Претражи Живе Речи Утехе

Свети апостол Павле у Посланици Римљанима даје хришћанима хијерархију исправног односа према животу. Он дословно пише следеће: „Из туге долази стрпљење, из стрпљења долази искуство, из искуства долази нада, а нада се не стиди ,јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Рим. 5,3-5). Односно, апостол каже да су туге темељ живота, а исправним односом према њима човеку се даје нада да живот није узалудан. Нада је, наравно, добар „зачин“ за свако стање људске душе. Наш живот се састоји од туге, без обзира на статус, положај у друштву и неке индивидуалне карактеристике сваке особе. И тако из генерације у генерацију. У почетку, туге нису биле природне за нашу природу, већ су услед пада постале саставни део људског живота. Грех наших предака је тај раздор унео у људску природу, у однос човека са светом и у његов однос са Творцем. Узроци туге су и наша понашања. Постоје тестови који нису у вези са гресима појединца, али их човек свеједно подноси. Ово се односи на глобалне катастрофе, катаклизме, над којима човек нема контролу. Постоје посебни случајеви када човека задесе болести и околности (ово знамо из житија светих), које нису у директној вези са грехом. Али, ако постоји нада да је све што нам се дешава од Бога, онда човек почиње да се односи према искушењима на сасвим другачији начин, више не пада у очајање. Међутим, туга може да сатре човека, да га доведе до очајања и роптања. Свети оци говоре, размишљајући о тугама и болестима, да је немогуће постати свет ако у близини нема људи који ће те преварити и учинити зло. Али само сопствени однос према тузи одређује да ли је човек свет или грешан. Један од стараца Атона дао је умесно поређење: патња, туга, болест су замке Божије, којима Господ хвата људске душе да оне, занесене потоком, не падну у разбеснело светско море и ту се не удаве. Нажалост, изгубили смо способност да гледамо директно у очи Бога. Изгубили смо способност, због греха, директног погледа на Бога. Вео лежи на нашим очима, вид је замагљен. Скривамо своје очи од Бога, чак и у време невоље не вапимо за помоћ Њему, изгубили смо способност да видимо узрочно-последични однос. Господ нам шаље такве лекове као што су болести, туге, свакаква искушења да би нас исцелили и да бисмо, коначно, непосредно, отворили своје очи за Њега. Ако се надамо да све долази од Бога, онда ће нам Господ дати још једну врлину – трпљење. Човек учи да издржи, а не ради се о томе да све иде својим током. Не, стрпљење је велика сила! То је способност човека да смирено одговори на зло које постоји у овом свету, понизно, без агресије и жестине умирујући тако и себе и особу која је била „диригент“ зла. Ако се научимо да трпимо (а можемо издржати само када постоји љубав и нада у Бога), онда нам Господ даје следећу врлину – искуство. То јест, особа већ зна како да поступи у датој ситуацији. Страх се повлачи. Човек се не плаши ни болести ни туге, познаје механизме суочавања са њима, разуме да се све може победити и издржати уз помоћ и силу Божију. Ако научимо да трпимо, да ћутимо, да не узвраћамо злом за зло, чак ни да не одговоримо погледом на оно што нам је речено, већ једноставно да прећутимо, тада се ланац зла прекида. А када научимо да издржимо и стекнемо то искуства, онда ће нам бити дата следећа висина. Ово је нада која никога није посрамила. Нада је својствена човеку од рођења. Човек не може да живи без наде. Друга је ствар што се неко нада у Бога, а неко у оно што је повезано са земаљским животом. Ако човек не верује у вечност и Бога, почиње да се нада нечему земаљском: моћи (међутим, знамо да моћ није постојана, често је лажна); материјалним добрима, новцу (али колико је људи банкротирало и све изгубило за трен ока); блиским људима (а колико је издаја било у нашем свету од најближих људи). Из искуства видимо да је бесмислено и немогуће надати се земаљским стварима. Само те Бог никада неће издати или изневерити. Он је увек поуздан! Он ће увек бринути о човеку, јер је његов Створитељ, Он нам је удахнуо живот и овај живот је почетак нашег живота у вечности. Али све ове висине су могуће само у једном случају: ако волимо Бога и уздамо се у Његов добри Промисао за нас. Митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. септембра 2021. године, на празник Воздвижења Часног Крста, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Саслуживали су Преосвећени Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански архимандрит Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. -Узети Крст Христов значи победити себе острашћеног, гордељивог, огреховљеног, а то значи победити човека који зна да је истина у Христу, али који - иако би ишао једном ногом за Христом - другом ногом иде за правилима и принципима овог света. Распети себе значи одрећи се овог света, али не света као дара Божјег у јеванђељском смислу речи, него баш света који у злу лежи, беседио је патријарх Порфирије и нагласио: -Данас славимо знак којим се ми хришћани препознајемо и разликујемо од света. Наша Црква данас слави крстолики, посебан, другачији начин живота од живота на којем је свет изван Цркве утемељен. Ми Јеванђељем Христовим знамо и кроз Цркву прослављамо Крст као символ распећа, али истовремено и као символ и знак победе, зато што је Господ хтео да покаже да сила овога света није нешто на чему се заснива смисао нашег постојања, да мудрост и наука овога света нису принципи на којима се изграђује и расте духовни, унутарњи човек и на којима се постиже спасење и препознаје Царство Божје већ сада и овде у историји и међу нама. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Светог апостола Филипа, у суботу 24. октобра 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Током свете службе Божје, у којој је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранаског и монаштво Манастира, у чин презвитера рукоположен је досадашњи ђакон Александар Раковић. Ријечју архипастирске бесједе сабранима се обратио Владика Јоаникије, који је казао да је данашњи свети дан велики благослов за нашу Епархију, јер је Црква Божја добила новог свештеника Александра који се од најранијег дјетињства припремао за ову свету службу. То је, оцијенио је Владика, много важно, јер без добре припреме нико не би смио да прима свештенички чин. „И ово што се припремио је само добар темељ и почетак, јер када неко прими свештенички чин треба да схвати да је на почетку, да треба још много да учи, да се удубљује у тајне свете вјере православне. Наша света вјера је по својој дубини неисцрпна и по својој садржини необухватљива, а што се више човјек с њом упознаје све му је слађа, све више његов дух хоће њом да се наслађује“, рекао је Епископ Јоаникије. Навео је да су у Цркви свештена лица прва призвана да се наслађује тајнама свете вјере православне, да хране свој ум Божјом истином и своју душу тајнама свете вјере. „Ко је више призван да се смирава и да се уподобљава Господу Исусу Христу него свештеник. Наравно, призвани смо сви ми хришћани да се удубљујемо и да учимо нашу свету вјеру, али, понајприје они којима је дато то пуномоћство од Цркве да вјеру проповједају. Када свештеник полази на дјело свете службе, он треба да се угледа на свог Учитеља и на свог Спаситеља Господа Исуса Христа, на тог доброг Пастира Који је положио живот свој да се многи спасу, чија је смрт била живоносна, да се угледа на Сина Божјег у Којем имамо примјер и сву подршку за ово свето дјело“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је додао је Господ дао све, дао је самог себе, хришћанима да живе правим истинским животом, а нарочито свештеницима да врше своју свету службу. „Излио је на њих благодат Светог Духа, опасао их и оснажио силом своје истине, правде, љубави, доброте, милосрђа, разумијевања и других дарова, а те дарове свештеник умножава својим трудом. Ниједан дар Божји не дјелује механички без нашег учешћа, ако ми нећемо да прихватимо дар Божји он ће од нас одступити. Бог је дао све, само зависи колико смо ми спремни да прихватимо и да се прилагодимо том дару и тој светој служби“, указао је Владика будимљанско-никшићки. Досадашњи ђакон Александар Раковић, који је данас постао свештеник и ускоро ће поћи на парохију, лијепо се припремио кроз школовање на Богословском факултету, а добро се научио и ван факултета, јер је, по ријечима Преосвећеног Епископа, рано заволио љепоту дома Божјег и свету службу. „Треба сад он да учи дјецу и омладину, њима највише да посвети пажње, а и старијима. Дјеца и омладина су спремнија, њихове су душе отвореније да приме ријеч Божју, да приме поуку, да се прилагоде Божјој милости и Божјој љубави, а старији су, већ, стекли своје навике и теже се мијењају. Међутим, гдје Бог хоће превазилазе се закони природе и када је то ради спасења некога, онда је Господ спреман да обнови нашу мисао, нашу савјест, наш ум и наше срце“. „Свештеничка служба је узвишена, света, можемо рећи, величанствена, али је, истовремено, и тешка. Господ даје да свештеник окуси и једно и друго, и оно што је лијепо, узвишено, величанствено, што усхићује његово срце, даје му радост у тој светој служби у вршењу дјела Божјег. Врло често, на то путу има и горчине, и то је по Божјем промислу, такође, да се испита колико смо вјерни. Кад би било само оно лијепо, сви би ишли тим путем, али кад има и оно горко онда не бисмо“, указао је Владика Јоаникије. Оцијенио је да у Црној Гори никада није било лако свештеницима. У Посланицама Светог Петра Цетињског се може видјети каква је његова служба била, а ни Светом Василију Острошком није лако било са својима. „Ту треба показати доста разумијевања, снисхођења, трпљења, бити спреман да се прими поруга и увреда. Свештеник нови треба да посјети сваки дом који му је од стране Цркве повјерен да о њему води пастирску бригу. Многи га неће примити у свој дом, а он их, како учи свето Јеванђеље, не би требао да оставља. Немојте да им се нијесте обратили, јер је свештеник посланик Божји свима који су му повјерени и треба сваког да упозна. Није наш народ тако злочест, има злочестих и неразумних, немојте сваког неразумног да схватите да је злочест. Свештеник мора да нађе снаге, односно да снисходи до те мјере да му је свако брат и пријатељ“, поучавао је Преосвећени Епископ. Он је, честитајући новом посланику у винограду Господњем, оцу Александру, пожелио Божјег благослова, да га Господ укријепи благодаћу Пресветог Духа. „Нека га оснажи силом своје истине, правде, љубави, мудрости, а понајвише трпљења и снисхођења према својим парохијанима да, увијек, према њима има љубави, разумијевања и да се, често, сјећа ријечи Христове, ако је Христос тако поступио онда и ми треба тако да поступамо у овом свијету, а Христос каже: Нијесам дошао да судим, него да спасим свијет“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт. 2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих. 3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова. 4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили. 5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе. 6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије? 7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског. 8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра. 9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли. 10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника. 11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми. 12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара. 13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на претпразништво Преображења Господњег, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Саслужовало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Ријечима архипастирске бесједе сабраним вјерницима обратио се Епископ Јоаникије. Честитајући наступајући празник Преображења Господњег, Владика је казао да већ почињемо да се радујемо том великом и дивном празнику свјетлости Божје. „Слава Васкрсења Христовог, која обасјава сваки недељни дан, истовремено је и слава Преображења, јер је Царство небеско – Царство Божје животворне, вјечне свјетлости у којој се преображава сваки онај који у Христа вјерује, њоме се испуњава, њоме се просветљује“, рекао је у својој бесједи Преосвећени владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора Владика Јоаникије служио Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови • Радио SVETIGORA.COM Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недељу 18. августа 2019, на празник Светог мученика Евсингија и на...

Руски пранкери Владимир Кузнецов - Вован и Алексеј Столаров–Лексус објавили су телефонски разговор у коме су се Зорану Заеву представили као Петро Порошенко, и у његово име су између осталог, разговарали са Заевом и о начину стицања аутокефалије расколничке МПЦ. Вест о начину на који Зоран Заев издаје државну политику и меша се у црквена питања, обишла је свет и уништава и онако никакав углед Северне Македоније. У разговору, лице Зоран Заев простачки пљује по Српској и Руској Православној Цркви и показује спремност да за „аутокефалију“ МПЦ плати Вартоломеју 100 хиљада евра, приватно, испод руке. Хајде да будемо кратки и јасни. Са грађанског аспекта, лице Зоран Заев очигледно крши Устав Северне Македоније, првенствено у члану 19, према коме су верске заједнице одељене од државе и једнаке пред законом, а потом крши најмање још и чланове 9 и 16, који гарантују једнаку слободу, укључујући и слободу уверивања. Крши и члан 358 из Казненог Закона за давање поткупа, а будући да је Вартоломеју писао писмо у коме је тражио признавање МПЦ, тај моменат треба да буде истражен (и, да ли тих 100 хиљада евра, које спомиње, су његове паре или паре од свих грађана различитих вероисповести). Поред свега тога, лице Зоран Заев упорно продужава да не испуњује међународне обавезе у односу поштовања пресуда Европског суда за људска права из Стразбура, које су изречене по питању предмета Северне Македоније. Речено чинида Зоран Заев, дакле чини га осумњиченим за криминал и очекује се да Јавно тужилаштво покрене истрагу против Зорана Заева за флагрантно кршење Устава и закона земље. Са верског аспекта, уопште није етички да Зоран Заев прихвати да исплати 100 хиљада евра Вартоломеју за расколничку МПЦ (која је одељена од државе), како би иста добила „аутокефалију“. Таквом спремношћу на један неморалан чин за давање поткупа, Заев чини да и он сам, и његова породица, и сви припадници расколничке МПЦ не виде ништа добро у животу од таквог прљавог поступка (намерно избегавамо да употребимо неку тежу реч, која одговара реалности). Ако имају барем мало образа, расколници МПЦ би требало да одмах изађу са саопштењем да никада не би прихватили такву подлу, корумпирану „аутокефалију“, и да се потпуно ограде од ставова Зорана Заева у вези Српске и Руске Цркве, којима он брука и Северну Македонију, и МПЦ, будући да, ако расколничка МПЦ стреми црквеном јединству, то значи да ће сутра требати да буде у јединству са СПЦ и РПЦ,а то јединство не би смело да буде испрљано или купљено нечијом малоумношћу, па макар она била и од тренутног премијера Зорана Заева. ZaevMPC.mp4