly suffering for him we shall soon become saints. How ardent the love with which we shall be inflamed at the sight of the flames which are found in the bosom of the Redeemer ? Oh, what a happiness to burn with the same fire with which our God burns ? How delightful to be united to God with the chains of love !” But why do so many Christians behold with indifference Jesus on the cross ? During the holy week they are present at the celebration of his death, but without sentiments of tenderness or gratitude, and as if they commemorated an event which never happened, or which does not concern them. Perhaps they neither know nor believe what the Gospels relate of the Passion of Jesus Christ ? I answer and say, that they know it and believe it, but they do not reflect on it. Ah ! for those who believe and reflect on the Passion of the Redeemer, it is impossible not to burn with love for a God who suffers such torments, and dies for the love of them. The charity of Christ presseth us. The Apostle meant to say that, in thinking on the Passion of our Lord, we should consider not so much the sorrows and insults which he suffered as the love with which he bore them; for Jesus Christ wished to submit to such torments, not only to save us (since for our salvation a single petition offered by him to his Father would be sufficient), but also to make us understand the affection which he entertained for us, and thus gain our hearts. Ah ! a soul that thinks of this love of Jesus Christ cannot but love him. The charity of Christ presseth us. It will feel itself bound and constrained, as it were by force, to consecrate all its affections to him. Hence Jesus Christ has died for us all, that we may live no longer to ourselves, but to this most loving Redeemer, who has sacrificed his divine life for our salvation. O happy you, O loving souls, who frequently meditate on the Passion of Jesus ! You shall, says Isaias, draw waters with joy out of the Saviour’s fountains. From the blessed fountains of the wounds of the Saviour you shall continually draw waters of love and confidence. And how can even the greatest sinner (if he repent of his sins) ever despair of the divine mercy at the sight of Jesus crucified, when he knows that the Eternal Father has placed on his beloved Son all our sins, that he might atone for them ? And the Lord hath laid on him the iniquities of us all. How, says St. Paul, can we be afraid that God will refuse us any grace after having given us his own Son ? He that spareth not even His own Son, but delivereth Him up for us all, how hath He not also with Him given us all things ? I. Jesus enters Jerusalem II. The Council of the Jews and the treachery of Judas III. The last supper of Jesus with his disciples. The washing of the feet. IV. The institution of the Most Blessed Sacrament V. Agony of Jesus in the Garden of Olives VI. Jesus is taken and bound. Flight of the disciples VII. Jesus is presented to the high priests, and is condemned by them to death VIII. Jesus is brought before Pilate, afterwards before Herod. Barabbas is preferred to him IX. Jesus is scourged at the pillar X. Jesus is crowned with thorns and treated as a mock king XI. Pilate shows Jesus to the people, saying, “Behold the man!” XII. Jesus is condemned by Pilate XIII. Jesus carries the cross to Calvary XIV. Jesus is crucified XV. Words that Jesus spoke on the cross XVI. Death of Jesus CONSIDERATIONS ON THE PASSION OF JESUS CHRIST INTRODUCTION. In this introduction, the saintly author informs us that when he wrote this treatise he was seventy-seven years of age. This was thirteen years after he had written the Simple Exposition of the Passion. The considerations he wrote less for the use of others than for his own spiritual advantage, being desirous of preparing himself well for death. He sent the little work to a pious person, with a letter dated September 8, 1773, in which he says: ” You may use this little book in your prayers when you meditate on the Passion. I am using it myself every day. I desire that you should not allow a day to pass without recalling to your mind, with the aid of this or another book, something of the Passion. The Passion was for the saints a continual subject of meditation.” — Ed. How pleasing is it to Jesus Christ that we should often remember his Passion, and the shameful death which he suffered for us, can be well understood from his having instituted the most holy Sacrament of the Altar for this very end, that there might ever dwell in us the lively memory of the love which he bore to us in sacrificing himself on the cross for our salvation. Let us, then, recollect that on the night preceding his death he instituted this sacrament of love, and, when he had distributed his body to the disciples, he said to them, and through them to all of us, that in receiving the Holy Communion we should bear in mind what great things he has suffered for us: As often as ye shall eat this bread and drink this cup, ye shall shrnv forth the Lord’s death, Therefore, in the Mass the Holy Church ordains that after the consecration the celebrant shall say, in the name of Jesus Christ, As often as ye do this, ye shall do it in memory of Me. And the angelic St. Thomas writes, ” That the memory of the great things that he has done for us might ever remain with us, he left us his own body to be received as our food.”. The saint then goes on to say that through this sacrament is preserved the memory of the boundless love which Jesus Christ has shown us in his Passion. If we were to endure injuries and stripes for the sake of a friend, and were then to learn that our friend, when he heard any one speak of what we had done, would not pay any heed to it, but turned the conversation, and said, “Let us talk of something else,” what pain we should suffer at the sight of the neglect of the ungrateful man ! And, on the other hand, how glad we should be to find that our friend admitted that he was under an eternal obligation to us, that he constantly bore it in mind, and spoke of it with affection and with tears. Therefore the saints, knowing how much it pleases Jesus Christ that we should often call to mind his Passion, have been almost perpetually occupied in meditating on the pains and insults which our loving Redeemer suffered during his whole life, and still more in his death. St. Augustine writes that there is no more profitable occupation for the soul than to meditate daily on the Passion of the Lord. It was revealed by God to a holy anchorite, that there is no exercise more adapted to inflame the heart with divine love than the thought of the death of Jesus Christ. And to St. Gertrude, as Blosius records, it was revealed that as often as we look with devotion upon the crucifix, so often does Jesus look upon us with love. Blosius adds, that to consider or read of any portion of the Passion brings greater profit than any other devout exercise. Therefore St. Bonaventure writes, ” O Passion worthy of love, which renders divine him who meditates upon it.” And, speaking of the wounds of the Crucified, he calls them wounds which pierce the hardest hearts, and inflame the coldest souls with divine love. It is related in the life of the Blessed Bernard of Corlione, a Capuchin, that when his brother religious desired to teach him to read, he went to take advice from Him who was crucified, and that the Lord replied to him, ” What is reading ? what are books ? I who was crucified will be thy book, in which thou mayest read the love I bore thee.” Jesus crucified was also the beloved book of St. Philip Benitius; and when the saint was dying, he desired to have his book given him. Those who stood by, however, did not know what book he wanted ; but Brother Ubaldo, his confidential friend, offered to him the image of the Crucified, on which the saint said, “This is my book;” and, kissing the sacred wounds, breathed out his blessed soul. For myself, in my spiritual works, I have often written of the Passion of Jesus Christ, but yet I think that it will not be unprofitable to devout souls if I here add many other points and reflections which I have read in various books, or which have occurred to myself ; and I have determined to commit them to writing, both for the use of others, and especially for my own profit; for finding myself, now that I am putting together this little treatise, near to death, at the age of seventy-seven years, I have been desirous to prolong these considerations, by way of preparing myself for the great day of account. And, in fact, I make my own poor meditations on these very points ; often and often reading some portion, in order that, whenever my last hour shall come, I may find myself occupied in keeping before my eyes Jesus crucified, who is my only hope, and thus I hope to breathe out my soul into his hands. Let us, then, begin the proposed reflections. I. The Passion of Jesus Christ in general NECESSITY OF A REDEEMER, AND HIS QUALITIES. THE INCARNATION OF THE WORD, HIS LIFE. ERROR OF THE JEWS. PROPHECIES. FIGURES OF THE OLD TESTAMENT. OTHER PROPHECIES. THANKS DUE TO THE FATHER AND TO THE SON. THE DEATH OF JESUS CHRIST IS OUR SALVATION. IT IS AN INSTRUCTION AND AN EXAMPLE; IT IS A MOTIVE OF CONFIDENCE AND OF LOVE II. The separate sufferings that Jesus Christ endured at his death PROPHECY OF ISAIAS. ABASEMENT OF THE PROMISED REDEEMER, HUMILIATIONS AND SUFFERINGS OF JESUS CHRIST, JESUS CHRIST SUFFERED VOLUNTARILY FOR US, THE SUFFERINGS OF JESUS WERE EXTREME, INTERIOR SUFFERINGS OF OUR SAVIOUR. PATIENCE OF JESUS CHRIST. FRUITS OF HIS DEATH. PROPHECIES OF DAVID. VARIOUS CIRCUMSTANCES. JESUS CHRIST IS THE TRUE MESSIAS. SUPERABUNDANCE OF HIS MERITS III. The scourging, the crowning with thorns, and the crucifixion of Jesus THE SCOURGING. THE CROWNING WITH THORNS. JESUS CARRIES HIS CROSS. THE CRUCIFIXION. JESUS UPON THE CROSS IV. The insults offered to Jesus Christ while he was hanging upon the cross AGONY OF JESUS ON THE CROSS. ” IF THOU BE THE SON OF GOD, COME DOWN FROM THE CROSS,”. ” HE SAVED OTHERS, HIMSELF HE CANNOT SAVE,”. “IF GOD LOVES HIM, LET HIM DELIVER HIM NOW” V. The seven words spoken by Jesus Christ on the cross FATHER, FORGIVE THEM, FOR THEY KNOW NOT WHAT THEY DO”. “AMEN, I SAY TO THEE, THIS DAY THOU SHALT BE WITH ME IN PARADISE”. “WOMAN, BEHOLD THY SON. . . . BEHOLD THY MOTHER”. ” ELI, ELI, LAMMA SABACTHANI ? THAT IS, MY GOD, MY GOD, WHY HAST THOU FORSAKEN ME”. ” I THIRST”. ” IT IS CONSUMMATED”. ‘ FATHER, INTO THY HANDS I COMMEND MY SPIRIT.” VI. The death of Jesus Christ JESUS DIES, AND TRIUMPHS OVER DEATH. JESUS DEAD ON THE CROSS. THE FRUITS OF THE DEATH OF OUR SAVIOUR. VII. The prodigies which happened at the death of Jesus Christ MOURNING OF ALL NATURE. DARKNESS. THE RENDING OF THE VEIL OF THE TEMPLE. THE EARTHQUAKE. RESURRECTION OF THE DEAD, AND CONVERSIONS. THE HEART OF JESUS IS PIERCED. BURIAL AND RESURRECTION OF JESUS CHRIST. VIII. The love shown to us by Jesus Christ in his Passion GOD SO LOVED MEN, THAT HE GAVE HIS OWN SON TO REDEEM THEM. THE SON OF GOD OFFERED HIMSELF FOR THE LOVE OF US. JESUS DIED NOT ONLY FOR US ALL, BUT FOR EACH ONE OF US. IX. The gratitude that we owe to Jesus Christ for his Passion. JESUS DIED FOR US; WE OUGHT TO LIVE AND DIE FOR HIM. WHAT IT IS TO LIVE AND DIE FOR JESUS. X. We must place all our hopes in the merits of Jesus Christ. JESUS CRUCIFIED IS OUR ONLY HOPE IN ALL OUR WANTS. THE HOPE THAT WE HAVE IN JESUS CHRIST THAT HE WILL PARDON OUR SINS. THE HOPE THAT WE HAVE IN JESUS CHRIST THAT HE WILL GRANT US FINAL PERSEVERANCE. THE HOPE THAT WE HAVE IN JESUS CHRIST THAT HE WILL GRANT US ETERNAL HAPPINESS. XI. The patience that we must exercise in company with Jesus Christ in order to obtain eternal salvation IT IS NECESSARY TO SUFFER, AND TO SUFFER WITH PATIENCE. THE SIGHT OF JESUS CRUCIFIED CONSOLES US AND SUSTAINS US IN SUFFERINGS. THE PASSION OF OUR SAVIOUR WILL GIVE US STRENGTH WHEN AT THE POINT OF DEATH. CONFIDENCE IN JESUS CHRIST AND LOVE FOR HIM. MEDITATIONS ON THE PASSION OF JESUS CHRIST FOR EACH DAY OF THE WEEK. Sunday. The love of Jesus in suffering for us Monday. The sweat of blood, and the agony of Jesus in the garden Tuesday. Jesus is made prisoner, and is led away to the Jews Wednesday. The scourging of Jesus Christ Thursday. The crowning with thorns and the words ” Ecce Homo” (” Behold the Man”) Friday. The condemnation of Jesus and the journey to Calvary Saturday. The crucifixion and death of Jesus MEDITATIONS DRAWN FROM THE CONSIDERATIONS. I. The Passion of Jesus Christ is our consolation II. The great obligations by which we are bound to love Jesus Christ III. Jesus a man of sorrows IV. Jesus treated as the last of men V. The desolate life of Jesus Christ VI. The ignominies which Jesus Christ suffered in his Passion VII. Jesus on the cross VIII. Jesus dead on the cross MEDITATIONS FOR THE LAST FIFTEEN DAYS OF LENT. I. Jesus makes his triumphant entry into Jerusalem II. Jesus prays in the Garden III. Jesus is apprehended and led before Caiphas IV. Jesus is led before Pilate and Herod, and then has Barabbas preferred before him V. Jesus is scourged at the pillar VI. Jesus is crowned with thorns and treated as a mock king. VII. Pilate exhibits Jesus to the people, saying, “Behold the man!” VIII. Jesus is condemned by Pilate IX. Jesus carries the cross to Calvary X. Jesus is placed upon the cross XI. Jesus upon the cross XII. The words spoken by Jesus upon the cross XIII. Jesus dies upon the cross XIV. Jesus hanging dead upon the cross XV. Mary present on Calvary at the death of Jesus MEDITATIONS FOR THE EASTER FESTIVAL I. The joys of heaven — Easter Sunday II. The soul that leaves this life in the state of grace — Easter Monday III. The sight of God is that in which the happiness of the elect consists — Easter Tuesday Various Devotions The clock of the Passion Gradus Passionis Steps of the Passion Little chaplet of the five wounds of Jesus crucified Prayer to Jesus crucified, to be said every day to obtain his holy love Prayers to Jesus by the merit of each particular pain which he suffered in his Passion Way of the Cross Manner of practicing the exercise of the Way of the Cross Hymns The Passion of Jesus Christ. To Jesus in his Passion. Cantata on the Passion. The Passion and the Death of Jesus Christ ~ St. Alphonsus SENSUSFIDELIUM.COM The Passion and the Death of Jesus Christ by St. Alphonsus INVOCATION OF JESUS AND MARY. O Saviour of the world, O Love of souls, O Lord most lovely of all beings! Thou by Thy
  2. Der Tod, den die Menschen fürchten, ist die Trennung der Seele vom Körper. Den Tod aber, den die Menschen nicht fürchten, ist die Trennung von Gott. Смрт које се људи плаше је одвајање душе од тела. Али смрт, које се људи не боје, је одвајање од Бога.
  3. Зашто тако мало источних Немаца верује у Бога Објављено 19.04.2012 | Време читања: 5 минута Оне су још увек обележја, источнонемачке цркве попут ове у Глиндову, Бранденбург. Али веру која се тамо проповеда једва да дели становништво Извор: дапд Нигде другде на свету тако мало људи не верује у Бога као у Источној Немачкој. Атеизам је такође распрострањен међу генерацијом која више није одрасла у ДДР-у. БПосебно се истиче група људи млађих од 28 година. 71,6 одсто Источних Немаца каже да никада нису веровали у постојање Бога . То је скоро исто колико и међу испитаницима од 38 до 47 година, где 72,6 одсто никада није било верник. Другим речима, у Источној Немачкој веома млади су на истом нивоу као и средња генерација када је у питању удаљеност од Бога. Ово је разочарење за све оне који су се надали да ће атеизам ослабити како се удаљеност од ДДР-а повећава. Чини се да то није случај: иако је заправо нешто мање атеизма међу млађим одраслим особама између 28 и 37 година (овде „само“ 63,6 одсто никада у то није поверовало), они који су касније рођени изгледа постају најмање безбожни као њихови Родитељи. У Источној Немачкој расте број атеиста Снага студије „Веровања о Богу кроз време и земље“ лежи у овом разматрању временских серија и група генерација, које је управо припремила истраживачка група на челу са социологом Томом В. Смитом са Универзитета у Чикагу. Овде можете видети како се веровање у Бога променило током времена. АРМАГЕДОН ЦХАМПИОНСХИП СЕРИЕС Шах светске класе уживо и ексклузивно на ВЕЛТ-у - ко ће купити прву карту за велико финале? У ту сврху научници нису прикупљали сопствене нове податке, већ су се ослањали на резултате велике међународне анкетне мреже Интернатионал Социал Сурвеи Програм (ИССП), која се 1991, 1998. и 2008. године распитивала о степену религиозности у хришћанским земљама широм света. света, од Аустралије до Израела и Русије до Кипра. Безбожни исток Извор: Инфограпхиц Ворлд Онлине И пошто су резултати за Немачку подељени на исток и запад, показало се да су нове савезне државе далеко најбезбожнији регион на свету. „Не верујем у Бога“, рекло је 52,1 одсто испитаника у Источној Немачкој, само 10,3 одсто у Западној Немачкој, док је то рекло 6,8 одсто у Русији, три у САД и 0,7 одсто на Филипинима. 46,1 одсто Источних Немаца, 15,3 одсто Холанђана и 4,9 одсто Западних Немаца себе описује као атеисте. У Италији је вредност 1,7. А тренд се повећава на истоку: између 1991. и 2008. број атеиста тамо је порастао за 3,4 процентна поена, док је у Русији опао за 11,7 поена у истом периоду. Модернизација утиче на веру у Бога Поређење генерација скоро свуда у свету показује да је атеизам много раширенији међу млађим него међу старијима од око 55 година, тако да се може уочити значајан утицај опште модернизације на веру у Бога. У Пољској је, на пример, 79,3 одсто старијих од 68 година уверено у постојање Бога, али само 58,4 одсто људи између 28 и 37 година. Једини изузетак је Израел, где у Бога верује знатно више млађих него старијих. Ово може имати везе са имиграцијом несекуларних Јевреја у Израел, али и, према ауторима студије, са све већим верским разликама између Јевреја и муслимана у Израелу. У таквим условима надметања и диференцијације, вера добија већи значај за сопствени идентитет. Словенске области од средњег века прилично удаљене од Цркве Али у Источној Немачкој једва да постоји такво верско такмичење јер тамо једва да живи муслиман. У том погледу, потреба за јачањем сопственог самопоуздања кроз религиозност је ту посебно ниска. Раније студије су проналазиле друге разлоге за безбожништво у новим савезним државама, не само у дубоком отиску националсоцијализма и комунизма, већ и у чињеници да су словенска и неправославна насеља још од средњег века била удаљена од Цркве. , да су секуларизацијски покрети вајмарског времена у Тирингији и Саксонији били посебно изражени и да већина дисидената ДДР-а црквени отпор није доживљавала као изразито религиозно мотивисану, за разлику од католичке Пољске. Вера у личног Бога опада Међутим, у садашњој студији треба узети у обзир да Немачка у целини заузима средњу позицију у поређењу земаља, пошто је вера у Бога још увек прилично раширена у Западној Немачкој, и више него у Чешкој или Француској. У том погледу, генерално се мора рећи да озбиљно веровање у личног Бога – за разлику од дифузне духовности или општег уважавања цркава – такође значајно опада другде у Европи. Стога, теолошки потпредседник црквене канцеларије ЕКД-а, Тис Гундлах, у интервјуу за „Велт онлајн” моли да се у анализи студије не задржава предуго на унутрашњем немачком поређењу Исток-Запад. „Морамо признати да је духовно питање људске слике Бога кључни изазов за све цркве у Европи. У екуменској сарадњи, према Гундлаху, мора се „размислити како да своју веру у тројединог Бога можемо приближити људима”. Бивша ДДР је земља са тешком мисијом Професор теологије из Ерфурта, Еберхард Тиефенсее, недавно је навео потешкоће током колоквијума о немачком јединству и Католичкој цркви: „Ако је Источна Немачка сада мисијска земља“, рекао је Тиефенсее, „онда хришћанско проповедање неће сусрести друге религије за први пут, већ стабилан нерелигиозни миље“. Показало се да је ово окружење веома отпорно на мисионарска кретања свих врста. Према Тиефенсееу, нема разлога за оставку. „Међутим, све иницијативе за промену статуса куо, било да се зову мисија, евангелизација или нова евангелизација, морају имати на уму: прво, да не потцењују понор између прогласа Цркве и нехришћанских адресата; друго, да прихватају и девалвацију друге стране, као и треће, да разјашњавају своје циљеве не прикривајући сопствене слабости." Укратко, потребна је издржљивост. Хубертус Шенеман, руководилац радног центра за мисионарски пастирски рад који је основала Немачка бискупска конференција у Ерфурту, наводи неке успешне покушаје. Популарна је „прослава прекретнице у животу“ за некрштене младе, која је алтернатива иницијацији младих, као и „ноћна божићна слава“ на Бадње вече или служба за заљубљене на Дан заљубљених. Међутим, мора се рећи збогом идеји да ће људи који прихвате ове понуде аутоматски пронаћи пут у „недра цркве“, саветује Шенеман. Atheismus: Warum so wenige Ostdeutsche an einen Gott glauben - WELT WWW.WELT.DE Nirgends auf der Welt glauben so wenige Menschen an Gott wie in Ostdeutschland. Auch bei der nicht mehr in der DDR aufgewachsenen Generation ist der Atheismus weit verbreitet.
  4. Bernard

    Martin Mosebach

    „Невера на Истоку је наслеђе Пруске“ Објављено 20.04.2012 | Време читања: 9 минута Аутор Луцас Виегелманн Егзодус из цркава почео је много пре атеизма режима ДДР-а који је спонзорисала држава, каже Мартин Мозебах Извор: дпа Лутер је ојачао антиримско осећање, пише Мартин Мозебах, објашњавајући распрострањен атеизам у Источној Немачкој. Он такође сматра да исламу није место у Немачкој. Реклама Нова студија Универзитета у Чикагу показала је да мање људи у Источној Немачкој верује у бога него у било ком другом региону света. Око 46 одсто испитаних изјавило је да никада нису веровали у Бога. „То ме не изненађује“, каже писац Мартин Мозебах . Добитник Бухнерове награде представља конзервативни католицизам, залаже се за повратак тридентској литургији и скептичан је према одлукама Другог ватиканског концила. Он каже да је „логично“ чињеница да источна Немачка, дом реформације, постаје све безбожнија. Велт Онлине : Господине Мозебах, да ли сте били у цркви на Велики петак? Мартин Мозебах : Наравно. У Франкфурту је, први пут од католичке литургијске реформе 1968. године, ове године служена литургија Великог петка по старом латинском обреду. Учествовао сам у томе. Велт Онлине : Онда сте се молили и за атеисте. Црква на Велики петак тражи: „Помолимо се и за све оне који Бога не препознају, да уз његову помоћ следе своју савест и тако дођу до Бога и Оца свих људи“. Зашто Бог ово све ређе чује? ТАКОЂЕ ЧИТАТИ АРМАГЕДОН ЦХАМПИОНСХИП СЕРИЕС Шах светске класе уживо и ексклузивно на ВЕЛТ-у - ко ће купити прву карту за велико финале? Мозебах : Чуо је то на много различитих начина. Црква је у сталном порасту током миленијума. На свету има много више хришћана него што их је било пре сто година, а чак и више него пре 500 година. Велт Онлине : Али раст варира од региона до региона. Према новој студији Универзитета у Чикагу, 46 одсто људи у Источној Немачкој су убеђени атеисти. Зашто се Бог ту више не укључује? Реклама Мозебах : Велико Грасијаново правило је: верујте божанским средствима као да људска не постоје, а верујте људским као да божанска не постоје. Црква – а то значи свака особа која је крштена – има задатак да промовише веру. Не само говорећи о својој вери, већ живећи животом који је неверницима толико убедљив да их наводи на размишљање. Мисија има божанску и људску страну. Много се ради на људској страни, али много није. Велт Онлине : Према студији, Источна Немачка је најатеистичкија регија на свету. Да ли је то заиста лоше? Мозебах : Увек је лоше за хришћане када људи изгубе везу са Христом. Зато што су уверени да та повезаност способност да се буде човек доведе до савршенства. Они који су религиозно немузички – како се то данас тако добро каже – оштећени су у свом пуном развоју као људска бића. Невера је недостатак. Живот потпуне одвојености од Бога је смањено постојање. Духовна, а такође и рационална пуноћа људског бића није дата када је веза са Творцем мртва. Реклама Велт Онлине : Да ли је ДДР крива за повлачење вере у Источној Немачкој? Мозебах : Развој је почео много пре ДДР-а. Социјализам је био веома заинтересован за строго атеистичко образовање, али тако је било и у другим земљама, у Русији, Пољској или Румунији. Тамо је црква повратила снагу када је социјализам срушен. Москва данас има стотине цркава. Током бољшевичког периода постојале су само три цркве у којима се још служила литургија. Велт Онлине : Зашто је другачије у Источној Немачкој? Мозебах : Зато што има наслеђе Пруске. У Пруској је од 18. века постојао процес уништавања цркве. Фридрих ИИ, чија је верска толеранција била толико слављена ове године, био је толико толерантан само зато што је презирао религију и био му је потпуно гађен. Затим су дошли пруски филозофи попут Фридриха Јулија Штала са формулама попут „јавна служба је богослужење“, концентрисали су се на етику и желели су да побегну од натприродног. Дух доба изражен је у Гетеовој „Књизи рашчлањивања“: „Свакодневно очување тешких дужности, иначе нема потребе за откровењем“. То је био протестантизам који је у великој мери напустио везу са сакралношћу и живим односом са Христом. Велт Онлине : Да ли је више од хира историје да је атеизам толико јак у делу Немачке где је реформација почела? Мозебах : То никако није хир историје. То има своју логику. Немачка је увек била подељена земља. Чак и када је ушао у историју, састојао се од дела којим су доминирали Римљани и дела варвара. У ствари, неке од наших верских граница данас иду дуж древних римских војних граница. На Истоку је још пре реформације постојало антиримско осећање које је Лутер тада појачао. Државна религиозност, са краљем као епископом и владаром као врховним верским вођом, такође је настала кроз реформацију. Онда је савез са просветитељством мало по мало уништио религију. Велт Онлине : Да ли је реформација била предуслов за атеизам? Реклама Мозебах : Никако не мора. Постоји и евангелистички протестантизам, на пример у САД. У Немачкој постоје побожни протестантски покрети као што су пијетисти или Моравска црква. Али чињеница је да је протестантизам, какав се развио на Истоку, са својом тежњом ка секуларизацији готово неизбежно довео до слабљења вере. Иначе, комунизам тамо не би могао да уништи веру на тако трајан начин. Велт Онлине : Као читалац новина, Источна Немачка је повезана са већом незапосленошћу, нижим платама и опадањем становништва. Да ли и економски фактори имају везе са вером? Мозебах: У сваком случају, чињеница је да су се друштвени услови у Немачкој променили када је реч о религиозности: У 19. веку, за просвећену, верски дистанцирану Пруску, католички крајеви су били назадни. Ту су живели лењи, неефикасни, они који се нису прилагодили савремености. Побожност је била за сиромашне људе. Запањујуће, то се преокренуло. Тренутно је религија стабилнија тамо где постоји економски успех, где постоји успостављена средња класа. Они успешни, они који могу да се изборе са савременим светом, данас су вероватније верници. Све више атеиста живи у Источној Немачкој – и не може се а да се не стекне утисак да нове савезне државе нису баш легла иновација, производње и виталности. Велт Онлине : С обзиром на растући атеизам , треба ли питати религије да ли су довољно привлачне за људе? Мозебах : Прво морам да кажем: имам потпуно другачија искуства. Срео сам много људи који су крштени. Али ионако морамо другачије да говоримо о религији. Или религија поседује истину о човековој природи, пореклу и сврси – или је не поседује. А када има ту истину, не мора се о њој причати као о робној кући која губи купце, остављајући менаџера продавнице да се пита зашто. Истина не подлеже већини гласова. То је добро за оне који то препознају, лоше за оне који не препознају. Истина не зависи од пристанка. Велт Онлине : Зашто толико људи у Немачкој види ислам као конкуренцију, иако све мање исповеда хришћанство? Мозебах : Брига о исламу у Немачкој је мање брига хришћана него људи који су се већ удаљили од цркве. Они виде религију саму по себи опасном и виде повратак религије у ислам. Велт Онлине : Са хришћанске тачке гледишта, да ли више волите муслимана него атеисту? Реклама Мозебах : Шта више волиш. Он ми је дефинитивно ближи. Наравно. Велт Онлине : Не плашите се да ће ислам протерати хришћанство у Европи? Мозебах : Историјски успех није предвиђен за хришћанство. У разним апокалипсама му се прориче да ће црква скоро потпуно нестати у последњим данима пред крај света. Црква је такође потпуно нестала из језгра региона из којих је настала. Из крајева где је добила свој печат. Августин је дошао из северне Африке, Василије Велики из Централне Анадолије, где данас готово да и нема хришћана. Али данас постоје хришћани у земљама које нису биле ни познате у древним временима. Ово је миграциони покрет. Црква лута по свету. Сада, на пример, хришћанство развија велики сјај у Кини. Са политичке тачке гледишта, то би требало да буде интересантнија вест од тога да ли је црква у Котбусу пуна. Велт Онлине : Да ли ислам припада Немачкој, као што је Кристијан Вулф рекао и како Фолкер Каудер сада пориче? Мозебах: Када политичар говори о исламу, може рећи: Немци који исповедају ислам имају иста грађанска права као и остали Немци. То се подразумева. Али реченица „Ислам припада Немачкој“ је неодговорна и демагошка изјава. Шта је ислам до сада допринео нашој политичкој и друштвеној култури? Наш основни закон је заснован на хришћанству, на просветитељству и на константама које сежу далеко у немачку историју, као што је партикуларизам. Не постоји ниједан исламски елемент – одакле би то требало да дође? Ако би Немци муслимани имали културну моћ да уткају исламске карактеристике у немачку културу, онда би се за сто година можда могло рећи: Велт Онлине : Да ли хришћанство још увек припада Источној Немачкој? Реклама Мозебах : Наравно. Ова земља је створење хришћанства. Његови градови, његов језик, његова уметност, све. То неће нестати за неколико деценија верског проређивања. Велт Онлине : У чикашкој студији, испитаници су такође упитани да ли се слажу са следећом самопроценом: „Знам да Бог постоји и не сумњам у то“. Потписало га је 7,8 одсто Источних Немаца. Да ли бисте и ви пристали на то? Мозебах : У веровању цркава стоји: Цредо. Верујем. Не: Знам – по чему вера претходи знању по хришћанском схватању: Цредо ут интеллигам, верујем да разумем. Ученици Петар, Јован и Андреј видели су васкрслог Господа. Нажалост, нисам га видео. У том смислу не могу да кажем „знам“. Изабрао сам да верујем сведоцима васкрсења. Велт Онлине : Када сумњате? Мозебах : Не бих то назвао сумњом, већ бледењем, тонућем од религије до тачке непостојања. То ми је познато. И то се дешава изнова и изнова. Atheismus-Studie : "Der Unglaube im Osten ist ein Erbe Preußens" - WELT WWW.WELT.DE Luther hat den antirömischen Affekt verstärkt, erklärt der Schriftsteller Martin Mosebach den ausgeprägten Atheismus im Osten Deutschland. Auch findet er, dass der Islam nicht zu...
  5. Говор папе Бенедикта КСВИ у немачком Бундестагу 22.09.2011 Изговорена реч је валидна Поштовани господине савезни председниче! Господине председниче Бундестага! Мадам Цханцеллор! Господине председниче Савезног већа! Даме и господо! Част ми је и задовољство да говорим пред овим домом – пред парламентом моје немачке отаџбине, која се овде окупља као демократски изабрано представничко тело да ради за добро Савезне Републике Немачке. Желео бих да се захвалим председнику Бундестага што ме је позвао на овај говор и на пријатељским речима добродошлице и захвалности којима ме је примио. У овом часу обраћам се вама, даме и господо – свакако и као сународнику који зна да је његово порекло доживотно и са симпатијама прати судбину немачке домовине. Али позив на овај говор односи се на мене као папу, као бискупа Рима, који сноси највећу одговорност за католичко хришћанство. Признајете улогу који припада Светој столици као партнер у оквиру заједнице народа и држава. С обзиром на моју међународну одговорност, желео бих да вам изнесем неколико мисли о основама слободне уставне државе. Дозволите ми да почнем своја размишљања о основама права са малом причом из Светих писама. У првој књизи Царевима се каже да је Бог удовољио молби младом краљу Соломону када је ступио на престо. Шта ће млади владар тражити у овом важном тренутку? Успех - богатство - дуг живот - уништење непријатеља? Он не тражи ове ствари. Он тражи: „Позајми слузи своме срце које чује, да управља твојим народом, познавајући добро од зла“ (1. Царевима 3:9). Овим наративом, Библија жели да нам каже шта на крају мора бити важно за политичара. Његово крајње мерило и разлог његовог политичарског рада не сме бити успех, а камоли материјална добит. Политика мора бити настојање да се постигне правда и тако створе основни услови за мир. Наравно, политичар ће тражити успех који му даје могућност да уопште обликује политику. Али успех је подређен стандарду правде, вољи да се чини правда и разумевању шта је исправно. Успех може бити и завођење и тако може отворити пут за фалсификовање правде, за рушење правде. „Одузмите закон – шта је онда држава него велика разбојничка дружина“, рекао је једном свети Августин. Ми Немци из сопственог искуства знамо да ове речи нису празна баук. Видели смо моћ одвојену од права, моћ супротстављену праву, погазио закон и да је држава постала инструмент деструкције закона – веома добро организована лоповска банда која би могла да угрози цео свет и отера га на ивицу провалије. Служење закону и одбрана од владавине неправде јесте и остаје основни задатак политичара. Овај задатак постаје посебно хитан у историјском часу када је човек стекао моћ која је раније била незамислива. Човек може да уништи свет. Он може да манипулише собом. Он може, да тако кажем, да прави људе и да искључи људе из тога да буду људи. Како знамо шта је исправно? Како можемо разликовати добро од лошег, између правог и лажног закона? Соломонов захтев остаје кључно питање са којим се данас суочавају политичари и политичари. У великом делу ствари које треба регулисати законом, већина може бити довољан критеријум. Али очигледно је да принцип већине није довољан у основним питањима права, у којима је у питању достојанство човека и човечанства: свако одговорно лице мора да тражи критеријуме за своју оријентацију приликом формирања права. У 3. веку, велики теолог Ориген је објаснио хришћански отпор одређеним постојећим правним системима на следећи начин: „Ако би се неко нашао међу Скитима, који имају безбожне законе, и био приморан да живи са њима... онда би вероватно постао веома разуман поступи ако би склопио савезе са истомишљеницима у име закона истине, који је међу Скитима незаконит, чак и противно поретку који међу њима постоји...“ На основу овог уверења, борци отпора су деловали против нацистичког режима и против других тоталитарних режима, чинећи тако услугу закону и човечанству у целини. Овим људима је било неоспорно очигледно да је закон какав је био у ствари погрешан. Али у одлукама демократског политичара, питање шта одговара закону истине, шта је заиста исправно и може постати закон, није тако евидентно. Шта је исправно у вези са фундаменталним антрополошким питањима и шта може постати применљиво право, данас никако није јасно. Никада није било лако одговорити на питање како препознати шта је заиста исправно и тако задовољити правду у законодавству, Како знаш шта је исправно? Током историје, правни системи су скоро увек били засновани на религији: оно што је законито међу људима одлучује се са становишта божанства. За разлику од других великих религија, хришћанство никада држави и друштву није дало право на откровење, правни поредак заснован на откровењу. Уместо тога, она се позивала на природу и разум као на истинске изворе права – на хармонију објективног и субјективног разума, што наравно претпоставља да су обе сфере утемељене у Божијем стваралачком разуму. Хришћански теолози су се тако придружили филозофском и правном покрету који се развија од 2. века пре нове ере. су се формирале. У првој половини 2 У 19. веку пре Христа дошло је до сусрета између друштвеног природног права који су развили стоички филозофи и одговорних учитеља римског права. Из овог додира је настала и западна правна култура, која је била и јесте од одлучујућег значаја за правну културу човечанства. Од овог претхришћанског споја права и филозофије, пут води кроз хришћански средњи век до правног развоја периода просветитељства до проглашења људских права и до нашег немачког Основног закона, којим се наш народ обавезао 1949. „неповредива и неотуђива људска права као основа сваког људског заједништва, мира и правде у свету“. За развој права и за развој човечанства било је одлучујуће то што су хришћански теолози стали на страну филозофије у односу на верски закон који захтева вера у богове и признавали разум и природу у њиховом односу као важећи извор права за све. Павле је већ донео ову одлуку у свом писму Римљанима када је рекао: „Ако незнабошци, који немају закон (Израиљеву Тору), по природи раде оно што се тражи од закона, онда су они… закон сами себи . Они показују да су захтеви закона записани у њиховим срцима; њихова савест сведочи о томе...“ (Рим. 2,14ф). Овде се појављују два основна концепта природе и савести, при чему савест није ништа друго до Соломоново срце које слуша, разум отворено за језик бића. Ако се чинило да је питање основа законодавства разјашњено до времена просветитељства, проглашења људских права после Другог светског рата и у изради нашег Основног закона, ситуација се драматично променила у последњих пола века. . Идеја природног права се данас сматра посебном католичком доктрином о којој не би вредело расправљати ван католичке сфере, тако да се готово стиди да се ту реч уопште помиње. Желео бих укратко да назначим зашто је дошло до ове ситуације. Темељна је теза да постоји непремостив јаз између онога што јесте и онога што би требало да буде. Ништа не би требало да произилази из постојања, јер су ту две потпуно различите области укључене. Разлог за то је позитивистичко схватање природе и разума које је постало готово општеприхваћено. Заиста, ако се природа посматра као „агрегат чињеница које су међусобно повезане као узрок и последица“ – речима Х. Келсена – из ње не може произаћи никаква етичка директива било које врсте. Позитивистички концепт природе који природу разуме на чисто функционалан начин, како то наука објашњава, не може створити мост ка етосу и закону, већ може само изазвати функционалне одговоре. Али исто важи и за разум у позитивистичком схватању, који се широко сматра јединим научним. Према овоме, оно што се не може проверити или фалсификовати не спада у сферу разума у строгом смислу. Дакле, етос и религија морају бити приписани области субјективног и не спадају у домен разума у строгом смислу те речи. Тамо где позитивистички разум превладава – а то је углавном случај у нашој јавној свести – класични извори знања за етос и право су суспендовани. Ово је драматична ситуација која погађа све и која захтева јавну расправу, што је суштинска намера овог говора да се подстакне. овде су класични извори знања за етос и право поништени. Ово је драматична ситуација која погађа све и која захтева јавну расправу, што је суштинска намера овог говора да се подстакне. овде су класични извори знања за етос и право поништени. Ово је драматична ситуација која погађа све и која захтева јавну расправу, што је суштинска намера овог говора да се подстакне. Позитивистички концепт природе и разума, позитивистички поглед на свет у целини, велики је део људске спознаје и људске вештине без које се не сме. Али она сама по себи, као целина, није култура која одговара и која је довољна за ширину човечанства. Тамо где позитивистички разум себе види као једину довољну културу и протерује све друге културне реалности у статус субкултуре, он омаловажава људе, чак угрожавајући њихову хуманост. Ово говорим управо за Европу, где велики кругови покушавају да признају само позитивизам као заједничку културу и као заједничку основу за формирање права, сви други увиди и вредности наше културе су потиснути у статус поткултуре, чиме се Европа гура у статус без културе у односу на друге културе света, а истовремено се доводе у питање екстремистичке и радикалне тенденције. Позитивистички разум који се даје искључиво, који не може да сагледа ништа мимо функционисања, је као бетонске зграде без прозора, у којима себи дајемо климу и светлост, од чега ни једно ни друго не желимо да добијемо из широког света Божијег. А ипак не можемо сакрити чињеницу да у овом самоствореном свету тајно црпимо из Божијих одредби, које претварамо у своје производе. Прозори се морају поново отворити, поново видети пространство света, неба и земље, и научити да све то правилно користимо. Али како то функционише? Како да пронађемо простор, целину? Како разум може повратити своју величину, а да не склизне у ирационално? Како се природа може поново појавити у својој правој дубини, у својим захтевима и својим упутствима? Сећам се једног догађаја из новије политичке историје, у нади да нећу бити превише схваћен и да неће изазвати превише једностраних полемика. Рекао бих да појава еколошког покрета у немачкој политици од 1970-их вероватно није отворила прозоре, али је била и остала вапај за свежим ваздухом који се не сме занемарити и не може одгурнути јер се превише налази ирационално у њему. Млади су постали свесни да нешто није у реду у нашем опхођењу са природом. Та материја није само материјал за нашу израду, већ да сама земља носи своје достојанство и ми морамо следити њен правац. Сасвим је јасно да овде не правим пропаганду ни за једну политичку странку – ништа ми није даље од тога. Ако нешто није у реду у начину на који се носимо са стварношћу, онда сви морамо озбиљно да размислимо о целој ствари и сви смо упућени на питање самих основа наше културе. Молим вас дозволите ми да останем на овој тачки на тренутак. Важност екологије је сада неоспорна. Морамо слушати језик природе и одговарати у складу с тим. Међутим, желео бих да се наглашено позабавим једном тачком која се још увек у великој мери игнорише: постоји и екологија људи. И човек има природу коју мора да поштује и којом не може да манипулише по својој вољи. Човек није само слобода коју је створио. Човек не ствара себе, он је дух и воља, али је и природа, и његова воља је исправна када он ослушкује природу, поштује је и прихвата себе онаквим какав јесте и ко није створио себе. Управо на тај начин и само на тај начин се остварује права људска слобода. Вратимо се основним појмовима природе и разума од којих смо пошли. Велики теоретичар правног позитивизма, Келсен, у 84. години - 1965. - напустио је дуализам јесте и треба. Рекао је да норме могу произаћи само из воље. Према томе, природа би могла да садржи норме само ако је воља ставила те норме у њу. Ово би заузврат претпостављало Бога Створитеља чија је воља ушла у природу. „Нема смисла расправљати о истинитости овог веровања“, примећује он. Стварно? - Желим да питам. Да ли је заиста бесмислено разматрати да ли објективни разум који се појављује у природи не претпоставља стваралачки разум, Цреатор Спиритус? Овде би требало да нас спасе европско културно наслеђе. Идеја о људским правима, идеја једнакости свих људи пред законом, признавање неповредивости људског достојанства у сваком поједином човеку и сазнање одговорности људи за своје поступке развили су се из уверења Бога Творца. Ове спознаје разума формирају наше културно памћење. Игнорисати га или сматрати га обичном прошлошћу било би потпуно ампутирање наше културе и лишило би је целине. Култура Европе произашла је из сусрета Јерусалима, Атине и Рима – из сусрета Израеловог веровања у Бога, филозофског разума Грка и римског правног мишљења. Овај троструки сусрет формира унутрашњи идентитет Европе. Младом краљу Соломону је одобрена молба у часу његовог ступања на дужност. Шта ако бисмо ми, данашњи законодавци, били слободни да то питамо? Шта бисмо питали? Мислим да чак и данас не бисмо могли пожелети ништа више од срца које слуша – способност да разликујемо добро од зла и тако стварамо прави закон, да служимо правди и миру. Хвала на пажњи! Deutscher Bundestag - Rede Papst Benedikts XVI. im Deutschen Bundestag am 22. September... WWW.BUNDESTAG.DE Es gilt das gesprochene Wort Sehr geehrter Herr Bundespräsident!Herr Bundestagspräsident!Frau Bundeskanzlerin!Herr Bundesratspräsident!Meine Damen und Herren Abgeordnete! Es ist mir...
  6. Certainly the high road to truth and goodness is not a comfortable one. It challenges man. Nevertheless, retreat into self, however comfortable, does not redeem. The self withers away and becomes lost. Epilogue: Conscience and Grace At the end, there remains the question with which we began. Is not the truth, at least as the faith of the Church shows it to us, too lofty and difficult for man? Taking into consideration everything we have said, we can respond as follows. Certainly the high road to truth and goodness is not a comfortable one. It challenges man. Nevertheless, retreat into self, however comfortable, does not redeem. The self withers away and becomes lost. But in ascending the heights of the good, man discovers more and more the beauty which lies in the arduousness of truth which constitutes redemption for him. But not everything has yet been said. We would dissolve Christianity into moralism if no message which surpasses our own actions became discernible. Without many words an image from the Greek world can show this to us. In it we can observe simultaneously both how the anamnesis of the creator extends from within us outward toward the redeemer and how everyone may see him as redeemer, because he answers our own innermost expectations. I am speaking of the story of the expiation of the sin of matricide of Orestes. He had committed the murder as an act of conscience. This is designated by the mythological language of obedience to the command of the god Apollo. But he now finds himself hounded by the Furies, or Erinyes, who are to be seen as mythological personifications of conscience which, from a deeper wellspring of recollection, reproach Orestes, declaring that his decision of conscience, his obedience to the “saying of the gods” was in reality guilt. The whole tragedy of man comes to light in this dispute of the “gods,” that is to say, in this conflict of conscience. In the holy court, the white stone of Athena leads to Orestes’ acquittal, his sanctification in the power of which the Erinyes are transformed into emends, spirits of reconciliation. Atonement has transformed the world. The myth, while representing the transition from a system of blood vengeance to the right order of community, signifies much more than just that. Hans Urs von Balthasar expressed this “more” as follows: “…Calming grace always assists in the establishing of justice, not the old graceless justice of the Erinyes period, but that which is full of grace…” This myth speaks to us of the human longing that conscience’s objectively just indictment and the attendant destructive, interior distress it causes in man, not be the last word. It thus speaks of an authority of grace, a power of expiation which allows the guilt to vanish and makes truth at last truly redemptive. It is the longing for a truth which doesn’t just make demands of us but also transforms us through expiation and pardon. Through these, as Aeschylus puts it, “guilt is washed away” and our being is transformed from within, beyond our own capability. This is the real innovation of Christianity: The Logos, the truth in person, is also the atonement, the transforming forgiveness above and beyond our capability and incapability. Therein lies the real novelty upon which the larger Christian memory is founded and which indeed, at the same time, constitutes the deeper answer to what the anamnesis of the creator expects of us. Where this center of the Christian anamnesis is not sufficiently expressed and appreciated, truth becomes a yoke which is too heavy for our shoulders and from which we must seek to free ourselves. But the freedom gained thereby is empty. It leads into the desolate land of nothingness and disintegrates of itself. Yet the yoke of truth in fact became “easy” (Mt 11:30) when the truth came, loved us, and consumed our guilt in the fire of his love. Only when we know and experience this from within, will we be free to hear the message of conscience with joy and without fear.
  7. Der Mensch wird durch das Leid erst gehärtet, um das Glück ertragen zu können; so wie der Ton im Feuer gebrannt wird, um Wasser fassen zu können.
  8. STATION 2: Jesus Takes Up His Cross We adore You, O Christ, and we praise You, BECAUSE BY YOUR HOLY CROSS, YOU HAVE REDEEMED THE WORLD. A Reading from the Gospel According to John (John 19: 1-6) Then Pilate took Jesus and scourged him. 2 And the soldiers plaited a crown of thorns, and put it on his head, and arrayed him in a purple robe; 3 they came up to him, saying, “Hail, King of the Jews!” and struck him with their hands. 4 Pilate went out again, and said to them, “Behold, I am bringing him out to you, that you may know that I find no crime in him.” 5 So Jesus came out, wearing the crown of thorns and the purple robe. Pilate said to them, “Here is the man!” 6 When the chief priests and the officers saw him, they cried out, “Crucify him, crucify him!” Pilate said to them, “Take him yourselves and crucify him, for I find no crime in him.” Jesus (celebrant reads): Do not be afraid of sufferings; I am with you (151). The more you will come to love suffering, the purer your love for Me will be (279). St. Faustina (all read): Jesus, I thank You for the little daily crosses, for opposition to my endeavors, for the hardships of communal life, for the misinterpretation of my intentions, for humiliations at the hands of others, for the harsh way in which we are treated, for false suspicions, for poor health and loss of strength, for self-denial, for dying to myself, for lack of recognition in everything, for the upsetting of all my plans (343). Conclude: All read: Merciful Jesus, teach me to value life’s toil, sicknesses, and every suffering, and with love to carry my daily crosses.
  9. Bernard

    Deus herbarius

    Evangelium Secundum Ioannem - Chapter 3 34 quem enim misit Deus verba Dei loquitur non enim ad mensuram dat Deus Spiritum For he whom God hath sent speaketh the words of God: for God doth not give the Spirit by measure. 35 Pater diligit Filium et omnia dedit in manu eius The Father loveth the Son: and he hath given all things into his hand. Latin Vulgate New Testament Bible - John 3 VULGATE.ORG John Chapter 3. Biblia Sacra Vulgata. Latin Vulgate Bible with Douay-Rheims English Translation. Translated by St. Jerome Hieronymus
  10. St. Faustina's Way of the Cross Sign of the Cross In the Name of the Father, and of the Son, and of the Holy Spirit. Amen An Act of Contrition My God, I am sorry for my sins with all my heart. In choosing to do wrong and failing to do what is good, I have sinned against You, whom I should love above all things; I firmly intend, with Your help, to do penance, to sin no more, and to avoid whatever leads me to sin. Opening Prayer Merciful Lord, my Master, I want to follow You faithfully. I want to imitate You in my life in an ever more perfect way. That is why I ask that by meditating on Your Passion, You would grant me the grace of a deeper understanding of the mysteries of the spiritual life. Mary, Mother of Mercy, always faithful to Christ, lead me in the footsteps of the sorrowful Passion of your Son and ask for me the necessary graces for a fruitful making of this Way of the Cross. STATION 1: Jesus is Condemned to Death We adore You, O Christ, and we praise You, BECAUSE BY YOUR HOLY CROSS, YOU HAVE REDEEMED THE WORLD. A Reading from the Gospel According to Matthew (Matthew 26: 59-60) 59 Now the chief priests and the whole council sought false testimony against Jesus that they might put him to death, 60 but they found none, though many false witnesses came forward. At last two came forward 61 and said, “This fellow said, ‘I am able to destroy the temple of God, and to build it in three days.’” Jesus (celebrant reads): Do not be surprised that you are sometimes unjustly accused. I Myself first drank this cup of undeserved suffering for love of you (289). When I was before Herod, I obtained a grace for you; namely, that you would be able to rise above human scorn and follow faithfully in My footsteps (1164). St. Faustina (all read): We are sensitive to words and quickly want to answer back, without taking any regard as to whether it is God’s will that we should speak. A silent soul is strong; no adversities will harm it if it perseveres in silence. The silent soul is capable of attaining the closest union with God (477). Conclude: All read: Merciful Jesus, help me to know how to accept every human judgment and do not allow me ever to render a condemnatory judgment on You in my neighbours.
  11. Bernard

    Срећан празник

    Why International Women’s Day is a sham Today is International Women’s Day, a day which acts as a focal point in the women’s rights movement, celebrating the achievements of women, gender equality and reproductive rights. Hashtagged #EmbraceEquity, it is a day for all women: short women, tall women, fat women, thin women, rich women, poor women, women with penises and 18” shirt collars. You name them and IWD will celebrate them – unless of course they are potential women in utero, those little nuisances getting in the way of the important things, like their potential mother’s becoming CEOs. So, who are the women that we are invited to celebrate? In order to answer to this, I thought it would be interesting to look through the list of women given to children to learn about at a local secondary school. They include: Janice Bryant Howroyd, the first African-American woman to build her own billion dollar company. Morag Myerscough, a London-based artist who in 2014 created an installation celebrating the year in which same-sex marriage became legal. Jill Scott, a female footballer and member of the England squad that won the women’s Euro championship 2022. And of course, no list of women in 2023 would be complete without a man, in this case Danica Roam, the first transgender person to ever run for the Virginia General Assembly and…(checks notes)…oh, that’s it, but at least they got a bloke in there. One can’t help noticing that the W in IWD seems a bit incidental. Too many of the well-intentioned attempts to celebrate women focus on the things that they can do as well as any man. There is no denying that it is a great human achievement to invent a new medicine, win the world cup, run a $1 billion company and…er…run for Virginia General Assembly, but none of these things are unique to women. It shouldn’t be so much about what women can “do” that should preoccupy those interested in celebrating them, but about who they are. There has never been a more important time to recapture a sense of what a woman is outside of what a woman does. It is this heavy emphasis on achieving that is leading young women to believe that their worth lies in an ability to compete in the same arena as men. In order to do that she will be told that claiming her reproductive rights is an essential way to level the playing field. The problem is that this doesn’t level the playing field at all, it simply unbalances everything. Whilst women will be encouraged today to view the sexual revolution as an unalloyed good that has empowered them to take a place at the table, the reality is quite different. This revolt against who we are has, despite what the feminists say, done more for men than for women and seems an odd thing to be celebrating. Calls for unfettered access to contraception and abortion only sets up the conditions for men to have easier access to sex with none of the consequences. As Dave Chapelle piercingly observed: “Well if you should be allowed to kill them, then we should at least be allowed to abandon the little f***ers”. This attitude should not be shocking to a culture that has encouraged women to forget their vocation as physical and spiritual mothers and to treat their own bodies as objects of use, be it in the boardroom or the bedroom. In 1968 Pope Paul VI prophesied the fallout from the sexual revolution. He foresaw a general lowering of morality, less respect for women, coercive control by governments over sexuality and bodies being treated like machines. In 2023 it would take a very brave woman to deny that he was right. The explosion of the porn industry has helped to solidify the image of women as sex objects. Huge numbers of young women are forced into prostitution and sexually abused – awkward pregnancies either avoided or ended, with 10 million lives lost to the genocide of abortion since 1967. That’s 1 baby every 2.5 minutes for 55 years. Millions and millions of baby girls whose mothers will be busy celebrating International Women’s Day, even if they never will. Undisciplined in self-control, men who do get women pregnant abandon them at unprecedented rates. From 1960 to 2000, the proportion of children raised by single mothers more than tripled in Europe and North America. As if that weren’t enough, desperate women find a market for their eggs or become “wombs for hire” in order to satisfy the desires of gay men. As with all things, the Church has an explanation about why it is that we might have expected one thing but got another. She alone truly understands human nature. She understands God’s plan for our sexuality. She knows that if we mess with God’s plan (which we are free to do) it won’t go well, but she also picks up the pieces and acts as a field hospital on the spiritual battleground. Like Holy Mother Church, woman gives life. International Women’s Day is a bit like Valentine’s Day which the culture sells to us every 14 February. If love was honoured every day we wouldn’t need that shtick. The shallow gender equality proposed by advocates of IWD is really just a call for uniformity between the sexes. A true honouring of women recognises her unique vocation, upholds her dignity, gives thanks for the ways in which she receives love in order to return love. “In God’s eternal plan, woman is the one in whom love first takes root,” wrote John Paul II in Mulieris Dignitatem (1988), and it really is love – not money or power – that keeps the world turning. That’s something worth celebrating every single day. (Getty: swimmers take part in a sunrise dip in the North Sea at Portobello Beach for the International Women’s Day on March 08, 2023) Why International Women's Day is a sham - Catholic Herald CATHOLICHERALD.CO.UK Today is International Women’s Day, a day which acts as a focal point in the women’s rights movement, celebrating the achievements of
  12. Bernard

    Deus herbarius

    Epistle of St Paul to the Romans, Chapter 12 1 I BESEECH you therefore, brethren, by the mercy of God, that you present your bodies a living sacrifice, holy, pleasing unto God, your reasonable service. 2 And be not conformed to this world; but be reformed in the newness of your mind, that you may prove what is the good, and the acceptable, and the perfect will of God. 1st Epistle of St Paul to Timothy, Chapter 4 1 Now the Spirit manifestly saith, that in the last times some shall depart from the faith, giving heed to spirits of error, and doctrines of devils, 2 Speaking lies in hypocrisy, and having their conscience seared,
  • Креирај ново...