Претражи Живе Речи Утехе

Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован. Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека: 1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе. 2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж. 3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна. 4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао. 5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова. 6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти. 7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога. 8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио? 9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу. 10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити. 11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру. 12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање… 13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога… 14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони. 15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности? 16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.” Старац Пајсије Светогорац: “Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу” Извор: Епархија зворничко-тузланска

Беседа Епископа Атанасија (Раките), изговорена у београдском храму Светих Цара Константина и Царице Јелене на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, 27. септембар, 2010. Лета Господњег. Драга браћо и сестре, данас је празник Крста Господњега. Свакако да су сви дани хришћанинови дани Крста, али овај дан је посебан Дан Крста, јер на данашњи дан Црква празнује онај догађај из давних времена када је пронађен и показан људима Крст Господњи, пошто је био сакривен и затрпан. Крст Господњи је, дакле, био спуштен у низину, као што је био спуштен и Онај распети на њему да би се склонио од очију људи. Као што су људи хтели да склоне од очију света и Онога распетога на њему, тако су и Крст Господњи покушали да сакрију. И свеукупно дело Христово су покушали да затрпају, да га потпуно пониште и да га баце у заборав. Људи покушавају у свим временима, док зла траје у овом свету, потпуно да анулирају и личност Христову и дело Његово. Као кад неко прође кроз снег па остане пртина, па поново снег падне и завеје ону путању, тако су људи мислили да је могуће у историји, у срцима и животима људи, потпуно уништити траг куда је Господ прошао. Али то није било могуће. На данашњи дан почетком четвртога века ископан је испод земље, испод дубоких слојева земље, Крст Господњи и истакнут на једном брду на видном месту, подигнут да га људи могу видети и кроз њега гледати Господа и добијати силу од Њега распетога на томе Крсту, да се могу клањати Крсту Господњем. Тај догађај празнујемо, а такође празнујемо и свако показивање и истицање Крста Господњега на оном месту које њему доликује. Браћо и сестре, Крст Господњи је многозначна реч. Да се послужимо речником из фармације: у једној таблети су садржани многи састојци. И онај лек, она таблета делује саобразно садржају њеноме. Тако се у Крсту Господњем, најкраће речено, садржи хришћанство. У Крсту Господњем садржи се целокупно дело Христово. А основни састав и садржај његов је љубав и сила, зато што је Господ наш у име наше, за нас, прихватио да се суочи са свеукупним злом нашим, са свим оним што угрожава нас, и са нашом болешћу, са нашом расејаношћу, са нашом заборавношћу, са нашом губом, са нашом смрћу, са нашим отвореним фронталним непријатељима, са ђаволом. Са свеукупним злом Господ је изволео да се Он суочи и сукоби, са свим оним што је угрожавало и што и дан-данас угрожава људе, изнутра и споља. Све је то прихватио Он, а резултат тога било је оно што се догодило на Голготи, распеће Господа Христа на Крсту од стране тог истог зла. Кроз то је Господ показао љубав према нама, да страда за нас у жељи да нас ослободи, да ратује за нас. Али и сила је свеукупно зло које је устало на Господа и показало се немоћно у односу на Њега. Зло лако побеђује нас, особито када смо заборавни и када се откинемо од Господа, онда је свако зло јаче од нас. Онда је и кијавица јача од човека, и кијавица и врабац. Али Господ је поразио својим смирењем и сатану и поразио је и смрт јер је кроз смрт прошао као бесмртан. Показао се надмоћнијим у односу на смрт. И не само то него је показао да је та сила, коју Он показује у односу на зло и у односу на смрт, присутна у сваком човеку који се Њега држи, који се Христа држи. Јер они који су у Христу имају и силу Христову. Тако они који умиру а верују у Христа – васкрснуће. И не само да ће васкрснути у последњи дан него и сада, одлазећи одавде, већ су у великој мери надмоћни у односу на смрт, свако према мери свога држања за Господа. И биће коначна победа. Браћо и сестре, Крст означава однос према свету, нарочито на данашњи дан, мислим да би то требало запамтити. Крст је знак ратни. Али не ратни знак као што је био за западне латинске крсташе који су у име Христа убијали. Ратни знак Крст је зато што је израз љубави према животу и љубави према човеку, онда је то ратни знак који позива у рат против зла, против свега онога што угрожава живот и угрожава човека. То је истовремено, браћо и сестре, и један одређен суд у односу на свет и у односу на зло. Погледајмо историју Христове Цркве. Црква је имала увек своју оцену свега што је у свету, своје мишљење о свему, о животу, своје мишљење о цару, о држави, своје мишљење о култури људској, своје мишљење о власти, и не само мишљење него је и одређен став према свему томе узимала. Исто као и Господ наш Исус Христос. Господ је изобличавао и прваке народне када су они бивали против човека, када су они били обухваћени злом, када су они били не само сами држани смрћу него су и друге вукли у смрт. Онда је Господ њих изобличавао. То чине сви хришћани, прави хришћани, следбеници прави Христови у свим временима. Незамисливо је да хришћанин ласка безбожницима када су њихови поступци безбожни. Без обзира ко су безбожници, чак и када су носиоци власти. Управо та спремност разлучивања зла од добра, да би се зло уклонило и уништило, да би само добро остало, управо то јесте дело Крста Христовога. Крст разлучује зло од доброга, Крст је решето, Крст је суд овоме свету, свету који у злу лежи, а за ослобођење света од зла. Крст зато ослобађа. Али не може Крст да ослободи некога не убивши претходно зло, оно што држи човека у ропству. Крст мора, пре свега, да раскује синџире који човека држе у ропству да би човека учинио слободним. Крст је моћ, браћо и сестре, погледајмо поново историју хришћанства. Људи који су удаљени од Христа мисле да благостање човечанству могу донети само помоћу своје људске памети и дарова датих човеку кроз природу. Зато се људи поносе када су образовани, и кад особито лепо певају, могу да се погорде својим даром певања, даром сликања, својом философијом, својом науком, својом компјутеристиком, информатиком, технологијом. Да, али, ово је у фусноти, чули сте да сва та електроника може пропасти. Рекоше да може да се појави нека пукотина на Сунцу и да се све угаси. Творац има одговоре за све. Ако Он нешто само мало ускрати, сви људски изуми доживљавају крах. Али ово је у фусноти. Погледајмо, дакле, како то тече у историји човечанства, у историји хришћанства. Да би Господ показао Своје присуство и Своје ослобођење од зла, није се опредељивао на основу тога колико је човек образован, колико је мудар, колико је обдарен талентима неким да би сео у Њега и кроз Њега деловао, него је Господ бирао човека отворенога срца. Најчешће су то су били људи лишени оних дарова који искушавају, лишени образовања, лишени неких посебних научних и уметничких дарова. Погледајте, и Господ наш је изабрао апостоле, не књижевнике. Било је учених људи у оно време у свету, било је и философа не само у Атини, било их је и у Израиљу. Господ је њих заобишао јер су они били препуни себе. У њима није било места ни за шта друго осим за њих саме. Јесте, има људи који су препуни себе и пуцају од себе и зато не могу никога да воле, како да воле кад су пуни себе. Не можете у њих ништа више ставити, ако још нешто ставите, они ће пући. Зато је Господ изабрао људе растерећене, растерећених и отворених срца у која се могао сместити цео свет. Тражећи такве људе, нашао је апостоле који су ловили рибу, који о себи нису имали високо мишљење, били су смирени, отворена срца тражили су од Господа знања. Тражили су да их Господ напуни мудрошћу и својом силом. И таквима се Господ показивао. Зато је Апостол Павле рекао да је Господ заобишао мудрост људску показавши да је она потпуно немоћна да избави човека и изабрао оно што је људима наизглед лудо, а то је управо смирење, оно што људи сматрају за слаботињу. Када је неко смирен, људи овога света мисле да је то нека слабост човека, јер мисле да би неко био поштован, треба одмах да покаже моћ деснице, одлучност да узврати ударац на ударац и да наплати чак и више за сваку увреду. Та логика је супротна логици Божијој, и управо Крст се појављује да би уништио такву логику. Мора прво да је уништи, да човека испразни од човека, од њега самога, да би у њега сместио мудрост Божанску. Зато Апостол Павле каже када проповеда (а ко је био успешан у проповедању као Апостол Павле и колико је чудеса учинио својим рукама Господ кроз њега, да би у њега сместио мудрост Божанску): „Нисам браћо“, каже, ,,дошао да вам говорим учевним речима“. А није да није умео, Апостол Павле је био можда најученији човек у свету у своме времену. „Нисам“, каже, ,,дошао да вам говорим ученим речима, да не бисте помислили да ово што вам ја говорим да је од човека, зато сам вам говорио обичним речима, да се кроз обичне речи пројави сила Божија“. Шта је циљ нама, браћо и сестре? Да осетимо силу Божију, да је добијемо, да она буде у нама. То је циљ. Никаква сила људска, све пропада људско. Ми хоћемо и гладни смо силе Божије, а она се пројављује тамо где је одгнана около, где је човек испражњен од себе да би себе напунио Богом. Тако размишљамо данас на овај Дан Крста Господњега. Нека Крст Господњи протера све оно што нас угрожава у нама самима, наше погрешне мисли, одлутале мисли. Нека прогна похотне мисли, нека прогна ону заробљеност законима греха, законима тела, законима природе. Нека Крст Господњи покаже да можемо као паучину покидати сваку завист у себи, склоност за осветом, болесну прилепљеност за овај свет, све то да покидамо. Нека Крст Господњи, такође, одагна и непријатељства која долазе споља. Нека дâ да нас ни једна стрела споља не може ранити, ни туђа завист, ни туђа мржња, ни туђа зла реч. Нека Господ Крстом својим такође још даље одагна и веће непријатељске силе, па и војске непријатељске, и од нас и од земље наше, од Србије, и најуже, и мало шире, и још шире, и оне у њеним природним, историјским границама. Нека Господ одагна све непријатеље са свих наших простора и нека нас штити, а то може силом пројављеном на Крсту Своме. Браћо и сестре, Крст Господњи да носимо поносно, храбро, смело и радосно у срцима својим. Амин. Из књиге Београд у молитви 2010. Извор: Епархија милешевска

Поштовани посланиче/посланице… , Након што смо Вам преко Вашег Клуба посланика, уз пропратно писмо, послали Примједбе Митрополије на Предлог закона о слободи вјероисповијести, који се налази у скупштинској процедури, обраћамо Вам се овога пута и лично са надом да нећете подржати тај Предлог закона који грубо дискриминише Православну Митрополију црногорско-приморску и друге епархије Српске Патријаршије у Црној Гори, које је прије осам вијекова основао Свети Сава, први архиепископ српски. Истичемо да наша Црква не тражи и не очекује никакве привилегије и да нисмо против припреме и доношења новог закона. Будући закон се мора припремити у активном и одговорном дијалогу Владе са Црквама, вјерским заједницама и правним стручњацима, у складу са обавезујућим нормама међународног права и Устава Црне Горе. Истински дијалог и неопходно усклађивање са Уставом и међународним стандардима су овога пута изостали. Детаљна правна анализа је садржана у Примједбама које су послате Вашем посланичком клубу. Не смијемо овом приликом изоставити чињеницу да ће се овај Закон, прије и изнад свега, односити на нашу Цркву, што су јасно саопштили и највиши државни функционери, будући да је Влада Црне Горе 2011. и 2012. године закључила темељне уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом. Ми смо, такође, изразили жељу и званично смо обавијестили Владу да желимо да и са нашом Црквом закључи Темељни уговор са истим обимом права и обавеза, али Влада није исказала спремност и добру вољу да закључи уговор. Из тог разлога, процес припреме и доношења новог Закона је додатно оптерећен кроз нарушену уставну равноправност цркава и вјерских заједница и дискриминацију наше Цркве, јер је, без икакве сумње, нови Закон у функцији политички недопустивих притисака на нашу Цркву. Нови закон, уколико буде усвојен у предложеном тексту, у 21. вијеку уводи правни партикуларизам, правну ликвидацију стеченог и судски потврђеног правног субјективитета наше Цркве и конфискацију црквене сакралне и остале непокретне имовине у ad hoc дискриминаторном поступку. Ова чињеница нарушавања уставне равноправности вјерских заједница, коју ће овај Закон, без икакве сумње, да произведе, захтијева посебну осјетљивост свих посланика, како оних православне вјере, тако и оних других вјера или невјерујућих, који неће на исти начин бити погођени оваквим Законом. Понављамо Вам и у овом личном обраћању оно што смо већ јавно саопштили: овако формулисан Предлог закона не заслужује да буде разматран у Скупштини Црне Горе, те Вас позивамо да својим учешћем не дајете легитимитет расправи и гласању о овом Предлогу закона или да гласате против њега, ако ипак разум не преовлада, па дође до гласања о њему. У прилогу Вам достављамо Поруку Световасилијевског сабора одржаног у Никшићу и преписе Завјештања Светог Василија Острошког, Оснивачке повеље Цетињског манастира господара зетског Ивана Црнојевића и Указа књаза Николе којим потврђује својину Цетињског манастира. Свети Василије Острошки Чудотворац, слава му и милост, у овом свом Завјештању овако каже за оне који се усуде да отимају црквену имовину: ”И ко би се усудио да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и свим његовим имањем да га Господ Бог порази и распе, изненада и вавијек. Амин. Да му траг и оџак погине вавијек. Амин.” Као црногорски митрополит имамо пастирску обавезу да Вас са очинском бригом подсјетимо на ове ријечи, а не дао Бог да дозволите да се оне односе на Вас, Вашу породицу и потомство нити на било кога у Црној Гори. С надом да ћете имати осјећања и савјести, одговорности пред Богом и грађанима Црне Горе и свеукупном домаћом и европском јавношћу у овом важном тренутку црногорског друштва, остајемо са тугом у срцу, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Писмо, које је достављено и предсједнику и премијеру Црне Горе Милу Ђукановићу и Душку Марковићу, те министрима правде и људских и мањинских права Зорану Пажину и Мехмеду Зенки, ексклузивно објављује „Дан“ у данашњем броју) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска