Претражи Живе Речи Утехе

Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа. Протопрезвитер др Никола Маројевић

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сабор српских светитеља са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У току Литургије миропомазао је новокрштене слуге Божије Милоша и Вукашина. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је звање и призвање свакога човјека и свакога земаљскога народа да се жртвује за ближње своје и да на тај начин испуњава заповијест Христову. “И да љубав Христову задобија и да том љубављу свједочи Њега као вјечну и непролазну љубав”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас прослављамо све који су Христа прославили у нашем светосавском народу. “Данас је празник свих светих у роду српском светосавском, Бога прославивших. Међу њима има има и стараца и старица, младића и дјевојака, дјеце и одраслих, свештеника, патријараха, ђакона и свих слојева заједнице који су Бога прославили и кроз које се Бог прославио, који су Господа посвједочили својим подвигом, својим трудом, својом вјером, својом љубављу и својом жртвиом”, истакао је он. Нагласио је да је један од њих Свети Арсеније, наследник Светог Саве, чије мошти почивају у овом манастиру. “Арсеније је његов ученик који је Господа прославио и кроз кога се Господ прославља кроз вјекове, који је заједно страдао са својим народом””, рекао је Владика Амфилохије. Након Литургије у славу Божију и у част данашњег празника благосиљан је славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан. Звучни запис беседе “Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу. “Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља. “Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он. Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог. “Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче. “Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика. Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. “Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика. Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче. “И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године. “Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит. Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице. “То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље. “Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он. Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње. “Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки. Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије. “Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије. Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде. “И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу. Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић. “Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Радост Васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној, каже протојереј-ставрофор Јокић, и истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. Празник Васкрсења Христовог је највећи празник, празник свих празника. На дан Васкрсења све се сабира, тад је служба над службама, то је догађај над догађајима јер то је наша нада да нећемо умријети иако ћемо једног тренутка физички то доживјети, али та физичка смрт је згажена, побијеђена управо Христовом смрћу, каже у разговору за Дан протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У Васкрсењу Христовом, као ни у једном празнику, сабира се и прошлост, и садашњост и будућност. – Испуњава се онај чин стварања човјека као иконе Божије и смисла Његовог стварања да заједничаримо са Богом и да та заједница никада не престаје, не само са Богом него касније са људима. Васкрс је пројава тог заједничарења и са Богом и са људима. И у садашњости ми то покушавамо иако се Васкрсење фактички десило прије 2.000 година. На тај празник ми осјећамо као да се дешава данас, овдје и нама, и што јесте тако. И то богослужење, богослужбене пјесме и химне цијело вријеме, данас је дан Васкрсења, данас прослављамо Васкрс, Христос Васкрсе из мртвих данас за нас, испуњава се цијела прошлост и сви они који су се упокојили прије нас, некако заједничаримо са њима. Оно што јесте битно за будућност јесте да је то дан вјечности, дан побједе над смрћу када ћемо, ако Бог да, у Царству небеском бити сви заједно. Зато је за Васкрс све бијело, зато су бијеле одежде, бијели прекривачи, све је украшено. Љепота тог дана вјечног васкрсења гдје нема више ни бола, ни жалости, ничега, него само гдје је Живот вјечни, гдје је Царство небеско, гдје смо заједно, гдје се причешћујемо у тој свјетлости Христовој и во вјеки и увијек и напредујемо у том – истиче свештеник Јокић. Радост васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној. Протојереј-ставрофор Јокић истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. – Тај тренутак кад будемо, ако Бог да, нашим животом и трудом и хришћанским врлинама за које треба да се потрудимо, заслужили да учествујемо у дану том, онда ће то да буде вјечна радост. Радост над свим радостима, испуњење сваког нашег тражења и брисање сваког нашег бола и муке и онога што нам је живот донио, али и испуњење свих оних радости, свих оних тражења, двигова, свега онога што је лијепо у нашем животу и што смо кушали на дан Васкрсења – каже отац Слободан. Радост Васкрсења ове године дочекујемо у потпуно другачијим околностима, као што нам је и ова Четрдесетница поста била можда најтежа у нашим животима. – У мојих тридесетак година црквеног искуства могу рећи да је ово најтежи пост, а очигледно ће бити и најтежи Васкрс у цијелом мом црквеном животу. И није то само наш осјећај, цијели свијет је у тој некој атмосфери. Ми који вољно постимо негдје нам је можда мало лакше. Хришћани тај период проводе у посту, молитви, труду да што више ураде добрих и љепших дјела и ствари, да поправе свој живот. А тако ево и свијет, додуше на силу, постио је овај пост, да види да се може без нечега. У ствари то је и смисао поста да показујемо да можемо без нечега, без хране, без одређеног одласка негдје – појашњава прота Слободан. Оно што је обиљежило овај Васкрсшњи пост, а и сам ће празник, јесте забрана одласка вјерном народу на богослужење. Прота наглашава да је то, нажалост, омогућено само свештеницима. – Празнина храма се осјећа и видљива је, поготово се осјећа негдје у дубини нашег бића и душе свештеника кад смо служили ових дана сјећајући се храма испуњеног радошћу, молитвом, дјецом, лијепим, насмијаним и радосним лицима, а сад је био празан. И то је стварно још један додатак на ово најтежи период у нашем црквеном животу. Видимо да има гоњења, видимо да има свега, али никада нису прекидана богослужења, и ту је била утјеха, ту је био темељ – каже свештеник Слободан Јокић, поздрављајући све радосним поздравом Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!. Не смијемо изгубити радост Васкрсења Теолог Христо Јанарас недавно је рекао да живимо у цивилизацији бесмислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари и очигледног одсуства смисла и увјереност да се смрћу све завршава…. – Препали смо се, страх, од чега? Од смрти? Изгубили смо смисао за дубљим стварима, за љепшим стварима, изгубили смо смисао и за породицу и за друштво. Можда нам се зато ово и дешава, да негдје станемо и да промислимо и да видимо да није смисао у томе. Смрћу Христовом је побијеђена смрт, као највећи непријатељ. И зато се изгубио и сваки страх од било чега. То не значи да нећемо бити пажљиви и да нећемо пазити зато што се не бојимо смрти. Кроз посланице и позиве епископа и свештеника позвали смо људе да се чувају, да пазе, да пазе другога од њих, да поштују мјере које су донесене, и то да испоштујемо да не кажу, као што ево наваљују на све стране, да је Црква за све крива. Али то не значи да смијемо да изгубимо осјећај радости Васкрсења Христовог – истиче Јокић. Молитвом у дом уносимо Божију благодат – Наше богослужење без народа је наша бол, али негдје и захвалност Господу да и то није укинуто. Молимо народ да у постојећој ситуацији не долази, да не стварамо проблеме, да не изазивамо да се пројављује нека сила да нам неко физички брани, да нам хапси народ што ниједног тренутка не желимо. Господ ће наћи начин да нас све утјеши… – истакао је Јокић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Велики четвртак Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије рукоположио је у чин ђакона апсолвента Богословског факултета Миливоја Бакића. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да се отуђење од Бога стално догађа са човјеком и са људским родом. “Кнезови земаљски нападају Господа, одричу се Господа и Христа Његовог. То се догодило и са Јеврејима када су прешли пустињу послије њиховог ослобођења од египатскога ропства. А Пасха, празник који Јевреји и данас празнују је као такав управо спомен на то њихово ослобођење и пролазак кроз Црвено море”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је изабрани народ, кад га је пророк Мојсије призвао Богу на Гори сионској, створио златно теле. “Да се њему клања, а не живоме и истинитоме Богу који се јавио Мојсију и подарио му десет Божјих заповијести. Открио је правила живота и како треба да живи тај изабрани народ и како треба да живе сви људи на земљи. Али, Јевреји су направили златно теле, сјећајући се онога уживања које су имали у Египту као робови”, казао је он. Додао је да су се они тим чином вратили ропском стању изабранога народа Божјега. “Али, Господ је преко Мојсија открио прави и истински пут којим треба да ходи тај изабрани народ”, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је подсјетио да је прије Свога распећа Господ с ученицима прославио Пасху, празник избављења и спасења. “И ту је показао својим ученицима својим бескрајним богочовјечанским смирењем пут којим и они треба да ходе. Скинуо је своју горњу хаљину, опасао се и опрао ноге својим ученицима”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је Господ тиме показао истински и прави пут онима који су Његови. “То је пут смирења бескрајнога, пут служења, пут љубави према Богу и према ближњима”, објаснио је Владика. Рекао је да се послије тога догодила Тајна вечера Христова са ученицима Његовим која се, ево, наставља двије хиљаде година. “И ми је настављамо овдје у престоном граду Црне Горе, у овој светињи Божјој”, закључио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је Бог попустио и попушта вирусе због људскога гријеха, као што је у древна времена попустио на Содому и Гомору. “Тако и данас Он попушта на ову савремену Содому и Гомору, не да би уништио човјека него да би га спасио и да би га вратио у кивот спасења. Као што је у древна времена вратио изабрани народ у кивот Нојев, као што је вратио на Тајној вечери оне који исповиједају Њега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У цркви Свете Петке у Будви данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова и помен страдалима у Мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Након Литургије Владика је рекао да онај који се одриче Христа, који је сишао са неба и даровао себе као хљеб живота, несумњиво воли смрт и у пролазност. “Јер се храни оним што је смртно и пролазно, живи оним што је мртно и пролазно одричући се Њега бесмртнога, непролазнога, живоноснога и животворнога. Свио безбожници овога свијета су по самој природи ствари обоготворитељи смрти, јер се клањају и служе и хране се само оним што је смртно, што је пролазно и што је ништавно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Христово васкрсење једина сила, једина нада и једини спас за човјека и човјечанство. “Једини лијек од смрти, пролазности и од ништавила. Зато Црква кроз вјекове призива све људе и све земаљске народе, поклонике и обоготворитеље смрти да се врате Богу вјечноме животу, да не мрзе Бога дародавца живота и да не обоготворавају смрт, него да се поклоне живоме Богу и да примају њега као хљеб живота примајући његову истину, Његову мудрост, Његову правду, његову доброту”, рекао је Владика. Владика Амфилохије је додао да није случајно да је све пропало што је градио претходни безбожни богоборачки систем. “Јер је на смрти грађено и смрћу било затровано. То се догодило и са Совјетским Савезом и његовом идеологијом, то се догодило и са нама овдје који смо били бољшевички ученици. Чак и они који су то градили у своје вријеме, њихови потомци, они су и уништили то затровани тим безбожништвом и лакомошћу и обоготворењем земаљских добара, пролазних и ништавних добара. Они који се смрти клањају и обоготворавају оно што је смртно, што је пролазно, одричу се вјечнога и непролазнога живота, вјечног и непролазног људског достојанства и Онога који даје то достојанство”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да Европа, која је била крштена Европа, на један модеран начин почиње да мрзи Бога. “Да се одриче Бога и вјечнога људскога достојанства, као и претходне идеологије, нацифашистичке и бољшевичке и титоистичке.И да опет, на другачији и модеран начин обоготворавају прах земаљски, ништавило, земаљска добра и човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и човјека који је против Бога. Шта су радили ови који су бомбардовали нас деведесетих година и који данас бомбардују људе наводно у име људских права? Којих људских права? Тих и таквих људских права која се одричу права на вјечни, на бесмртни живот, на вјечну и непролазну слободу”, рекао је он. Објаснио је да онај који мрзи Бога, мрзи и човјека, икону Његову, свету и животворну. “И ево, у ове наше дане, Бог је попустио поново тај вирус ове болести која се шири свијетом, који нје плод управо те богомржње и те братомржње прошлих времена, до недавних времена.И народ је оболио у наше вријеме и Европа оболијева од једног новог вируса који је прастари вирус, а то је страх од смрти. И природно је да се страше тако смрти они који се клањају смрти и ономе што је пролазно, и то обоготворавају. Па кад им то буде угрожено, онда они немају више наде. А ми, који се у Христа Господа крштавамо и са Њим сараспињемо, и који се причешћујемо Тијела и Крви Госпшода и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми сигурно увијек требна да имамо смрт пред собом, као мјесру свега што се на земљи догађа, али у исто вријеме треаба да се бојимо само Бога, да у нашим срцима само буде страх од Бога, страх од Божје светиње”, објаснио је Митрополит Амфилохије. Владика се у својој бесједи присјетио и страдалника у Мартовском погрому из 2004. године “Када су потпомогнути од савремених твораца новога човјека, безбожнога, разбојници на Косову и Метохији срушили поново, послије оних злочина из деведесетих година, преко 200 домова, побили велики број жена и дјеце која нијесу избјегла са Косова и Метохије. Тада су порушене и велике светиње – 39 нових храмова, поред оних стотинак порушених бомбардовањем НАТО пакта и насиљем шиптарских злочинаца који су стид и срам часнога и честитога патријархалног албанског народа. То су злочинци васпитани на идеологији брозоморе, на идеологији Енвера Хоџе, на идеологији Мао Це Тунга”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У бројним полемикама везаним за доношење Закона о слободи вјероисповиjeсти, заговорници доношења овог прописа у медијском простору намијењеном афирмисању власти настоје одржати стари марксистички наратив који би се могао парафразирати на следећи начин – остајући на трагу антицивилизацијских вриједности Православна Црква жели да стопира доношење овог Закона. Из те перспективе, Црква се већ два миленијума супротставља човјековој слободи, индивидуалности и сваком напретку, a Влада силом рационалне аргументације сузбија ове мрачњачке тенденције Цркве. Да ли је побједа концепта вјерских слобода заправо пораз хришћанских идеја као што се то жели приказати у про-режимским медијима? Како би одговорили на ово питање потребно је сагледати историју развитка принципа слободе вјероисповијести. Обично се сматра да је овај принцип зачет у филозофским постулатима просветитељства који су кулминирали доношењем Првог амандмана у Сједињеним Америчким Државама 15. децембра 1791. године. Ипак филозофски концепт слободе вјероисповијести сеже у много даљу прошлост, а сама кованица „слобода вјероисповијести“ настала је у Цркви. Први пут се чита у дјелу ранохришћанског апологете Тертулијана који је стварао у другом и трећем вијеку по Христу. Рођени Картагињанин, овај обраћеник из паганизма, отачкој мисли допринио је са својих 30 дјела, а данас је препознат по сентенци sanguis Christianorum semen /Ecclesiae/ (крв Хришћана је сјеме /за нове Хришћане/). Teртулијан је стварао у вријеме оштрих прогона Цркве од стране римске државе који су испровоцирани неприхватањем Хришћана да поштују римске богове. Жеља да се наметне вјеровање у пагански пантеон допуњена је захтјевом да се обожава и римска држава оличена у функцији императора. Упорност Хришћана у противљењу тим захтјевима резултирала је различитим прописима и прогласима против Цркве. Тертулијан је, као врсан правник, оспоравао такве прописе као супротне основним начелима римског права. Историчар западног Хришћанства Роберт Вилкен (Robert Louis Wilken) у својој књизи „Слобода у Божијим стварима – Хришћанско поријекло слободе вјероисповијести“ (Liberty in the Things of God: The Christian Origins of Religious Freedom), износи став да се коријени савременог схватања слободе вјероисповијести налазе у Тертулијановим полемикама нарочито у његовој Апологији. Ово се нарочито односи на Тертулијанов став да слобода упражњавања религије представља суштинску компоненту људске личности – „то је привилегија својствена само људској природи“. Наш најпознатији патролог владика Атанасије Јевтић такође препознаје ове Тертулијанове ставове. Он у првој књизи своје Патрологије каже да Тертулијан „тражи слободу религиозне савјести“ и преноси његове ријечи: „Само је Хришћанима забрањено да имају своју религију, гдје је онда та фамозна римска слобода савјести?“ Ова реченица дио је већ поменутог дјела Апологија или Апологетик у ком се први пут користи фраза слобода вјеровоисповијести, у контексту да свако има слободу да вјерује у Бога ког сматра за правог (colere ius est praeter Deum verum). Већ поменути професор Вилкен сматра да је Тертулијан први човјек у историји западне цивилизације који је искористио синтагму слобода вјероисповијести (freedom of religion). Он сматра да је ова ранохришћанска апологија имала извјестан утицај на формирање законодавства САД нарочито на протоуставне одребе Notes on the State of Virginia које је написао Томас Џеферсон. Џеферсон је у својој личној библиотеци имао примјерак Тертулијанове Апологије, а Вилкен преноси да су дјелови који се односе на вјерске слободе били подвучени у његовом примјерку. Он наводи да шеснаест вјекова дијели двије невјероватно сличне реченице – Џеферсонову „Мене не поврjеђује aко мој комшија вјерује да постоји 20 богова или да бог уопште не постоји“ и Тертулијанову „Вјеровање једне особе не штети и не поврjеђује другог“ али се уздржава од доношења закључка о директном утицају. Тертулијанов Апологетик није једино дјело у ком он пише о слободи вјероисповијести. У свом дјелу Скапули које је заправо писмо проконзулу Африке истог имена, Тертулијан наводи да Хришћани нису ничији противници јер „само они љубе своје непријатеље“ и тражи за њих неодузимљиво право на слободу вјероисповијести: „Религији није својствено принуђивати на вјеру која се прима по вољи, а не по принуди“. Одакле Тертулијану овако савременe идеје? Оне проистичу из самог xришћанског разумијевања достојанства људске личности као таквог. Створен као икона Божија човјек има слободу – да ли жели да одржава заједницу са Творцем или не жели. Његошев стих „Бог je саздао слободу за човјека“ сликовито објашњава да без слободе не бисмо били људска бића. Следствено, порицати слободу другоме, нарочито слободу вјероисповијести, значи порицати елемент његове људске природе. Важно је разумјети да концепт слободе вјероисповијести није стран хришћанској мисли. Овај значајан стуб савременог демократског друштва изникао је из црквеног предања и он Цркви није наметнут, нити га она прихвата под принудом. Црква мора бити равноправан саговорник чија ће права бити поштована и мишљење озбиљно и добронамјерно сагледано. Павле Божовић, новинар радија Светигоре, дипломирани правник, теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, служио је Свету архијерејску литургију у цркви на острву Свети Стефан у Паштровићима која је посвећена овом угоднику Божјем. Звучни запис беседе На Литугији су одговарале сестре манастира Рустово а пратио их је благочестиви народ овога краја са православном браћом из Русије који се у великом броју сабрао у овој светињи. Преосвећени владика Методије је честитао храмовну славу, као и славу житеља овог острва и насеља који Светог архиђакона Стефана прослављају као свог небеског заштитника. Након тога владика Методије је бесједио о даровима Божјим и синовској дужности хришћана да увијек приносе захвалност Небеском Оцу за све што се прима од Њега, како је то чинио и Свети првомученик Стефан архиђакон у Јерусалиму. Тумачећи данашње Јеванђеље о злим виноградарима, које говори о (не) благодарности, домаћину који је засадио виноград и дао га на коришћење виноградарима, владика је појаснио да је Господ (домаћин) у причама говорио првосвештеницима (злим виноградирима) да су добили на бригу и служење виноград (народ Божји) од којег су требали да дају плодове онима коме је Бог слао у своје вријеме: „Прво је слао пророке које су они убијали, каменовали и батинали, а онда је на крају послао и самога Свога Сина мислећи и надајући се да ће се они, тако неблагодарни, макар застидјети кад буду видјели сина домаћиновог“, бесједио је владика. Подсјетио је да су виноградари убили и домаћиновог сина, а да су првосвештеници у овој причи одговарајућу на Исусово питање шта ће учинити господар виноградарима, сами себе изобличили и своју неблагодарност. Христос им је рекао да ће камен, кога одбацише зидари, бесједио је даље владика, постати глава од угла: „Камен је Христос и то је Црква која је постала глава од угла да споји зид јеврејског старозавјетног народа Божјег са оним незнабожачким народом који је требао да приђе и да буде обједињен у заједници светих и у Царству небеском. Тај крајугаони камен – Христос је објединио изабрани народ и незнабожце у једну заједницу, чији смо и ми данас овдје чланови и сапричасници светих тајни. Сви се једнако спашавамо и благодаримо Богу на свему.“ Објаснио је Епископ диоклијски да за све што смо забадава добили: тијело, породицу, народ, културу, традицију… треба да благодаримо Богу јер је суштински кључ тајног односа човјека и Бога благодарење. „Једино у том стању благодарности ми смо способни да остваримо однос са Богом. Увијек треба да се запитамо у каквом смо стању: да ли смо у стању благодарности или неблагодарности. И кроз тај однос дубљи са Богом, кроз благодарност, остварићемо однос са свим ближњима и са самим собом, вратићемо се себи“, рекао је владика Методије. Казао је да смо и ми данас призвани на благодарност и подсјетио на блуднога сина који је дошао себи кад се сјетио шта је све имао у дому оца свога, па се вратио и заблагодарио на свему и ништа му више није било потребно осим тог истинскога и суштинског односа са својим оцем. „И Свети Стефан Првомученик је у најтежим тренуцима свога живота када је каменован и на најсвирепији начин убијан од братске руке, јер су то били његови саплеменици, рођаци, благодарио Богу. И само је у благодарственом стању могао да каже: Оче и Боже, не узми им ово за гријех! И предао је дух свој ономе коме је на свему благодарио“, закључио је у својој литургијској бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Богослужење у цркви на острву Свети Стефан завршено је благословом славског колача и жита. Јеромонах Климент Бољевић, намјесник манастира Прасквице, под чијим је старањем и овај свети храм, потрудио се са домаћинима насеља Свети Стефан да сви присутни вјерници буду по паштровачком вјековном гостољубивом обичају угошћени. Извор: Митрополија црногорско-приморска Владика Методије у Паштровићима: Благодарење је суштински кључ односа човјека и Бога | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог...

Познати руски философ и писац Александар Зиновјев писао је крајем 70-их година прошлог вијека о процесу “западнизације“ у оквиру којег ће у блиској будућности доћи до моралне и културне деградације човјечанства што ће довести до – укидања човјека каквог данас познајемо. Ако би ствари осмотрили са становишта хришћанског учења и искуства дошли би до истог закључка. Ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Умјесто пројаве иконичности кроз слободу, ставралаштво, љубав, етику, човјек садашњице се све више изражава кроз сурогате тих вриједности. Тако се човјеку нуди слобода која је искључиво слобода избора (при чему је понуда онога што бирамо често унапријед одређена вољом заступника неолибералних вриједности). Таква слобода, међутим, је заправо нижи степен слободе јер укључује и гријех као могућност избора. Слобода која може да одведе у ропство гријеха је ништа друго него привид слободе, њен сурогат. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, истинска слобода као вјечно да Богу јесте пројава истинске човјечности. Човјек је створен као свештенослужитељ творевине. То значи да човјек сарађује у Божијем дјелу стварања и да цијели свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. По ријечима С. Булгакова, “човјек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвјечни лик.“ Човјек је са-творац свијета који је призван не да ствара нешто што Бог није створио, него да ствара у Божанској пуноћи, да својим стварањем раскрива Божију замисао о свијету. Због злоупотребе слободе и недоличног односа према свијету, дошло је до располућености у човјеку – на дух и плот. Зато се и у човјековом стваралаштву препознају два пута: један је пут препуштања природним стихијама, а други пут је аскетски пут стваралачког уподобљавања Богу. Хришћанин је позван, како тврди Иван Иљин, да уноси свјетлост Христовог учења у земаљски живот и да стваралачки разоткрива дарове Светог Духа у животном ткању. Према томе, култура која се не заснива на богочовјечанском темељу и није истинска култура, већ не-култура, изопачење културе. Одсуство “човјечности“ у човјеку трагично се одражава на међуљудске односе. Данас се у пуној мјери остварују Христове пророчке ријечи: И зато што ће се безакоње умножити, охладњеће љубав многих (Мт. 24,12). У свијету је све мање љубави јер је све мање жртве за ближњег. Заборављене су Христове ријечи: а од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15,13). Христолику жртвену љубав човјек данашњице замијенио је сурогатом љубави, површном сентименталношћу или егоистичком потребом задовољења плотских страсти. Пјевајући химну љубави апостол Павле је рекао који су плодови истинске љубави: трпљење, благотоворност, нераздражљивост, истинољубивост, одсуство зависти, гордости… Ако анализирамо појам љубави схваћен у духу данашњице увидјећемо да је он садржан управо у супротности наведеним својствима. Љубав према ближњем као оном који је поред мене, конкретан и непоновљив човјек, замијенила је ничеовска љубав пема даљнем. Све док се заборавља парадоксална јеванђелска аритметика по којој је једна овца важнија од деведесет и девет других, неће бити могуће вратити личности њену праву вриједност и достојанство. Ни хришћани нису имуни на ове “болести“ савременог друштва. Јеванђелска логика је уступила мјесто себичној утилитаристичкој логици. Најтачнију дијагнозу је средином прошлог вијека дао Павле Евдокимов у Писму Христовој Цркви: “Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице – ублажено је. Завршна мудрост хришћана: “Бог од нас не захтијева толико“, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтијева немогуће.“ Јеванђеље данас наилази на велику неравнодушност, у животу Цркве се често учествује пасивно, као да је оно што Црква даје један “додатак“ нашем животу који протиче по обрасцима “овог свијета“ и духа времена. Хришћанска вјера је сведена искључиво на људску раван, заборавља се њен богочовјечански карактер и откривењски извор. Према богословском тумачењу јеванђелске приче о исцјељењу раслабљеног човјека у бањи Витезди, бања симболизује овај свијет, огрјеховљену и самољубиву људску природу. Раслабљени човјек, осјетивши самољубље и отуђеност људи вапије Христу: Господе, немам човјека (Јн. 5,7)! Раслабљеност потиче од отуђености, од непрепознавања човјека у човјеку. Зато је исцјељење једино могуће чудотоворном силом савршеног Човјека. У исцјељењу раслабљеног у бањи Витезди, као и у бројним другим Христовим чудима показује се и човјечност Христова, тј. откривење савршеног Човјека. Господ својим чудима показује могућност човјековог дјеловања на природу, показује човјеку пут владања свијетом кроз очовјечење природе. Иконичност Божија у човјеку може бити упрљана али је до те мјере наглашена да је никакав гријех не може трајно уклонити. Испод свих наслага гријеха она сија и вапије за Богом. У Тајни Крштења обнавља се икона Божија у човјеку, док се кроз Миропомазање обнавља подобије. То потврђује Св. Григорије Ниски када каже да једно биће постаје човјек тек када бива покренуто од стране Светог Духа. Човјек који постоји по икони и подобију Божијем постаје саборни човјек, његово ја постаје саборно. И само у хришћанству, у Цркви има мјеста и за једно и за друго – и за човјечанство као цјелину и за човјека као апсолутну и јединствену вриједност. Христос се увијек обраћа свијету, цијелом човјечанству, а истовремено и датом, конкретном човјеку. Човјек је превасходно лично биће, створено за заједницу, за општење. Ван појма личности сва брига за човјека и човјечанство осуђена је у крајњем исходу на неуспјех. У секуларном и атеистичком погледу на свијет сва права и вриједности које човјек има добија од друштва, тако да се слобода и достојанство личности посматра са аспекта “корисности“. Међутим, личност је апсолутна и несведива вриједност, и зато је у праву Александар Шмеман када каже да “препознати сваког човјека као апсолутну вриједност значи изокренути сва наша уобичајена схватања и препознати човјека као биће које стоји ван простог природног поретка, тј. као више биће.“ Заустављање просеца “укидања“ човјека лежи искључиво у повратку Новом Адаму – Богочовјеку и у непрекидном узрастању у пуноћу раста висине Његове. Бог је, по ријечима Евдокимова, извајао људско лице гледајући својом Мудрошћу небеску и вјечну људскост Христа, Сина човјечијег који је дошао с неба (Јн. 3, 14). Лик Христов је прототип човјека и премда се Христос појављује историјски касније, Бог је у Њега гледао кад је стварао свијет и човјека (А. Јевтић). Св. Никола Кавасила каже да ће Бог пустити у Рај само Христа, тј. само онога ко буде имао лик Христов на себи и у коме Бог препозна Сина Свога. Зато је обновљење данашњег човјека који стоји пред опасношћу да га овај свијет деградира до безчовјечности, једино могуће кроз повратак Богочовјеку Христу – савршеном Богу и савршеном Човјеку. Јер, без Богочовјека и ван Богочовјека, како казује ава Јустин, човјек увијек дегенерише у подчовјека, у качовјека, у (ничеовског) надчовјека, у ђавочовјека. Доказ томе је сва историја људског рода. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У шесту недјељу по Васкрсењу – Недјељу слијепог, 2. јуна 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Талалеја и Преподобног Стефана Пиперског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј Никола Пејовић, подгорички парох, а саслуживали су му протојереј Зоран Миловац из Дрвара и сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном исцјељењу слијепог, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о. Никола поздрављајући их радосним поздравом Христос васкрсе, Ваистину васкрсе. – У овој шестој недјељи по Васкрсењу још један чудесан догађај, који људско око, људски ум и разум тешко да може да схвати. Само може да му се диви и да пита ко је тај ко отвори овом слијепом очи. Овај слијепац од рођења и овај догађај исцјељења његовог и враћања вида од Господа Исуса Христа, показује нам да постоје три разлога људске патње, људског страдања и људских искушења – рекао је о. Никола и додао да су то родитељски гријех или гријех предака, лични гријех и још један разлог који радује наше срце, а то је да се кроз поједине људе који страдају прослављају дјела Божија. Он је нагласио да јеванђелска прича о исцјељењу слијепог открива да осим тјелесног вида човјек има и духовни вид. – То су очи срца нашег, очи душе наше и очи ума нашег. За човјека су од тјелесних очију много значајније духовне очи. Зато нам се даје овај примјер човјека који је од рођења слијеп офд тјелесних очију, али нам даје и примјер фарисеја онога времена који су били слијепи поред својих очију и нису видјели оно што је видио овај слијепац, да је Онај који му је вратио вид Син Божији, него су га чак малтретирали и истјерали из храма, да не би својим гријехом и слабостима прљао ту њихову заједницу – казао је о. Никола и подсјетио да је човјек касније исповиједио Сина Божијег показујући да му Господ није отворио само тјелесне очи, него и очи његовог ума, срца и душе његове како не би ходио по тами, него како би се небеска свјетлост уселила у нас, да би обасјани том свјетлошћу нашли смисао нашег живота. О. Никола је рекао да је увијек човјекољубиви Бог слао оне људе који су били свједоци управо тог и таквог вида и те и такве свјетлости, који су били истински свјетлоносци и помагали нам да отворимо духовне очи, а да су такви били Свети отац наш Василије Острошки у чијој смо светињи сабрани и Преподобни Стефан Пиперски кога данас прослављамо. Извор: Манастир Острог

„Свјетлост која је засијала са лица Христовог на Гори таворској је вјечна свјетлост, свјетлост у којој Бог почива и обитава и која обасјава сваког човјека који се рађа на овој земљи. Та свјетлост Духа Светога је наше звање и наше призвање, призив на живот, не само овдје на земљи него на живот вјечни“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је то свјетлост која човјека преображава из смртног у бесмртно биће. „Она сваког новокрштенога човјека преображава у малог богочовјека. То је оно што Црква Божија чува у себи и предаје људскоме росу са покољења на покољење. Та свјетлост Духа Светога је, ево, стигла и у ову благословену земљу Аргентину и на овај континент Јужне Америке, нарочито присуством Цркве православне – једне, свете, апостолске, католичанске Цркве Божије, нагласио је он. Подсјетио је да на јужноамеричком континенту има већ петнаест православних епископа и много свештеника који проповиједају Христа распетога и васкрслога. „Ево и наша Црква помјесна, Црква Светога Саве, и она овдје има своју мисију са осталим православним епископима, да и она обавља мисију апостолску на овом континенту и да призива све који се рађају на овом континенту да се просвијетле свјетлошћу Христовог Преображења. Присуство њеног Епископа овдје није да само проповиједа Јеванђеље онима који су поријеклом из наших крајева, из старога краја, него да проповиједа Јеванђеље свима који се овдје рађају, на овоме континенту, да сви постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове“, поручио је Митрополит Амфилохије. У овом храму ће у недјељу, 2. септембра бити обављено свечано устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). Данашњој служби присуствовали су и гости који су из Црне Горе допутовали у Буенос Аирес на устоличење Владике Кирила: Епископ диоклијски г. Методије, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, јереј Игор Балабан, Радован Бојовић (брат Епископа Кирила) и драматург Радисав Јеврић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Др Ромило Кнежевић рођен је у Шапцу 1963. године. Дипломирао је 1987. године на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Након прекинутих постдипломских студија, живео је једно време у Лондону, а потом, вративши се у Београд, радио као новинар у Политици. Аутор је, у сарадњи са Војиславом Туфегџићем, култног филма “Видимо се у читуљи”, као и књиге “Криминал који је изменио Србију” (1995). У манастир Студеница одлази 1998. године, одакле прелази у Хиландар на Светој Гори, где се замонашује 2004. године. На Филолошком факултету 2010. године брани магистарски рад “Теорија сазнања Марсела Пруста”, који ће прерадити у књигу “Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста” (2011). Исте године кад је одбранио магистарски рад (2010) примљен је на докторске студије на Универзитету у Оксфорду. Тезу под насловом “Homo Theurgos: слобода према Јовану Зизјуласу и Николају Берђајеву” одбранио је у новембру 2016. године. Тренутно је на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета у Паризу. 10_05_2018_razgovor_otac_romilo.m4a Светигора