Претражи Живе Речи Утехе

Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се представља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато је требало макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава. Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом: 1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље. 2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније. 3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље. 4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“. 5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало. 6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна. 7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично. Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио. View full Странице

Nepoznati napadači upucali su Olivera Ivanovića jutros u Kosovskoj Mitrovici, a on je ubrzo podlegao povredama, potvrđeno je "Blicu". Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici. Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama. - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic. Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha". Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke. ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ: Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak 16.01.2018 | 17:02 Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića. a: Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim) "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио) АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ! We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL! View full Странице

Као и увек на почетку Нове године, позивамо верни народ да купује црквене календаре у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве који су једини аутентични и потпуни: садрже, поред празника и светох Православне Цркве, апостолска и јеванђељска читања у недељне дане. Још једном позивамо вернике да црквене календаре у издању Светог Архијерејског Синода купују само у својим храмовима и црквеним продавницама, а не на улици и пијацама где су се појавила дивља и нецрквена издања календара. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Пише: др Александар Живковић Изгледа да ови благдани изазивају код људи захваћених прелешћу, посебно духовно растројство. Оно би заслуживало да остане њихова тајна са Богом и духовником, да се у ери савремених комуникација сами не оглашавају. Ако су са високим црквеним чином и образовањем, као у данашњем случају архимандрит Никодим (др Богосављевић), њихов личан, може да постане и проблем црквене мисије уопште, па штавише и брука за духовно деловање наше Свете Цркве. Познат од раније по (истини за вољу међу делом монаштва неретком хијализму који исповеда долазак православног цара пре Антихриста), а обузет нездравим апокалиптичним духом који се примио на његово, упркос високој академској титули и из археологије и из теологије, површно образовање, архимандрит Никодим данас се огласио једним против, како каже, жидовствујућим текстом. Требало би пуно времена и добре воље да се укаже на све скокове у погрешном закључивању које у кратким тезама он данас износи. Искрено, ми за то време, а ни добру вољу немамо. Осећамо се згађено и обрукано, и дубоко постиђени, по ко зна који пут апелујемо на духовне власти мученичке Светосавске цркве, да овом, сада већ отвореном злу, коначно стану на пут. Ако се "равноземљашка теорија" могла примити са зачуђујућим осмехом, отворени антисемитизам у крилу Православне Цркве не сме ни за тренутак да се толерише. С том напоменом преносимо овај скандалозни "учинак". ЕКУМЕНИЗАМ КАО ЦАРЕБОРАЧКА, ПАПИСТИЧКА И ЈЕРЕС ЖИДОВСТВУЈУЋИХ BY NIKODIM BOGOSAVLJEVIC · ДЕЦЕМБАР 13, 2017 „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7). 1. Дведесети век је век свејереси, јереси над јересима, јереси свих јереси – екуменизма. Нимало случајно се јерес екуменизма појавила и почела ширити међу православнима, управо после „уклањања онога који задржава“, после жидо-кабалистичког ритуалног убиства Св. Великомученика Цара Николаја 2., тиме што је 1920. местобљуститељ цариградског трона митр. Доситеј објавио енциклику Црквама Христовим посвуда. Наиме, по својој суштини јерес екуменизма је цареборачка јерес. Будући да Христос, као што Сам сведочи, није од овога света (Јн. 8, 23), онда ни Христови следбеници нису од овога света: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 19). Црква Христова ни Православно Царство, којима је Христос Глава, дакле, нису од овога света. Црква и Царство су двоједна икона, као душа и тело, Небеског Јеруслалима. Православно Царство и Црква су оштро подељени, раздељени и несливни са светом, и њихова је мисија да читав свет, који је изван њих, преобрази у себе, у Царство и Цркву. Екуменизам је, међутим, сав од света и сав у свету. Црква је по својој ипостаси и природи саборна, а васељенска, екуменска, само по свом административном устројству. Екуменизам, пак, као савез „цркава“, је и по својој ипостаси и природи и устројству свесветски, васељенски, али не и саборан, јер саборност подразумева истоветност истините вере, коју екуменизам не занима; њему је довољна спољашње, формално јединство у култу и администрацији. Зато екуменизму смета Цар, јер је он као икона Главе Цркве – Христа, чувар догмата вере и канонске свезе њеног јединства. Цар је чувар оштре границе између Царства-Цркве и света. И све док је Цар био на трону, екуменизам није могао да почне да укида и брише ове границе. Зато је екуменизам цареборачка јерес, јер не жели да се поново јави „онај који задржава“, већ жели да се оштре границе између Царства-Цркве и света укину, како би се Царство и Црква укинули и претворили у свет. Зато православни екуменисти – папоцезаристи затурају и не проповедају догматско богословље о свештеном царском чину и служби, чега је потврда савремено репринт издање Катихисиза Св. Филарета Московског, у коме је изостављен наведени део. 2. Екуменизам и папизам спаја цареборачка јерес и окренутост и укорењеност у свету, и проповедање земаљског а не Небеског царства. Папа Стефан 4. је 754. са Пипином Малим склопио уговор о оснивању папске државе, а финале цареборства и пуноћа папоцезаризма је била када је, поред легалног Цара у Цариграду (без обзира што је био иконоборац), 800. за цара крунисан Карло Велики. У Цркви не могу бити два Цара, као што не могу постојати два хришћанска Царства. Уместо универзализма хришћанског Царства успостављен је универзализам папске власти. Екуменизам проповеда јединство „цркава“ у Христу, без јединства у догматици, а паписти исто то, само са јединством у папи. И једни и други ће уместо Христа дочекати и прихватити антихриста, коме ће папа, највероватније, бити лажни пророк. Од Трећег Ватиканског концила паписти су прихватили протестантску догматику, еклисиологију и есхатологију, а са њима јереси пантеизма, апокатастазе и хилијазма. По узору на папистички Концил, од времена патр. Атинагора почеле су припреме за Велики Православни Сабор, који је одржан 2016. на Криту, а на њему прихваћени документи са свим наведеним јересима. 3. Екуменизам прихвата протестантску есхатологију хилијзма, хиљадугодишњег царства овде на земљи, која је у основи јудејска есхатологија „великог шабата“, тј. царства земаљског, и лажног месије, тј. антихриста. И паписти су прихватили јудејску есхатологију. Они са својом „старијом браћом“ чекају месију. Кога чекају, тога ће и дочекати – лажног месију, тј. антихриста. 4. Православни Цар је икона Христова. Јеврејски месија, антихрист је Христова антиикона. Зато ће и икона и антиикона претходити, као претеча и антипретеча, Христовом Другом Доласку. Долазећи православни Цар, који према савременим откривењима треба да буде и Патријарх, уништиће и искорениће у Православном Царству-Цркви све наведене јереси: екуменизам, цареборство, папизам и жидовствујуће. Амин! Нека тако буде! Боже, дај! Архимандрит др Никодим (Богосављевић) View full Странице