Претражи Живе Речи Утехе

Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује. Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем. Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује. Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права. Из Kанцеларије Епископа бачког Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској са тугом суочили са новонасталим искушењем које је изазвано неовлаштеним и противзаконитим звучним снимањем расправе нашег умировљеног Владике Атанасија и Игумана тврдошког, Саве јеромонаха, у гостопримници тврдошког манастира (29. марта). Како у свакој породици, тако и у монашком братству, догађају се искушења и непријатне размирице, али је показатељ духовне зрелости једног домаћинства и братства то да оне буду превазиђене. Баш онако како се то, на славу Божију, збило већ у наредним данима са тврдошком братијом. Братска љубав, покајање и измирење запечаћени су тајном над тајнама, Божанственом Литургијом коју су Владика Атанасије и Игуман Сава служили заједно са Владиком Димитријем на празник Благовијести (7. априла). Међутим, ненавидник жели да пред наше очи стално изводи наше гријехе, како никада не бисмо били у стању да примимо Божји опроштај и благодат искупљења. Нажалост, неки међу нама који себе сматрају не само духовно зрелим, већ и кудикамо зрелијим и трезвенијим од монаха, свештеника па и Епископа наше Епархије, показали су се као сарадници непомјаника и извршиоци његовог наума. И као да није било довољно што се пласирањем споменутог снимка у јавност већ створила пометња и саблазан у нашој Цркви, група вјерника је такође неовлаштено и противзаконито у јавност пустила тајно снимљени аудио запис њиховог разговора (од 10. априла) са Оцем Младеном, старјешином Саборне Цркве у Требињу. Дијељењем ових записа у интернет простору створена је велика смутња и саблазан у народу, а потом је покренута и интернет петиција самозваних „бранитеља“ Владике Атанасија који инсинуирају да је на сцени тобоже прогон нашег духовног Оца из Херцеговине. Све ово оцјењујемо као несрећни и злонамјерни покушај изазивања смутње и саблазни. Из тог разлога, упознавши Преосвећеног Владику Атанасија са свим овим дешавањима, замолили смо га да јавно изнесе свој став, на шта је он у духу очинске бриге за своју вољену Херцеговину без предoмишљања пристао, и ДОЗВОЛИО да се начини звучни запис његове изјаве. У наставку доносимо његову поруку, у текстуалном и звучном запису, коју је саопштио у разговору са протопрезвитерем Оцем Радивојем Круљем. Такође, и овом приликом упућујемо све вјерне на недавно изречене молбене ријечи Владике Димитрија: „молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви.“ Ако благе ријечи и преклињања херцеговачког Владике некоме нису довољна, подсјећамо и опомињемо све вјерне на громке ријечи Апостола Павла, упућене онима који су уносили смутњу и раздор у коринтску Цркву, али и свима нама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1. Кор. 3, 17). Све оне који мисле да „Богу службу чине“ (Јн. 16, 2), а заправо руже јединство наше Свете Цркве и изазивају саблазни опомињемо и на ријечи самог Спаситеља: „Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе“ (Лк. 17, 1). На крају, све оне који желе да отму духовни мир, слогу и јединство од честитог братства манастира Тврдоша, а тиме и од наше Епархије којом је столовао Свети Василије, подсјећамо на његове страшне и бесмртне ријечи: „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове“. Овим стављамо тачку на покушаје да се часно име и свијетли лик нашег Оца и Учитеља, Владике Атанасија, злоупотријеби за сијање раздора, уношење смутњи и стварање саблазни у нашој Цркви. Они који то чине треба да знају да се не разликују од римских војника који су наносили ране на тијелу Христовом, на шта нас опомињу ови дани Велике недјеље. Јер тијело Христово јесте Црква (1 Кор. 12, 12-27). Извод из разговора Владике Атанасија са о. Радивојем Круљем Владика Атанасије: Ове [покретаче петиције] не треба узети озбиљно, то су људи који хоће само да роваре. Зилоти су пре свега немирни са собом самима и сигурно им савест није мирна. Да они спасавају Цркву… од кога спасавају Цркву? Спасавају мене, од кога? Ми смо служили за Благовести предивно, са Димитријем и са Игуманом. Отац Радивоје Круљ: Реците нам о тим односима између Вас и Игумана, Вас и Владике Димитрија. Владика Атанасије: Па фино, ништа, брате. Служили смо заједно, причестили се заједно, било је и народа. Па нисмо скоројевићи, нисмо јуче дошли. Свима њима ја признајем: Димитрије ће, ако Бог да, учинити доста, и Игуман је урадио доста, и претходни Григорије. Сви су они урадили, и ти си доле урадио доста са нашом Црквом. Та Црква цвета. И хвала Богу! Него, само злобници… Није искључено да ту постоји рука неких удбаша, а поготово отуда што сам ја познат у Србији, што ме не трпе, зато што хоће да издају Косово и то је тако јасно, и писао сам о томе и Патријарху и коме све не. За име Божије! У моје име нико нема благослов да то ради нити да мене штити. Од чега да ме штити? Од мог народа, од мојих свештеника, од мог Владике кога стално помињемо? И он је ту био пре неки дан. О. Радивоје Круљ: И од Вашег Игумана? Владика Атанасије: Па и од Игумана нашег, сигурно. Али, рецимо, људски је… Рекао је Свети Теодор Студит, у време кад није било да се глачају даске, па су их грубо тесали, и онда трљају једну о друге и једна другу глачају. Али и једна другој и извесни бол наносе. Људски односи бивају … знате, бивају да има извесних некада… али све се то … „стрпљен – спасен“ каже народ. И поготово сада Велике недеље, шта је све Господ наш претрпео, шта су му све радили, каква су подметања… Он је кротко [рекао]: „Оче опрости им, јер не знају шта раде”. И онда је његов следбеник Стефан рекао: „Не прими им Господе ово за грех“, за ове који су га каменовали, кад је видео небо отворено. То што се шири зло, то је нажалост… отац Јустин је говорио: да се зло ради и зло се шири и зло напредује у свету, како каже и Апостол Павле. Али победићемо Васкрсом, вером у Васкрслога Господа, распетога и васкрслога. Ја сам овде направио гроб себи и ту ће ми бити гроб. То је први доказ да ја не мислим да идем из Херцеговине. И, хвала Богу, то је у тој црквици која је пола у гробљу, пола ван гробља. Јер ионако се жале да није одавно ни један Херцеговац [Епископ] преминуо овде. То је донекле била кривица и централне управе у Цркви – што нису обраћали пажњу. Хвала Богу, ту смо већ колико година, више од 20 година и бићемо, и да овоме народу помогнемо, страдалном народу. Тако да, једноставно, те свађалице, те такозване зилоте и псевдозилоте, најбоље их је игнорисати, што каже народ, као кад ђаво напада неким мислима, не треба се препирати са тим мислима, него игнорисати их да будеш ослобођен. Ђаво само подмеће зло и где год може, забада трн у ногу здраву. О. Радивоје: Амин. Можда је најбоље на крају да дате поуку и поруку народу коме се сервира ова петиција – како да реагују. Владика Атанасије: Једноставно да игноришу, рекао сам и понављам. Каква петиција, од кога и у име кога?! Управо ти који су најмање црквени и најмање су људи љубави, људи слоге у овој земљи Светога Саве. Да је Свети Сава тако радио, шта би било од Херцеговине?! Па овде се родио Свети Василије. Отац Јустин је говорио: „Херцеговина је земља јунака, песника, светаца, хероја и гуслара“. А Свети Николај је говорио још лепше о Херцеговини: „То је једна српска принцеза која има на глави седу косу, на грудима јој расту смокве и грожђе, а ноге пере у мору“. Ја те зилоте зовем „зурлоти“, они су пре свега ван себе, ван своје савести и онда муте – мутиводе обичне… пусти то. Тако је радио Артемије, погордио се, ено га сад отишао тамо, створио своју групицу и остаће секташ ако се не покаје. Из канцеларије Епархије ЗХиП Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми...

Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. октобар 21, 2019 Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. (Сажета верзија текста) Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“. * Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даје се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ. На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. * Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? * Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?). Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког пристигао је и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’? * Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! * Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би саопштила своје следеће запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте. Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом! Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?! (Драмска пауза)! ………………………………………………………………………………………………………………… * Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне! Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа, о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога. Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену! Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити! Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају. * Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово: Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …! Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?! * Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“… „нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“ Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати. На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен. Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање). Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238). Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми! Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата? Прво: они су искривотворили цео Символ вере! Друго: они су унизили Бога Оца тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио! Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га! Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине кроз Кога је све постало. Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали. Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа. Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате, да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих. Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!! Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса. * Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdanje, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547). * На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу. И опет о обраћању у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?! * Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“. Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву! Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та чињеница се не да апстраховати! На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити! Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати! * Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, и опет, о Проскомидији, коју исти свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу! Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?! * У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила. Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“. Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима. * Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“ Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова. Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње! Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија! Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести. * Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу). Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“. Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја! Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било! * И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери, како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он, како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже! А сада наставимо даље. * „У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“ Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!! * Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом. * И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“ И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен! Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем. * Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“ Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни! * На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије. Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен! * У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост. Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају. ** Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. (Опширна верзија истога текста) Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“. * Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даће се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ. На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. При том се још да приметити да би овај и овакав текст, који користи разне језичке, књижевне и уметничке, теолошке и научне дискурсе, да би заокружио и докрајчио тему, односно оправдао свој наслов, морао да нађе себи друго време и друго место. Односно да, судећи по својој претенциозности и оштрини, он заслужује цео један вишедневни симпосион. Стога је пред канцеларију епископа крушевачког стављен обиман задатак, пун динамике и неизвесности, као и урачунавање разних неочекиваних обрта. Ипак, све докле Канцеларији Епископа ЗХиП-ог буде било угодно да комуницира са нама из Канцеларије епископа крушевачког, ми ћемо то извољење и подржавати. Канцеларији пак епархије крушевачке њезин епископ је поставио задатак да новопридошлом тексту треба да приступа само на голубијим ножицама, и да сачува образ једног његовог анонимног адресанта, или више њих. И то опет више неголи што би се у узвратном тексту чувао образ адресираноме. Зато ми из Канцеларије епископа крушевачког не бисмо да из једног живог песка тема и дилема упадамо у други живи песак дилема и трилема, него бисмо се максимално, по могућству, држали текста сестринске нам канцеларије епархије ЗХиП-е, водећи при том рачуна о обостраном утрошку времена, и о заузимању простора ради овог нашег дописништва. * Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? Према томе још, њима његове дипломе и сертификати, магистеријум и докторат, послања и педагошки рад, научни и стручни текстови, његов учитељски и мисионарски век проведен у богословским школама у Цркви и у њеној Дијаспори, и опет, његови радови (објављени и необјављени текстови и књиге као огледања у разним областима и по врстама, укључујући и рад у области литургијских Анафора) – баш ништа не значи! Њему се дакле ниушта узима то што је био обавезан да оправда поверена му звања, али и да се одазива личним стваралачким поривима? И све то опет, у духу мисио каноника – права поучавања и послања; права-итекако постојећег у Православној Цркви, јер проистеклог из Јеванђеља, а објављиваног Христовим устима, и зато необориво утврђеног у Цркви, те зато и за нас обавезујућег! („Мир вама! Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас.“ То рекавши, дахну у њих и каза им: Примите Духа Светога, …“ „Као што ти мене посла у свет, тако и ја послах њих у свет.“ – Јован 20, 21-22; 17, 18). И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? Питање је умесно, јер у „повезаним текстовима“ неких црквених мислилаца епископа и њихових следбеника, епископ крушевачки фигурира и као „глуп-лицемеран“, и најновије, као онај који добро „лупа у оне своје дирке“. * Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У овом тексту-есеју, или малом психолошко-персоналистичком огледу, или моралистичко-онтолошкој експертизи Канцеларије Епископа ЗХиП-е, има од свега тога по мало, па и о још понечему…? – С обзиром да Канцеларија епископа крушевачког није кадра да препозна жанр сочињенија у целини, она ће се задржати на „личности“ крушевачког епископа, која је ваљда доминантна. Подсетићемо да је он на територији братске нам епархије ЗХиП-е, из милоште познат као: „Гњавид“ (ипак не као „Ћоро“). То јест, „епископ крушебачки“, „цензор“, „инквизитор“, „епископ испранога мозга“, „безвезњаковић“, „језуита“, „унијата“, „необразован“, „острашћен“, „назадњак“, „неко кога ће стићи освета“, „мрзитељ“, „злобан“, „протува“, „неко ко не гледа у лице и очи својих саговорника“, „ситничар“, … рекло би се: један сваштар који се обазире само на туђе криптограме и невешто скриване поруке, њему упућиване, и обавезно са отровном жаоком. Осим тога, он је ионако, ако се не варамо, особа за поругу и понижавање у кругу најизабранијих. Једном речју, тип чији су и поздрави неуверљиви и непожељни … У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?). Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког је пристигао још и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? То не би требало да чуди. Просто речено, лакше је оплакивати туђе хаљине, неголи своје. Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, па ни нови предлог да сперемо са себе крштење, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’? А шта би се дешавало даље када би некоме пало на памет да пита за право самог епископа Давида на слободу размишљања, писања и говорења по савести? Односно, шта би се догодило када би се неко поставио према њему као цензор и као инквизитор док он по савести размишља, пише и говори? Евентуално и брани себе од других, односно друге од себе? То јест оно што треба, и како треба бранити!? * Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! Како ствари стоје, с њим би требало заувек раскрстити! Ни то не би било необично, с обзиром да је у предратном периоду он био, и остао члан Одбора за Косово и Метохију, а да је у послератном периоду благословом Патријарха Павла он као монах повремено, између 1999. и 2003. године боравио у Пећкој Патријаршији, и да се он тада и тамо налазио у интересантним животним ситуацијама. Којим и каквим то, на пример? Да је доживео саобраћајну несрећу пред Грачаницом, заједно са браћом Градимиром Станићем, Љубишом Фолићем и Миомиром Перовићем, усред извлачења једног нашег брата из британског и УЋК-окружења у Приштини; да је трагао по Истоку за својом рођаком Љубомирком, па Бобаном, и осталим побијеним Источким хришћанима, и да је ради тога улазио у разна УЋК-легла. да је одлазио на место (порта цркве светог Луке у Клини) атентата на тадашњег епископа рашко-призренског Артемија; да се заједно са Патријархом Павлом нашао пред кућом једног од отимача јеромонаха Стефана из Будисаваца у потрази за самим Стефаном; да је широм Метохијског Подгора трагао за 56 несталих Источана; да је код Беркова упао, заједно са капетаном Фабиом и његовом патролом, у клопку несташних и наоружаних Шиптара који су шенлучили; да је прошао кроз размену ватре у Пећкој Бањи по повратку из Љубова и након посете цркве светог Василија Острошког, слава му и милост; да је разговарао са Етхемом Ћекуом, братом Агима Ћекуа, у Банкосу у Пећи, о судбини 500 Срба из Пећи и околине, под Етхемовим слоганом „пет стотина ваших за пет стотина наших“; да је трагао за побијеним Србима у кањону реке Бели Дрим код Швањског моста; да се инфицирао радиоактивним пепелом у тражењу црквених утвари у Средачкој Жупи, као и стварима и лешевима по Косову и Метохији; да је с митрополитом Амфилохијем трагао за лешевима убијених на Савиним Водама изнад Пећког Радавца, и да се том неприликом нашао у непријатељском окружењу муслимана које је предводио радавачки хоџа; да је доживео гранатирање Пећке Патријаршије; да је са својим ратним репортером Јованом Мацуром био изложен немилости шиптарске деце-ђака код Самодреже цркве; да је заједно са њим морао да уђе у минско поље на Брестовичком гробљу код Пећи; да је са свештеником Будимиром Којићем спроводио шумокрадице кроз Пећ; да је на њега и Јована Мацуру пуцано у Белом Пољу из правца Италијанске базе; да је италијански КФОР покушао да га киднапује усред Пећке Патријаршије, убеђујући га да је он Милош Лазовић, шумар; да је на Савиним Водама преживео склизнуће с пута у амбис, заједно са Патријархом Павлом и Мирославом Ракоњцем; да је неколико дана, заједно са игуманијом Февронијом, био глинени голуб на нишану, на манастирској ливади површине 12 хектара у Будисавцима; да је заједно са јеромонахом Јованом Ћулибрком трагао по Пећком Пољу за мртвима, и сахрањивао их у Гораждевцу и Пиштану, као што је заједно са њим и живе и мртве извлачио из шиптарског окружења (Капижница, Бистрица у Пећи, …; да је он са оцем Луком Ананић улазио у минирану зону око цркве светога Луке у Витомирици код Пећи, и да су тада први пут опојани Витомиричани, убијени од братске руке, четрдесетих година прошлога века, …; да је са владиком Луком, Добрилом Ерат и Марицом Матеи 2005. год. у Француском Министарству одбране у Паризу сведочио о УЋК-зулумима над Србима на Косову и Метохији, као и над КФОР-овим формацијама, укључујући и француску … Зашто је канцеларија епископа крушевачког изнела ове ствари Канцеларије Епископа ЗХиП-ог? Нека то остане без одговора. * Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би могла да саопшти следеће своје запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте. Но боље ће бити канцеларији епархије крушевачке, како за све друге ствари, подједнако и за веру – да много не таласа. Може бити да она додирне неки окидач, па поремети сестрински однос са Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог? Конкретно, ако се за некога може рећи да има писанија, исто тако се и за другога може рећи да и тај има писанија, сликарије, и тд. Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом! Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?! (Драмска пауза)! ………………………………………………………………………………………………………………… * Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне! Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога. Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену! Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити! Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају. * Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово: Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …! Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?! * Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“… „нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“ Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати. На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен. Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање). Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238). Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми! Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата? Прво: они су искривотворили цео Символ вере! Друго: они су унизили Бога Оца тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио! Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га! Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине кроз Кога је све постало. Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали. Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа. Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате, да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих. Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!! Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса. * Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdawe, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547). * На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу. И опет о обраћању у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?! * Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“. Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву! Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та се чињеница не да апстраховати! На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити! Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати! * Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, о Проскомидији коју овај свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу! Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?! * У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила. Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“. Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима. Овде треба нешто рећи телеграфски о улози Доњих Перовића и Давидовој, у светској револуцији: Прадеда Арсеније капетан у војсци Краља Николе; деда Илија гардиста код Краља Александра Карађорђевића; отац Радош, као тринаестогодишњак одведен 45. у Босну, на Сремски фронт и у Дреницу, разболео се и умро због сплетки које му је стварао римокатолик Ђерђ из Главичице што није могао да га увуче у криво сведочење; Давид служио војску у Љубљани 74. заједно са еп. Лукијаном Пантелић; дедови између два рата били председници Ђураковачке општине Источког среза; деда Саву убио Алил Ахметовић у Рудицама код Будисаваца; фамилија Перовића проглашена кулачком; деда Милија, скопски дипломирани гимназијалац, на домаћи показ прстом и залагањем Реџића робијао 9 година на Голом Отоку; деда Илија 4 године робијао у Бранденбургу, па још 7 година у казнионици у Нишу; материн отац, деда Радован Милосављевић, провео три године у ропству у Пишкопеји у Албанији; Давида тринаестогодишњака легитимисали, приводили и испитивали агенти на улици у Пећи, као двадесетчетворогодишњака у Горњем Зворнику и у Пећи исти хтели да га врбују за доушника, и то по његовом одласку на Свету Гору и у Јерусалим; плењене му књиге које је добио од оца Јустина у Ћелијама и од оца Јустина у Дечанима 76. године; отргао корице књига (попут оних о Старцу Силуану) штампаних у Диселдорфу, да га цензура не би приводила на саслушање; прислушкиван му телефон у родитељској кући у Пећи; њега као монаха Давида и јеромонаха Атанасија Ракету Шиптари хтели да прегазе трактором у Клини 1988. године … С неке друге стране држава ФНРЈугославија била је уређена, и географски вероватно била најлепша на свету; имала је своје законе, и није дозвољавала политикантство оним грађанима који нису имали икакве потребе да воде политику, нити да улећу у њен казнени простор … У складу са тим знамо, како су на пример православна браћа Румуни искористили време комунистичке владавине. Тако што су извршили унутрашњу јеванђелску мисију, па данас уживају у њеним плодовима … Али и у време саме страховладе председника Чаушескуа, један од највећих подухвата овога владара, и његове државе, био је у суштини хришћански: забрана абортуса, и обнова демографске политике! * Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“ Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова. Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње! Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија! Све ће се стишати код „тужитеља и украситеља“ (једног или више њих?) епископа крушевачкога, када буду чули од њега наравоученије Патријарха Павла. Вратио се Митрополит Амфилохије из Аргентине, па право у Патријаршију код Патријарха Павла да му саопшти своје утиске о тамошњим збивањима. У једном тренутку он ће изустити: „Ваша Свјетости, могао би овај отац Давид у Аргентину, да помогне тамо“… Одговара му Патријарх: „Давид је као и сваки човек: има своје врлине, али и своје мане“. Дакле, схватљивије је када се каже да неки човек има своје мане, неголи када се каже да постоји неко ко не заступа његову непогрешивост. Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести. * Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу). Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“. Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја! Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Што се пак тиче телесних сила еп. крушевачког, хематолози му веле да има „крв као Шар-планинац“, а прогнозе оних који се веома разумеју у старост, опет говоре у његову корист: да ће и она „трајати на неодређено.“ Дакле, „треба још радит, легат и устајат.“ Наравно, тако је само у шали; док еп. Давиду у збиљи „још ове ноћи могу узети душу.“ И то зато што он, како пословица каже: „Уби од себе бољега.“ Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било! * И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже! А сада наставимо даље. * „У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“ Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!! Бојимо се дакле, да ћемо се у извештавању о сопственом теолошко-књижевном раду заморити и ми сами, и евентуални пратиоци нашега реаговања на оптужницу поштоване Канцеларије Епископа ЗХиП-ог. Дакле, све је почело у Гимназији, на часовима књижевности (проза, поезија и народне умотворине), наставило се на студијама књижевности (проза, поезија и историјска грађа за народну књижевност, етнолошка грађа), продужило се на Академији (есеји и сценарија), потрајало у војсци (дневници и поезија), дешавало се на теологији (химнографија, есеји, молитвени дневници, преводи служби с цркенословенског, филокалијски стослови, мученикослови), букнуло у монаштву (богословски коментари, студије, књиге, предавања), распламсало се и кулминирало у професури (студије, преводи, молитвено богословље, огледи, магистарски еквивалент, докторат, патролошке монографије, беседе, трилогија из уметности и логосологије, трилогија о Патријарху Павлу, богословска, књижевна, кинематографска, библијска, догматолошка, еко-етичка и био-етичка, естетичка и литургичка поглавља, литургичке Анафоре, апологетски и полемички радови, критике, прикази, предговори, књиге о Метохијском Подгору, епиграми, пошалице, истраживачки књижевни жанрови, лексикони, етнолошки словари, репортаже, послератни дневници и извештаји, књиге беседа, радио-драме, преводилачки огледи на језицима руском, грчком, енглеском, црквенословенском, француском, румунском, интервјуи, прилози за житија савремених светих, мемоари, епистолографија, биографије, аутобиографија) … Поређење са Вергилијем – Владета Јеротић је знао зашто? Добро, и шта после тога …!? * Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом. * И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“ И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен! Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем. * Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“ Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни! * На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије. Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен! * Неће бити да смо незахвални Канцеларији Епископа ЗХиП-е за саговорништво са њеним тужитељем, или тужитељима. Он је такав какав је, и они су такви какви су. Међутим, у неком будућем походу на канцеларију епископа крушевачког, могао би да буде регрутован неко други од стране налетника. Било из области права, било из криминалистике; то јест са Универзитета; тај би рецимо могао да оплете по свим научним радовима епископа крушевачког, поодавно постављеним на Сајт епархије крушевачке. А зашто? Зато што је епископ крушевачки „необразован, и што не зна да се изражава језиком науке.“ То јест, зато што је зао, мрзитељ и острашћен, властољубив и носилац духа старог политичког система; опасан по светски мир … један немирко старога кова, кога могу да „магарче“ само они најизабранији! * Постоје и нека друга, тешка огрешења епископа крушевачкога, на основу којих би он могао да се назове „злим пророком у своме народу“, или опет, погађачем. Он је на пример знао да неће опстати српски Метохијски Подгор, због српског држања. Затим, да ће један, сада рашчињени епископ, иницирати раскол са онима, који у ствари њега руше; да се личности, које високо лете у нашој црквеној науци, такође налазе у великој опасности од свога окружења да се скрше; да Православни богословски факултет Универзитета у Београду не може опстати са својим садашњим духом, који га је поробио; да ће нас политиканство и странаштво на месту светом, ако се не заустави, довести дотле да се Црква унизи у њима, да буде раскидана и ампутирана, … да ће нам се љуто осветити померање старих граница у име прогресивизма и либерализма, односно теолошкога волунтаризма, те гажење јеванђелске етике, на коју некаа деца и синови Цркве данас гледају као на застарелу … * У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост. Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају. * Поредак у међусобном обраћању, који је важећ у нашој црквеној Администрацији, познато је да обавезује најодговорније у њој, и да га се они заклетвом држе. Зато ће се сви делатници канцеларије епархије крушевачке након својих текстуалних прилога дискусији сестринској Канцеларији Епископа ЗХиП-ог представити и по имену и презимену. И опет, као они који стоје одговорно иза свих својих речи. Они још упућују личну захвалност Канцеларији сестринске епархије на љубазном обраћању, и на подстицајном разговору са њеним анонимним кореспондентом: са једним, или са више њих! За следећи пут пак, ако га буде било, они моле сестринску Канцеларију Епископа ЗХиП-ог да буде мање пренемагања и ламентирања, као и за мање, иза прста скривања! Епископ крушевачки др Давид (Перовић), ванредни професор ПБФ Универзитета у Београд *** Драга нам, у Христу Господу, браћо из Канцеларије Епископа захумско херцеговачког и приморског! Поводом вашег писма у коме коментаришете „језик и писанија” епископа Давида, ми из Канцеларије истог епископа, који сарађујемо са њим од самог почетка, такође имамо да кажемо своју реч! Пред лицем Божјим, пре свега, а затим и пред лицем јавности, можемо посведочити да је и наше знање и искуство употребе језика од стране владике Давида важеће, јер је стечено: учешћем на архијерејским Литургијама, свеноћним бдењима и осталим богослужењима, затим са слушања његових беседа, предавања, разговора током послужења у гостопримницама наших парохијских цркава и манастира, те разговора његових приликом посета разним институцијама у граду Крушевцу и осталим местима поверене му Епархије, као што су: градске Управе, школе, болнице, војска, музеји, затвор, васпитно поправни дом, дом за остареле особе, библиотеке, позоришта, телевизијске куће и из личних разговора са њим. Такође сведочимо о стварности коју тај језик обликује, у којој се, сав свет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку са хришћанском љубављу којом се и опомиње и милује. Његов наступ према другима дакле никада није значио прогон, или цензуру, нити је замагљивао љубав према њему од стране оних који су били изложени, небисмо рекли критикама, већ очинским расуђивањем и благим саветима, поводом разних појава. Зато је и наш Епископ и вољена и жељена личност, толико и тако да није у могућности да одговори на све позиве поводом разних свечаности, да служи, беседи, или држи предавања. Готово да не постоји ни један догађај било где у Епархији, а да није позиван и Епископ крушевачки да у њему узме личнога учешћа! Браћо, и ми из канцеларије Епископа крушевачког, као и ви, пажљиво пратимо међусобне преписке појединих епископа наше Цркве, а поводом разних тема и дилема, које све нас веома муче у овом бременитом времену. Коментаришући међу собом, али и са осталим свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама, а све чешће и са верницима, јер нарочито они највише траже одговоре од нас парохијских свештеника, ми не нападамо, не омаловажавамо, нити вређамо друге епископе, већ сматрамо, а и другима казујемо да су све те преписке међу епископима у ствари дијалог. А од увек су носиоци дијалога били управо епископи, што одговара духу и предању наше Свете Цркве. Сматрам да је наше, мислим пре свега на нас свештенослужитеље, али и на благоверни народ наш, не да нападамо и осуђујемо епископе, јер они воде дијалог, већ да се и надаље усрдо молимо на свакој светој Литургији за њих, да их Господ међу првима помене, еда би правилно управљали речју истине Господње! Нарочито треба да појачамо наше молитве за време заседања Светог Архијерејског Сабора наше отачаствене Цркве, када наши архијереји, сабрани Духом Светим, Кога коленоприклоно призивају пре почетка сваког заседања, воде разговоре на разне теме, које за нас живот значе. Не само ми свештеници, него и свеколики српски род у Отаџбини и у расејању са великим интересовањем очекују редовно заседање нашег Сабора, са молитвеном жељом да саборске одлуке буду саборно и донесене, а по надахнућу Духа Светога! Ми чврсто верујемо да су саборске одлуке у ствари одлуке Духа Светога и саборских отаца! Та вера нас заиста успокојава, као и предивни призор када сви наши архијереји заједно са Патријархом служе свету Литургију и причешћују се из исте Чаше Господње. Тај призор смо имали прилике да видимо недавно у манастиру Жичи, поводом осам векова аутокефалносити Српске Православне Цркве. Сви смо тада били испуњени неописивом радошћу, јер знамо да је управо Свето Причешће чинилац, и садржина јединства Цркве. Али нешто што нам уноси немир и бригу, поред свих брига које имамо у овом свету, јесу писанија попут овог из канцеларије ЗХиП, која су пуна омаловажавајућих речи уперених на једног епископа наше Цркве, који иначе сагорева за истину и правду Божју. Све те речи које имају за циљ да омаловаже, понизе и осуде владику Давида, ми не бисмо овом приликом наводили, јер су веома ружне!Не бисмо их наводили, пре свега из поштовања према нашем епископу, али и из поштовања према другим епископима. Јер ми сматрамо, када се омаловажава један епископ, тада се омаловажавају и сви остали епископи, али и њихови епархиоти, а то смо сви ми. Шта дакле рећи о греху, који се јавно чини речју!? Или о више таквих грехова!? Речи, браћо, треба да нам буду благе и смирујуће, а аргументи јаки; и када причамо једни о другима, и када причамо о епископима Цркве Христове! Протојереј-ставрофор Драги Вешковац, Секретар епархије крушевачке *** Неколико нота о текстословију Канцеларије ЗХиП епархије Затечен – изненађен, запрепашћен, избезумљен, остављен без речи… Непримерен – неупутан, несагласан… Ово су дакле прве речи којима се нелично потписао аутор/аутори текста, а са благословом, досад ничим изазваног a поменутог eпископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија и његове Канцеларије. * И док аутор, избезумљен, скачући са теме на тему, губи јасност у жељи да постигне жељени циљ, сам остаје скривен иза канцеларије. Тиме уплиће све око себе, чак и свога новог епископа, по чијем сазнању и допуштењу је предметни текст ипак објављен. И док аутор текста почиње оштро и силно (читај: насилно) да пише, његов стил се донекле губи у безобличностима, и просто се разлива, те тако од своје затечености (занемелости) он прелази на прозивање, вређање и дискредитацију личности eпископа Цркве Божје у Крушевцу – Давида. И опет аутор, бранећи свог бившег епископа и његово вјерују, нити разуме текст владике Давида, нити сопствену поруку као аутора и бранитеља. Но, оно што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија јесте, да га брани човек који себи дозвољава назив духовног сина, напојеног језиком грдње и милоште истовремено, и да при том истакне појам Цркве малим почетним словом. И док аутор износи податак да је све стекао из искуства саслуживања епископу Атанасију, слушања беседа и разговора из манастира Тврдош, он нама заправо открива да и није баш блиски сапутник и сатрудник свога штићеника. И док аутор залази у непознато, тј. у домен одбране епископа Атанасија од епископа Давида, пренебрегава се, понављамо, њихов однос и пријатељство у минулим годинама, па све до данас. И тако се добровољно остаје у незнању за догађаје литургијских заједничарења, све до саборовања у манастирима Ћелије и Жичa. И док је аутор за мерило у свом тексту истакао ратна искуства, ми истичемо послушање, јер управао по послушању се „врли монах“ налазио на местима баш тамо, и увек тамо: где га је Црква, односно где су га Патријарх и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упућивали, те зато није био у Херцеговини. Али зар он и без тога није био у испомоћи верном и потребитом народу нашем на страдалном Косову и Метохији? Тамо где је требало трагати за изгубљенима, сабирати пострадале, налазећи се заплашенима у близини … и све то, по благослову, и у послушању? И док се аутор опходи тако да је само епископ Атанасије духовни отац, те да као такав може грдити, јер он управо тако и милује, ми остали остајемо са питањем: Шта је са нама осталима? Е, ми заправо ту имамо да кажемо да имамо достојног и достојанственог оца, да по сваком његовом објављеном тексту ми чвршће ходимо. Јер заиста, он нас у овоме неодољиво подсећа на оне који стоје на бранику вере и отаџбине, и то њему, једино дозвољеним оружијем – речима, ставом и молитвом. Бранећи светињу, он при том не мари за силу која му прети. И док је аутор ганут добровољном пензијом епископа Атанасија, било би лепо да се лично позабави црквеном историјом; да се упозна са чињеницом да то код нас православних и није ретка појава као у римокатолицизму; за разлику од папа, наши су епископи одлазили у манастире, и са братијом бивали једнако у послушању. И док аутор критикује због непозивања епископа Атанасија на Осмовековни Сабор у Жичи, он заправао опет показује своју пристрасност и необавештеност. Епископ Атанасије јесте позван на Сабор, о чему је он лично известио епископа Давида у њиховом разговору. И док се аутор бави прашином и труњем на лику свог штићеника, он ни један једини пут у свом тексту не улази у суштину проблема: Зашто епископ Атанасије ћути?! Напослетку Док деца одишу духом и карактером својих отаца, и оци опет духом њихових отаца, дотле је заиста осетно све што оци као семе засаде у душама својих духовних чеда. Али је изнад свега важно то да се и добар засад обрађује, да секира не би покрај корена стајала. Друго, што се духовне деце тиче, Бог може децу и од камена подигнути Аврааму (Мт. 3,8-10). ПђА Протођакон Андрија Јелић, Јереј Александар Николић, благајник епархије крушевачке, (Чланови Канцеларије крушевачке епархије) *** Громопуцатељни криптограми наших недоучки (Сажета верзија текста) Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике … * Постављамо питање: Зашто би се овакве, и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран. Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи. * У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости. * Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом. * На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак! Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле. Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“ Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца. А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи. Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића). Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов). Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“. У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“ Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш. О томе се дакле, цело време ради. **** Громопуцатељни криптограми наших недоучки (Опширна верзија истога текста) Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике … * Постављамо питање: Зашто би се овакве, и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран. Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи. * У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости. * Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом. * Када ти нешто стављају јавно на савест и душу, треба о томе јавно и да прозбориш, ради твоје добре савести, и ради слабе савести твојих ближњих. На пример, прозборити о теми рукоположења. На пример, „да те неко није хтео ни за ђакона“, а ти да си се и у епископском чину нашао, о томе треба прозборити коју реч. О нашем ђаконству Патријарх Павле је проговорио пред Архимандритом Николајем Јоанидисом: „да ће га бити“, али не одмах“, и не у тренутку када смо ми били потребни Архимандриту Николају као ђакон у цркви светога Георгија Карицис у Атини, 2003. године. О нашем обретењу у епископски чин после тога, и о нашем провлачењу кроз иглене уши избора притом, зна се баш све. Знају то наши добротвори владика Атанасије и Патријарх Иринеј, такође наши духовни оци и духовна браћа: епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, брат Љ. Д и Архимандрит Јован Радосављевић, … Након наше хиротоније опет, епископ зворничко-тузлански Фотије и упокојени Патријарх Павле су имали разговор у Духу о њој – о хиротонији. Најзад, сами епископ крушевачки је као монах Давид имао благовест пред крстом, на гробу Патријарха Павла – на вечерњи дана његовога погребења. О томе пак, није нама прилично, ни слободно зборити! А и зашто бисмо да се неко, ругајући се нама, наруга и Патријарху Павлу!!! * На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак! Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле. Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“ Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца. А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи. Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића). Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов). Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“. У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“ Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш. О томе се дакле, цело време ради. Епископ крушевачки Давид

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП https://eparhija-zahumskohercegovacka.com

ВЕРОДАР је музички пројекат канцеларије за верску наставу Колубарско-посавског намесништва Епархије шумадијске. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована. https://m.youtube.com/playlist?list=PLcc8yrIC7RNhH_rqEfjU9X1WJPuSWWF00

Дана 26. априла 2018. године примили смо позив председника Општине Вождовац да присуствујемо састанку у вези са захтевом удружења станара насеља „Степа Степановић“, ради „решавања тренутне ситуације поводом најаве почетка изградње цркве брвнаре“, а све како би се „поменути проблем на најбржи и најбољи могући начин решио“. Наведеног дана у средствима јавног информисања појавиле су се изјаве појединих представника Општине Вождовац које нису у корелацији са реалним чињеничним стањем, а које по нама могу изазвати конфузију у ставовима и размишљањима огромне већине станара у насељу „Степа Степановић“, на чији захтев и уз чију помоћ је Српска Православна Црква обавила све припреме за изградњу цркве посвећеној Преподобној Мати Ангелини. Како је овде свима добронамернима све довољно јасно, с обзиром на то да припреме за изградњу храма трају неколико година уназад, овим путем обраћамо се свеукупној јавности, представницима Општине Вождовац, али и представницима поменутог удружења који из њима знаних разлога оспоравају законска права Српској Православној Цркви незаконитим методама и вербалним иступима, покушавајући да из не права створе право, у овом случају за своје удружење. У вези са наведеним, обавештавамо Вас о следећем: 1. Српска Православна Црква – Патријаршија српска искључиви је власник грађевинског земљишта које се налази на кат. парц. бр. 7764/56, површине 21 а 92 м2, КО Вождовац. Наведено право цркве уписане у лист непокретности бр. 7365 КО Вождовац. 2. Српска Православна Црква је, поступајући по десетинама захтева станара насеља „Степа Степановић“, прибавила све потребне дозволе за изградњу цркве посвећеној Преподобној Мати Ангелини. 3. Издавање свих дозвола у складу са Законом о планирању и изградњи и другим подзаконским актима, спада у надлежност Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове Градске управе Града Београда. 4. По захтеву Српске Православне Цркве, а на основу прибављених услова за пројектовање и прикључење објеката у поступку спровођења обједињене процедуре, прибављене су сагласности од ЕПС Дистрибуција Београд, ЈКП „Београдски водовод и канализација – водовод“, ЈКП „Београдски водовод и канализација – канализација“, Управе за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Секретаријата за саобраћај Града Београда, Телекома Србија а.д. Београд, ЈКП „Зеленило Београд“ и ЈКП „Градска чистоћа“. 5. По испуњености свих услова, у складу са Законом о планирању и изградњи, Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове издао је локацијске услове бр. IX-20-350-1546/2017, дана 6.10.2107. године, за изградњу православног храма Преподобне Мати Ангелине – прве фазе, на кат. парцели бр. 7764/56 КО Вождовац, у стамбено-пословном комплексу „Степа Степановић“ у Београду, укупно изграђене БРГП прве фазе која износи 195м2, од чега је БРГП објекта храма 170 м2. 6. У складу са Законом о планирању и изградњи, а по испуњености свих правила грађења и услова прикључења на комуналну инфраструктуру из локацијских услова, Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове инвеститору Патријаршији Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, ул. Краља Петра 5, издао је грађевинску дозволу бр. IX-20-351-82/2018 од 13.04.2018. године, којом се Патријаршији одобрава изградња православног храма Преподобне Мати Ангелине, у свему према подацима ближе описаним у изреци наведене дозволе. 7. Представници Цркве, задужени за реализацију поменутог посла, већ неколико година на иницијативу самих становника насеља „Степа Степановић“, веома успешно воде интензивне разговоре о поменутом послу. Ово сведочи о томе да су нетачни наводи појединаца да представници цркве не разговарају са грађанима. Није нам познато из историје цркве да се негде храм градио на основу изјашњавања грађана, путем референдума, већ на основу броја и воље верника на одређеном подручју. За прописивање услова за одржавање и спровођење референдума, надлежна је Република Србија. 8. Српска Православна Црква поштује Студију израђену од стручних компетентних људи и надлежних власти, а која је утврдила план о потреби градње храмова и других верских обејеката за све вероисповести и конфесије на територији Београда. Ако неко сматра да треба да организује реферндум по овом питању, нека то у складу са законом ове државе то и учини. Колика је подршка градњи храма у насељу „Степа Степановић“, најбоље сведочи присуство житеља поменутог насеља у другим храмовима, стотине крштених становника од којих су већином углавном деца и далеко већи број освештаних станова и домова који примају свештенике. 9. Патријаршија Српске Православне Цркве је уз велику финансијску помоћ људи добре воље, али и знатног броја верника из насеља „Степа Степановић“, прикупила средства за изградњу цркве брвнаре, која ће несумњиво оплеменити простор у овом новом насељу Општине Вождовац. Напомињемо да је одавно, захваљујући ктитору, храм већ приспео у Београд и да се налази у одговарајућем простору, чекајући на монтажу. 10. Патријаршија Српске Православне Цркве ни на који начин не може да учествује у дијалогу који се води између представника Општине Вождовац и поменутог удружења, а по питању наводног нереализовања одређених уговорних обавеза, којима се уређују односи између надлежних државних органа као продаваца станова у овом комплексу и незадовољних појединаца – станара који припадају наведеном удружењу. 11. Српска Православна Црква се никада није противила изградњи објеката за друге намене у поменутом насељу. Све оно што је становницима потребно, црква ће и подржати. Више црквене власти су донеле одлуку да на територији Општине Вождовац финансирају изградњу објекта предшколске установе, на локацији коју надлежни определе. 12. Патријаршија Српске Православне Цркве, као што се неспорно може утврдити из свега напред наведеног, прибавила је све законом прописане дозволе, издате од стране надлежних органа Републике Србије и Града Београда, тако да ће у складу са постављеним роковима, као и на основу одлука надлежних црквених тела, приступити изградњи поменуте светиње. Надамо се да смо дали допринос појашњењу свих правно-релевантних чињеница од значаја за изградњу светиње у насељу „Степа Степановић“, које су из нама непознатих разлога, у протеклом периоду биле занемариване, вероватно водећи се жељама неколицине појединаца, да црква на наведеном потесу не буде изграђена, насупрот жељама и реалној потреби огромне већине верника која живи у овом насељу. Из Патријаршијске управне канцеларије Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Отужна, етички и људски крајње поразна, али већ и монотона пракса немачко-швајцарског таблоида Blic, у народу већ прозван Бљуц, да уочи редовних годишњих заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве пласира различите лажи и сомнабулне, болесне маштарије, настављена је и ове године. Наиме, у данашњем штампаном издању прво перо Бљуца, извесна Жељка Јевтић, потписује чланак под насловом „Иринеј бачки жели да рехабилитује блудне владике”. Без намере да демантујемо овај од првог до последњег слова лажни текст, подсећамо уредништво и власнике Blitz-Бљуца, да у Србији и даље постоји правни систем и да функционишу судови. Kao и у случају неколико претходних клеветничких и лажних чланака, и овог пута уследиће одговарајућа законска санкција, а на основу тужбе Епархије бачке. Знамо да су људи с оне стране морала и части, са унапред одређеним задатком да изазову саблазан и неповерење према Цркви, како би српски православни народ и његова Отаџбина постали лакши плен домаћих и страних мешетара, у свој демонски план укалкулисали законске санкције српских судова. Знамо и да надокнада за клеветничке текстове на насловној страни Бљуца у еврима, конвертибилним маркама или другој валути није мала, али да по вечитом курсу износи тридесет сребреника. Због те трагичне накнаде Епископ бачки Иринеј дубоко жали и оне који су сребренике дали и оне који су их примили. Жали их, моли се за њих, да се покају и исповеде свој грех. Док не буде сувише касно... Из Канцеларије Епископа бачког Извор: Епархија бачка View full Странице

Епископ бихаћко-петровачки Сергије СРЉАЊА МОДЕРНОГ СРПСКОГ БОГОСЛОВЉА: СЛУЧАЈ МАРКО ДЕЛИЋ Ових дана неко нас је упутио на веб-портал Стање ствари, тачније на текст под насловом: ,,Лице и наличје једне фаме или ,,Вести” и Епархија франкфуртска”. На прво читање овог чланка, човјек би помислио да иза књижевног стила у којем се као прво појављује ,,досад невиђено” позивање на античку књижевност као lite motif текста, а онда се још као јачи утисак појаве узвишене реченице, типа: ,,стога ће, онај који ове редове бележи” или ,,само тога ради латих се пера”, заиста без претјеривања, човјек би помислио да иза овог текста стоји неко од античких писаца лично. А опет с друге стране, позивање аутора на неколико мјеста у тексту на лично искуство и упућивање на свој неприкосновени лични ауторитет који има кредибилитет да доноси апсолутне судове, помисли човјек да иза овог текста ипак стоји неко од времешних академика, са озбиљном биографијом и библиографијом иза себе. На крају испаде, да је овај текст написао извјесни Марко Делић, студент (докторанд) теологије Универзитета у Тибингену, кандидат Епархије жичке који се потписује и као потпредсједник Црквене општине Штутгарт (sic!). У овом тексту, студент Марко се бави лошим стањем у Епархији франкфуртској и све Немачке, и за то директно оптужује епископа Константина и моју маленкост, епископа Сергија. Пошто немам намјеру да исправљам Његово незнање нити да се правдам пред студентом Марком, који се бави ликом и дјелом моје маленкости током ,,озбиљне” новинарске анализе које је свео на фразе ,,овај ми је преко неког надри разговарача поручио ово, а ја сам онда ово”, јер уствари читава ова прича је евидентна само-промоција. Сматрамо да је ово крајње непримјерен начин и метод, да један кандидат за доктора богословља, овако своди људе и догађаје, те кроз личне вербалне увреде једног човјека (у овом случају епископа Цркве Христове), ма ко он био, заправо ствара лоше обичаје, а ,,зли језици кваре добре обичаје” (1 Кор 15,33). Искрено говорећи, овакав случај да један студент теологије на овакав начин учествује у рјешавању проблема Цркве, није ми познат у историји Цркве Христове. Но, пошто сам осуђен да не познајем Библију, могуће је да не познајем ни историју Цркве, већ то зна само Марко Делић. Ипак, будући да иза ставова студента Марка Делића, стоји каква-таква теологија, дужни смо да кажемо сљедеће: На студентову опаску о екуменизму, подсјећамо да је екуменизам широк појам. Наш еминентни теолог епископ Атанасије (Јевтић) нам је показао колико све врста, група и подгрупа екуменизама постоји у хришћанском свијету, издвајајући при том његов најгори изданак, а то је екуменизам протестантске провенцијенције, којем је, а шта друго, склона тибингенска теолошка школа. ,,Јавна теологија” протестантског свијета, у којем се остварује и њихово друштвено-екуменистичко ангажовање, не мора обавезно бити нешто добро и корисно. Испијању кафа и вођењу испразних разговора који се на крају преточе у оговарање, истина је, таквом екуменизму никад нисам био склон. С друге стране, вођење озбиљног богословског дијалога, у контексту екуменског богословља, пројекат је Православне Цркве у цјелини, са посебно одабраним комисијама, које учествују у тим дијалозима. Искрено, себе сматрам недораслим у раду такве комисије. Такође, имајући у виду поменуте комисије, сматрам крајње комичним тврдње неког студента који сматра себе за некаквог издвојеног дјелатника на пољу екуменизма, који тобоже учествује у некаквом богословском дијалогу, јер сваки православни студент теологије на Западу, то силом прилика чини. Коначно, свима је јасно да проблем Српске Православне Цркве у Њемачкој није друштвено-екуменистичко ангажовање, него нешто сасвим друго. Студент тврди да сам нека врста омнипотентног субаше, који своје ,,тоталитарно епископствовање” извлачи дјелом из православне теологије. Оваквих прича се Православна Црква наслушала давних дана од Пола Тилиха, Јиргена Молтмана и данас Петра Слотердијка, који тоталитаризам и поданичкки дух, извлачи ни мање ни више него из теологије Кападокијаца. Подсјећања ради, лик и дјело православног епископа увијек се по овим западним мислиоцима извлачио из појма Христа Пантократора, који по њима има деспотско-тиранску конотацију. У суштини, они чија је сујета погођена, лако осуде једног православног епископа за тоталитаризам. Они који су искрени, кажу да су такви ставови произашли из апстрактне духовности, по којој свака врста хијерархије и црквеног поретка је зло по себи, јер је ударац на модерно схватање о слободи. Иза такве духовности, како рече Слотердијк стоје ,,страшна деца модернoг доба” (Die schrecklichen Kinder der Neuzeit ). Будући да имам оправдан страх, да свако сљедеће оспорање ставова студента Марка, не води никуда, овдје стајемо. Разлози су познати. Они су били познати чак и мислиоцима фамозне антике. Једна реченица то сјајно илуструје, наиме: ,, Сократ вели Антистену: Прозирем твоју гордост и кроз твоје дроњке”. Паметном доста! Извор: Епархија бихаћко-петровачка. http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/13035/ Текст је одговор на овај текст View full Странице

Као и увек на почетку Нове године, позивамо верни народ да купује црквене календаре у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве који су једини аутентични и потпуни: садрже, поред празника и светох Православне Цркве, апостолска и јеванђељска читања у недељне дане. Још једном позивамо вернике да црквене календаре у издању Светог Архијерејског Синода купују само у својим храмовима и црквеним продавницама, а не на улици и пијацама где су се појавила дивља и нецрквена издања календара. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Саопштење за јавност Епархије шумадијске 15. Децембар 2017 - 7:46 Поводом текста „И Параћинци дошли да дају подршку оцу Саши“, објављеног у новинама ,,Блиц“ од 14. децембра 2017. године, који је поново потписала Жељка Јевтић, обавештавамо сву богољубиву и истинољубиву браћу и сестре да је ова новинарка ,,Билца“ у данашњем тексту поновила готово све неистине и лажи које смо демантовали у Саопштењу за јавност поводом писања „Блица“ од 13. децембра 2017. године. Имајући у виду да се нико из ,,Блица“ до сада није обрати Епархији шумадијској са било којим питањем у вези проблема о коме пишу, више је него јасно колико ове новине поштују основни принцип новинарства - да се чују обе стране. Не улазећи у бесмислени дијалог са онима које истина не интересује, још једном обавештавамо све заинтересоване да је Епископ шумадијски на састанку 29. новембра 2017. године са представницима парохијана који за себе тврде да подржавају свештеника Сашу Огњановића, рекао како свештеник Саша треба да изврши одлуку о премештају на Другу рековачку парохију и да ће у том случају бити обустављен црквеносудски поступак који је против њега покренут 27. новембра 2017. године. Епископ ће, уколико се свештеник Саша на овој парохији покаже бољим, донети одлуку да га премести на неку другу парохију ближе Крагујевцу. Сходно томе упућујемо питање госпођи Јевтић, редакцији ,,Блица" и свима који су заинтересовани за овај случај, да одговоре на два питања: На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање будући да је свештеник Саша Огњановић, до сада три пута (24. новембра, 5. децембра и 11. децембра), одбијао да прими дужност на Другој рековачкој парохији? На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање уколико се свештеник Саша Огњановић оглуши о још један позив и ни 15. децембра 2017. године не прими дужност на Другој рековачкој парохији, будући да ће у том случају наступити околности из члана 177 Устава СПЦ, став други, којим се предвиђа да „непримање дужности за 21 дан после постављења или премештаја, повлачи губитак парохије? Из канцеларије Епископа шумадијског View full Странице