Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'пајсије'.
Found 37 results
-
Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења. Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци… Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава. Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1113863825684115&set=a.463798390690665
-
Текст који следи преузет је из књиге “Духовни разговори са румунским старцима” оца Јоаникија Балана. Рана сећања - Оче Пајсије, реците нам нешто о Вашем родном месту? - Рођен сам 1897. године у селу Стројешти, у жупанији Ботошањи. Био сам најмлађи од петоро деце у кући. Моји родитељи, Јован и Катарина, живели су мирно. Научили су ме да љубим Христа, водећи ме често у цркву, на службе Божије. - Који савете су Вам давали родитељи, док сте били дете? - Били су обични људи, и углавном су ме учили примером свог живота. Никада их нисам чуо да се свађају или да злостављају једно друго. Мој отац је знао напамет Молебни канон Богородици, као и друге молитве; молио се гласно да смо га сви могли чути. Имао је обичај да, као свештеник, каже: “Господу, помолим сја!” Плакао би и посницом се ударао о груди. Моја мајка била је пријатељ свима, и много пута нам је говорила: ”Децо моја, будите добри, да не осрамотите нашу част!” - Ко Вас је упутио на монашку стазу? - Житија Светих су ме привела монаштву, и моја љубав према Господу Христу. Године 1921, након рата, отишао сам прво у скит Козанчеу. Мој духовник био је отац Калиник, велики подвижник и заљубљеник у молитву. Уобичајавао је да ме пробуди у поноћ, велећи ми: ”Хајде, идемо у цркву, јер жетве је много, а жетелаца мало.” Истина да ми је било тешко да устанем тако рано, али када сам долазио у цркву, налазио сам га како ме чека у припрати... Желео сам да живим у тишини. Желео сам да одем у манастир Сихастрију, где је тиховање било заступљеније, али игуман, отац Јоаникије (Морој), ме не би примио без благослова мог игумана. Зато сам остао у Козанчеу, где сам, са благословом мог старца, подигао једну кућицу и малену капелу у долини, па сам се ту подвизавао у тишини и молитви, без напуштања црквеног послушања. Тамо сам живео осамнаест година, до 1948. године, када сам отишао у Сихастрију. - Који су били Ваши најистакнутији ученици? - Имао сам њих неколико, али је најнапреднији био брат оца Клеопе, Георги (Илије). Сећам се да је живео у келији са једним старијим братом, који није знао да чита. Увек је ћутао, и присиљавао себе на молитву и пост. Једном, када су се заједно молили у вечерњим сатима, брат Георги је себи ударио два шамара, како би отерао сан. Тада се старац уплашио и побегао са молитве. Дошао је код мене, узнемирен, и рекао како је Георги сишао с ума, и да више, заједно, не могу да врше молитвено правило. Отишао сам и измирио их. Сутрадан сам са братијом радио у винограду. Увече, послали смо искушеника Георија да припреми вечеру за све. Када смо се вратили, нашли смо писмо на столу: ”Опрости ми, оче Пајсије, идем у шуму на пет дана, да оплакујем своје грехе.” Братија је обедовала заједно, испунили смо своје вечерње правило и отишли на спавање. У поноћ сам чуо да неко куца на врата моје келије. ”Ко је?” упитао сам. ”Благослови оче Пајсије, то сам ја, грешни брат Георги.” ”Брат Георги је отишао да тихује и пет дана да се каје за своје грехе!” одговорио сам. Онда је он ушао у моју келију, преплашен и исцрпљен. ”Шта се догодило?” упитао сам га. А он ми одговори: ”Отишао сам у најдубљи део шуме и одлучио да останем тамо пет дана у молитви и посту. Али, када сам почео да читам вечерње са Акатистом Архангелима, чуо сам страшан глас: - Шта радиш овде? - То је био Сатана! Уплашио сам се, узео црквени Часлослов и не знам како сам доспео овамо. Молим за опроштај, оче Пајсије.” ”Бог да прости, брате Георги,” одговорио сам. ”Тако се дешава онима који раде ствари без благослова свога старешине.” После је брат Георги отишао за Сихастрију, и Бог ми је послао другог доброг ученика, такође по имену Георгија. Он је дошао из села Фламжини; био је веома стар, седе браде и косе. Целог свог живота био је пастир. Наш први сусрет догодио се једне зимске вечери, након вечерњег. Појавио се предамном на прагу цркве, босоног и спокојног лица. Стресао је снег са својих босих стопла. Остао је покрај мене, као мој ученик, осам година. Све што имам да кажем је, да ме је надмашио у свему, у посту, молитви, смирењу. Никада ништа није урадио без благослова. Увек ће остати у мом сећању као истински пустињак. Није бројао своја метанија, и по сву ноћ се молио. Једном ме је упитао: ”Оче Пајсије, колико метанија треба да учиним за оног који ми да једну леју (новчаницу) са молбом да га помињем у молитву?” ”Око десет метанија је довољно,” одговорио сам. ”Не оче,” рекао је, ”ја чиним сто метанија за леју...” Не могу да се присетим и запишем све што сам доживео, и што ми је било на духовну корист за тих осам година, колико сам живео са овим вољеним и светим старцем. - Које сте духовне савете давали ученицима? - Пре него што сам постао свештеник и исповедник, нисам много давао духовне савете мирјанима. Позивао сам оне који су ми долазили да се што више моле, да читају Псалтир, чине метанија, посте, да живе у миру једни с другима, и слао би их скитском свештенику на исповест. Исто је било и са мојим ученицима; био сам дужан да их више поучавам делима, а мање речима. Када би ме видели да устајем на молитву, да постим, да ћутим, и да се према њима односим са кротошћу, они су такође присиљавали себе да чине чак и веће ствари. Након што сам рукоположен, био сам дужан да покушам да их упућујем и речима, иако моје речи нису одговарале мом духовном животу. Али, милошћу Христовом, настојао сам да сваког пошаљем назад у његову келију умиреног. - Пошто сте волели да бринете о болеснима, реците нам нешто о мирној кончини појединих монаха, или ученика, о којима сте бринули. - Да, волео сам да помажем болеснима, не из љубави према Богу, већ што је то била моја људска дужност. Ако бих писао о мирној кончини свих монаха о којима сам бринуо, морао бих да напишем целу књигу. Али, могу да дам неколико примера. Сећам се једног брата, по имену Георгија Косамнчука, великог подвижника. Када се разболео, позвао ме је и замолио да га пострижем у монаха. Трећег дана по његовом постригу, примио је причешће Пресветим Тајнама, затражио опроштај од свих, и на мојим рукама предао своју душу у наручје Божије. Извесни јерођакон, по имену Герасим Виеру, када се разболео, замолио ме је да прочитам Молебни канон Богородици. Када сам стигао негде до средине, предао је своју душу у наручје Божије. Други јерођакон, Никон Драгулеану, велики подвижник, позвао ме је једног дана и рекао да закључам његову келију и да дођем сутрадан у осам ” да заједно са анђелима појем алелуја.”Следећег дана, задржали су ме неки људи, па нисам мога да стигнем у његову келију у договорено време. Отишао сам у девет, али отац Никон се баш тада упокојио, јер је његово тело још увек било топло. Плакако сам и јадиковао толико много, што нисам дошао сат раније, да појем алелуја са анђелима! Такође, познавао сам дивног старца, монаха Германа Контурача, који је имао скоро деведесет година. Био је чиста душа; читавог живота био је пастир. Много је волео св. Николаја, и молио му се овако: ”Св. Никола, буди са мном, грешним. Ја сам стар човек и ти си стар човек – помилуј ме!” Пронашао сам га упокојеног у келији једног лета; донео сам га у цвећем украшену цркву, док су звона звонила. Не могу да заборавим ни монаха Генадија Аватамаништеја, који је био мој келејни прислужитељ осам година. Иако је био стар, он би чинио метанију поред моје постеље, када бих се разболо, како бих оздравио, да се не бих упокојио пре њега. Много пута ми је рекао: ”Оче Пајсије, целог свог живота нисам спавао у кревету и нисам узимао лекове.” Када му се приближила кончина, питао ме је да га изнесем из келије. Положио сам га на траву, лицем према истоку и тако је уснуо, на голој земљи, као што је навикао да чини у својој младости, као пастир. Нека им Бог душу прости. Смирење и једноставност остају неизбрисиви у мом сећању, јер они нису били школовани људи, али су са побожношћу испуњавали ствари које су примили од својих предходника – келејно правило, црквене службе, и рукодељу. Верујем да су напредовали и у умносрдачној молитви. - Када сте стигли у манастир Сихастрију, какав је био духовни живот отаца у то време? - Стигао сам у Сихастрију 1948. године. Тада је игуман био отац Клеопа. Био је то истински живот у општежићу. Знао сам оце који нису поседовали ништа у својим келијама, изузев кревета и неколико књига. Отац Доментијан, честити стари монах, никада није изостајао са црквених служби, и увек је благовремено почињао са полуноћницом. Други понизни монах, отац Кристофор, који је бринуо о болеснима, ноћу је уобичајавао да донеси непокретног оца Михаила, на лађима у цркву. Сва братија је морала да присуствује вечерњем. Ако не би дошли, нису могли да приступе трпези следећег дана. Сви су били захвални због мира и тишине, који је владао у манастиру Сихастрији. - Оче Пајсије, какав је био духовни живот у манастир Слатини, када сте тамо прешли? - Прешао сам у Слатину у јесен 1949. заједно са још 23 монаха из Сихастрије, на челу са оцем Клеопом. Срео сам тамо продуховљене монахе, какав је био архимандрит Пајсије Козма. Пре његове смрти, отац Пајсије је позвао све очеве и затражио опроштај од свих. Рекао сам му да у тим тренуцима изговара Исусуову молитву. Одговорио ми је: ”Оче Пајсије, је сам човек, велики грешник, али никада нисам знао ни за једног другог бога. Ја сам се молио једном Богу целога свог живота, и верујем да ће Он да се побрине за мене!” и рекавши ово, предао је своју душу, ту пред свима нама. Познавао сам такође једног светог монаха, звао се Јувенал Бирисан. Увек је читао Псалтир, волео је послушање и тишину. Био је црквењак и правио је кољиво, и никада није направио ни једну грешку. Такође је љубио сиромаштво и није има ништа у својој келији, осим две мантије, мали тепих за метанија, и Псалтир, и увек је био радостан. Много браће је дошло у Слатину у то време, и међу нама је владала послушност и хармонија. Шта је на земљи лепше и боље од љубави! - Такође, неко време сте живели у скиту Рарау. Каква сте духовна сећања понели оданде? - Живео сам у скиту Рарау, који је био метох манастира Слатине, око годину дана. Тамо је боравило неколико монаха, од којих је, чини ми се, наистакнутији био слепи монах Никодим. Био је јак у вери и вешт у духовним беседама. Једног дана, игуман скита ме је упитао да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам чуо ништа о томе. Он ме је тада закључао у малену келију, чији су прозори били затворени, и наредио ми да непрестано изговарам Исусову молитву. Остао сам затворен тамо недељу дана. После тога, испитао ме је да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам у стању да се навикнем на њу. Када је то чуо, био је узнемирен и рекао ми је: ”Ти си плитак и празан сасуд! Још једну недељу ћеш остати у келији да се научиш умној молитви.” Остао сам тамо још недељу дана, а када је дошао у суботу и упитао ме да ли сам стекао молитву, да га опет не бих узнемирио, одговорио сам му да јесам. Био је срећан и наложио ми да и друге научим овој молитви. Али, чак и сада, ја нисам стекао навику да се молим умносрдачном молитвом, јер ја немам духовни живот и не љубим Бога колико треба... - Које друге, душекорисне усмопене носите из скита Рарау? - Једном, када сам са мојим учеником ишао у Рарау, прошли смо кроз једно село, у планинама Слатуре. Пришла ми је једна жена и рекла да једна стара жена не може да умре, јер је била у завади са комшијом. Отишао сам до те куће, позвао комшију, прочитао молитву опроштења грехова над њима, измирио их, и када сам напустио кућу, жена је предала душу у миру. Њена душа је чекала да буде у миру са свима, јер без опраштања не можемо бити спашени. О духовном очинству - Били сте отац исповедник у манастиру Сихастрији 30 година; шта бисте могли да нам кажете о том тешком послушању? - Духовно очинство је најтеже послушање у монашком животу. Од духовног оца зависи спасење или казна душе, која му је поверена, монашки постриг братије у манастиру, дозвола да мирјани и монаси приме свето Причешће, као и давање јемства да је одређени кандидат достојан да постане свештеник. Духовни отац има велику одговорност, и због тога њему је много теже да се спасе него монаху или мирјанину. Као исповедник у Сихастрији, имао сам многе духовне радости, али такође и искушења, па и разочарења. Већина очева и браће долазила је код мене на исповест. Они ревноснији, којих је било у већем броју, узимали би у обзир мој благослов, искрено се исповедајући, и предавали су своје душе у руке игумана и духовног оца. То ми је причинило највећу радост, јер сам их примао као своју духовну децу. Тешио сам их, смиривао када су имали искушења, и саветовао да више љубе послушање, црквена богуслужења, тиховање, понизност и молитвено правило у келији. Међутим, неки од њих су на исповест долазили ретко, тешко су опраштали другима, жалили се на своја послушања, а понекад бивали и веома незадовољни. Са њима сам имао више посла. Много стрпљења и вештине било је потребно да их придобијем духовно. Понекад сам одлазио у њихове келије. Понекад сам им давао лакше молитвено правило, охрабривао их, и много сам се молио за њих. Неки од њих су имали користи, док сам друге барем чувао да не падну у веће зло и да не напусте манастир. Али, колико сам успео, колико сам добио или изгубио, сам Бог зна. Ја знам да ћу морати да одговарам за све оне које сам исповедио и које сам саветовао на суду Христовом. - Да ли је лакше бити духовни отац мирјанима или монасима? - Теже је духовно руководити монахе и свештенике него мирјане, јер они су дали завет и имају велику одговорност пошто познају реч Божију и свете каноне, али и даље не обављају свој посао како треба. То јест, они греше својевољно; знају да греше. Мирјани имају мање одговорности, јер греше из незнања. Овде се испуњавају речи из Јеванђеља: ”Коме је много дано, од њега ће се много и тражити.” Старац Пајсије (Олару) Један свештеник-духовник је упитао старца за савет и ево шта му је старац Пајсије одговорио: - Најтежи посао за свештеника јесте Света Литургија и исповест. Неки свештеници су били повређени, чак су и пали због исповести. Духовни отац треба да буде светлост свима и сасуд благодати Светога Духа. Ако има Светога Духа, он неће бити повређен слабостима људским, јер поседује Божанску благодат у себи, која може да излечи душе хришћана. Али, ако га обузимају страсти, ако Свети Дух не пребива у њему, он ће бити лако повређен, када чује грехе људи. Такав свештеник не треба да исповеда. Према канонима, духовно очинство је дато само онима који су стари и испитани у врлинама. Духовни отац треба да буде светлост свима, отац свима, добар саветник и вешт водич душа. Он треба да буде истински пастир, а не најамник, који служи свете ствари за новац или земаљска добра. Он мора да буде као свећа, да обасјава све, а не да се ставља под суд. Духовни отац, чак и ако је понекад узнемирен током исповести гресима људским, никада не треба да срамоти верујућег, јер ће тако да изгуби сав свој труд. Кад год исповедамо, морамо да се молимо и да имамо кротост, и онда, разборитошћу и милошћу Божијом, многе можемо да приведемо спасењу. О молитвеном правилу - Какво правило дајете искушенику, монаху, схимонаху, јеромонаху? - Обично, браћи која се код мене исповедају дајем келејно правило, као што је Акатист светитељу за одређени дан, Молебни канон Богородици или неком другом светитељу, и ако су у могућности, катизму из Псалтира. Осим тога, кажем искушеницима у манастиру да начине 40 метанија, монасима 100, а схимонасима дајем дупло правило, јер су они примили пет таланата и треба да их умноже. Како сам једном пропатио због молитвеног правила! Након што сам примио постриг, отишао сам своме духовнику и питао га које правило да испуњавам. Он ми је рекао: ”Пошто имате послушност у манастиру, чините онолико колико можете.” Али, ја нисам био задовољан овим одговором, и по други пут сам му отишао и питао га да ми да молитвено правило. Онда ми је мој духовник рекао по мало строго: ”Пошто си ме по други пут питао, од сада па на даље чини оно што не можеш.” Послушање у манастиру и рад у општежићу покрива део правила! - Које правило дати болесноме, који не може да чини метанија? - Старима и болеснима дајем правило по њиховим снагама. Ако не могу да се труде својим телом, ја им кажем да удвоструче Исусову молитву. Једном, схимник Никанор Битилица, који је живео у Сихастрији, који је био у годинама, није мога да начини метаније, али је чинио поклон из столице. Након што је пао са кревета, више није могао да чини метанија. Могао је само да се осени крсним знамењем и тако је испуњавао своје правило Зато, свако треба да уради он што може, по савету свог духовног оца, јер ”Бог воли радосног дародавца.” Болесна жена, након исповести код старца, питала га је за правило. Рекао јој је: - Правило за болесну особу је њена постеља. Ако издржиш своју болест са захвалношћу, спасићеш се. Колико год можеш изговарај Оче наш, Исусову молитву, Трисвету песму, Вјерују, и ако се уздржиш од гунђања и одлазиш редовно на исповест, ускоро ћеш задобити живот вечни. - Какво правило дајте мирјанима, родитељима са децом, и младима, који желе да ступе у брак? - Мирјанима дајем правило према околностима у којима живе. За оне који имају много деце, најважније правило је да подижу своју децу у страху Божијем, да их не убијају абортусима, или да их не повређују. Они који немају децу, морају да дају милостињу, ако могу; ако су сиромашни, њихово правило је да не краду и да редовно одлазе у цркву. Младим људима говорим да сачувају своју трезвеност и част пре брака, и пошто ступе у брак да имају децу, онолико колико им Бог да. Саветујем им да не врше абортусе, да не избегавају рађање вештачким средствима, да имају доброг духовног оца, коме ће се исповедати, и да прате законе Цркве што се тиче поста, умерености и скромности. - Коју епитимију дајете онима који су се одрекли вере, а затим се покајали? - Оне који не верују у Бога, не одлазе на исповест, ни ја не примам. Али, ако се искрено покају, наложем им да изговоре прво Вјерују три пута. Онда им кажем да оду у цркву, да се поклоне светим иконама, и моштима светитеља. Након тога их исповедим, дајем им правило по њиховим снагама, и ако у будућности они љубе и поштују цркву и њене законе, дајем им дозволу да се причесте. То зависи од њихове вере и покајања. Ако они и даље имају недоумице у вери, дајем им одговарајуће књиге да читају, како би ојачали у вери. О монаштву - Које је најважније дело манастира и монаха? - Да се моле без престанка за себе и цео свет. Да увек славе Бога, и пружају утеху верујућима. У манастирима Марта треба да буде послушна Марији, а не супротно, и да њих две живе у слози. Ако ово чинимо, ”ништа не може разорити наш град.” - Зашто је ревност за молитву и добра дела ослабила у данашње време, у манастирима и међу мирјанима? - Вера је ослабила у целом свету. Данас сваки мирјанин и монах исповеда да не може да се моли као што се некада молило. Само са великим трудом и боловима неки добри монаси и мирјани могу да одрже чисту молитву ноћу и дању. Ми, други, увек смо окружени бригама, људима, слабостима; када се молимо, наш ум лута. Размислите о искушењима, које је Спаситељ прошао када га је Сатана кушао у пустињи– прво је прождрљивост, друго гордост, а трећа неверје. У сваком случају, Он је одговорио: ”Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему једином служим.” Данас, велика расправа постоји између 'Марте’ и 'Марије', ко је од њих две изабрао бољи удео. У манастирима, као и свуда, ‘Марта’ доминира над ‘Маријом,’ не да јој да се много моли, а ‘Марија’ неутешно плаче. Ако бисмо цркву и похвале Богу ставили на прво место, (Марију) а послушање и рукодељу на друго (Марту), онда би сви наши манастири и цркве били духовно препорођени и демон би побегао од људи. Духовни напредак почиње речима. ”Господе, помози ми да видим своје грехе и да не осуђујем брата својега...” - Какву милостињу да дају монаси? - Монаси који имају нешто да дају морају да помажу другима. Верујем да ће они који помажу странцима и својим непријатељима имати већу награду. Али, највећа милостиња монаха је да чува завет сиромаштва, у свим материјалним стварима, и да се моли за све. Они који ништа немају да се осећају као да имају све, и они који имају морају живети као да немају, и морају давати другима. Ако стекнемо нешто неодговарајуће нашем стању, требало би да дамо сиромашном, у име Господње. Милостиња сигурно има велику силу, али за монахе, сиромаштво и чиста молитва су веће. Монах почетник рекао је старцу: - Шта да чиним, оче? Не могу да издржим послушање које сам добио. - Ако можеш да га испуниш, а не желиш, то је грех. Али, ако не можеш да га испуниш, јер је исувише тешко за тебе, или ако си болестан, онда то није грех. Само реци игуману и он ће организовати друго послушање за тебе, како га Бог просветли. У манастиру не би требало да радиш ништа без благослова. Ако живимо у послушности, и ако одсецамо своју вољу, сигурно ћемо се спасити. О понизности - Шта је смиреноумље, оче Пајсије? - упитао га је једном неки од његових ученика. -Смиреноумље је мисао и уверење нашег срца да смо грешнији од других људи и недостојни милости Божије. Они које говоре ружно о себи не значи да имају праву смиреноумље. Истинско смиреноумље је када нас неко вређа и злоставља јавно, а ми то подносимо и кажемо: “Бог је наложио овом брату да ме срамоти због мноштва мојих грехова.” Ми треба све да примамо као заповест Божију. Када вас неко срамоти, кажу да му Бог заповеда да тако чини. Када неко узме нешто ваше, Бог му заповеда да то учини, како би вас начинио монахом. Када си уклоњен са већег места, Бог те је уклонио, како би се променио у својим страстима и лошим навикама. То је истинско смиреноумље. А гордост је када верујемо у себе, у нашу памет, наше снаге, када мислимо да смо способнији од других људи, бољи, лепши, врлински, угоднији Богу. Онда је сигурно да смо надвладани ружним грехом гордости, од којег нас Бог, који је понизио себе ради нашег спасења, може једино сачувати. Смирујмо се, браћо, јер се горд човек не може спасити. Оплакујмо наше грехе овде, како бисмо се радовали вечно у будућем животу, јер када напустимо овај свет, сви ће нас заборавити. Не полажимо своју наду у људе, већ само у Бога. Човек је променљив. Данас вам даје, а сутра тражи од вас. Данас те хвали, а сутра те осуђује. Нашу наду полажимо у милост Божију, и никада нећемо кренути странпутицом. Један мирјанин упитао је старца да му да корисну реч: - Брате, животиње су често мудрије од човека. Научимо се воловској послушности и стрпљењу, јагњећој смирености и кротости, чисоћи и раду од пчелице и мрава. Можемо научити лекцију о животу од свих животиња. Најбоље за човека је да постане глинени сасуд, онај који је од користи свим људима, и за све врсте свакодневног посла, за храну, воду, итд. А златни сасуди су стављају у сефове и закљуцавају на скровита места. Због страха од лопова они се ретко користе, можда само једном годишње. Глинени сасуд користи се за свакодневну употребу, и користи човеку. Такав је смирен човек, који не тражи част и славу. Он остаје неприметан чак и међу људима нижих од себе, он користи, саветује и помаже свакоме, и сви га траже и радују му се. Смиреноумље је велики дар монасима и свим хришћанима. Савети о искушењима Ожалошћени хришћанин упитао је Старца за реч утехе, и он му је одговорио: - Слушај брате, без искушења и плача нема спасења. Али, ми не треба да тиме будемо ометени и да постанемо раслабљени у вери, јер сада демон људе напада суровије него у прошлости, јер зна да има још само мало времена да влада у овом свету. Помолимо се, издржимо, и сетимо се речи Господњих, који је рекао да ће бити са нама до свршетка века. Ми не треба да очајавамо у време наших страдања, јер нас Бог није напустио. Као у време пророка Илије, када Бог имађаше још 7,000 изабраника Својих, који се не поклонише Валу, тако и данас, Господ има много изабраних хришћана са јаком вером, који нису своје душе предали на служење страстима. Бог има изабранике своје, у селима у градовима, који Га прослављају и дању и ноћу, који живе у девствености и уздржљивости, пружајући милостињу сиромашнима и удовицама. Али, само су Богу позната њихова имена. - Како можемо да измиримо оне који се у завади? - Прво, треба да се молимо за њих. Онда, треба да их подстакнемо да се исповеде духовнику, и да их утешимо речима из Јеванђеља да склопе мир, по речима Господњим: “Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати.”(Мт.5:9) Колико год је то у нашој моћи, морамо да се трудимо да склопимо мир, јер смо синови Божији и у нама носимо мир Духа Светога. Они који нису у миру, не могу се причестити. Ако један од завађених умре не измиривши се са својим непријатељем, онда онај који је у животу, мора да оде на његов гроб за четрдесет дана, и моли за опроштај. Наравно, ово је прилично тешко. Ми утичемо на живе да праве метанија за умрле, са којима су били у завади, и надамо се у молост Божију, да ће им он опростити. Духовни пријатељство Ученик га је упитао: - Какве духовне везе имате са старцем Клеопом?” - У јесен 1935. године, отац Клеопа се вратио из војске и посетио ме у скиту Козанчеу, да прими благослов. Док сам га пратио кроз шуму на растанку сам га упитао:”Па, шта сада планираш да чиниш брате Константине (јер тада још није био монах)? Да ли ћеш остати у Козанчеу или ћеш назад у Сихастрију?” “Вратићу се у Сихастрију, оче Пајсије, где сам живео пет година, на гробове моје браће. Тамо ћу такође имати и више мира и тишине...” Онда смо обојица скинули наше скуфије, клекли, начинили по три метаније и изговорли молитву: ”Господе, благослови наш завет да ћемо бити заједно, како у овом, тако и у будућем животу. Ако умрем први, он ће бити у мојим мислима, и ако он умре први, ја ћу бити у његовим. Амин.” Онда смо се загрлили и растали. Свим срцем сам везан за оца Клеопу, колико год је то могуће у овом животу... https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6645
-
У оквиру великопосног циклуса предавања, која се одржавају у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије у суботу, 15. марта 2025 године, одржао је предавање на тему „Господе, просвети таму моју“. Уз подсјећање да у другу недјељу Часног поста прослављамо спомен на Светог Григорија Паламу, Владика Пајсије је говорио о овом светогорском монаху, исихасти, Митрополиту солунском, осврћући се на догађаје који су обиљежили прву половину XIV вијека у којој је светитељ живио: „Исихазам потиче од грчке ријечи ησυχια, исихија – мир, тишина, у овом контексту о којем ми говоримо, значи молитвено тиховање, то јест да човјек иако живи у овом свијету који је пун неизвјесности и немира, ипак нађе тај унутрашњи мир, а може га наћи једино ако се приближи Богу, ако себе очисти од свега онога што прља људску природу. Свакако да је и то био смисао Исусове молитве и оних отаца који су практиковали Исусову молитву, која се још звала умна или срдачна јер је захтјевала да човјек сједини ум и срце, да његов ум сиђе у срце и да се умом у срцу моли. Наравно да су то Свети оци искуством познали, па затим и учили друге. Дакле, потребно је да се човјек ослободи од сваке злоће, сваког неморала, љубоморе и свега онога што није природно њему као бићу створеном од Бога, а то једино може учинити управо том непрестаном молитвом, понављањем имена Божијега. Како каже Свети Григорије Богослов, сваки човјек треба чешће да изговара име Божије него што чини уздаха када дише.“ Свети оци су говорили да Исусовом молитвом човјек просвећује не само свој ум, него цијело своје биће, али како су ум и срце узрок и свега онога лошег, појаснио је Владика диоклијски, следује да се они прво и очисте. Због тога та молитва чисти и ум и срце, али и цијело човјеково биће: „И не само да чисти, него човјека опет сједињује са Богом, будући да се гријехом одаљио од Бога, и он на тај начин и сагледава Бога. Међутим, како су то Свети оци на васељанским саборима и догматима утврдили, Бога ми не можемо обухватити својим умом, не можемо Га видјети својим очима, нити осјетити било којим чулом, јер Он несразмјерно превазилази све наше силе и моћи. Ми као твари, не можемо спознати Бога који је вјечан, који нема почетка и који је необухватан Због тога је појединима било тешко схватити, оно о чему су говорили Свети Григорије Палама и остали оци, да помоћу Исусове молитве човјек може да созерцава Бога, да Бога који није створен, који није материјалан, ипак он може да види и осјети. А то је једино може, како је то касније дефинисао Свети Григорије Палама, а наравно да се о томе говорило и много раније, преко Божијих енергија, Божијих дејстава. И он је ту јасно раздвојио између Божије суштине и Божије енергије, то јест Божијег дејства, да је Бог нестворен и суштина Његова је такође нестворена, и енергије су нестворене.“ Разлика између суштине и енергије, то јест дејства, јесте што ми не можемо да будемо причасни Божијој суштини, али може Бог нама да се приближи помоћу тих Божијих дејстава. Свети оци су наводили као примјер Таворску свјетлост коју су апостоле видјели када се Христос преобразио на Тавору и они су, како јеванђелисти описују, не могавши да гледају ту свјетлост, пали ничице на земљу. „И Свети Григорије Палама је учио да та свјетлост, коју су ученици видјели, јесте Божја енергија, Божје дејство које је такође нестворено, нематеријално и произилази од Божијег бића. То је одсјај Божије суштине. И не само та Таворска свјетлост, него се сјетимо и оне купине коју је Мојсије видио, која је горијела пламеном а није сагоријевала. Затим, онај пламени стуб који је водио Израиљце кроз пустињу, па она свјетлост коју је видио апостол Павле на путу за Дамаск, када је од те свјетлости ослијепио и чуо глас: Савле, Савле, зашто ме гониш? Сјетимо се и примјера Светог архиђакона Стефана који је видио небеса отворена и Сина Божијег како сједи са десне стране Оца. Дакле, све су то биле нестворене, нематеријалне Божије енергије или Божија дејства којима тај јаз између нествореног Бога и створеног човјека се превазилази. Односно, човјеку створеном ипак нестворени Бог постаје доступан“, истакао је Владика диоклијски. Говорећи о величини молитве Светог Григорија Паламе „Господе, просвети таму моју“, Преосвећени је казао да је она показује то крајње смирење да ништа не можемо спознати онако како треба својим умом, него да све положимо на Бога. „И само онда када нам Бог открива, само тада можемо бити сигурни да смо на правом путу и да познајемо ствари онакве какве оне заправо јесу. И због тога је важан овај празник Светог Григорија Паламе који нас подсјећа да се не уздамо у своје силе, него да сву своју наду положимо у Бога и да једино је Он Извор живота, Извор истине, Извор вјечног и непролазног живота“, закључио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, а потом одговарао на питања вјерних сабраних на овом духовном разговору у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, https://mitropolija.com/2025/03/18/vladika-pajsije-o-molitvi-gospode-prosveti-tamu-moju-nista-ne-mozemo-spoznati-onako-kako-treba-svojim-umom/
-
Постом човек показује своју добру вољу. У благочешћу, он се добровољно одлучује на подвиг, на аскезу, и Бог му у томе помаже. Међутим, ако неко себе на силу тера и говори: „Шта да се ради, опет је петак, морам да постим“, онда само себе мучи. Али, ако човек продре у суштину поста, и ако пости из љубави према Христу, он ће се посту радовати. Такав човек размишља: „Баш на данашњи дан је Христос био распет, и нису му дали ни воде да пије, већ су га напојили сирћетом. Зато ни ја данас нећу пити воду целог дана!“ Ако тако поступи, човек ће осетити већу радост у себи него онај који пије најбоља освежавајућа пића. Видите, многи мирјани не могу да издрже строги пост ни на Велики петак. Али, могу да седе испред неког министарства и да штрајкују глађу – из ината или упорности – не би ли нешто избоксовали. Ђаво им даје снагу за то, јер то што чине је самоубиство. Други, опет, кад дође Васкрс, на сав глас кличу: „Христос васкрсе!“, а у себи мисле само о томе како ће се добро најести. Ти људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара само зато што их је нахранио у пустињи (видети Јн. 6:5-15). А сећате ли се пророкових речи: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јер. 48:10). Једно је кад је човек расположен за пост, али не може да пости јер би му, ако не једе, клецала колена, падао би у несвест и слично. Другим речима, његова телесна снага и здравље му не дозвољавају да пости. Сасвим је друго, међутим, ако неко не пости, а има снаге за то. Где ће ту бити воље за пост? Напротив, туга и жаљење онога ко хоће, али не може да се подвизава, замењују многе друге подвиге, и он ће бити више награђен од онога који има снаге и пости. Јер, онај ко има снаге и пости, осећа и извесно телесно задовољство. Ево, данас ми је дошла једна несрећна жена, стара 55 година. Плакала је јер не може да пости. Муж ју је оставио. Имала је сина, који је трагично настрадао и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и та жена нема нигде свој дом, ни залогај хлеба. Дешава се да је нека познаница одведе код себе, да јој неки посао. „Тешко ми је на души, оче“, рекла ми је та јадница, „јер ништа не зарађујем. А најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад, средом и петком, још ми и дају посну храну, али чешће добијам мрсно јело и морам да једем, јер ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Зато човек мора да пази на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека једе мало више. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Ако човек има срца отвореног и пуног смирења, он прима Божју благодат, пости смерно и духовно се храни. Тада добија божанску снагу, и у време дуготрајних постова има „залиху истрајности“. У Аустралији један младић од 27 година је дошао дотле да није јео ништа 28 дана! Његов духовник га је послао код мене да ми исприча о томе. Тај младић је био веома побожан и подвижнички настројен. Ишао је на исповест, у цркву, читао светоотачке књиге, а понајвише Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио 40 дана. Младићу се стегло срце од дирљивости и помислио је: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан човек, постио 40 дана, шта тек ја треба да урадим, ја који сам толико грешан?“ Затим је од духовника затражио благослов за пост, али му није рекао да намерава да 40 дана ништа не једе нити пије. Уз то, радио је у фабрици и обављао веома тежак посао. Кад је дошао 28. дан поста, осетио је благу вртоглавицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и одведу ме у болницу, схватиће да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру од поста“. Младић је почео помало да једе, иако га је мучила помисао да није издржао четрдесетодневни пост који је започео. Духовник је приметио да га мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози који су га навели на тако строги пост били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш постити четрдесет дана?“ „Нисам“. „Када си од духовника тражио благослов за пост, једноставно ниси хтео да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана, или си ту, наводно добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио!“ „Разумем твоје намере“, додао сам, „али сам те испитивао да би и сам схватио да ћеш за дане строгог поста бити богато награђен на небу! И немој више да се мучиш мислећи да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, испричај духовнику и оне добре помисли које ти падну на памет, а он ће одлучити да ли треба да се подвргнеш неком подвигу“. Тај младић је био веома скроман, и то управо захваљујући тим смерним мислима које је гајио у себи. И тако строги пост је прихватио из велике побожности, из љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, мислећи у себи: „Зашто ја не бих могао исто што и многи други?“, издржаће можда дан-два, а онда ће одустати. Уз то, ум таквог човека ће се замаглити, па ће чак и жалити време проведено у посту. Постом човек постаје као јагње, кротак као јагње. Ако се, пак, претвори у звер, то значи само једно од двоје: или је подвиг који је прихватио прејак за њега, или га је прихватио из гордости, па зато не добија Божју помоћ. Пост може да укроти и умири чак и дивље звери. Погледајте животиње кад су гладне: тада се приближавају човеку. Животиње инстинктивно знају да ће умрети од глади, а да ће, ако приђу човеку, моћи да нађу храну и преживе. Једном сам видео вука који је од глади постао питом као јагње. Зими, кад је пао снег, сишао је с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и кад је брат видео вука, почео је да га тера, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога да све што ради – чини из љубави према Богу и према ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости, а притом је горд мислећи да чини нешто посебно, његов пост ничему не служи. Такав човек је као бушан крчаг – пробај да сипаш воду у њега, видећеш да ће вода, мало по мало, скроз исцурити. https://mitropolija.com/2025/03/10/post-po-meri-ljubavi/
-
Свети пророк Данило; свети преподобномучeници ђакон Авакум и игуман Пајсије . . .
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Поучни
Свети пророк Данил и три отрока: Ананије, Азарије и Мисаил Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа. Тропар (глас 2): Велика су дела вере! Усред пламене реке, света три младића се радоваху, као да су на освежавајућој води, и пророк Данило се јавља лавовима као пастир овцама: Њиховим молитвама, Христе Боже, спаси душе иаше. Преподобни Данил (Донале) Великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Мисир, где за име Исусово претрпе многе муке и смрт. Пресели се у Царство Христово крајем X века. Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..." Тропар (глас 4): Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити. -
Београд попут Јерусалима, има своју Вија Долороса (Пут суза) којом су, као Христос на путу ка Голготи, вековима корачали мученици и свеци. Ова каменита стаза, махом заборављена, водила је преко калемегданске тврђаве, затим вијугавом стазом поред цркве Ружице и Капеле Свете Петке до Доњег града и обале Дунава. Први београдски (сингидонски) мученици пострадали већ 314. године, били су свети Ермил и Стратоник. Истим путем, пре 202 године, прошли су и свети новомученици игуман Пајсије и ђакон Авакум, којих се данас молитвено сећамо. Током Хаџи-Проданове буне 1814., која је на крају, довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се не свете преживелим устаницима. Међутим, после гушења побуне, Турци су похватали око 300 виђенијих Срба. Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су пребачени у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, набили на колац за пример непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога дошао је ред на игумана Генадија, његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума. Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у Ислам и да тако сачувају свој живот. У страху, игуман Генадије постаде Мула Салија, а његов син Стојан постаде Реџеп. Пребодобни Авакум, то је одбио. Од тврђаве, до простора око Народног позоришта где се налазила Стамбол капија подно које су се извршавала погубљења, под шибама и увредама, свети Авакум на леђима је уместо крста носио колац на коме ће страдати. Кад му је пришла мајка, и с плачем молила да се потурчи како би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на млеку ти хвала, ал’ не хвала на твоме савету. Нема вере боље од хришћанске! Ко се боји Бога Истинога, нe боји се људи ни демона. Срб је Христов, радује се смрти.„ По народном предању, када Турци видеше да ни мајчине сузе не помажу, сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Одговора свети Авакум: „Умиру ли Турци некад?“, па када су му потврдно одговорили, он је додао: „Благо томе ко раније умре, омање је муке и греха! Запамтите, то се десило пре само 200 година! Колико смо у миру потпали под туђи утицај за само пар генерација? Колико као народ знамо о херојском подвигу наших отаца? Колико своју децу учимо о јуначким делима наших мученика? Имамо историју, и људе којим треба да се дичимо, и зато је на свима нама, да се лоша традиција промени. Тропар (глас 4): Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити. Кондак, глас 3. У овом свету као Анђели поживисте и животом Еванђеље испунисте, положисте душе своје за веру и отаџбину, умирући показали сте се јачи од мучитеља: Зато вас прослављамо, свети преподобномученици, Пајсије и Авакуме. https://vidovdan.org/tradicija/prepodobni-novomucenici-pajsije-i-avakum-srb-je-hristov-raduje-se-smrti/
-
Свети Дух је један, али има мноштво благодатних дарова, Није један овде, а други тамо. Није, дух хаоса него љубави и мира. Кад се духовни људи међусобно нападају значи да се налазе под утицајем многих других духова који немају ништа.заједничко са јединим Светим Духом. Некада је Свети Дух просветљавао и диктирао у Перо. Велика ствар! Данас не налази предуслове.да би сишао. Чак је и Вавилон у Старом Завету био невин у односу на данашње стање. Тражио си, на пример, глину, донели су ти сламу. Данас имамо Вавилон са страстима. Тражиш глину, а они ти баце циглу у главу. Али ако човек искључи себе из сваког свог деловања и одсече своју вољу, онда ради исправно и свакако ће добити божанско просветљење, и то ће између њега и Бога створити дух међусобног општења. Јер, кад човек одбацује своја поимања, тиме ослобађа простор, у себи за божанска поимања. Човек треба да стекне духовно чуло да би добио божанско просветљење. То је изузетно важно, како би људи схватили неке ствари. Нарочито нас у наше време околности на то нагоне. Видите и у Малој Азији, онда, у она тешка времена, ситуација их је принудила, па су стекли нарочите способности. Могли су двојица Грка да буду међу Јерменима и Турцима и да се међусобно споразумеју, а да ни Јермени, ни Турци ништа не примете. То је један разлог више, имајући у виду у каквој ситуацији данас живимо, што је неопходно да се духовни људи међусобно разумеју. Доћи ће тешка времена. Морамо да се узмемо у памет. Ако се не узмемо у памет и ако не будемо Богом просветљени, онда ће у свакој ситуацији свако да нам заповеда како треба да се понашамо. Немојте чекати да вам све буде речено. Неке ствари треба саме да схватите, да вам нико ништа не каже. Сећам се једном смо у Коници, пре него што сам отишао у војску, сазнали да долазе устаници. Било нас је четворица – тројица су били муслимани – па смо се сакрили у једну турску кућу на периферији града. Један дечачић од пет година разумео је ситуацију, па нам рече: „Идите у куј’ну, а ја ћу изаћи напоје.“ Уђосмо у кухињу, изађосмо на задњи улаз и стигосмо да се сакријемо у неку оставу. Дечачић изађе пред кућу и рече устаницима да у кући нема никога, па одоше. Детенце од пет година, ето толицко, још не зна ни да говори, а тако се разумно понело! Жива ватра! Видиш га како прима све утиске, како воли. А да је на његовом месту био неко старији, могло се догодити да учини зло само због непромишљености. Ми, који смо крштени, миропомазани, који читамо и изучавамо Јеванђеље, не смемо да заостајемо у развоју. Ви треба да летите, да имате „по шест крила, наоколо и изнутра пуна очију“ да не мирујете ни дању ни ноћу „говорећи: Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ!“ (Отк. 4, 8). https://svetosavlje.org/cuvajte-dusu/258/
-
Архимандрит Пајсије (Хиландарац) Танасијевић 7. јул 1957 - 20. јул 2003. г.
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Ако некоме доликује рећи: Отац, то доликује ономе који нас је из неживота, из лошег живота, из непознавања Бога привео у живот по Богу. Он је тај пастир добри, који нас је са странпутице вратио, довео и на прави пут извео. Он је био тај који је наше душе гануо и побожно обавезао на врлину. Оно што нас најдубље везује за Оца је управо тај осећај родитељске жртве. Ради које човек бива послушан – не по закону нужности, чак ни по закону разума, већ по закону срца. Сви ми, његова духовна деца, одевени у расе или световна одела, осећамо исто: жељу да не грешимо, да не бисмо повредили закон љубави. Једном речју, љубав је била и јесте та покретачка сила која нас је везивала, одржавала и водила. Тако нас је научио живети. Он је за нас био оличење љубави, и клицу таквог живота усадио је у нас, те смо сви ми међусобно повезани том нераскидивом споном која превазилази границе живота. И нема неког међу нама ко то не осећа. Очев одлазак, колико год болан био, испуњава смислом, јер нам сведочи да је смрт немоћна. Отац је у себи оживео јеванђелску тајну, и зато је за нас увек био и јесте извор воде живе. Ко од нас није одлазио од њега освежен, оснажен и духовно напојен? Ко у њему није нашао лек за своје ране, ко се није утешио? То данашњи узбуркани свет не пружа човеку и зато је он за нас био и јесте тихо пристаниште. Увек на граници овоземаљске и неземаљске радости... сада осећамо само ово друго... Добили смо Оца у непролазности. И тамо је отишао да нам утре пут; оставио нас је да довршимо битку. Дете се пустило мајчиног скута, и сада на нама стоји да животом посведочимо своју верност, своју љубав. Испунио је своје време и назначење, и оставио је тако много... јер је много волео. Захваљујемо ти, Оче, за сву љубав, за сву жртву; захваљујемо ти, Оче, за муке рађања; захваљујемо ти, Оче, и молимо опроштај за ране које си отрпео, одболовао и оћутао онако како си ти једини знао. Опрости нам, Оче, за сву неправду несавитљиве људске природе коју си подносио ради нашег исправљања. Ти си имао трпљење мајке; дугујуемо ти верност детета – да нас се не постидиш пред Богом и људима, да твоја жртва не буде узалудна. Јер љубав није реч, љубав је жртва послушности – тако си нас учио. Сад си нас поверио Богу, онако како је нас Бог раније поверио теби. Ми се, иако уцвељени, радујемо васкрсном радошћу, и говоримо ти са светим пророком: Тако жив био Господ и жива била душа твоја, нећу те оставити. (2 Цар. 2, 2) Моли се за нас да трку довршимо, добар рат војујемо и Царство небеско задобијемо, да се тамо сви заједно обретемо; да ону радост, оно болаженство које смо предокусили с тобом, једни у другима задобијемо тако где растанка нема. Свима си био све, по речима апостола Павла, па нека Господ буде теби оно што си ти био нама, Оче! Нека те Мајка Божија, Преподобни Пајсије - чије си име носио, Свети Прохор, Свети Стефан, Свети Пантелејмон и Свети Ђорђе – чије си храмове оживео, прате на твом путу ка Господу, и нека те не оставе. *** Молимо Те, Господе, и преклињемо, да буде похваљен у Теби, да Ти се непојамно радује са својом мученичком родбином и са свима светима у векове. Нека се радост коју смо окушали на земљи у заједници с њим пренесе и продужи у веку будућем, у веку трепетне близине Божије, и гледања Лица Његовог. Ти, Господе, суди нашем Оцу и не препусти суд другоме, јер је писано: Коме Цар суди, тај на суду милост задобија. Умилостиви се, Господе, јер је љубав према Теби и своме ближњем увек имао као основу прегнућа. Даруј нам снаге и мудрости да испунимо заповест светих: Послушност сина огледа се у одсуству оца. Молимо Те и преклињемо: Не лиши нас заједнице на Небу! https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/-
- танасијевић
- (хиландарац)
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Преподобни Пајсије Светогорац: О љубави
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Из духовничког дневника
1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“ 2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот. 3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“ 4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи. 5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних. 6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“ Преподобни старац Пајсије Свеотгорац View full Странице-
- преподобни
- пајсије
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“ 2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот. 3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“ 4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи. 5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних. 6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“ Преподобни старац Пајсије Свеотгорац
-
- пајсије
- светогорац:
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
– Старче, у себи осећам несигурност, напетост. – Осигурај се Богом, дете моје. Зар ти знаш само за осигурање аута? Божије осигурање ти није познато? Прекрсти се пре него што било шта учиниш и реци: „Христе мој, Богородице моја, помозите ми“. Зар постоји већа сигурност од поверења у Бога? Када човек повери себе Богу, он непрестано од Њега прима бензин „супер“ и његова духовна машина се никад не зауставља, стално се креће. Колико год можеш, буди пажљива, моли се, имај поверења у Бога и Он ће ти помоћи у свакој тешкоћи. Да би се ослободила напетости и узнемирености, поједностави свој живот потпуним поверењем у Бога. – Старче, увек са страхом и колебањем почињем да радим оно што ми се каже и од страха може да ми се деси да посао не обавим ваљано. – Прекрсти се, добро дете моје, и чини оно што ти се каже. Ако помислиш: „Молитвама Светих Отаца наших…“, зар баш ниједан од толиких светитеља неће хтети да ти помогне? Никада не губи поверење у Бога. Не гуши саму себе својом уском, људском логиком; тако ћеш се само мучити и спречавати божанску помоћ. Ако после свог благоразумног делања ти Богу повериш и саму себи и све што радиш, то ће да помогне не само теби, већ и другима. Поверење у Бога је велика ствар… Велика је ствар предати себе у руке Божије. Људи пред себе постављају неке циљеве и труде се да их достигну, не ослушкујући притом шта је воља Божија и не старајући се да своје поступке усагласе са њом. Богу се треба предати са поверењем, Њему препустити да управља догађајима, а ми приљежно испуњавајмо своје дужности. Човек ће се мучити ако нема толико поверења у Бога да се потпуно преда у Његове руке. Обично човек прво прибегава људској утеси, па тек када се разочара у људе – прибегава Богу. Ако нећемо да се мучимо тражићемо божанску утеху, јер она и јесте једина истинита утеха. Вера у Бога није довољна, потребно је и поверење у Њега. Поверење у Бога привлачи Његову помоћ. Хришћанин верује и поверава себе Богу до смрти… Ако човек хоће да живи без напетости, треба да верује у оно што је рекао Христос: „Без Мене не можете чинити ништа…“ Односно, потребно је да човек, у добром смислу те речи, очајава над собом и да верује у силу Божију. Очајавајући, у добром смислу, над самим собом, човек налази Бога. Сву наду своју на Тебе полажем (Из Богородичиног тропара 2. гласа). Чак и најдуховнији људи не могу да буду сигурни за свој живот, па зато увек прибегавају сигурности која је у Богу. Они своју наду полажу на Бога и очајавају само због свог „ја“, јер то „ја“ доноси човеку сваку духовну несрећу.“[1] https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2020/10/04/napeti-i-nesigurni-sta-raditi/
-
Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице. Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског. Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља. У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници. Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата. У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена. У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра. Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас: – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија. Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом: – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“. Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао: – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао: – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити. Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио? Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије. Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио. Протојереј Велибор Џомић извор
-
- пајсије
- архимандрит
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Преподобни Пајсије Светогорац: Родитељ из љубави детету направи зло!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован. Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека: 1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе. 2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж. 3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна. 4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао. 5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова. 6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти. 7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога. 8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио? 9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу. 10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити. 11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру. 12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање… 13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога… 14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони. 15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности? 16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.” Старац Пајсије Светогорац: “Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу” Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других. Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења. Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци. Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа.Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава. Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку. Старац Пајсије Светогорац Извор: Епархија зворничко-тузланска
-
- преподобни
- пајсије
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Преподобни Пајсије Светогорац: Прихватање неправде
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
„Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде.“ ПРВА ГЛАВА Прихватање неправде Исправно постављање према неправди – Старче, када ми неко учини неправду срце ми се стеже. – Да ти се срце не би стезало, никада не размишљај ни о томе ко је крив, ни о томе колика је кривица онога ко ти је учинио неку неправду, већ о томе – колико си ти сама крива. Видиш, када се људи свађају, сваки од њих ће рећи да је у праву, само зато што свако узима више права него што му припада, па се зато стално размимоилазе. Оде човек, на пример, у полицију и каже: „Тај и тај ме је претукао“, и подиже тужбу против њега а притом не говори колико је он њега тукао. Када бисмо размишљали о томе да је највећу неправду поднео Христос, прихватали бисмо неправде са радошћу. Иако је Бог, Он је из своје велике љубави сишао на земљу и закључао се девет месеци у утробу Богородице, а потом је тридесет година живео неприметно. Од своје петнаесте до тридесете године правио је столарију за Јевреје. А какав је алат Он у то време могао да има? Тада су се користиле дрвене тестере са некаквим дрвеним зупцима. Давали су му даске и говорили: „Направи ми ово, направи ми оно…“ А како да обради те даске? Глачао их је неком гвожђуријом која се тада користила уместо струга. Схваташ ли како је то било мучно? А после тога – три године страдања! Ради проповеди ишао је босоног, сад овде, сад онде! Исцељивао је болеснике, блатом је отварао очи слепцима, а они су опет тражили знаке. Изгонио је демоне из ђавоиманих, али нажалост, неблагодарни људи говорили су Му како је демон у Њему! И поред тога што се о Њему толико говорило и пророковало, и поред толиких чуда која је сатворио, на крају су Га наружили и распели. Због тога су они који трпе неправде – возљубљена деца Божија. Јер трпећи неправде, они у својим срцима имају Христа Који је трпео неправде; и радују се и у прогонству и у затвору, баш као да се налазе у Рају, јер где је Христос, тамо је Рај. – Старче, може ли човеково бреме да буде веће од онога које он може да понесе? – Бог не би допустио да добијемо бреме које је изнад наших сила. Нерасудљиви људи товаре на своје ближње тешка бремена. Добри Бог често допушта да добри људи падну у шаке злих, како би стекли небеску плату. – Старче, да ли незадовољство има везе са неблагодарношћу? – Да. Може да се деси да неко брине о добру свог ближњег, али да овај то не схвата, па се осећа као неко коме се чини неправда, и изражава своје незадовољство. Не буде ли пазио на себе, такав човек може помишљати како му се чини неправда, и доћи и до дрскости када га због неког пропуста опомену да буде пажљивији. На пример, нека сестра сипа превише отрова у раствор, па тако прскајући маслине, спржи им лишће. Ставе јој примедбу, а она уместо да схвати своју грешку и каже: „Опростите“, осећа се као неко коме је учињена неправда, и плаче. Говори: „Неправедни су према мени. Да су наишли скакавци и упропастили дрвеће, не би ни реч рекли, а пошто сам их ја упропастила – они вичу. Христе мој, само ме Ти разумеш!“, и притом плаче! Може чак да осећа и радост, мислећи да ће због „неправде“ коју трпи стећи плату на Небу, па благодари Христу! То је једно промашено стање, једна велика прелест. Радост од прихватања неправде – Старче, када са радошћу примим примедбу за неки свој преступ, да ли је та радост коју осећам – чиста? – Пази, ако правиш пропусте због којих те грде, а ти не ропћеш већ се радујеш и говориш: „Слава Ти, Боже, тако ми и треба!“, осећаћеш половину радости. Али ако не правиш пропусте и грде те без разлога, а ти то примаш са добром помишљу – осећаћеш сву пуноћу радости. Не кажем да твој циљ треба да буде – трпљење неправди, јер би те у том случају ђаво бацио у гордост, већ да прихваташ неправде када те оне саме по себи сколе, и да им се радујеш. Постоји четири степена у суочавању са неправдама. Неко те, на пример, изудара без разлога. Ако се налазиш на првом степену – узвратићеш му истом мером. Ако се налазиш на другом степену – осетићеш у себи веома велико узнемирење, али ћеш се савладати и нећеш ништа рећи. На трећем степену нећеш се узнемиравати због тога, а на четвртом ћеш осећати неизмерну радост, велико весеље у души. Када човека за нешто неправедно окриве а он докаже да није крив, тиме он добија за право и задовољава се. У том случају он осећа светску радост. Али уколико се са неправдом која му је учињена суочи духовно, са добрим помислима, и не труди се да докаже своју невиност, он осећа духовну радост. Дакле, он тада у себи има божанску утеху и благодари Богу. Знате ли какву радост осећа човек у души када трпећи неправду – не правда себе да би му неко рекао: „Браво“, или: „Опрости.“ И радост коју он осећа онда када трпи неправде, већа је од оне радости коју би осетио када би био оправдан. Они који су достигли овакво стање желели би да заблагодаре људима који им чине неправде, како за сву ону радост коју су им приуштили у овом животу, тако и за ону радост коју су им тим неправдама обезбедили у вечности. Колико се само „духовно“ разликује од „светског“! У духовном животу ствари другачије постојавају. Када задржиш за себе нешто ружно – осећаш се дивно. Када то даш неком другом – осећаш се ружно. Када примаш неправду без роптања, а свог ближњег оправдаваш, у своје срце примаш Христа Који је много пута претрпео неправду. Тада Христос постаје „закупац“[1] твог срца и обитава у њему, испуњавајући га миром и радошћу. Бре, децо, покушајте да и саме доживите ову радост! Научите да се радујете овом духовном радошћу, а не светском. Тако ћете сваког дана празновати Пасху. Не постоји већа радост од оне коју осећаш када без роптања прихваташ неправду. Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде. Знате ли колико сам се радовао када би неко рекао да сам у прелести? Кажем: „Слава Ти, Боже! Овим речима стичем плату, а кад би рекли да сам светитељ – постао бих дужник.“ Нешто слађе од неправде коју прихваташ без роптања – не постоји! Једног јутра неко је покуцао звекиром на врата моје келије. Погледао сам кроз прозор да видим ко је, јер још увек није било време да отворим. Угледао сам једног младића светлог лика. Пошто га је открила благодат Божија, схватио сам да живи духовним животом. Због тога, иако сам био заузет, оставио сам то што сам радио, отворио му врата, увео га унутра, дао му чашу воде и схвативши да се у њему налази сакривено нешто духовно, почео сам пажљиво да га испитујем о томе како живи. „Каквим послом се бавиш, младићу“, упитао сам га. „Ма, какав посао, Оче? Одрастао сам у затвору. Тамо сам провео већи део свог живота. Сада имам двадесет шест година“, одговорио ми је. „Добро, бре младићу, шта си ти то радио па су те затварали у затвор?“, опет ћу ја. Тада ми он отвори своје срце и рече: „Од малена ме је веома болело када бих видео несрећне људе. Познавао сам све страдалнике, не само из моје парохије већ и из неких других. Наш парохијски свештеник са члановима Црквеног одбора стално је скупљао новац и трошио га на изградњу неких зграда, сала, и томе слично, или на разноразно украшавање храма, а притом уопште није бринуо о сиромашним породицама. Не желим да судим о томе да ли су сви ти радови око изградње били заиста неопходни, али видео сам да има много несрећних људи. Почео сам да крадем од новца који је скупљан од приложника. Узимао сам поприлично, али не баш све. Онда сам куповао храну и разне друге ствари, које бих кришом остављао испред кућа сиромашних породица. А како не би неког другог неправедно оптужили за крађу, одмах бих одлазио у полицију и говорио: ‘Ја сам украо новац из цркве и потрошио га’. Ништа више им нисам говорио. Они би ме тукли и вређали, говорили: ‘Пропалицо, лопове…!’ а ја сам ћутао. После би ме ставили у затвор. Овим послом бавио сам се годинама. Читав град од тридесет хиљада становника, па и неки други градови, знали су ме као пропалицу и лопова. А ја сам ћутао и осећао радост. Једанпут сам провео у затвору пуне три године. Понекад су ме затварали ни кривог ни дужног, а када би ухватили кривца, пуштали су ме на слободу. Ако не би нашли кривца, провео бих у затвору онолико времена колико би он провео да су га ухватили. Зато ти и кажем, Оче мој, да сам највећи део живота провео по затворима.“ Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: „Бре, младићу! Ма колико све то да изгледа добро – није добро, и немој то више никада да поновиш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?“ „Послушаћу те, Оче“, на то ће он. „Иди из свог родног града у тај и-тај град, где те нико не познаје. Побринућу се да се тамо упознаш са неким добрим људима. Запосли се, и колико можеш помажи људима који су у некој невољи, делећи са њима до последњег што имаш, јер то много више вреди. Али и када неко нема баш ништа да пружи једном сиромашку и због тога га срце боли, он му тада даје једну узвишену милостињу – милостињу од крви свога срца. Јер ако човек има и даје милостињу, он осећа радост; али ако нема шта да да – осећа бол у срцу.“ Обећавши да ће послушати мој савет, отишао је од мене радостан. Након седам месеци добио сам једно писмо из затвора Коридалу. У њему је писало следеће: „Сигурно ћеш се изненадити, Оче мој, што ти опет пишем из затвора после толико твојих савета и после толико мојих обећања. Само да знаш да овај пут издржавам казну за коју сам већ био у затвору; дошло је до неке грешке. Сва срећа што нема људске правде; да ње има, духовни људи би трпели неправду јер би били лишени плате на Небу.“ Прочитавши последње речи, остао сам поражен овим младим човеком који је са толико жара приступио духовном животу, и тако озбиљно схватио дубљи смисао живота! Лопов за Христа! Имао је Христа у себи! Није могао да се заустави од радости коју је осећао. Доживео је божанску лудост, празнично весеље! – Старче, да ли је та његова радост потицала од тога што су му се људи подсмевали? – Његова радост потицала је од неправде коју је трпео. То је био један мирјанин који није читао ни Пролог ни Старечник, и премда су га неправедно тукли и држали у затвору, а у граду сматрали за пропалицу, мангупа и лопова, и због тога му се подсмевали, он није ништа говорио, већ се са свим тим суочавао духовно! Млад човек, а да уопште не брине о томе како да се оправда, већ само – како да другима помогне! Велике лопове често никада не затварају, а овог јадничка су за једну те исту крађу затварали два пута, а за неке крађе су га затварали ни кривог ни дужног, док не би нашли правог лопова! Али радост коју је он имао, нису имали ни сви становници града заједно. Тридесет хиљада њихових радости не би могло да достигне његову радост. Зато и кажем да код духовног човека нема простора за тугу. Када љубав узрасте и распали срце божанском љубављу, у њега туга више не може да стане. Велика љубав према Христу надилази болове и патње које долазе од људи. Корист од прихватања неправди – Старче, када ме окриве за нешто за шта ме је оптужила нека сестра а ја нисам крива, не могу да се издигнем изнад тога, па и моји односи са том сестром захлађују. – Стани мало! Шта Црква каже о томе? У који случај то спада? И шта теби највише помаже? Рецимо да се догодило тако како си рекла, и да притом ти ниси крива. Е, ако су ти учинили неправду, ти си на добитку. А и ту ће сестру која је говорила против тебе, желећи себе да оправда, после искушења изобличавати савест; зато ће се кајати, а на тебе ће гледати са више љубави. Два-три добра заједно. Тако ти се пружа могућност да од циганчице постанеш благородна девојка. Када ти Бог даје могућност да постанеш благородна девојка, па и сама да можеш другима нешто да пружиш, зашто хоћеш да останеш циганчица? – Моја помисао настојава на томе да питам сестру како је она то схватила моје држање, па ме је окривила. – Уосталом, зар ђаво може да издржи видевши да имаш неку духовну уштеђевину? Принуђава те да тражиш своја права, не би ли из себе истерала Христа. – Старче, све што желим је да ми ближњи опросте када нешто погрешим. – Шта? Хоћеш да те оправдају? Рецимо да те оправдају; да ли ћеш тиме бити на духовном добитку или на губитку? – На губитку. – А када би имала радњу да ли би волела да си на добитку или на губитку? – На добитку. – Када у материјалним, таштим стварима не желимо да претрпимо штету, колико више треба да пазимо да не претрпимо штету у оном духовном! Људи светског настројења пазе на материјални добитак и не допуштају да се он улудо потроши; па зар је онда исправно да људи који се труде да живе духовно одбаце духовни добитак? Али чак и када људи светског настројења расипају новац, они тиме разбацују само материјалне ствари, док неприхватањем неправди ми разбацујемо оно духовно, небеско. Све потрошимо овде на земљи. Зашто мењамо небеско за овоземаљско? Уосталом, људима светског настројења нису познати духовни принципи, а нама јесу. Постали смо монаси да бисмо стекли оно небеско, а на крају испада да смо, упутивши се ка једном циљу, завршили на неком сасвим другом. За човека светског настројења веома је мучно ако га неправедно казне, претуку или просто отерају. А ми треба све то да тражимо и да трпимо – љубави Христове ради. Да стремимо понижењу, презиру, вређању, јер њима наше душе стичу добитак. Један породичан човек, на пример, жели да се оправда јер му је то заиста неопходно; он мора да мисли не само о себи, већ и о томе како ће да преживе његова сирота деца ако изгуби углед или банкротира. Зато мирјани и имају неко оправдање, али ми га немамо. Када са нама људи поступају неправедно а ми то прихватамо без роптања тада нам они у суштини чине добро. На пример, оклеветају ме да сам починио неки злочин и ставе ме у затвор. Добро. Савест ми је мирна, јер нисам починио злочин, а поред тога имам и плату на Небу. Постоји ли веће добро за моју душу? Не ропћем, већ прослављам Бога: „Како да Ти заблагодарим, Боже мој, што нисам починио тај злочин? Да сам га починио, не бих могао да поднесем грижу савести.“ Тако затвор постаје Рај. Неко ме је без разлога ударио? „Слава Ти, Господе! Тако можда искупљујем неки грех; некада сам и ја неког ударио.“ Неправедно су ме извређали? „Слава Ти, Господе! Прихватам и то ради љубави Твоје, због које си за мене претрпео шамаре и увреде.“ Небеска уштеђевина – Старче, смућујем се када неко не мисли добро о мени. – Баш добро да си ми то рекла! Од данас ћу да се молим да нико нема добро мишљење о теби, јер ће ти то бити на корист, добро моје дете. Бог, промишљајући о нама, допушта да нам људи чине неправде или да нам кажу нешто неосновано – да бисмо искупили неки грех или да бисмо уштедели нешто за други живот. Не могу да разумем какав ви то духовни живот желите? Ви још увек не схватате своју духовну корист и хоћете још овде да будете исплаћене; за Небо ништа не остављате. Зашто тако посматраш ствари? Шта читаш? Евергетинос?[2] Зар тамо не пише шта ти ваља чинити? А читаш ли Јеванђеље? Читај га сваки дан. – Старче, када учиним нешто добро, растужим се ако тај мој поступак неко не похвали. – Добро, јел’ ти тражиш похвалу од Христа или од људи? Зар ти неће много више бити од користи похвала од Христа? И шта ће ти помоћи ако људи и буду обраћали пажњу на тебе? Ако сада добијеш признање за неко добро које учиниш, у другом животу ћеш чути: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме.[3] Треба да нас радује када људи не признају наш труд и остављају нас без људске надокнаде, јер све то Бог има у виду и узвратиће нам за наш труд вечном платом. Када већ постоји божанско уздарје, побринимо се да ставимо макар један динар у Божију штедионицу. Требало би да неправду примате као велики благослов, јер тако скупљамо небеске благослове. – Старче, да ли је исправно када човек благодушно прима неправде – али не зато што мисли о Страшном Суду, већ зато што једноставно сматра да је такво постављање добро? – А зар је ту крај? Да неко пази да нешто не чини само да би постао просто „добар човек“, јер тако поступају европејци?[4] Треба да размишља о томе како је он икона Божија и да се потруди да заличи на свог Творца. Буде ли овакве мисли имао као мотив за благодушно постављање према неправдама, корачаће сигурно путем спасења. У супротном, биће у опасности да падне у замку европског хуманизма.[5] Свето лицемерје – Старче, колико има отшелника[6] на Светој Гори? – Не знам. Кажу да их је седам.[7] Последњих година је веома тешко наћи неко тихо место погодно за подвижнички живот. Због тога су неки Оци, још док су на Светој Гори постојали идиоритмијски манастири[8] изналазили један нов начин подвижничког живота. Говорили су, на пример: „Овде не осећам спокојство у души; отићи ћу у неки идиоритмијски манастир да радим, и тако ћу сакупити новац.“ И сви су им веровали. Отишли би у идиоритмијски манастир, радили тамо три-четири месеца и онда тражили велику повишицу. Пошто им повишицу не би дали, говорили би: „Од овог посла нема никакве вајде. Одох ја одавде.“ Узели би мало двопека и напуштали би манастир, да би се подвизавали кријући се по пештерама. А притом су сви мислили како су они отишли да би негде другде радили. И ако би неко питао у манастиру: „Како сте? Да није можда овде био тај-и-тај Отац?“, одговорили би му: „Да, био је. Али што је то неки чудак! Хтео је овде да прикупи новац. Тражио је и повишицу. Калуђер, а тражи повишицу! Какав ми је то калуђер?“ Тако би отшелник стицао корист и од својих подвига и од оптужби манастирске братије. А корист је имао и од лопова, јер би они, сазнавши да тај-и-тај подвижник има новац, одлазили у његову пештеру и тукли га, али на крају ништа не би нашли. – Старче, ако сестра крије неку своју врлину, како онда ја могу да је подражавам? – Није ваљда луда па да је не крије? Светитељи су већи подвиг чинили да би прикрили неку своју врлину, него да би је стекли. Знате ли шта су радили јуродиви? Избегавши прво лицемерје овога света, ступали су у област јеванђелске истине. Али ни то им није било довољно, и зато су ишли још даље – ка светом лицемерју Христове љубави ради. Тада више нису марили за то шта ће да раде са њима или шта ће говорити за њих. Али за тако нешто потребно је веома велико смирење. Док се један човек светског настројења вређа када неко каже нешто против њега, или се смућује ако га не похвале за неко добро које учини, јуродиви се радују када људи имају рђаве помисли о њима. Некада су постојали Оци који су се правили чак и демонизовани, не би ли тако сакрили своје врлине и покварили добре помисли које су људи имали о њима. Када сам живео у манастиру Филотеју[9] у време док је тамо владала идиоритмија, затекао сам ту једног монаха који се некада подвизавао у пустињи Вигла.[10] Схвативши да тамошњи Оци примећују његове подвиге и духовни напредак, узео је благослов од духовника и отишао одатле. Одлазећи из Вигле рекао је: „Дојадило ми је да једем буђав двопек. Одлазим у неки идиоритмијски манастир да једем месо и живим као човек! Нисам луд да останем овде!“ И отишао је у манастир Филотеј, где се правио ђавоиман. Када су његова сабраћа чула да се демонизовао, један од њих је рекао: „Штета! Демонизовао се, јадник. То се могло и очекивати. Отишао је одавде у идиоритмијски манастир да би могао да једе месо, јер му је дојадио буђав двопек.“ А шта је он у ствари радио? Више од двадесет пет година нити је себи припремио храну нити је спавао. Да не би заспао, по целу ноћ би ходао манастирским стазама, носећи са собом један фењер. Када би се преморио ослонио би се мало на зид, и само што би га сан обузео, пренуо би се и неко краће време шапутао: „Господе Исусе Христе…“ После би настављао са умном молитвом; само би му се понекад, и нехотице, молитва отела са усана, па је могла да се чује. Када би се срео са неким сабратом говорио је: „Молим се, молим се не би ли демон отишао.“ Неки млади петнаестогодишњи монах једног дана ми рече: „Ма, пусти тог ђавоиманог!“ На то му одговорих: „Не говори тако! Тај човек је стекао много врлина, а само се прави да је ђавоиман.“ После тога млади монах односио се према њему са побожношћу. Када је подвижник умро, Оци су га нашли са неким папиром у рукама. На њему су била исписана имена све братије, а поред сваког имена налазио се погрдни надимак који им је он наденуо, како би братија одбацила макар и најмању добру помисао о њему, чак и као мртвом. На крају је из његових посмртних остатака почело да се осећа благоухање. Видиш, он је настојао да се сакрије, али га је благодат Божија открила. Због тога не треба доносити закључке о човеку на основу онога што се види, ако већ не можемо да препознамо оно што се у њему крије.-
- преподобни
- пајсије
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Свети преподобномученици ђакон Авакум и игуман Пајсије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Црква Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: "У свету ћете имати невоље"; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији. И наш многострадални Српски народ, засађен као "дрво крај извора водених" (Пс. 1, 3), давао је изобилне плодове "у своје време". Он је кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, који нипочему нису хуђи од приноса осталих хришћанских народа. Крв хришћанских мученика сс обилно лила од дана када је српски народ просвећен светим крштењем, па све до данас. Читава јата светих душа, некада већа а некада мања, узлетала су у небеску Србију, убељена крвљу Јагњетовом и својом. Њихов број је бивао нарочито велики у времена општенародног страдања, као рецимо за време петвековног турског ропства, када је Бог предао српски народ, греха његових ради, у агарјанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. У том раздобљу српски народ се окитио као многоценим драгам камењем великим бројем својих мученика и новомученика, довршујући тако "недостатке невоља Христових на телу своме" (Кол. 1, 24). Њихов број је у потпуности познат само свевидећем и свезнајућем Господу, исто као и све разноврсности мука које они храбро поднеше за Господа свога. Мало је оних које по имену знамо, а још мање оних чији је мученички подвиг описан у српском мартирологију. Један од ових последњих, чијем се подвигу смерно клањамо и чији спомен радосно празнујемо, јесте и данашњи свети преподобномученик Ђакон Авакум, који је мученички пострадао од Турака за време Хаџи-Проданове буне 1814. године, заједно са осталим светим Новомученицима. Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца, његова мајка га одведе у манастир Моштаницу да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер 6н беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује. Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете, како би се и на њему испуниле речи светога Апостола: "Нико да не постане немарљив за твоју младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти" (I Тим. 4, 12). Но као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуја, тако и овде, по допуштењу Божјем, насташе тешка искушења како за младога ђакона, тако и за целу свету обитељ. Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио.. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И . одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време. После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Збегови су се по планинама напунили српске нејачи, која је одатле гледала крваве гавранове како у својој засићености надлећу лешеве, који су се свуда од Дрине до Крајине и до Делиграда црнели, јер их није имао ко да искупи и сахрани. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. Народ је стењао под теретом и невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје Турцима пред ноге. Неки од њих су чак уз помоћ Турака умиривали народ да се не буни. Најдуже је у шуми остао Хаџи-Продан Глигоријевић, па се најзад и он предао чачанском Муселиму Латифаги, с којим је донекле и пријатељ био. Предавши се, он се доселио и настанио у Трнавском манастиру. Игуман Паисије, честити духовник, био је на великом гласу због свога родољубља, те су га и Турци ценили и уважавали. Долазак Хаџи-Продана, опробаног и чувеног војводе, необично га је обрадовао, а истоветност мисли и осећања брзо су их сродиле. Они су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то. На ојађени народ је поред невоље од Туракадошла и друга, још већа и тежа. Од трулежи несахрањених лешева, које су Турци свуда сејали, земља се закужила те је завладала тешка и опака болест, од које лека није било. Харала је преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуће године. Од куге су нарочито страдали градови, у које су се опет уселили Турци. Трнавски манастир, будући усамљен у планини, био је поштеђен ове опасности, те су и његови житељи били спокојни. Али, нажалост, не за дуго. На несрећу њихову, чачанском муселиму Латифаги дође идеја да и он са својим момцима, својим благом и оружјем потражи уточишта од ове опаке болести у Трнавском манастиру. Игуман Паисије и Хаџи-Продан сада су били под непосредном присмотром Турака, што им није било пријатно. Па ипак почетком септембра 1814. године, изнад Трнаве у манастиру Стјенику, где је био велики збег, подаље од ока чачанског муселима Латифа и његове телесне гарде, који су још увек седели у Трнавском манастиру, састали су се сви кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, међу којима су били: Хаџи-Продан, игуман Паисије, отац Генадије Шувак и друга свештена и цивилна лица. На том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. За воћу устанка изаберу кнеза Милоша из рудничке нахије, а за његовог помоћника Хаџи-Продана. Над устаницима је извршио заклетву врло популарни игуман Паисије коме је стављено у дужност да најбржим и најбољим путем сигнализира устанак, који је имао планути на Крстовдан 14. септембра 1814. године. Са скупа је упућено посланство кнезу Милошу да га извести о договору и да га умоле да им се као вођ придружи. Тих дана је Латифага преузео пут из Трнавског манастира по Драгачеву и према Жичи ради умиривања бунтовне раје. Латиф-ага је у пратњи Хаџи-Продана, Аврама Лукића, Боке Протића - Гучанина, попа Николе Костића и још неких обилазио села на планини Јелици и ишао према манастиру Жичи. Овај Латифов пут ишао је на руку игуману Паисију да приђе извршењу Стјеничке завере. Уочи самог Крстовдана игуман Паисије, хаџи-Проданов брат Мијаило и други наоружани људи, којих је већ било доста по планини Јелици, напали су осморицу Латифових момака који су били остали у манастиру да чувају Латифово благо и оружје, разоружали их и узели велико муселимово благо. О догађају у Трнави одмах је јављено Хаџи-Продану, који се ноћу искрао из Латифове пратње у Трнаву, а сутрадан на Крстовдан, насред Трнаве, на Илијаку, развијена је устаничка застава око које се окупило од две до четири хиљаде устаника. Тако, дакле, у Трнави, украј Чачка, у манастиру Благовештењу, Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други дигли су устанак на празник Часног Крста, управо оног истог дана када је и пропао пре годину дана. Тако је устанак везан за празник Крста и страдања и тиме добио своју символику и тајанственост. Понети крст свога народа, и свој, на то је више него икада Крстовдан позивао. Хаџи-Продан је био свестан тога и он је сада понео тај крст заједно са свима који су уз њега били. Истина, чим је стигао у Трнаву, Хаџи-Продан је ослободио Латифове људе и упутио их да иду из манастира у Чачак, а задржао је Латифово благо и оружје. Затим је одмах разаслао људе у остале нахије и обавестио тамошње војводе о догађајима у Трнави, позивајући их да се придруже устанку. Истовремено, Хаџи-Продан је предосећао опасност и скори напад Турака. Утолико пре што је кнез Милош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело њега. Зима је била на прагу, горе су изгубиле зелену боју. Хране није било, муниције такође. Збегови за жене и децу нису били припремљени. А на Београдском граду радиле су стотине Срба. Могу их узети за таоце, побити, н шта је онда учињено? Тако је тада мислио Милош Обреновић када му је поруку Хаџи-Продана донео неки поп Симо. И одлучио је онако како Хаџи-Продан није желео. Одбио је да се придружи устаницима. Говорио је да време за устанак још није стигло. Када су Хаџи-Продан и око њега окупљени људи сазнали за поруку кнеза Милоша каквој се нису надали, ова је деловала на све као гром из ведра неба. Окупљени устаници се почеше разилазити свак на своју страну и оружје сакривати по пећинама и шупљим буквама. У почетку, нешто позивима Хаџи-Продановим, а нешто и без њих чуло се за устанак у Трнави. Поједини кнезови, војводе и угледни људи почели су да се дижу. Устанак се ширио као трава после добрих киша. Захватио је пожешку и јагодинску нахију, као и нека села крагујевачке нахије. Изгледало је да устанак нико неће моћи угушити. Отпор Турака био је слаб. Нигде није било већег окршаја, нигде да се скупе и одупру. Милош је био у недоумици. Толико је обећавао Сулејман-паши у Београду да ће у Србији бити мирно, да је то једина народна жеља, а пушке већ увелико праште и падају турски војници. Зато оде Ашинбегу, муселиму рудничке нахије, и рече му: "Ја о тој буни не знам, дозволи ми да ја народ стишам"! Пристаде Ашин-бег и рече да ће и он војску послати на Хаџи-Продана и да ће буну заједнички угушити. Тако ка Трнави крене војска да угуши устанак. Из Београда се истовремено кретала велика војска под командом Наја-паше Ибшира, заменика београдског везира. Код Чачка се слегла силна војска. Хаџи-Продан имао је у Трнави мало војника и није могао дочекати Турке. Нарочито га је погодило када је видео да је и Милош пошао на њега. Стога је напустио Трнаву и пошао ка рудничкој нахији. До једине одлучније битке дошло је код Кнића у Гружи. На једној страни били су бројни Турци и Милошеви људи, а на другој Хаџи-Продан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Битка је трајала цео дан, па су војске и заноћиле на бојишту. Но пошто је устаника било мали број, и већина воћа и виђенијих људи већ раније било похватано, и пошто је и сам народ био подељен међу собом, то устаници ноћу напусте бојиште, јер се у таквим условима није могло ратовати са турском силом. Са малим бројем људи Хаџи-Продан више Остружнице пређе у Срем, чиме је практично устанак и пропао. Али тиме нису и муке народне престале. Та буна је ипак опомињала Турке да се Србија није умирила. Народ је само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружјем и спремне за бој. Зато су се Турци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви. Хајка је извршена најпре у Чачку, где су многи на превару похватани. Из Чачка је Каја-паша водио необичну колону. Све те похватане људе, оковао је у синџире и водио ка Крагујевцу. Говорило се народу да ће им све бити опроштено, јер је то бнла порука и Сулејман-паше из Београда. Наја-паша се састане са Милошем код Крагујевца. Народ из околних села дође у Крагујевац и донесе храну, као пре неколико дана у Чачку. И ту се понови страшна слика. Многи људи падоше у си1нџире и придружише се већ уморној и измученој колони људи доведеној из Чачка. Наја је затим отишао у Јагодину која је доживела исто што и Чачак и Крагујевац. Приликом хватања робља, Турци нису све трпали у синџире, него су многе поубијали на лицу места. Тако су Турци шездесет људских глава посекли у Драгачеву, док су равно сто лица повели у синџирима за Београд, секући успут кога стигну, као и сву нејач која је ишла за похватаним и завезаним родитељима. Исто тако у крагујевачкој нахији Турци су ухватили осамдесет шест угледнијих лица, затворили их у крагујевачку тамницу, и након неколико дана све посекли. Турци су оковано робље у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робља, спроводили у Београд. Ка Београду се кретала прва колона од 115 људи окованих у синџире, бледих и уморних; а поред њих су корачали турски војници носећи трофеје победе Сулејман-паши. У тој штафети је био и игуман Паисије као и његов млади ђакон Авакум. Игумана је Наја слао као "најлепшу јабуку" на пешкеш своме везиру. За колоном су измучене и преморене посртале мајка ђакона Авакума Божана и мајка игумана Паисија Синђелија, које се нису могле одвојити од својих синова. Када је колона пролазила кроз села, жене су, побуђиване хришћанским милосрђем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су људи шапутали: "побиће их све"! Колона је најзад стигла у Београд и сви су се обрели у казаматима, затворени у Небојшу Кулу. Настали су тешки дани тамновања и ишчекивања грозне смрти. Док су ови први тамновали, Ибшир Наја-паша и Ашин-бег су са Милошем и даље "умиривали" народ и хватали ново робље које је такође довођено у Београд, или ту и тамо убијано. Ковани синџири са оштрим алкама, које су се упијале у вратове из којих је цурила крв, звецкали су тужно по ојађеној земљи Србији. Неједнак ход, посустајање изнемоглих, пропраћено камџијањем и псовкама спроводника, увећавали су бол и кукњаву робља. V синџирима су били не само људи већ и жене па и нејака деца. - Зима ми је, каже једна девојчица од петнаестину година својој мајци, па цвокоћући скупљаше руке час на груди, а час трљајући прсте. - Ено хана, кћери, свратиће нас да се огрејемо, теши кћерку мајка. Испред хана као обично је трем на дрвеним ћулсијама за које повезаше робље, а спроводници уђоше унутра да се одморе и огрију. Пред ханом наста поскакивање од зиме и мраза, а спроводници помислише да робље кида ланце и покушава бекство. Истрчаше напоље, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. Тако је путовало робље од Јагодине до Београда, радујући се мрачним тамницама у чијим ће дебелим зидовима колико толико моћи да се загреју. Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији. Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао: "Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?" "Жив је и здрав, честити господару". "А дајете ли му шта да једе?" "Комад хлеба и мало воде на дан". "Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом. Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку": "Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом. Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму: "С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог. Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...". У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву: "О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме. Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога. Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја. Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски. Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем. Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .". Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви. Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама. Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ. Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава. Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу". "Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Паиоијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили. Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама. Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије. Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево. Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика. Житије у целости можете да прочитате ОВДЕ -
Преподобни Пајсије Светогорац: Што човек више ропће, то се више упропаштава!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава. Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „е, није баш много падало“, каже: „да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно! Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности. Извор: Епархија врањска-
- преподобни
- пајсије
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Прослављен Свети отац наш Пајсије, Патријарх пећки
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести са Косова и Метохије
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 16. октобра 2019. године, на празник Светог Пајсија (Јањевца), Патријарха српског, свету архијерејску Литургију у манастиру Пећкој Патријаршији. -Свети новојављени и богоносни отац наш Пајсије, чија се часна глава чува у Саборној цркви Светих Апостола у манастиру Пећкој Патријаршији, био је изданак косовско-метохијске земље и косовско-метохијских светиња, поручио је владика Јоаникије. Подсећајући на житије Светог Пајсија Пећког, Владика је казао да је његов отац Димитрије био свештеник, рођен у Јањеву, срцу Косова: -Био је Митрополит грачанички, а касније, у најтежим временима, Патријарх српски. Његов претходник патријарх Јован Кантул борио се за слободу, али је, нажалост, издан од западних моћника и кажњен најстрашнијом казном. Турци су га обесили на Јени капији у Цариграду. У то вријеме српски архијереји бирају најјачу личност између себе да води архијереје, свештенике, игумане и цио српски народ. Свети Пајсије, такође, је наставио да се бори за слободу, али другачијим, јачим средствима. Он је објединио свој народ око Престола Господњег, духовно и културно га просвећивао, утврдио народно јединство, ојачао вјеру, украсио светиње, подносећи многе невоље и трпећи сталне притиске од Турака и Латина. Није хтио да долази у сукоб са Латинима, као што није хтио да долази у сукоб ни са Турцима, освајачима, него је користио оно мало простора, а кад је човјек у тјескоби онда се, врло често, јављају у његовој личности чудне силе, као што о томе и Његош пјева да се уздигне изнад свега. И он је, ваистину уздигао. Свети Пајсије је био већ средовјечан човјек када је изабран за Патријарха, а на Пећком трону је био 33 године, најдуже од свих досадашњих поглавара Српске Цркве. -Он је међу првима успоставио редовне незе са Руском Црквом и руском државом, преко својих архијереја. Многи од њих су одлазили у Русију и тамо остајали, јер се нијесу имали гдје враћати. Али, Свети патријарх Пајсије остао је на свом мјесту, јачајући духовне и културне корјене свог народа, јачајући његов идентитет, обнављајући славу Немањића. Он је један од последњих из старог доба који су били под турским јармом, а који је те најузвишеније и најсветије традиције Немањића, његовао и оживљавао. Написао је прву службу Светом краљу Стефану Првовјенчаном. Такав светитељ и Божји угодник Свети краљ Стефан Првовјенчани, али још није имао службе, ни успостављеног култа. Њега прославља Свети Патријарх Пајсије, а јављао му се и Свети цар Урош чиме се објавила, потпуно, његова светост“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки и подсетио да је Свети Пајсије написао житије и службу Светом цару Урошу, кратко житије Светом Стефану Штиљановићу, обновио гробове Светих, који су већ били оронули, украсио свету обитељ Пећке Патријаршије, Грачаницу, посећивао све српске земље, утврђивао, сабирао српски народ од југа до севера, од истока до запада. -Био је поклоник Гроба Господњег, ишао и у Цариград да утврди јединство међу православнима, а Цариград је мјеркао кад ће доћи вријеме да се укине Пећка Патријаршија, да они распростру јурисдикцију на подручју цијеле турске државе. Увјерени смо да као што су Соколовићи, прије патријарха Пајсија, дали нови замах српском народу и Српској Цркви да је, такође, послије страшних искушења, у вријеме погибије Јована Кантула, Свети патријарх Пајсије продужио вијек Пећке Патријаршије у оно вријеме макар за сто година, казао је владика Јоаникије. Култ Светог Пајсија, Патријарха пећког, указао је Владика, није одмах заживио. -У вријеме патријарха Максима, овдје се већ Свети патријарх Пајсије прослављао као свети. Нађена је његова икона према којој су сестре монахиње радиле нову икону. Дакле, због тешких искушења и страдања, које је доживјела Патријаршија његов култ је касније био запостављен и, ево, у ово наше вријеме, када се боримо да очувамо наше светиње на Косову и Метохији, да очувамо наше домове на Косову и Метохији, да очувамо свијест о томе шта Косово и Метохија значи за све нас, у ово вријеме, пројави се светост патријарха Пајсија и обасја нас новом снагом, новом љепотом, као и други свети са Косова и Метохије да нас оснаже. Јављају се нови свети да нас оснаже, да нас саберу, а ми који долазимо овдје у Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу, Љевишку, Призрен, Девич сабирамо се као на своје огњиште са кога сви потичемо. Варнице са тог огњишта су се далеко распрострле, српски народ јесте се разишао, раселио и ван своје отаџбине, али свуда носи са собом, у свом срцу, Косово и Метохију и његове светиње. Гдје се год налазили, сви имамо једну те исту мисао, једну те исту жељу, једну те исту молитву - да се сабирамо око наших светиња, да се сабирамо око нашег духовног огњишта, Пећке Патријаршије и осталих светиња на Косову и Метохији, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- прослављен
- свети
- (и још 5 )
-
Преподобни Пајсије Светогорац: Духовни живот супружника
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
– Kaдa муж не живи духовним животом, шта у том случају, старче, треба да чини жена! – Да га упути на Христа и да се моли да му Он мало омекша срце. Христос ће се полако увући у његово срце и он ће почети себи да поставља питања. Чим мало омекша његово срце, онда жена може да тражи од њега да је аутомобилом одвезе, на пример, у цркву. Али неће му рећи „дођи и ти у цркву“, него ће му рећи: „Можеш ли, молим те, да ме одвезеш до цркве?“ Ако је одвезе до цркве, можда ће он рећи: „Па пошто сам већ дошао довде, ући ћу и ја мало да упалим свећу.“ И тако ће, мало, по мало, можда отићи и даље. – Може ли, старче, женин духовник на неки начин да помогне и мужу? – Понекад, како би муж добио помоћ, духовник мора духовно да делује на жену. Са жене ће се добро пренети и на мужа и ако има добро срце, Бог ће му помоћи да се.промени. Жена је по својој природи побожна. Али, када муж, иако је мало равнодушан према Цркви, направи преокрет у духовном смислу, а потом уједначено напредује, ни жена га не може достићи. Може чак да почне и да му завиди, јер она не напредује. Због тога, у таквим случајевима кажем мужевима да буду опрезни. Јер шта се дешава? Што муж више напредује на свом духовном путу, то му жена више „удара контру“, ако она не живи духовним животом. А ако муж каже: „Касно је, устани да идемо у цркву“, она му каже: ‘“Ајде, иди сам! Имам данас много посла…“ Или, ако јој муж каже: „Добро, зашто ти сe угасило кандило?“ па пође сам да га упали, повређује њен егоизам, па почиње да виче: „Шта ти је, јеси ли поп? Хоћеш ли да постанеш монах?“ Може чак да му каже: „Зашто да стално палимо кандило? Боље да уље дамо неком сиромаху.“ Може доспети и до протестанских теорија. Наравно, после јој је криво због свега што је рекла, али јој је криво и због напретка који види код свога мужа. Хиљаду пута је боље, у таквим случајевима, да кандило остане угашено, него да муж сам пали кандило. Дакле, како бих спасао породице од распада, мужевима кажем: „Кажи својој жени, када видиш да је добро расположена: „Ако одлазим у цркву, мало се помолим и направим понеку метанију, или прочитам понеку духовну књигу, не чиним то из велике благочестивости, него зато што ме то задржава и помаже да ме друштво не би одвукло у кафану итд.“ Када муж тако представи ситуацију, онда се жена обрадује, па може да се промени и да га духовно превазиђе. Али ако то не представи тако, атмосфера постаје све затегнутија, па може да дође и до развода. Ако муж жели духовно да помогне жени, нека се потруди да је повеже са неком породицом која духовно живи. Ако је мајка те породице притом изузетно благочестива, то ће његовој жени дати мотив да се на њу угледа. Извор: Епархија врањска-
- преподобни
- пајсије
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Архимандрит Пајсије Хиландарац - Не помолимсја фарисејски братије, 1. глас (Прва самогласна стихира Триода, "Не помолимсја фарисејски братије").
-
- (аудио)
- архимандрит
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Свакога дана убијају по неколико хиљада људских ембриона (заметака). Абортус је страшан грех! То је убиство, и то не обично, него веома тешко, јер деца умиру некрштена. Родитељи би морали да схвате да људски живот почиње већ од тренутка зачећа. Требало би да најистакнутији православни лекари непрестано тумаче женама оно што је наука открила, а то је чињеница да око 95% жена које су извршиле абортусе оболи од рака материце, јајовода, јајника, дојке итд; наиме, када жена затрудни, организам се устројава тако да све буде спремно за одгајање детенцета. На пример, груди се припремају да стварају млеко, мењају се хормони, итд. Међутим, уколико жена изврши абортус, сви ови процеси се нагло прекидају, због чега долази до нежељених последица какав је, на пример, рак. Нека, дакле, лекари непрестано говоре о штетности абортуса и о томе до каквих проблема он доводи. Нека политичари пишу и говоре о паду наталитета. У најбољем случају, хришћани рађају једно дете, док муслимани рађају десеторо; ускоро ће се појавити проблем који разобличује наше грехе и нарушавање Божије заповести („не убиј“). И нису нам други криви - националне мањине стварају проблеме у Грчкој тек од оног времена када су, и без рата, Гркиње почеле да убијају своју децу и пре него што су рођена. Уколико жена изврши абортус, њена остала деца платиће за то несрећама и болестима. У наше време родитељи се, убијајући сопствену децу посредством абортуса, лишавају Божије благодати. Раније су одмах крштавали дете које би се родило болесно и оно је умирало као анђелчић, тако да његова загробна судбина није изазивала неспокојство. Родитељима су остајала друга деца која су била здрава и они су при том имали Божији благослов. Сада, међутим, родитељи посредством абортуса убијају здраву децу, док уз велике напоре настоје да болесну децу одрже у животу. На тај начин, из поколења у поколење деца постају све мање здрава: уколико родитељи успеју да залече своју децу, ако не умру и ако ступе у брак, онда се и њима могу родити болесна деца. Ако би, пак, супружници рађали не једно дете, него неколико деце, не би морали да одлазе код лекара и у иностранство да би продужили живот свом болесном детету. Болесно дете би отишло Богу као анђео. - Може ли се нешто предузети да се укине закон који допушта абортусе? Може, али је неопходно да се власт и Црква „пробуде“, да људима говоре о последицама до којих ће довести пад наталитета. Свештеници безусловно морају објашњавати да закон о абортусима противречи јеванђелским заповестима. Лекари морају упозоравати на штету коју жени може да нанесе абортус. Погледајте: Европљани поседују културу понашања и они су је, путем наслеђа, предали потоњим поколењима; ми смо некада имали страха Божијег, а сада смо га изгубили и својој деци нисмо оставили никакво наслеђе. Због тога смо допустили абортусе, легализовали грађански брак. Када јеванђелску заповест наруши један човек, онда је само он један и одговоран; међутим, ако се нешто што противречи јеванђелским заповестима изврши државним законом, онда Божији гнев пада на читав народ, да би га уразумио. Извор: Епархија зворничко-тузланска
-
- преподобни
- пајсије
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15). А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божје (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Извор: Српска Православна Црква
-
Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима благодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини - чини због љубави према Богу и због љубави према човеку - свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг - покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага. Извор: Српска Православна Црква
-
Митрополит Амфилохије: Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Разговори о духовницима: Саговорник - Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије (Радовић). Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски. Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству. Митрополит Амфилохије: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије. Клитос Јоанидис: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца. Митрополит Aмфилохије: Да, изузетно значајно искуство. Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку. Клитос Јоанидис: Сећате ли се још увек тачно његових речи? Веома је значајно како се опходио са једним интелектуалцем, као што сте вu. Митрополит Амфилохије: Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно. Рекох му: – Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање „постоји ли Бог?“ На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово: – Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају. Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим. Причао ми је да ми помогне: – Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се – шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати – некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље – био сам столар – а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња? Једном другом приликом ми је причао: – Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: „Је ли овај полудео?“ И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године. Благословена душа, Богу посвећена. Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео. Клитос Јоанидис: То је веома лепа слика, баш како нам је даје и Песма над песмама. Митрополит Амфилохије: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече: – Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе. Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече: – Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност. . Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби: – Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш. Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“ Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“. Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи. Онога лета, када сам га поново посетио, владала је дуготрајна суша и месецима није пала ни кап кише. Рече ми тада старац Пајсије: – Видиш, ми људи сагрешујемо и право је да испаштамо. Нисмо достојни да нам Бог ишта друго пошаље. Жао ми је што јадне животиње пате. Ето, пре неки дан дође једна змија, која, јадница, нигде није могла да нађе ни мало воде да попије. Узео сам чашу, и сипао јој воде да пије. Рекох му смејући се: – Зашто ниси позвао мене, старче, да дођем и да змији смрскам главу? Одговорио ми је, и сам се смејући: – Ти си један дивљи Црногорац. Клитос Јоанидис: Види у свему око себе Творевину Божију. Митрополит Амфилохије: И присуство Божије. На Светој Гори има шакала. И, знате, човек се најежи од њиховог завијања, када га зачује увече. А старац ми је рекао: – Немој да се јежиш. То сада почиње шакалска „вечерња“. Они су спремнији за молитву него ми, монаси. Од њих треба да научиш како да појеш химне Свевишњему. Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу. Кроз њега је Бог подигао многе душе и помогао им. Једном, када су га именом споменули у новинама и хвалили га много се забринуо. Не можете да замислите колико се забринуо. Рекао ми је: – Видиш ли, оче, шта пишу о мени? Ја сам најгори од свих, а они ме представљају као да сам свети човек! Ја, који живим на Светој Гори, знам који људи су заиста Божији људи. Али Бог им је подарио Своју милост и они су успели да се сакрију од људских очију, а остао сам само ја да ме представљају као „светог“. И немој да мислиш да ти ово говорим из смирености. Ја сам заиста отпадак земаљски. Извор: Светосавље-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Пожар у селу Мати и Свети старац Пајсије Светогорац
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
То је био онај тренутак кобног 23. јула 2018. када је пожар завршио свој погубни пир по животе људи и њихову имовину у местима Нео Вуџа и Мати (око седам сати увече) и почео да се простире на североисток према месту Агиос Андреас, где се налази дечји камп општине Атина, и ка југозападу према Рафини. Пристигли народ који се налазио у луци Рафина (међу онима који су ту нашли уточиште био је и мој брат), чуо је како удара звоно црквице Светог Николе која се налази на узвишењу изнад саме луке. Пламен се већ претећи приближавао уз саму црквицу. Неколицина људи се успела у двориште храма да би видела да ли је некоме потребна помоћ. Међу њима је била и једна госпођа која је у ходу приметила прилику једног свештеника у раси који је седео на клупи поред самог зидића и коме се ватра приближила. Био је окружен димом и телом окренут директно у правцу пламена. Под утиском тог призора, из даљине је сликала својим мобилним телефоном. Затим је направила још једну фотографију док се приближавала клупи. Међутим, када је пришла клупи, прилика човека је изненада и на тајанствен начин нестала у густом диму. Истог тренутка је сасвим престао да дува демонски олујни ветар, тако да се ватра није проширила на насеље Рафина. Истовремено је стао ветар и на супротном крају пожара који је бацао пламенове у правцу североистока, на самој граници насеља Мати и Агиос Андреас. Захваљујући томе је спасено насеље Рафина као и (што је још важније) област Агиос Андреас са камповима. Важно је напоменути да се 600 малих кампера из насеља Агиос Андреас, у ишчекивању аутобуса који би их евакуисали у Атину, спустило до саме обале у том насељу. Агиос Андреас је област бујне вегетације и густо засађена боровима баш као и Мати. Да се ватра проширила до ње, догодила би се неописива трагедија, много гора од оне која је задесила Мати. При том се ватра ширила несхватљивом брзином, тако да људи нису успевали да побегну, чак ни у аутомобилима. Управо тако су настрадале десетине несрећних жртава пожара које су нађене на обали села Мати. Напред поменута госпођа је пар дана после пожара посетила оца Доротеја, једног младог свештеника врло савремених схватања, који служи у парохијској цркви Успења Пресвете Богородице у селу Мати. Испричала му је догађај са свештеником у раси који је седео на клупи поред црквице Светог Николе и показала му фотографије које је направила. Он јој је најпре одговорио да та црквица нема парохијског свештеника и да у лику на фотографији не препознаје ниједног од парохијских свештеника који служе у широј околини. Уз то се запитао шта би један свештеник ту тражио седећи усред дима. Међутим, када је боље загледао фотографије, узвикнуо је са страхопоштовањем: «Па, то је лик Светог Пајсија!». Пре неколико дана отац Доротеј је препричао казивање ове поменуте госпође моме брату који станује поред цркве Успења. Осим тога, послао му је и фотографије преко вибера, које су тако доспеле и до мене. Ако човек пажљиво погледа фотографије које доносимо у прилогу, видеће једно свештено лице седе косе, обучено у расу, како у руци држи бројаницу, тела окренутог ка пламену и погледа упереног у истом правцу. Сличност са приликом Старца Пајсија је запањујућа. На фотографији која је направљена са краће раздаљине се јасно виде скуфија (монашка капа), као и сандале са чарапама које су биле карактеристичне за Светог Пајсија. Закључак: ● Прва верзија догађаја: Фотографије су фото-монтажа или/и госпођа која је њихов аутор једна је од оних «преподобних» склоних фантазијама или/и отац Доротеј је преварант или/и писац ових редова је наивни дистрибутер исфабрикованих вести ● Друга верзија догађаја: Свети Пајсије, потресен развојем (и демонском оркестрацијом) трагедије, на лицу места се моли Богу да је заустави пре него се догоди нешто још много горе. Бог је услишио молитву Светог и олујни ветар је изненада и потпуно престао да дува. Сами изаберите своју верзију! Никос Кулурис, професор Правног факултета С грчког превела Валентина Аврамовић *** Чланак је објављен на насловној страни кипарских новина Филелефтерос 9. септембра 2018. Аутор чланка је професор на Европском универзитету на Кипру. Извор: Српска Православна Црква
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.