Православна порука, мисао дана....

[Ana B.]

On 12.4.2019. at 21:42, АлександраВ рече

Налазиш се у тајни живота који ти је Бог даровао. Благодариш на њему и не присвајаш га, јер уколико га присвојиш, губиш га.
Изађи из љуштуре свога самољубља. Не жели ништа за себе. Реци: имам више поверења у Тебе, Који си ме довео у живот, неголи у себе. Теби препуштам сав живот свој и наду. Не говорим ти шта треба да чиниш. Кажем ти да чиниш шта год хоћеш. Јер си Ти мене, премда ти ја ништа нисам рекао - будући да нисам постојао - привео у живот. Сада имам смелости да све дам, и живот свој, Теби Који си ми га даровао.
Ти си моја прошлост и будућност. Немам другога. Чини шта год хоћеш. Видео сам да си ме досада обасуо доброчинствима, знаним и незнаним.
Много је више незнаних, јер све је доброчинство. Чак и страдања, за која ми се чини да су проклетства, само су уствари јаки благослови.
Према томе, завршетак моје молитве су речи: "Да буде воља Твоја."
Боље је страдање по вољи Божијој из којег ће се родити светлост утехе, него фантастичан успех, који доживљавам као сигурни пакао.

(Василије Гондикакис, игуман манастира Ивирон, Света Гора Атонска)

Danas baš čitali u vrtiću Mit o Narcisu, Zec i kornjača...

[Ana B.]

[Bernard]

The greatest theologian of American Orthodoxy was Father Alexander Schmemman of blessed memory.  In one of his radio addresses to the Russian people, he affirmed:

"We believe in one God, but not a God in solitude, not in God-self-love.  God is love, teaches Christian faith. Yet love is openness to the other, and at its greatest the offering of oneself to the other.  The Father... loves the Son and gives everything to him. The Son loves the Father and gives himself to him. Finally, the very gift of love, this very love.... is the Holy Spirit...

"If God is the lover and the Son the beloved, then the Holy Spirit is the love that joins them together....  Such is the Mystery of God-the Trinity, the God of love." (Voskresnye besedy , Sunday Sermons, Moscow 1993, p.81)

[Bokisd]

Почетак је мудрости страх Господњи; луди презиру мудрост и наставу. (Приче Соломунове 1, 7)

Правило је да почетак премудрости јесте страх Господњи, то је као прва пелена; мудрост, пак, превазишавши страх претвара је у љубав, чини да постанемо Божји пријатељи и уместо слуге – синови.

sv.Grigorije Bogoslov

[Леон Професионалац]

Ти, дакле, опаши се, и устани и говори им све што ти заповедам; не бој их се да те не бих сатро пред њима.

                                           Јер. 1,17

[Ana B.]

пре 5 часа, Леон Професионалац рече

Ти, дакле, опаши се, и устани и говори им све што ти заповедам; не бој их се да те не бих сатро пред њима.

                                           Јер. 1,17

Strah često kalja obraz dobro rekao Njegoš

[Bernard]

                                                                                                                             VIII

Relations between the Russian and Greek Churches. Bulgaria and Serbia

The Eastern Church is not a homogeneous body. Among the various nations of which it is composed, the two most important have given it their names; its official title is the Greco-Russian Church. This national dualism (which, it may be remarked in passing, is singularly reminiscent of the two feet of clay of which Archbishop Philaret speaks) suggests a concrete form in which to put the question of our ecclesiastical unity. We are concerned to discover what the real living bond is which unites the Russian and the Greek Churches and makes of them a single moral organism.

We are told that the Russians and the Greeks possess a common faith and that that is the main thing. But we must enquire what is meant in this case by the word “faith” or “religion” (vera). True faith is that which possesses our whole soul and is seen to be the moving and guiding principle of our entire existence. The profession of one and the same abstract belief, having no influence upon conscience or life, constitutes no corporate bond and cannot truly unite anyone; it becomes a matter of indifference whether or not anyone possesses this dead faith in common with anyone else.

On the other hand, unity in real faith inevitably becomes a living and active unity, a moral and practical solidarity. If the Russian and Greek Churches give no evidence of their solidarity by any vital activity, their “unity of faith” is a mere abstract formula producing no fruits and involving no obligations. A layman interested in religious questions once asked that distinguished prelate, the metropolitan Philaret,1 what could be done to revive the relations between the Russian Church and the Mother Church. “But on what grounds are relations between them possible?” was the reply of the author of the Greco-Russian Catechism.

Some years before this curious conversation, there occurred an incident which gives us an insight into the truth of the words of the wise archbishop. William Palmer, a distinguished member of the Anglican Church and of the University of Oxford, wished to join the Orthodox Church. He went to Russia and Turkey to study the contemporary situation in the Christian East and to find out on what conditions he would be admitted to the communion of the Eastern Orthodox. At St. Petersburg and at Moscow he was told that he had only to abjure the errors of Protestantism before a priest, who would thereupon administer to him the sacrament of Holy Chrism or Confirmation. But at Constantinople he found that he must be baptized afresh.

As he knew himself to be a Christian and saw no reason to suspect the validity of his baptism (which incidentally was admitted without question by the Orthodox Russian Church), he considered that a second baptism would be a sacrilege. On the other hand, he could not bring himself to accept Orthodoxy according to the local rules of the Russian Church, since he would then become Orthodox only in Russia while remaining a heathen in the eyes of the Greeks; and he had no wish to join a national Church but to join the universal Orthodox Church. No one could solve his dilemma, and so he became a Roman Catholic.

Vladimir Solovyev - Russia and the Universal Church

http://strobertbellarmine.net/books/Solovyev--Russia_Universal_Church.pdf

[Леон Професионалац]

Када чујеш да је Христос спасио душе које бејаху у заробљене у аду, немој са мислиш да се та спасоносна енергија Христова излила само једанпут. Треба да знаш са Христос и данас спасава на тај начин. Јер срце личи на споменик (гроб), окружен мраком у који су укопани ум и мисли човека. Долази, дакле, Христос, када га зову они (ум и мисли) који су затворени у мрклом мраку, тј. у дубини срца, и заповеда смрти са ослободи затворенике. Затим, пошто подигне тешку плочу која покрива душу, отвара гроб и васкрсава сваког мртваца и ослобађа (спасава) душу из њеног мрачног заточеништва.

             Св. Макарије Египатски

[Перезвон]

Разумети парадокс и борити се за Живот:

"Духовност идеје је убијена телом, а топлота тела је охлађена апстрактном идејом"

[Bokisd]

We however, who extend the accuracy of the Spirit to the merest stroke and tittle, Matthew 5:18 will never admit the impious assertion that even the smallest matters were dealt with haphazard by those who have recorded them, and have thus been borne in mind down to the present day: on the contrary, their purpose has been to supply memorials and instructions for our consideration under similar circumstances, should such befall us, and that the examples of the past might serve as rules and models, for our warning and imitation.

Sv.Grigorije Bogoslov, Oration II:105(A.D. 362)

[JESSY]

„Колико су у заблуди људи који траже срећу ван себе - у страним земљама и путовањима, богатству и слави, великој власти и насладама, задовољствима и у испразним стварима које као свој крај имају горчину! Градити здање среће ван сопственог срца исто је што и градити дом на мјесту које се подвргава честим земљотресима. Срећа се налази у нама самима и блажен је човјек који је то разумио...Срећа је чисто срце, јер такво срце постаје престо Божији. Господ за људе који имају чисто срце говори: „Уселићу се у њих и живјећу у њима и бићу им Бог и они ће бити Мој народ'' (2 Кор. 6:19). Шта њима још може недостајати? Ништа, заиста ништа! Јер у свом срцу имају највеће благо - Самог Бога.''
Свети Нектарије Егински

[Биљана, два]

„Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“
(Јн. 11:25-26)
 

[Bokisd]

Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

св.Сава Српски

[Bokisd]

On 10.11.2017. at 21:20, Bokisd рече

Ja verujem da postoji visi razum, koji ne mora obavezno biti Bog, trudim se da zivim po prirodnim zakonima i nadam se spasenju svoje duse i bez vere u Hrista.

Spasava se samo onaj koji ima glavu Hrista, a ima glavu Hrista samo onaj koji se nalazi u Njegovom telu, koje je Crkva.

sv. Avgustin

(moram ovo malo da ispravim i pojasnim,.... ko' sto je i sam Avgustin pri kraju svog zivota napisao knjigu u kojoj je dodatno objasnjavao i tumacio neke svoje misli i ucenja iz ranijih perioda svog zivota.... znaci, idemo tragovima Avgustina...   ... blago meni...)

Ova prva recenica je  pitanje broj 3 koje je postavljeno, dok je druga recenica odgovor sv.Avgustina :

3) Ја верујем да постоји виши разум, који не мора обавезно бити Бог, трудим се да живим по природним законима и надам се спасењу своје душе и без вере у Христа.

Спасава се само онај који има главу Христа, а има главу Христа само онај који се налази у његовом телу, које је Црква. (Блажени Августин)

["Tamo daleko"]

пре 4 часа, Жичанин рече

Дух Божији учи душу да воли све што живи, тако да она ни лист који се зелени на дрвету не жели да повреди, нити цвет пољски да згази. Тако Дух Божији учи љубави према свему и душа страда заједно са свиме што постоји, воли чак и непријатеље и сажаљева чак и демоне који су отпали од добра.

 

Св. Силуан Атонски

Ovome se ucimo dok smo zivi! Kad-kad bivamo osenjeni, makar I na trenutak Duhom Svetim te se bas ovako osecamo. Zato nas hriscane rastuzuje, a bome I sablazni kada oni za koje se smatra da su predstojatelji I oci Crkve govore ili pisu potpuno drugacije od sveto-Siluanskih, ovim primerom, bogonadahnutih saznanja. E da nas Gospod dozove u poznanje Ljubavi nezalazne.