Претражи Живе Речи Утехе

Стицање смирења је наука над наукама, основа свих хришћанских врлина. Свети Оци су писали многа учења о томе како се пролази кроз ову науку. Па ипак, сваки од њих на овај или онај начин сведочи: немогуће је речима описати шта је смирење. Разумевање се рађа само из искуства. Стога би било крајње наивно покушати да у једном кратком чланку покријемо ову огромну и најважнију тему за хришћанство. Не усуђујући се да то учинимо, покушаћемо да говоримо само о једном кораку на путу хришћанина ка понизности – о томе како себе прекорити а да не изгубимо мирну диспензацију душе. Па, хајде да покушамо да разумемо ово питање. Теза прва: Самопрекор је оруђе, а не циљ сам по себи. Ако га користите погрешно, проблеми ће се само повећати. Да бисте исправно и профитабилно користили било који алат, прво морате разумети за шта је намењен и како га стручњаци користе. Самопрекор је аскетско оруђе које православни монаси користе вековима на сасвим специфичан начин и у специфичне сврхе. А користећи га неразумно, уместо духовне користи, можете само додатно погоршати своје проблеме. Чини се да овде нема шта да се објашњава, де је све јасно из саме речи. „Самопрекоравање” значи прекоревати самог себе. Због чега? Због грехова, наравно. Па, идемо! Укори себе за сваки грешни покрет своје душе – и задобићеш смирење. Међутим, таква једноставност може бити варљива. Замерити себи значи понизити, спустити ниво самопоштовања на могући минимум. Како се човек осећа у овој ситуацији? Понижен и безвредан. Ово стање, искрено говорећи, није баш пријатно. Свако од нас, у већој или мањој мери, зна да се ту не очекује ништа осим меланхолије која се претвара у малодушност. Међутим, сасвим другачије изгледа резултат самопрекора о коме говоре свети оци. Ево речи преподобног авве Доротеја: „...ко себе прекорева, увек је у радости, увек у миру." Онај ко се прекори, где год да дође, како рече авва Пимен, шта год да му се догоди, било зло, било срамота, било каква туга, најпре се сматра достојним свега непријатног, и никада се не стиди. Може ли бити ишта мирније од овог стања? Радост, смирење, недостатак стида... Откуд тако задивљујућа разлика између доживљаја светаца и нашег свакодневног искуства? Одговор је једноставан и очигледан: свети оци су тачно знали зашто им је потребан самопрекор, и користили су га управо да би постигли овај циљ. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је прецизно дефинисао овај циљ: „Тип понизности, који нас припрема за подношење туге пре њеног доласка и доприноси самозадовољном трпљењу туге након њеног доласка, Свети Оци називају самопрекором. Туге су неизбежне у нашим животима. Болести, природне катастрофе, епидемије, финансијске кризе, погибија најмилијих и многе друге велике и мале несреће - све су то стални сапутници човека од времена пада и изгона из раја. Чак и тамо где живот тече срећно и безбрижно, сенка будућих туга још увек се назире у мислима, као да говори: „Неће увек бити овако. Човече, спреми се, невоља те неће заувек мимоићи.” Теза друга: Православни поклоници користе праксу самопрекоревања како их не би мучио страх од будућих искушења и како би их мирно дочекали. Болесна особа је често склона да негира своју болест, чак и када почну да се појављују сасвим очигледни симптоми. Овако наша психа несвесно покушава да се заштити од трауматских, болних информација. А ако се особа на време не обрати лекарима за помоћ, последице таквог порицања очигледног могу бити веома озбиљне. Потпуно иста ствар се дешава у духовном животу. Сви смо болесни од греха. Али помисао на то је толико тешка да људи несвесно покушавају да негирају сопствену грешност и теже да у себи виде само добре и племените особине. Ово може донети привремену утеху. Али онда човека задеси несрећа, дође туга. И нађе се потпуно беспомоћан пред њом: како то може бити, добро сам, све сам урадио како треба, зашто ми се то догодило? Почиње да губи дух, љути се на људе, па чак и гунђа на Бога што је допустио такву неправду. А тамо, где се човек осећа увређен од стране Бога, не може више ни од кога да очекује подршку и спасење, остаје сам са невољом и може достићи крајње степене очајања. Да би се заштитили од такве опасности, православни подвижници су користили праксу самопрекоревања. Ево кратког описа тога од Светог Игњатија (Брианчанинова): „Самопрекор је окривљавање себе за грешност, заједничку за све људе и своју. У исто време, корисно је памтити своја кршења Закона Божијег, осим блуда, чије детаљно памћење забрањују Оци, као обнављање у човеку осећања греха и задовољства. Самопрекор има, на почетку вежбања у њему, карактер несвесног механизма, односно изговара се језиком без много срдачног саосећања, чак и у супротности са срдачним осећањем; тада ће, мало по мало, срце почети да саосећа са речима самопрекора; најзад, самопрекор ће се изрећи свом душом, са обилним осећајем плача, умањиће пред нама и сакрити од нас недостатке и грехе ближњих, помирити нас са свим људима и са околностима, сабрати мисли расуте по свету у чин покајања, унети пажљиву молитву испуњену нежношћу, надахнуће вас и наоружаће вас неодољивом снагом стрпљења.” Упражњавањем самопрекоревања човек препознаје своју грешност и престаје умно да бежи од созерцања својих духовних рана, прихвата своју духовну болест и постаје спреман за њено лечење. А инструмент такве терапије могу бити управо од Бога допуштене туге и катастрофе. Шта да се ради, медицина понекад може бити горка, али без ње се не може наћи здравље. Дакле, самопрекор у православном предању није циљ, већ делотворно средство за самозадовољно подношење туга. Али шта се дешава ако се чак и најбољи лек користи без икакве мере? Од корисног средства за препознавање и прихватање сопствене грешности, она се претвара у духовни отров, који буквално трује човека, тера га у малодушност лишавајући га воље, наде и вере у милост Божију. Трећа теза: Православни подвижници су уређивали часове самопрекорења тако да је њихов обим одговарао духовном искуству човека. Наравно, све молитве Цркве прожете су смерним мислима о грешности човека. Међутим, православни монаси посвећују посебно време самопрекору као засебној пракси, која не дозвољава овом моћном леку да неконтролисано испуни читав животни простор особе која још није спремна за такав подвиг. О томе свети Игњатије сасвим извесно пише: „...монаси сваки дан посвећују део свог времена упражњавању самопрекора. Кроз то покушавају да увере, убеде себе да су грешници: пала природа не жели да верује у то, не жели да усвоји ово знање за себе.” Овде је опет важно напоменути да монаси у току дана посвећују само одређени део свог времена овим вежбама. Свети Игњатије непрестано самопрекоравање назива најважнијим само за најсавршеније монахе – у тиховању. Шта ће бити са човеком који није прорачунао своју снагу и узео на себе меру савршених монаха? Десиће се исто што се дешава и код почетника који покушавају да тренирају по шампионском програму. Они ризикују да се једноставно неподношљиво оптерете. Постоји још један проблем повезан са самопрекором: понекад особа са недовољним духовним искуством, претерано разоткривајући сопствену грешност, губи границу између себе и својих греха. И као резултат тога, почиње да усмерава свој гнев више, не на сопствена грешна испољавања, већ директно на себе. Теза четврта: Гнев хришћанина треба да буде усмерен на сопствене грешне и страсне мисли, али не на њега самог. Човек је слика Божија, која је присутна у сваком од нас. А греси и страсти су духовна прљавштина која искривљује ову слику, покушава да је засени, изобличи. Док се љути на прљавштину, човек може и треба да се односи према лику Божијем у себи са пажњом и љубављу, не мешајући је са прилепљеним грешним израслинама. И православни светитељи, не само да су то разумели, већ су о томе и писали у писмима својој духовној деци. Ма колико мале форме страсти биле, пожури да их истераш, и то тако немилосрдно да од њих не остане ни трага.Како их избацити? Непријатељским покретом беса према њима или љутње на њих. Чим приметите нешто страствено, брзо покушајте да изазовете свој бес као реакцију на то. Страствене ствари се не могу одржати другачије него саосећањем према њима, а свака симпатија се уништава гневом; страст се удаљава или нестаје при првом појављивању. Налазим код светих отаца да је гнев дат због тога, да би се наоружали против страсних и грешних покрета срца и отерали их. Дакле, погрешно схваћен и употребљен самопрекор парадоксално води човека, уместо смирењу, ка својој потпуној супротности – гордом очекивању духовног савршенства од себе и негодовању због његовог одсуства. Јасно је да ће са таквим односом према себи бити веома проблематично пронаћи мирни дух. А смирење претпоставља управо такав дух. Пета теза: Скроман човек се бори само са својим страстима и демонима. Остатак света за њега је диван и добар дар Божији. И његова сопствена душа је такође део овог дара, према којем се односи са љубављу и поштовањем. Он саосећа са њом када је боли, подноси њене немоћи и покрива их љубављу на исти начин као што покрива немоћи других људи. Јасно је да се такво унутрашње уређење не постиже одмах. Али да бисте постигли жељени циљ, морате барем замислити његову слику и схватити у ком правцу треба да се крећете. Људи се врло често муче због разних ситних грехова и страсних покрета срца. Напустивши грешни начин живота уз Божију помоћ, узнемирени су што не могу да се изборе са дејством страсти у области мисли и осећања. Али савршена непристрасност је судбина врло малог броја. Ни међу светим подвижницима нису сви стекли овај велики дар. Александар Ткаченко https://pravlife.org/ru

Шта да радите ако стално примећујете грехе других? Најлакши начин да се одговори на ово питање је у две речи: „Не примеуј“, али то се не дешава. Господ каже у Јеванђељу: „А зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осећаш?“ (Мт. 7:3). У принципу, уочавање грехова других људи је нормално: не видимо себе споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити да размишљате о грешности других за своје задовољство. Ако приметите такву тенденцију код себе, морате разумети њене разлоге. Пре отприлике шест година приметио сам да постоји неколико људи које нисам могао да поднесем. Били смо принуђени да се често укрштамо и они су ме јако иритирали. Почео сам да анализирам зашто се то дешава и схватио сам да моја раздражљивост није у вези са њима: видео сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да третирам ове људе. Схватио сам очигледно: људи могу да погреше, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавате са људима, не говорите им где греше, не захтевајте да буду одговорнији или пристојнији, већ промените себе: постаните бољи, љубазнији и одговорнији. Дакле, сви смо ми живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, које прихватамо или не. Генерално, ово је нормално. Није нормално када, видећи грехе другог, почнемо да им указујемо на њих, поучавамо их, упркос томе што се од нас то не тражи. Ово је ствар васпитања и унутрашњег такта: ако човек не пита, не треба да кажеш да ли је у праву или не. Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и грехе – то су родитељи. Они не могу себи да приуште да кажу: „Нећу ништа рећи, иначе ћу те увредити!“ Ако примете било какве грехе и пороке код детета, на њих треба обратити посебну пажњу. Родитељ је дужан да то уради, то је његова одговорност. Овде можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде у области образовања и обуке. Ако приметите да одређена особа греши, пре него што било шта кажете или на било који начин реагујете, било би лепо да схватите да ли је то грех, да ли свесно чини лоше ствари или не. Понекад су неки поступци резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не познајемо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако је клептоман, онда ово више није грех, већ болест. Када православни хришћанин шета около и осуђује све око себе, то је веома тужан призор. Ако човеку кажемо о његовом греху без жеље да му помогнемо, онда боље да ћутимо. Да, ситуације су различите, понекад се деси да не можете да ћутите. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, ипак се морате се понашати деликатно. Морате бити у стању да разумете да ли је особа спремна да прихвати ову истину. Веома често она ће демантовати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на грехе некоме ко затвара очи пред истином? Наш посао није да осуђујемо. Можете искрено рећи пријатељу шта мислите о његовим гресима, али морате бити опрезни када су непознати у питању. Живимо у друштву које критику доживљава веома негативно, тако да људима треба прићи веома нежно када се говори о гресима. Када они сами поставе нека питања, онда сте добродошли, али пре тога је боље избегавати оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и страхујући да ће бити проказани и изгрђени. Да ли су греси других људи које примећујемо увек огледало наших? Не, не увек - иако истине ради треба напоменути да у овом или оном степену сви ми имамо страсти тако својствене људима. Само што неке од њих нису развијене, добрим делом због начина на који су се наши животи одвијали. Дакле, када видите туђе грехе, не морате да тражите исте у себи, само схватите: ви сте једнако оштећени грехом као и ваш ближњи. Препознајте се у њему управо у овом смислу. Не треба мислити да ако људи чине неке грехе, онда су непоправљиви. Противник сам пословице „гроб ће исправити грбавог“ и сигуран сам да за живота сваки човек има прилику да се промени. Такође, не треба осуђивати људе због грешака: непознато је зашто су почели да их праве. Могуће је да, да сте у истој ситуацији, не бисте грешили ни мање, ни више. Зато је боље да се бринете о свом духовном животу него да осуђујете друге. Главна ствар коју православац мора да научи јесте да одвоји грех од грешника. Ако не знамо да говоримо о греху, а да не кривимо човека, боље је да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, која је свакако важнија од осуђивања особе. Препоручљиво је уопште не судити ко је грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. “ (Лука 13:4-5). Није наш задатак да утврђујемо степен грешности других људи. Наш посао је да им покажемо љубав. Како могу да урадим? Путем молитве! Људи често мисле да се грешна особа може променити само моралним учењем или неком врстом активне помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша морална учења, онда се сматра да се ништа више не може учинити да се помогне. Али то није тачно: можемо се молити за њу. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, онда то утолико више треба да чинимо у односу на оне до којих нам је стало. Може се молити и треба се молити за све — крштене и некрштене, за оне који су друге вере и злочинце. Евхаристијско заједништво се дешава само између хришћана, али лични апел Богу може бити за било кога - чак и за ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити и за оне које волимо и за оне који нас нервирају. Дакле, да сумирамо. Ако стално примећујете грехе других људи, онда: - обратите пажњу – можда вам на тај начин показују како сте и сами грешни; - покушајте да схватите да је друга особа исто тако оштећена грехом као и ви; - покушајте да сазнате разлоге зашто човек греши - то може бити болест, проблеми у васпитању, карактеристике животног пута и још много тога; - научите да одвојите грех од човека, потрудите се да покажете ближњима, ако не љубав, оно бар разумевање; - подсетите се да, док је особа жива ,може постати боља ; - молите се за оне чији вас греси нервирају - ово је веома важно и за вас и за оне који греше. свештеник Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Сачувајте свој духовни оквир Једном прочитати Јеванђеље и смирити се је, најблаже речено, чудно, јер је Свето писмо храна за душу. Хранимо тело три или четири пута дневно, а између тога и грицкамо. Али шта је са душом? Не смемо заборавити: када се човек моли Богу, у том тренутку разговара са Творцем, а када чита Свето Писмо, Творац разговара са њим. Како можете ограничити своје заједништво с Богом на само један пут у свом животу? За хришћанина је то немогуће. Човек се мења, сазрева, постаје мудрији. Са њим се дешавају све врсте трансформација везаних за узраст, стиче животно искуство - и све то утиче на перцепцију текста. Читајући уметничко дело, сваки пут ће открити нешто ново. Очигледно, „Рат и мир“ са четрнаест година је једна књига, а са четрдесет сасвим друга. Тако је и са Јеванђељем, и са другим текстовима Светог Писма, које такође позивам да прочитате. Посланице и Дела Светих Апостола, Откровење, Стари Завет – овај духовни оквир се не сме изгубити. Сада постоји веома велики проблем: православни хришћани практично не читају Стари завет, што резултира инфериорним, једностраним, паушалним схватањем Светог писма. Али сви свети нас уче да то не занемаримо! Колико и како читати? Јеванђеље се може читати на различите начине. Неколико поглавља у једном седењу или увече пре спавања, једно по једно. Можете читати на путу до посла, у превозу, слушати у аудио формату. Може по зачелима (фрагменти намењени читању у храму током богослужења одређеног дана) или по параграфима. И барем неколико редова - већ је добро! Данас на Јутјубу постоји много канала на којима можете слушати мали одломак из Светог писма. Тако је дивно - усред нашег лудог живота, застати и обогатити своју душу! Редовност је важна у проучавању јеванђеља. У идеалном случају, требало би да посветите време овоме сваки дан, јер чак и народна мудрост каже: „Очи не виде – срце не боли“, „далеко од очију – далеко од срца“. Апостол Павле учи: „Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају.“ (1. Тим. 4, 16). Ако не можете сваки дан, читајте ређе, најважније је да разрадите свој ритам. Позивајући да свакодневно читамо Јеванђеље, увек упозоравам наше вернике на максимализам. Претерани ентузијазам је опасан у било којој области: у послу, породици, спорту - па и у духовном животу. Не дозволите фанатизам, препун је повреда. Можете се једноставно прејести: провешћете дан читајући Јеванђеље, а онда га више нећете узети у своје руке. У нашем тешком времену, када су људи духовно веома оштећени, нема смисла инсистирати на било чему. Уопште, немогуће је натерати човека да се моли или чита Библију: можемо му само ово понудити, објаснити да су сви његови проблеми, као и сви проблеми човечанства, последица непознавања Светог писма. Када би се знало и проучавало, преобразило би многе животе. Савременом лаику се може препоручити да чита Јеванђеље у делимичним дозама. Нема потребе да било шта форсирате, нема потребе да се присиљавате на то. Ни у ком случају не треба кажњавати читањем Јеванђеља - ово је псеудо-духовни садизам, њиме често греше “неискусни старци” од којих треба бежати не осврћући се. Важно је да волимо Реч Божију, то је наш задатак. Да не подивљамо Када сам размишљао о теми поновног читања Јеванђеља, дошао сам до ове аналогије. Недељу славимо педесет два пута годишње – зашто је то потребно? Зар Ускрс једном годишње није довољан? Зашто нам је потребан овај мали Васкрс сваке недеље, заповест да седми дан у недељи посветимо Богу? Да човек не отврдне, да не заборави Бога! Из истог разлога Јеванђеље треба читати што чешће. Човек мора да тражи себе на његовим страницама, иначе – зашто је све ово уопште? Морате прочитати и препознати себе, пронаћи своје проблеме у ономе што чујете са усана Спаситеља када говори о овом или оном тренутку духовног живота. У спорту, да бисте постигли одређену физичку форму, потребно је да посветите тренингу најмање месец дана. И можете изгубити форму за три дана неактивности. Исто се дешава и у духовном животу. Наша природа нам говори како да живимо да не бисмо изгубили одређене вештине. Ако се особа физички не креће, има атрофију мишића. Ако не тренира свој главни орган - мозак, онда ће после неког времена деда Алцхајмер покуцати на врата. Ако занемари читање Светог писма, како ће хришћанин знати како треба да живи? Људи се нису много променили хиљадама година. Да, имамо ајфоне и невероватну технологију, али у духовном смислу, ми смо потпуни лаици, а ово је пут у нигде. Компликовано је? Да, у почетку може бити тешко, али није страшно. Главна ствар је читање. Читајући Јеванђеље, можда га не разумемо у потпуности, али остаје траг читања: душа, ум, срце постају чистији. Имамо читав списак теолошких питања на која нема одговора. И ови несхватљиви тренуци нас уверавају у једно: знамо о Богу тачно онолико колико нам је Он Сам открио. Он је несхватљив - а ипак, постао је исти као ми, дошао је у наш свет, и ово је апсолутно невероватно. Јеванђеље је за нас навигатор, упутство за живот. Ако према њему градите живот, то лечи душу, ослобађа многе проблеме: анксиозност, неуротичну анксиозност, страхове и фобије. На крају, желео бих да охрабрим све да проучавају Свето писмо, јер оно уноси ред и склад у нашу вољу, ум и осећања. Ако је ум заокупљен читањем Светог писма, онда ће бити могуће довести ствари у ред у животу. Ако промените себе, промениће се и све око вас. Није ли то разлог да се што чешће обраћамо Јеванђељу? протојереј Константин Лисњак https://gorlovka--eparhia-com-ua./zachem-postoyanno-perechityvat-evangelie/?

У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/

Желите ли да знате зашто смо стално уморни? Зашто смо разочарани? Зашто се осећамо истрошеним од живота? Разлог зашто смо толико уморни је тај што покушавамо да водимо битке које припадају Богу а ми једноставно нисмо богови. Како је тешко ово разумети и како је тешко то признати. Рећи : Да Господе , ја сам човек пун страсти и грехова, грешака и промашаја... Опрости ми , помози ми, подигни ме и подржи ме. Без тебе , Исусе мој , не могу да поднесем овај свет, без тебе ја сам изгубљен , потребан ми је Твој кисеоник, Твој дах у мојој души да могу да живим... Падам и савијам се, вагам и давим се у мору својих мисли , у мору искушења, у таласима туге. Држи ме , Исусе , јер ме губиш... Опрости ми онолико пута колико је изгледало да одлазим од Тебе, не желим то, не тражим то, али моја повређена природа ме вуче ка празнини. Али, ти знаш Господе, да не грешим зато што Те негирам, не падам зато што Те не тражим и не желим, већ зато што не подносим ту празнину, тугу и трауму која крвари у мени. Није да те не волим Исусе, само сам повређен, пун менталних чирева који миришу на смрт. Ја желим да те осетим, али не могу; мрачна сила у мени вуче ме у грех, тама хоће да прогута светлост коју си ставио у мене кад сам се родио и крстио. Знам врло добро, Господе, да си дошао да спасеш слабе и рањене а не праведне и јаке. Дошао си, Христе мој, да спасеш оне који пате, а ја сам један од њих, грешник који тражи твоју светлост. Дај ми Господе Светлост Твоју јер о тами бринем ја сам..." Ми нисмо богови, ми нисмо супер хероји, ми не можемо све, нисмо сви за све или свакога. Нама је потребна смерност, не малодушност већ опажање и препознавање наших граница. Ми не можемо све да решимо, научи нас како да се снађемо. Ми не можемо све да схватимо, научи нас да верујемо. Ми не можемо све да пребродимо, научи нас да прихватимо. Не може све бити савршено, научи нас у нашој несавршености, да није све бело или црно; помози нам да заволимо сиво и хиљаде њених нијанси. Живот се не анализира већ доживљава, ми не мислимо већ живимо, не откривамо Бога већ нам се Он открива. Допустимо Богу да сања у нама, дајмо Му своју слабост и Он ће нам дати Своју снагу; пустимо нека светлост која је у нама засија... π. Λίβυος https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

У суботу, 26. децембра 2020. године, када Црква прославља Светог мученика Евстратија, Светог свештеномученика Гаврила, патријарха српског и Светог Никодима Тисманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Влада Димитријевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора „Свети Димитрије“ из Лазаревца. Обраћајући се надахнутим речима окупљеним верницима Владика Јован је поручио да је човеку потребно да чује речи апостола Павла који нам поручује: „Браћо, јачајте у Господу у сили и моћи његовој. Обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли успротивити лукавству ђаволскоме“. На самом почетку видимо да нам апостол поручује да је ђаво лукав. Он на све могуће начине гледа како да нам подмеће све како бисмо се окренули од Бога и не бисмо тражили Његову помоћ. Због тога нам говори да је он тај који нас може спасити. Лукавство ђаволско је опасно“, поручио је Епископ Јован. Затим, владика је говорио о томе како препознати то лукавство: „Људи који Духа Божијег имају у себи, могу да открију то лукавство. Заиста, такви људи знају да ђаво нама обећава рај, али нам, заправо, даје пакао. Обећава нам љубав, а даје нам мржњу. Обећава нам добро, а даје нам зло. Због тога је хришћанину потребно да стално јача у сили и моћи Господњој, да бисмо се могли успротивити том лукавству“, закључио је Епископ Јован. На крају своје посете колубарско-посавском намесништву Владика Јован је обишао и храм Светог архангела Гаврила у Шопићу и благословио наставак живописања овог храма, као и манастир Светог великомученика Георгија у Ћелијама, где је благословио наставак радова на изградњи манастирског конака. Такође, Епископ је посетио и радове на сибничком манастиру и дао благослов за њихов наставак, Архијерејско намесништво космајско. Извор: Епархија шумадијска

Празник Светог Великомученика Трифуна, заштитника винара и виноградара, прослављен је 14. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у манастиру Буково чије братство годинама узгаја најквалитетније сорте винове лозе и прави вина врхунског квалитета. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског а саслуживали су му архимандрит Козма, протосинђел Симеон, јеромонах Енох, јереј Дарјан Комненовић, архиђакон Илија и јерођакон Марко, док су за певницом појали Дарко Ђорђевић и Душан Стојменовић. Епископ Иларион је у беседи честитао свим винарима и виноградарима славу и пожелео родну и благословену годину. У свом обраћању истакао је да брига о винограду нема за циљ само производњу вина већ и васпитавање човека да се у труду узраста у стално напредује, као и подсећање да уз добар плод узносимо и благодарност Богу на свему што нам дарује. Након свете Литургије литијски се пошло до винограда где је, уз традиционално орезивање лозе, владика благословио род а освећен је и нови виноград. У манастирском конаку је затим уприличено послужење и дегустација вина за верни народ и успешне винаре неготинског краја. Извор: Епархија тимочка

Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . . Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Оно чему се Пресвета Богородица највише радује јесте када род хришћански иде путем испуњавања заповјести Божијих и вјерности Њеноме Сину, када и ми сами пожелимо да га у себи носимо свим својим бићем и Она ће нам у томе помоћи, поручио је данас у бесједи на Светој литургији у которској Цркви Светог Николе презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“, званичног гласила Српске православне цркве. Свету литургију поводом Успенија Пресвете Богородице – Велике Госпојине, служио је архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић са свештенством. Отац Оливер Суботић је казао да је данашњи велики празник “заиста преславан у својој дубини јер Пресвета Богородица, не само да је жива послије своје смрти, него је послије свога успења стално са нама”. “Она је ту присутна да нам помаже. Она је кроз све ове вјекове посебна помоћница рода хришћанскога. У Житију Св. Андреје стоји догађај да, када је, благодаћу Божијом, био удостојен да буде узнијет својим умом у небеска насеља, да види рајске просторе, он је видио како изгледају рајске обитељи, преподобних, праведних мученика, великих богослова и отаца, у једном тренутку запитао гдје је Она коју би највише желио да види. Како могу да се удостојим да видим Пресвету Богородицу? И чуо је глас: Њу не можеш сада видјети јер је Она стално на земљи, помажући онима којима је помоћ потребна”. Њен Син, наставио је отац Суботић, није допустио да тијело Његове мајке буде изложено труљењу. “Он је Њу вазнео. Наш чувени прота, блаженопочивши отац Лазар Милин, вјероватно највећи апологета у другој половини 20. вијека у српском народу, имао је често прилику да каже да је Пресвета Богородица застава православља. И то је заиста тако. Погледајте колико је храмова посвећено Пресветој Богородици у Православној цркви, колико је преславних чудеса Пресвета Богородица сатворила у Цркви Божијој, колико је чудотворних икона у православљу.“, истакао је отац Суботић. Појаснио је да и не само због тога, јер онај који православно богословствује о Пресветој Богородици, он свакако православно исповиједа и остале догмате. „Православље је у том смислу сачувало равнотежу крста, за разлику од простетантизма и римокатолицизма. Протестантизам је отишао у једну крајност и потпуно заборавио на светост Пресвете Богородице, а римокатолицизам са друге стране пренагласио ту Њену светост и малтене је извео до божанства. Православље држи једну праву линију, царски пут, и добро је да је Пресвета Богородица по својој природи, као и свако од нас. Она је људско биће, зачета на исти начин као и сви ми, потпуно истога састава, али једино људско биће које се удостојило да у својој утроби понесе Онога кога небеса не могу да обујме. И зато је Она пресвета. Благодаћу Божијом успјела да постигне да се ни једна нечиста помисао не дотакне Њенога срца. Зато је Она посебна сваком покољењу. Она је нама циљ који нам је назначен, али никада достижан”, казао је презвитер Оливер Суботић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ храма у Момишићима и главни и одговорни уредник радија Светигоре, био је гост емисије "Огледало" на подгоричкој српској РТВ. У надахнутом разговору отац Никола је говорио о торжественој прослави Преподобног Симеона Мироточивог који се торжествено прославља као небески покровитељ Митрополије црногорско-приморске. Молитвени входови су заиста дивни и благословени обичаји, преко којих се призива благослов Божји на све нас, а литија у част Преподобног Симеона је за Митрополију веома важан догађај, наглашава отац Никола. У даљем току разговора прота Никола је говорио и о светитељском лику Преподобног Симеона Мироточивог као родоначалнику нашег народа, нагласивши да је Подгорица благословен град јер је у непосредној близини храма Васкрсења Христовог засађена лоза Преподобног Симеона Мироточивог. У оквиру емисије посебан нагласак је стављен на велики јубилеј наше помесне Цркве - осам векова самосталности Српске Православне Цркве. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Свети Нектарије Егински Чудотворац Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . .