Православна порука, мисао дана....

[JESSY]

Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. ,,Спољњи" знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи - љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље.
Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског... Христос је за мене - Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама...

Старац Софроније Сахаров

[JESSY]

Данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.

Духовни живот је спрега двају елемената: одрицања, дакле предавања себе Христу, и радости, која проистиче из поверења у Бога, из спознаје и осећања да се Христос за мене разапео, да ми је Христос припремио станове вечне, да ми је Христос уготовио красоте на небу. Као што смо рекли, радост извире из сигурности у Бога, дакле из доживљавања јединства са Богом и са другим људима.

Човек без радости одвојен је од Христа, одрицање његово (од света) је лажно. Шта год да урадиш, чак ни покајање твоје и љубав твоја нису истинити, ако ниси радостан. Кажеш да ме волиш, а сутрадан, када ја одлазим, тужан си и плачеш. Љубав твоја била је један пакао самољубља, узбурканост твоје индивидуе, подизање идола самом себи, варка.

архимандрит Емилијан Симопетритски

[JESSY]

Искушења, изазови, која су покушала да те разоре, показују се као твоји помоћници. Они чине оно што си сам морао да урадиш, али ниси био у стању. Доживео си опит истине исказане у Изрекама Отаца „ Отклони искушења, и нико неће бити спасен“. Она су разорила оно што је требало да буде разорено. Али, нешто се појавило унутар тебе што не може бити разорено, јер има другачију врсту истрајности и различиту природу: сада се радујем страдањима (Кол. 1, 24). На крају, спашени смо оним што нас разара, као што је и зрно спашено својом „смрти“ у земљи када дође његово време.Спасење не лежи и нашим успесима или нашим достигнућима у области пропадљивости, већ у укидању смрти у царству љубави.

Старац Василије Светогорац

[Milica Bajic]

Будите слободни и нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате.

( Псалтир, Псалам 31/24)

[JESSY]

Реци, зашто не размишљаш о причешћивању Телом и Крвљу Христовом? Или ни ти сам не знаш зашто? Једноставно, без икаквог разлога не размишљаш да се причестиш, или чак не мислиш ни о томе да се нећеш причестити? За тебе је све једно причестио се или се не причестио? О, ако си такав, опомени се, поразмисли о себи. Слиазиш у дубину греховну, па због тога и не радиш о себи. Заборавио си на спасење душе, па и не схваташ да је потребно да се причестиш. Болестан си душом и не осећаш своју болест, па зато и не схваташ да ти је потребно да се причестиш да би се душа исцелила. Не бринеш се о будућем животу и уопште не мислиш да ли он постоји, па зато и не мислиш о причешћу на живот вечни, па ти је стога све једно да ли ћеш се причестити или нећеш. Опомени се, разнисли о себи: ти спаваш, умиреш, гинеш.

протојереј Родион Путјатин

[JESSY]

Ja hoću samo Njega. I mržnju hoću da imam prema svakoj a ne Njegovoj istini. Ja sve hoću samo u Njemu, bez Njega mi ništa ne treba, sve mi je beskonačno teško i mučno. Ja uvijek znam – i danju i noću – da je On blizu; ali ja ne čujem uvijek Njegov vreli dah, zato što nisam uvijek ustremljen ka Njemu i zato što neću uvijek Njega više od svega drugog. U tom svom preživljavanju ja osjećam takvu nemoć, takvu slabost i ništost, da se ni u čemu zemaljskom ne mogu uspokojiti, ništa me podržati ne može. Samo On, Koji je rekao: „Mir Moj dajem vam“…

 

Arhiepiskop Jovan (Šahovskoj)

[JESSY]

Фанатизам нема везе са Христом. Буди истински хришћанин! Тада нећеш никога погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати. И према иноверном буди хришћанин. То значи: поштуј га на учтив и племенит начин, не обазирући се на његову религију. Можеш се наћи при руци муслиману у невољи, разговарати и дружити се с њим. Треба да поштујеш туђу слободу. Као што Христос стоји пред вратима и куца, али их не отвара силом него чека да га душа човекова сама слободно прими, тако и ми треба да се односимо према свакој људској души. У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо – речи или књиге – без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу.

Свети Порфирије Светогорац

[АлександраВ]

Има тих људи који само отворе уста и пусте да им из њих испадне свашта, без контроле. Има тих људи чије су речи отпале, као трула јабука и црвљива шљива. Има тих људи који своју слабост и болест душе исповраћају кроз непримерене речи. Има тих људи који мисле да њихова груба и прљава реч показује њихову снагу, а нису ни свесни да око себе смрад шире. Почујмо!

Чедо моје, имај трпљења, смирења и љубави, и чувај свој језик. Кад он порази човека, постаје незадрживо зло, привлачећи и друге људе у свој ток и бацајући их у провалије греха. Да, чедо моје, мораш чувати своја уста да би твоје срце остало чисто. А кад је срце чисто, Бог снисходи и обитава у њему јер оно тада постаје храм Божији. И свети ангели се радују кад се наћу у таквом срцу!

Старац Јефрем Аризонски

[Dominika]

Пост  је светлоносно оружје, за то што он одваја дела светла од мрачних.
Митрополит Алеппо Павле (Јазиџи) 

 

Извор

[Milica Bajic]

Псалам 8

1. Господе, Господе наш! Како је величанствено име твоје по свој земљи! Подигао си славу своју више небеса.

2. У устима мале деце и која сисају чиниш себи хвалу насупрот непријатељима својим, да би учинио да замукне непријатељ и немирник.

3. Кад погледам небеса Твоја, дело прста Твојих, месец и звезде, које си ти поставио;

4. Шта је човек, те га се опомињеш, или син човечији, те га полазиш?

5. Учинио си га мало мањег од анђела, славом и чашћу венчао си га;

6. Поставио си га господарем над делима руку својих, све си метнуо под ноге његове,

7. Овце и волове све, и дивље звериње,

8. Птице небеске и рибе морске, шта год иде морским путевима.

9. Господе, Господе наш! Како је величанствено име твоје по свој земљи!

[Milica Bajic]

On 5.3.2019. at 15:36, АлександраВ рече

Има тих људи који само отворе уста и пусте да им из њих испадне свашта, без контроле. Има тих људи чије су речи отпале, као трула јабука и црвљива шљива. Има тих људи који своју слабост и болест душе исповраћају кроз непримерене речи. Има тих људи који мисле да њихова груба и прљава реч показује њихову снагу, а нису ни свесни да око себе смрад шире. Почујмо!

Чедо моје, имај трпљења, смирења и љубави, и чувај свој језик. Кад он порази човека, постаје незадрживо зло, привлачећи и друге људе у свој ток и бацајући их у провалије греха. Да, чедо моје, мораш чувати своја уста да би твоје срце остало чисто. А кад је срце чисто, Бог снисходи и обитава у њему јер оно тада постаје храм Божији. И свети ангели се радују кад се наћу у таквом срцу!

Старац Јефрем Аризонски

Како се само стидим неких речи које сам изговорила и како бих волела да је могло другачије

[JESSY]

 

"Ако некога одредиш да поје,а он погреши глас,и ти му кажеш:"Поново си погрешно отпевао тропар",сваки пут кад буде кренуо да поје,сећаће се тога,и говориће:"Треба да пазим да не отпевам погрешно".И поново ће га отпевати како не треба.Ко ће бити крив? Онај који је начинио примедбу.Никада и никоме не треба да наглашавамо његову слабост,његов проблем.Никада не треба да га подсећамо на његов недостатак,на његов грех.Користимо само похвале,али љубазне похвале,а не наивне.Јер,човек се никада не исправља грдњом ао ни примедбама.Требало би да човек буде веома свет да би могао да прихвати да буде исправљен грдњом,твојим саветом или твојом примедбом.А да је толико свет,не би имао ту ману због које је потребно да му придикујеш.Пошто је већ има,једино што је потребно јесте твоје крајње поштовање,да би он икада могао да се смири и исправи,видећи твој сопствени мир,кротост,смирење,љубав,дуготрпељивост,благост,милостивост,умилност...Само онај о има ове врлине може да исправи неог другог.
Дакле,хајде да не грдимо друге и да их не подсећамо на њихове недостатке.То захтева и наша достојанственост,наша љубазност и наше најосновније братољубље.
Старац Емилијан Симонопетритски

[АлександраВ]

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу на недостатке других људи и – још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица свога од мене, јер тугујем…“.

И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено… Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота у коме наметнути „колективизам“ човеку не доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.

Протојереј Александар Шмеман

[JESSY]

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСЕЈ УМИНСКИ - ПОСТ 
Сама главна грешка је када се пост претвори у један од видова спорта. Још једна – када човек почне чинити над собом у време поста некакве духовне експерименте. Или се игра и заигра у посту. 
Претерано озбиљан однос ка посту такође је једна од грешака неких који посте. То је када човек престане да буде човеком и претвара се у некакву фигуру, присиљавати себе да не искусиш никаква људска осећања или емоције. 
Многи људи доживљавају наша осећања као страсти. И почињу у време поста да се боре не са страстима , већ са својим осећањима. Стога, они сматрају да театар у посту није могућ, зато јер се човек не сме радовати. Или одлуче да се човек не сме у време поста смејати, налазити се у веселом или добром расположењу. Пост се доживљава као нешто особито сурово, тамно, скоро подземно. Пре свега човек у време поста не сме престати бити човеком. Напротив, један од циљева поста, чини ми се, је очовечење човека. И ако томе помаже добра музика, позоришна представа, добар филм, онда је то одлично. 

[JESSY]

Помисао да је могућно живети као Хришћанин и држати се овога света и његових норми испразна је и прелестна. Ко живи овако, научиће се само фарисејству и претварању, што значи да ће бити Хришћанин само у својој уобразиљи, а не и на делу. У почетку ће такав једном руком рушити оно што је другом саградио, односно оно што је стекао удаљивши се од света изнова ће проћердати чим му се опет приближи; а одатле до умишљености није далеко. Оно што се изгубило из срца може још увек да се задржава у памћењу и уобразиљи.
Сећајући се и замишљајући какав је био раније, човек може да мисли да је и на делу остао такав, док је, међутим, све одавно ишчилело и оставило само траг у сећању. Такав ће мислити да поседује оно чега заправо нема. Ево му суда: "А од онога који нема, и што има узеће се од њега" (Мт. 25,29). Од умишљености до фарисејства само је један корак. А дубоко укорењено фарисејство је ваистину ужасно стање.

 

Свети Теофан Затворник