Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'захумско-херцеговачке'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. http://www.spc.rs/files/u5/untitled-1_57.jpg Епархија захумско-херцеговачка обавештава јавност да ће се од Васкрса ове године епархијска интернет презентација налазити на следећој адреси: eparhija-zahumskohercegovacka.org. Епархијске вести
  2. Овим путем обавјештавамо свештенство и вјерни народ Епархије захумско-херцеговачке и приморске да се, усљед позитивног резултата теста на Ковид-19, налазимо у самоизолацији. Уз блаже симптоме болести, надамо се брзом опоравку. Из тог разлога, нећемо бити у прилици да учествујемо у богослужењима божићног периода као што је претходно најављено. Молимо свештенство и вјернике да се у овим празничним данима у својим молитвама сјећају свих потребитих и болесних и да се са пажњом и љубављу односе једни према другима, дјелатно се трудећи да и сви наши ближњи, без обзира на године, имовне или здравствене прилике или неприлике у којима се налазе, осјете радост и спокој Божића. Желећи вам мирне и благословене празничне дане, као и свако добро од Христа Богомладенца, шаљемо вам наш архијерејски благослов и упућујемо радосни поздрав: Срећан Бадњи дан! Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! Епископ ЗХиП + Димитрије Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  3. Поводом 800 година од Утемељења првобитне Епископије хумске, из штампе је изашао први том петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, под називом Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. С благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског Господина Димитрија, издавачи Шематизма Епархије захумско-херцеговачке и приморске су Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослов, Београд–Требиње. Главни уредник је протопрезвитер – ставрофор Радивоје Круљ, а редакцију чине: Епископ Димитрије Рађеновић, игуман Василије Копитић, игуман Сава Мирић, игуман Данило Павловић, игуманија Павла Ћузулан, игуманија Текла Даскалаки, протојереј-ставрофор Владан Перишић, протојереј-ставрофор Велимир Ковач, протојереј-ставрофор Небојша Коловић, протојереј-ставрофор Младен Жуловић, протојереј-ставрофор Милан Бужанин, јереј Александар Шмања, јереј Марко Гојачић, јереј Саша Којовић, јереј Младен Чалија, јереј Ратко Зубац и јереј Стеван Дурић. Сарадници на тексту су: +Епископ Атанасије Јевтић, епископ Максим Васиљевић, архимандрит Исаија Дан, архимандрит Лазар Лазаревић, протојереј-ставрофор Борис Бандука, протојереј-ставрофор Александар Илић, протојереј-ставрофор Никица Ајдер, јеромонах Марко Прцовић, јереј Миодраг Вртикапа, јереј Душко Којић, јереј Бранимир Боровчанин, јереј Драго Зубац, јереј Душко Шаровић, јереј Славко Лаловић, јереј Бранко Калаба, јереј Милош Мандић, јереј Мирослав Бошковић, протојереј Небојша Радић, ђакон Александар Црногорац, ђакон Бранислав Рајковић, монах Игњатије Марковић, јеромонах Теофил Петровић, монахиња Јустина Брковић, Горан Комар, Зоран Козић, Срђан Милошевић, Андреј Јефтић, Горан Брборић, Тијана Башић, Маја Чучковић, Нада Ајдер, Милена Капор, Драгана Радовановић, Борис Антељ, Милош Ивановић, Вук Бачановић, Предраг Јовановић, Слободан Шакотић, Александар Пантић, Драган Шуковез, Јелена Килибарда, Драгана Будалић, Зорица Гојачић, Неда Радан, Милица Ковач, Мишо Станисављевић, Стојанка Гудељ, Бранка Јанковић, Владо Ружић, Горан Гуровић и Мирко Лечић. Рецезенти књиге су: др Милан Гулић, др Драга Мастиловић, др Вукашин Милићевић и др Милош Ивановић, лектор и коректор је мр Данијела Јелић. За фотографије је био задужен Младен Вујадиновић, а избор старих фотографија направили су Здравко Јефтић и јеромонах Теофил Петровић. Дизајн, графичку припрему, слог и прелом радила је Божана Ђурић, а идејно рјешење насловне стране израдио је ђакон Бранислав Рајковић. Шематизам је штампан захваљујући финансијској подршци Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске, чији је директор господин Драган Давидовић, у штампарији Атлантик – Бања Лука, а у тиражу од 1000 примјерака. „Вијековима је у оним подручјима које обухвата Епархија захумско-херцеговачка и приморска вјера тијесно повезана са идентитетом, са опстанком, са свакодневним животом, обичајима, страдањима и надањима … Недаће и ратови никада нису били јачи од вјере и жеље за обновом … Зато је међу корице ове књиге смјештена жива вјера претходних генерација Херцеговаца и Херцеговки и њиховог вјерског живота, без обзира на то колико су у том периоду били слободни да је исповиједају. Вјера која се огледа у животу васкрслих Пребиловаца и мостарске Саборне цркве, на коју у сумрак опет пада мостарско сунце, када већ на цијели град падне мрак, и која се узвисила попут Херцеговачке Грачанице на Црквини; вјера која се исповиједала у Дужима, Добрићеву, Завали, Тврдошу, Житомислићу, али и у свим сеоским црквама у које су долазили наше баке и дједови, облачили најсвечанија одијела, везена и плетена, у недјељни дан или на слави своје цркве, која је уносила радост и смисао у живот ових тежака.“ (Из предговора Епископа ЗХиП Димитрија Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске) „Ове и сљедеће (2020/2021) године славимо 800 година од установљења Епископије хумске (захумско-херцеговачке и приморске) … Тим поводом, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије дао ми је задатак да окупим најбоље историчаре, библиографе, научнике и да кренемо у пројекат израде и штампања капиталних дјела о нашој епархији … Замисао је била, још од првог састанка Уређивачког одбора, 2. јануара 2018. године, да у овом јубиларном шематизму буде „све и свја“ у нашој епархији на исти начин и у истом обиму третирано и обрађено, од епископа до вјероучитеља и парохијана. У том смо науму, чини ми се, само дјелимично успјели.“ (Из поговора Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске, главног уредника, свештеника Радивоја Круља) „Већ на први поглед читаоцу постаје јасно да се ради о дјелу у који је уложен огроман труд, воља, енергија и наравно ерудиција већег броја аутора. Исто тако, већ самим увидом у садржај може се закључити да се ради о једном пројекту који је од капиталног значаја не само за Српску православну цркву већ и за српску културу уопште … Шематизам, чији сетекст рукописа налази пред нама, представља не само вриједно свједочанство времена у којем је настао већ и прворазредни историјски извор, чија ће вриједност с протоком времена све више добијати на значају.“ (Из рецензије проф. др Драге Мастиловића) „Од 1219. године Српска православна црква налази своје упориште и у племенитој земљи, која ће у XV вијеку бити земља „херцега од Светог Саве“. Тада, на крају друге деценије XIII вијека, основана је њена Хумска епархија, која траје пуних осам вијекова … Ангажујући се у изради Шематизма, Епархија је показала да схвата значај јубилеја, да разумије прошлост, али и да гледа у будућност, јер без разумијевања прошлости – нема ни будућности. Отуда пред читаоце ступа овај Шематизам као свједочанство прошлости и путоказ за будућност.“ (Из рецензије др Милана Гулића) „Оно што важи за духовну топографију важи и за духовну фактографију – управо оно што нам доноси нови Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске … Епархија захумско-херцеговачка, светосавска Хумска епархија, једна је од мањих епархија Српске православне цркве … Једна од мањих, једна од сиромашнијих, једна од страдалнијих. И једна од најживљих. Ништа чудно, могло би се рећи, само још једна потврда тога да је сва наша вера у парадоксима … Стога није за чуђење ни то што је последњи васкрс Епархије захумско-херцеговачке почео у времену смрти. Епархија је свој самостални живот наново отпочела у времену када су, услед демонског излива братоубилачке мржње свих вера и адета, многи одустајали од вере у смисао живота. Хумска је земља свога епископа, након више деценија, коначно добила у тренутку када је његова катедра буквално одлетела у ваздух. Но, „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима“ (Дап 7, 48; уп. 17, 24), а показало се да је у рукама тога епископа управо херцегова земља идеалан материјал за градњу оног нерукотвореног … Стога Шематизам Епархије захумско-херцеговачке на првом месту читам као сведочанство обнове тога јединога истинитог храма, чији је дивни симболички израз свршетак обнова катедралног храма Епархије у Мостару, чему управо у ове дане сведочимо. Но, као и сваки свршетак који са Богом бива, и овај је свршетак тек нови почетак.“ (Из рецензије проф. др Вукашина Милићевића, свештеника) „Може се закључити да Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Јубилеј 800 година Епархије, 1220–2020. представља изузетно важно дело, и то не само за познавање црквених прилика на тлу Епархије. Захваљујући њему боље се може упознати богата историја и култура читавог подручја које Епископија обухвата. Књига је писана јасним језиком, а прегледна структура омогућава њено једноставно кориштење. Подаци садржани у њој биће неизоставни извор за будуће проучаваоце нашег времена.“ (Из рецензије др Милоша Ивановића) Уз управо издати Шематизам, преостала четири дијела монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, који су у припреми, сачињаваће томови под називима: Историја, Лексикон, Прилози за историју и Библиографија Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  4. Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској са тугом суочили са новонасталим искушењем које је изазвано неовлаштеним и противзаконитим звучним снимањем расправе нашег умировљеног Владике Атанасија и Игумана тврдошког, Саве јеромонаха, у гостопримници тврдошког манастира (29. марта). Како у свакој породици, тако и у монашком братству, догађају се искушења и непријатне размирице, али је показатељ духовне зрелости једног домаћинства и братства то да оне буду превазиђене. Баш онако како се то, на славу Божију, збило већ у наредним данима са тврдошком братијом. Братска љубав, покајање и измирење запечаћени су тајном над тајнама, Божанственом Литургијом коју су Владика Атанасије и Игуман Сава служили заједно са Владиком Димитријем на празник Благовијести (7. априла). Међутим, ненавидник жели да пред наше очи стално изводи наше гријехе, како никада не бисмо били у стању да примимо Божји опроштај и благодат искупљења. Нажалост, неки међу нама који себе сматрају не само духовно зрелим, већ и кудикамо зрелијим и трезвенијим од монаха, свештеника па и Епископа наше Епархије, показали су се као сарадници непомјаника и извршиоци његовог наума. И као да није било довољно што се пласирањем споменутог снимка у јавност већ створила пометња и саблазан у нашој Цркви, група вјерника је такође неовлаштено и противзаконито у јавност пустила тајно снимљени аудио запис њиховог разговора (од 10. априла) са Оцем Младеном, старјешином Саборне Цркве у Требињу. Дијељењем ових записа у интернет простору створена је велика смутња и саблазан у народу, а потом је покренута и интернет петиција самозваних „бранитеља“ Владике Атанасија који инсинуирају да је на сцени тобоже прогон нашег духовног Оца из Херцеговине. Све ово оцјењујемо као несрећни и злонамјерни покушај изазивања смутње и саблазни. Из тог разлога, упознавши Преосвећеног Владику Атанасија са свим овим дешавањима, замолили смо га да јавно изнесе свој став, на шта је он у духу очинске бриге за своју вољену Херцеговину без предoмишљања пристао, и ДОЗВОЛИО да се начини звучни запис његове изјаве. У наставку доносимо његову поруку, у текстуалном и звучном запису, коју је саопштио у разговору са протопрезвитерем Оцем Радивојем Круљем. Такође, и овом приликом упућујемо све вјерне на недавно изречене молбене ријечи Владике Димитрија: „молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви.“ Ако благе ријечи и преклињања херцеговачког Владике некоме нису довољна, подсјећамо и опомињемо све вјерне на громке ријечи Апостола Павла, упућене онима који су уносили смутњу и раздор у коринтску Цркву, али и свима нама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1. Кор. 3, 17). Све оне који мисле да „Богу службу чине“ (Јн. 16, 2), а заправо руже јединство наше Свете Цркве и изазивају саблазни опомињемо и на ријечи самог Спаситеља: „Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе“ (Лк. 17, 1). На крају, све оне који желе да отму духовни мир, слогу и јединство од честитог братства манастира Тврдоша, а тиме и од наше Епархије којом је столовао Свети Василије, подсјећамо на његове страшне и бесмртне ријечи: „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове“. Овим стављамо тачку на покушаје да се часно име и свијетли лик нашег Оца и Учитеља, Владике Атанасија, злоупотријеби за сијање раздора, уношење смутњи и стварање саблазни у нашој Цркви. Они који то чине треба да знају да се не разликују од римских војника који су наносили ране на тијелу Христовом, на шта нас опомињу ови дани Велике недјеље. Јер тијело Христово јесте Црква (1 Кор. 12, 12-27). Извод из разговора Владике Атанасија са о. Радивојем Круљем Владика Атанасије: Ове [покретаче петиције] не треба узети озбиљно, то су људи који хоће само да роваре. Зилоти су пре свега немирни са собом самима и сигурно им савест није мирна. Да они спасавају Цркву… од кога спасавају Цркву? Спасавају мене, од кога? Ми смо служили за Благовести предивно, са Димитријем и са Игуманом. Отац Радивоје Круљ: Реците нам о тим односима између Вас и Игумана, Вас и Владике Димитрија. Владика Атанасије: Па фино, ништа, брате. Служили смо заједно, причестили се заједно, било је и народа. Па нисмо скоројевићи, нисмо јуче дошли. Свима њима ја признајем: Димитрије ће, ако Бог да, учинити доста, и Игуман је урадио доста, и претходни Григорије. Сви су они урадили, и ти си доле урадио доста са нашом Црквом. Та Црква цвета. И хвала Богу! Него, само злобници… Није искључено да ту постоји рука неких удбаша, а поготово отуда што сам ја познат у Србији, што ме не трпе, зато што хоће да издају Косово и то је тако јасно, и писао сам о томе и Патријарху и коме све не. За име Божије! У моје име нико нема благослов да то ради нити да мене штити. Од чега да ме штити? Од мог народа, од мојих свештеника, од мог Владике кога стално помињемо? И он је ту био пре неки дан. О. Радивоје Круљ: И од Вашег Игумана? Владика Атанасије: Па и од Игумана нашег, сигурно. Али, рецимо, људски је… Рекао је Свети Теодор Студит, у време кад није било да се глачају даске, па су их грубо тесали, и онда трљају једну о друге и једна другу глачају. Али и једна другој и извесни бол наносе. Људски односи бивају … знате, бивају да има извесних некада… али све се то … „стрпљен – спасен“ каже народ. И поготово сада Велике недеље, шта је све Господ наш претрпео, шта су му све радили, каква су подметања… Он је кротко [рекао]: „Оче опрости им, јер не знају шта раде”. И онда је његов следбеник Стефан рекао: „Не прими им Господе ово за грех“, за ове који су га каменовали, кад је видео небо отворено. То што се шири зло, то је нажалост… отац Јустин је говорио: да се зло ради и зло се шири и зло напредује у свету, како каже и Апостол Павле. Али победићемо Васкрсом, вером у Васкрслога Господа, распетога и васкрслога. Ја сам овде направио гроб себи и ту ће ми бити гроб. То је први доказ да ја не мислим да идем из Херцеговине. И, хвала Богу, то је у тој црквици која је пола у гробљу, пола ван гробља. Јер ионако се жале да није одавно ни један Херцеговац [Епископ] преминуо овде. То је донекле била кривица и централне управе у Цркви – што нису обраћали пажњу. Хвала Богу, ту смо већ колико година, више од 20 година и бићемо, и да овоме народу помогнемо, страдалном народу. Тако да, једноставно, те свађалице, те такозване зилоте и псевдозилоте, најбоље их је игнорисати, што каже народ, као кад ђаво напада неким мислима, не треба се препирати са тим мислима, него игнорисати их да будеш ослобођен. Ђаво само подмеће зло и где год може, забада трн у ногу здраву. О. Радивоје: Амин. Можда је најбоље на крају да дате поуку и поруку народу коме се сервира ова петиција – како да реагују. Владика Атанасије: Једноставно да игноришу, рекао сам и понављам. Каква петиција, од кога и у име кога?! Управо ти који су најмање црквени и најмање су људи љубави, људи слоге у овој земљи Светога Саве. Да је Свети Сава тако радио, шта би било од Херцеговине?! Па овде се родио Свети Василије. Отац Јустин је говорио: „Херцеговина је земља јунака, песника, светаца, хероја и гуслара“. А Свети Николај је говорио још лепше о Херцеговини: „То је једна српска принцеза која има на глави седу косу, на грудима јој расту смокве и грожђе, а ноге пере у мору“. Ја те зилоте зовем „зурлоти“, они су пре свега ван себе, ван своје савести и онда муте – мутиводе обичне… пусти то. Тако је радио Артемије, погордио се, ено га сад отишао тамо, створио своју групицу и остаће секташ ако се не покаје. Звучни запис разговора Из канцеларије Епархије ЗХиП Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  5. Драга у Христу браћо и сестре, Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији. Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52). Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста? Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо. Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи. Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља. Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет. „Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира. Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7). Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима. Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека. Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално? Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса. Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8). У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети. Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17). Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама. Епископ Димитрије, Лазарева Субота 2020. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  6. „По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом“(Јн 13, 35). „Носите бремена једни другима, и тако испуните закон Христов“(Гал 6, 3) Поштована браћо и сестре у Христу, Када год се нађемо пред изазовом или било каквим искушењем, наше очи усмјеравамо ка Спаситељу, трудећи се да Његов примјер и Његова Ријеч буду мјера и критеријум нашега понашања. Тако и у сусрету са пандемијом акутног респираторног синдрома корона вируса 2 (SARS-CoV-2) свим нашим вјерницама и вјерницима шаљемо своју љубав и подршку. Молимо вас, прије свега, да у својим молитвама у ове дане Часнога Поста не заборавите на све оне који су заражени, нарочито оне чије је стање тешко или критично. Молимо се за све њих, њихове породице и пријатеље, као и за све медицинско особље које широм свијета пружа примјер жртве, саосјећања и љубави. У нашим молитвама сјетимо се и оних који су се упокојили, молећи се да им Господ подари насљеђе Вјечнога Живота, као и да њихове ближње утјеши и сачува. Као одговорни људи требало би да пажњом и љубављу према својим ближњима посвједочимо своју вјеру у Христа, нарочито онима који су најрањивији од здравствених тегоба које овај вирус изазива, али и онима који су највише изложени опасности од заразе вирусом. Оно што треба да нас мотивише на опрез није само брига за сопствени живот који нам је Бог подарио, него и одговорност за добробит наших ближњих. Као што треба да се трудимо да се наша одговорност и опрез према овој пандемији никада не претвори у сијање панике и страха међу људима са којима живимо, тако и наша лична храброст и вјера никада не смију добити обрисе дрскости. Стога, имајући на уму да није добро тврдоглавошћу и неодговорношћу, како грађанском тако и вјерском, „кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7) у наставку ћемо вам предочити листу мјера за које држимо да могу да буду од помоћи свима нама у борби која данас у солидарности и бризи уједињује читав Божији свијет: *Ризичним групама – старијим особама, особама са хроничним обољењима као што су срчане и плућне болести, особама са дијабетесом, болесницима са малигним обољењима и онима чији је имунитет на било који начин озбиљно нарушен, препоручујемо да у наредном периоду не похађају богослужења. Исто важи и за особе које осјећају било какве здравствене тегобе, укључујући и симтпоме карактеристичне за прехладу и грип (повишена температура, кашаљ, главобоља, малаксалост, отежано дисање и слично). Сви они, остајући код куће, нека молитвом буду повезани са својом браћом и сестрама у храму. Свако ко жели да прими свето причешће може да се јави надлежном парохијском свештенику који ће их причестити у њиховом дому. *Свештеници који имају било какве симптоме попут повишене температуре, кашља, бола у грлу, малаксалости, кијавице, отежаног дисања и сл. да не учествују у богослужењу. *Свештеници нека благосиљају вјернике вербално и осјењујући их крсним знаком без икаквог физичког контакта. *Вјерницима препоручујемо да не цјеливају руку свештеника, као и да физички контакт са другим вјерницима сведу на минимум. Узимајућу у обзир савјете љекара да људи који се налазе на јавним скуповима буду на међусобном одстојању од најмање једног метра, молимо да се гужве у храмовима за вријеме богослужења што мање праве, а мала дјеца да што више времена проводе напољу или изван гужве. Свештеници треба да се старају да су храмови за вријеме богослужења што боље провјетрени, а врата и прозори што више времена отворени. *Вјерницима препоручујемо да поштовање светим иконама не указују цјеливањем него само наклоном (малом метанијом). Свештеницима налажемо да осигурају да се цјеливајуће иконе у сваком случају чисте одговарајућим дезинфикујућим средствима што је чешће могуће, као и ствари које се често дирају рукама као кваке на вратима, столице, мјеста за паљење и узимање свијећа итд. *По завршетку Свете Литургије вјерници нека узимају антидор (нафору) из руке свештеника не љубећи свештеникову руку. *У свему осталом молимо све да се придржавају упутстава Свјетске здравствене организације, надлежних медицинских установа и својих породичних љекара. *У данима који долазе, смањивши контакте са средином око нас, у „скривеноме човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа“ (1Пет 3, 4) откријмо чежњу за Богом и ближњим, да бисмо се у периоду у коме се надамо да ће вирусна пандемија бити иза нас, још снажније и искреније обрадовали једни другима. Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  7. Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП https://eparhija-zahumskohercegovacka.com
  8. Епархија захумско-херцеговачка издала златник поводом јубилеја 800 година од свог оснивања (1219-2019) Епархија захумско-херцеговачка и приморска у сарадњи са Златарном Цеље, уз помоћ донатора, издала је златник поводом значајног јубилеја, 800 година свог постојања. Ове 2019.године славимо 800 година аутокефалности наше Цркве, а уједно и јубилеј установљења наше епархије од стране првог Архиепископа жичког Светог Саве. Пре 800 година, 1219. године основана је Епархија хумска са седиштем у Стону на полуострву Пељешац у манастиру Пресвете Богородице. Први епископ хумски био је Иларион. Епархија је израдила два златника, већи и мањи. Већи је пречника 38mm и тежине 34,55 gr, а мањи је пречника 27 mm и тежине 17,28 gr. Златници су израђени од најчистијег и најквалитетнијег злата. Уметничко решења златника урадио је парох дубровачки Стеван Ковачевић. На предњој страни златника налази се Катедрални храм наше епархије и натпис: „800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ЗХиП 1219.-2019.“, а на другој страни је уже језгро Старог града Мостара са Саборном црквом у пламену и оштећеним Старим мостом са натписом: „ХРАМ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У МОСТАРУ 1873-1992“. Златници су упаковани у оригиналну амбалажу Златарне Цеље са жигом златарне и жигом епархијског јубилеја. Сваки златник поседује сертификат и књижицу са текстом који можете прочитати на интернет страници Епархије захумско-херцеговачке. Извор: Српска Православна Црква
  9. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина. Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак. Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет. У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски. У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи. Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић 2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 8. Јереј Душко Шаровић 9. Јереј Мирослав Ратковић 10. Јереј Милош Ловрић 11. Јереј Драгиша Томић 12. Јереј Вук Милишић 13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 16. Протојереј Небојша Радић 17. Јереј Бранимир Боровчанин 18. Јереј Марко Гојачић 19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 20. Јереј Данило Боро 21. Јереј Александар Грчић 22. Јереј Александар Шмања 23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 25. Јереј Немања Лукета 26. Јереј Младен Чалија 27. Јереј Драго Зубац 28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 29. Јереј Милан Стањевић 30. Ђакон Јакша Окиљевић 31. Јереј Миодраг Вртикапа 32. Јереј Милан Бужанин 33. Ђакон Крсто Авдаловић 34. Јереј Александар Гајић 35. Јереј Саша Којовић 36. Игуман Сава Мирић 37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 38. Јеромонах Порфирије Гргић 39. јерођакон Антоније Глишић 40. Игуман Данило Павловић 41. Архимандрит Лазар Лазаревић 42. Игуман Василије Копитић 43. Јеромонах Марко Прцовић 44. Јерођакон Павле Јанковић 45. Игуман Исаиа Дан 46. Игуманија Текла Даскалаки 47. Игуманија Павла Ћузулан 48. Ђакон Владимир Вукановић 49. Ђакон Павле Ратковић 50. Ђакон Бранислав Рајковић 51. Ђакон Мирослав Бошковић 52. Ђакон Ратко Зубац 53. Ђакон Александар Црногорац Извор: СПЦ
  10. Поводом учесталих напада на Цркву Епархије ЗХиП и њеног предстојатеља Епископа Григорија ми свештеници, игумани и игуманије манастира наше Епархије осјећамо јеванђељску одговорност и пастирску дужност да се вјерницима наше Цркве обратимо овим путем. Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина. Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак. Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет. У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски. У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи. Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић 2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 8. Јереј Душко Шаровић 9. Јереј Мирослав Ратковић 10. Јереј Милош Ловрић 11. Јереј Драгиша Томић 12. Јереј Вук Милишић 13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 16. Протојереј Небојша Радић 17. Јереј Бранимир Боровчанин 18. Јереј Марко Гојачић 19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 20. Јереј Данило Боро 21. Јереј Александар Грчић 22. Јереј Александар Шмања 23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 25. Јереј Немања Лукета 26. Јереј Младен Чалија 27. Јереј Драго Зубац 28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 29. Јереј Милан Стањевић 30. Ђакон Јакша Окиљевић 31. Јереј Миодраг Вртикапа 32. Јереј Милан Бужанин 33. Ђакон Крсто Авдаловић 34. Јереј Александар Гајић 35. Јереј Саша Којовић 36. Игуман Сава Мирић 37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 38. Јеромонах Порфирије Гргић 39. јерођакон Антоније Глишић 40. Игуман Данило Павловић 41. Архимандрит Лазар Лазаревић 42. Игуман Василије Копитић 43. Јеромонах Марко Прцовић 44. Јерођакон Павле Јанковић 45. Игуман Исаиа Дан 46. Игуманија Текла Даскалаки 47. Игуманија Павла Ћузулан 48. Ђакон Владимир Вукановић 49. Ђакон Павле Ратковић 50. Ђакон Бранислав Рајковић 51. Ђакон Мирослав Бошковић 52. Ђакон Ратко Зубац 53. Ђакон Александар Црногорац Извор: СПЦ View full Странице
  11. А о чему је заправо ријеч? Од 1990. године на острву Дакса, код Дубровника, православни свештеници служе помен за пострадале православне жртве, међу којима је и православни свештеник Божидар Пиндовић. Поменуте жртве, без суда и суђења, крајем октобра 1944. сурово су ликивдирали партизани на подручју Дубровника и околине. Помен на том мјесту наши свештеници (Гуњић, Вукомановић, Спаић, Ковачевић) непрестано служе још од 1990. године по благослову митрополита дабробосанског и администратора захумскохерцеговачког Владислава, јер прије 1990. године ни православни ни римокатолички свештеници нису могли служити помен партизанским жртвама. Епархија захумско-херцеговачка и приморска изражава запрепашћење количином мржње, тоталном заслијепљеношћу и спремношћу овог назовиновинара да се чак и овакве трагичне чињенице потпуно изврћу и безочно злоупотребљавају, а онда јефтино медијски пласирају, са само једним циљем – да би се нанијела штета нашој Цркви. Нека му то служи на част. ЦО Дубровник и Eпархија захумско-херцеговачка и приморска Извор: Eпархија захумско-херцеговачка и приморска
  12. Већ смо сви навикли да име Небојше Вукановића везујемо за лажи. Бескрупулозне, нељудске. Ни овога пута није нас изневјерио: јуче је његово лагање и подметање, које је већ годинама управљено на Епархију захумско-херцеговачку, могло би се рећи, доживјело свој врхунац тврдњама да свештеници ове епархије служе помен пред усташким спомеником по налогу надлеженог епископа. Вукановић се, како таквој „моралној“ громади и приличи, послужио костима православних жртава тоталитарног терора 1944. године као обичним средством да би још једном, по ко зна који пут, изнио нову лаж о Цркви и њеном епископу. А о чему је заправо ријеч? Од 1990. године на острву Дакса, код Дубровника, православни свештеници служе помен за пострадале православне жртве, међу којима је и православни свештеник Божидар Пиндовић. Поменуте жртве, без суда и суђења, крајем октобра 1944. сурово су ликивдирали партизани на подручју Дубровника и околине. Помен на том мјесту наши свештеници (Гуњић, Вукомановић, Спаић, Ковачевић) непрестано служе још од 1990. године по благослову митрополита дабробосанског и администратора захумскохерцеговачког Владислава, јер прије 1990. године ни православни ни римокатолички свештеници нису могли служити помен партизанским жртвама. Епархија захумско-херцеговачка и приморска изражава запрепашћење количином мржње, тоталном заслијепљеношћу и спремношћу овог назовиновинара да се чак и овакве трагичне чињенице потпуно изврћу и безочно злоупотребљавају, а онда јефтино медијски пласирају, са само једним циљем – да би се нанијела штета нашој Цркви. Нека му то служи на част. ЦО Дубровник и Eпархија захумско-херцеговачка и приморска Извор: Eпархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...