Претражи Живе Речи Утехе

Усамљеност... Многи људи се плаше и од саме помисли на њу. А у касну јесен и облачну зиму сама природа доприноси овим мислима. Усамљеност може неприметно да се провуче. Њен осећај може да сазрева у души постепено и спонтано да прерасте у тупо болно осећање несхватљивости и бескорисности. Или може да наступи нагло свом својом снагом и непоправљивошћу, ако они са којима сте делили исти дом, исти живот – родитељи, деца, супружници – умру или оду у далеку земљу... Па шта онда радити? Како не очајавати и наставити даље? Како изаћи на крај са зјапећом, туробном празнином у себи и око себе? Али, чекај! У стварности, свака особа на земљи је сама! Усамљеност је својствена сваком од нас много дубље него што смо мислили. Како то? Погледајте „Аксиоме религиозног искуства“ познатог филозофа и мислиоца Ивана Иљина: „...Свако од нас, упркос сталној, свакодневној – свесној и несвесној – комуникацији, живи свој живот и свој овоземаљски пут од рођења до смрти остварује у дубокој и неизбежној самоћи. Добро је не мислити на ову усамљеност, али се она мора имати виду. Ова усамљеност, подједнако својствена свима, ментално се изражава у томе што индивидуални душевни живот сваког од нас тече у некој врсти изолације, затворен и недоступан другима: „друга душа је тама“. Нико не доживљава „моја стања“ (на пример, моју неуралгију, моју депресију, моје одушевљење) као своја и она су доступна једино нама. Нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме; а у време међусобног неповерења или велике туге, људи много пате због тога... Дуготрајни суживот у заједничком простору, заједништво у животним активностима, дуга и стална комуникација и национална или породична сличност не могу нарушити овај закон постојања: човек остаје субјективан, индивидуалан и усамљен, и то ће акутно осетити у часу болести, љутитог раскида, несрећне љубави, љубоморе, злочина, покајања, менталне депресије, очајања и смрти.” Штавише, било која реч ће бити немоћна да тачно пренесе све што живим у дубини душе. Данас су психолози и фармацеути спремни да понуде мноштво техника и лекова који су осмишљени да нас спасу од малодушја, депресије, апатије или фрустрације... Али, постоји један посебан лек који је доступан само вернику, оном који верује и моли се. Описаћу то речима које су узвишено поетске, али, чини ми се, врло тачне – ПОДАЈ ДУШУ СВОЈУ БОГУ. На крају крајева, само Онај који нас је створио може да сагледа дубину људске природе у потпуности: „Јер си ти створио нутрину моју и спојио ме у утроби мајке моје“ (Пс. 139,13) . „Господе, погледај ме и помилуј ме, јер сам сам“, узвикнуо је цар Давид у својој молитви пре неколико хиљада година. Веровао је да га Бог слуша, веровао је да Свезнајући није равнодушан према његовој патњи. И стога није био сам. Вера и молитва могу да спасу душу од таме безнађа. Вера заиста може дати човеку наду и снагу да живи, упркос тежини усамљености, која има толико лица... Дешава се да имаш и породицу, и посао, и много људи у близини, али сви су странци, туђи духом: другачије мисле, занимају се за нешто друго, вреднују нешто друго...А нема никога са ким можеш да поделиш своје мисли, осећања, тежње.. Прилепи се својом душом за Бога. И Свемогући, који боље и тачније од тебе самог зна све што је скривено у души сваког од Његових чеда, управљаће, уредити и просветлити. Неки људи виде брак и породицу као једини начин да се отарасе усамљености. Али када прва осећања отупе, проблеми на духовном плану постају светли и истакнути, а, да будем искрен, чак и супружници могу бити странци, живећи под истим кровом, никада се не зближујући. Ова тема је стара колико и свет. Љубав је као рај - пуна блаженства. Она је, као и небо, непроцењив и потпуно незаслужен дар човеку. Али, попут Рајског врта, који је Господ заповедио човеку да чува и обрађује, и љубав се мора чувати и непрестано одржавати. У супротном... губимо је. Па шта да радите када се љубав изгуби, а вама се не живи због осећаја усамљености, очаја, кривице, љутње због онога што није успело иако сте веровали да ће вечно трајати? Огорченост, љутња, туга, осуда, жеља за осветом трују, уништавају душу, лишавају снаге... Како издржати ове заиста паклене муке? Треба се прилепити душом уз Бога – додуше са сузама, са болом, али и са надом, са молбом за подршку и исцељење духовних рана. И доћи ће утеха. Јер „Онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?" (Пс. 93:9). Неки су сами у својој породици, док су други без ње. И мора се нагласити да жене све акутније доживљавају бездетност. Колико је само суза проливено овом приликом... И што даље идете у животу, стварност постаје све суровија. Страх од усамљености је посебно јак на заласку сунца. Многи људи се плаше јесени свог живота. Физичка снага бледи, деца одлазе у своје породице, смрт одузима најмилије. Иако у зрелим годинама још постоји нада да се нешто почне изнова, у старости је то готово немогуће. То плаши, изазива панику, бес, малодушност... Али ако нам врева и интензитет протеклих година нису дозволили да размишљамо о најважнијем, онда је бар сада вредно то учинити. У самоћи је лакше очистити своје срце и изградити лични однос са Богом – прилепити се душом уз Бога. Још је теже говорити о усамљености након смрти оних за које смо се толико везали да су постали део наше душе, урасли у њу, стопили се са њом и били нам блиски већи део живота. Понекад су протест, бол због губитка и меланхолија тако велики, толико значајни и кобни да не дозвољавају души да се прилепи за Бога. Мало људи се може носити са овим... Па, зашто нас је Бог створио на такав начин да „нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме“? Зашто у било ком добу – од детињства до старости – наша душа није заштићена од муке усамљености? Зашто нам је дата прилика да искусимо угњетавајући осећај да смо бескорисни и да нас други не разумеју? Знам неколико одговора на ово који буквално одушевљавају својом парадоксалном природом. И у сатима горких, болних искустава покушавам да се утешим њима. И још – да се удубим, схватим, прихватим... Цео узрок патње није вам мене, већ унутар мене. Нису страшни догађаји, већ мој однос према њима. На свет можете гледати с љубављу, а можете га гледати са раздраженошћу... Али у сваком случају, свака ствар, догађај, људи око нас су онакви каквим их сада видимо и осећамо. Све што је битно је у нама... Многа снажна емоционална искуства нам нису дата да би угњетавала наш дух или нас усмерила малодушју. Она су пре позив на акцију. „Бог нам не шаље очај да нас убије, он нам га шаље да пробуди нови живот у нама” (Херман Хесе, „Игра стаклених перли”). А ево још једне изненађујуће мисли светог Августина, која противречи целокупном нашем људском схватању среће, среће у којој нема самоће: „Ти си нас створио за Себе, и наше срце нема покоја док не почива у Теби.” И на крају, можда најупечатљивија мисао прочитана од архиепископа Јована (Шаховског): „Усамљеност је праг вишег јединства. У усамљеној ћелији има више врата за љубав.” Аутор: Елена Наследисхева приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. децембра 2021. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом у манастиру посвећеном том великом празнику у Београду. Саслуживао је Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, нека је благословен и радостан данашњи дан, и сви ми да смо благословени молитвама Пресвете Богородице, славећи данас догађај увођења Њенога у храм. Сви знамо јеванђељски догађај, догађај из историје Цркве, догађај из живота Пресвете Богородице, када су њени родитељи Јоаким и Ана њу девојчицу од свега 3 године довели из Назарета у Храм Божији у Јерусалим. И знамо да је тамо са радошћу, одушевљењем и молитвом њу дочекао првосвештеник Захарија и, о чуда, увео је у храм, у Светињу над светињама, у део храма који је само једанпут у години улазио првосвештеник, и то на Дан очишћења. Од тог тренутка, па до Успења Њеног, Пресвета Богородица је сва била у знаку послушања, смирења, љубави и вере, у знаку спремности да увек буде воља Божија а не њена. Од тог тренутка па до краја свога живота Пресвета Богородица је безрезервно прихватала божански поредак света, творевине и свог места у том божанском поретку. А кроз њу je нама дошло спасење, дошао је Син Њен, Бог Њен и Бог наш. Дошао је Спаситељ наш Исус Христос да би нас Њоме и у себи једампут за свагда сјединио са спасењем нашим и једампут за свагда учинио грађанима Царства Божијег. Царства Божијег, које је реалност која започиње овде и сада, у историји, у коју свако улази својим духовним рођењем и које се у пуноћи реализује у будућем веку. Пресвета Богородица је читавим својим бићем, умом и душом опредељена за божански поредак. А који је то божански поредак? Он је нама у Цркви откривен, записан је у Светом писму, сачуван и преношен од Отаца до наших дана, и тако ће бити до краја света и века. Тај божански поредак није ништа друго него чињеница да је Бог створио свет, учинио га добрим, да је као круну тога света, творевине, створио човека, то јест нас по својој слици и прилици. И такође добрим! Све је створено добрим! Природа, творевина, саздана је да буде храм Божији, да буде предукус Царства небеског. И човек у њој да буде свештенослужитељ, да јој служи и да му служи, да је култивише и да је узводи и узноси заједно са собом у будући век. Зато ће Апостол Павле рећи о спони између човека и природе, да и природа уздише за синовима Божијим како би била спасена (Рим 8, 19). И природа има потребу, као људски род, да буде послушна Речи Божијој. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48), јер кроз савршенство човеково, кроз његово усавршавање, кроз свете људе, све око њих постаје свето па и творевина Божија. Човек је, дакле, створен да буде свештеник свуда и на сваком месту. Свако од вас је свештенослужитељ, јер тамо где смо на основу свога дара и свога талента, на основу онога што смо добили од Бога – он, ја, ви и свако од нас – сви ми можемо узрастати и постајати светим, и собом освећивати то место кроз оно чим се бавимо, тако што ћемо све чинити кроз молитву и узносити у славу Божију; како би онда сваки педаљ, свака стопа на којој стојимо постала олтар Божији са којег се узноси молитва. Божански поредак значи да је Реч Божија закон по којој живимо, по којем смо позвани да живимо. Чудимо се откуд конфликти у нама, откуд смућење у нашој души, уму. Чудимо се откуд фрустрације, страхови, несигурност, откуда то да се безброј пута ноћу будимо и презнојавамо, а чини нам се да је све у реду и да живимо како треба. Наравно да сва искушења и проблеми са којима се суочавамо, а за чије порекло не знамо, долазе из једноставног разлога, због тога што нарушавамо божански поредак, што јеванђељске заповести нису координате по којима живимо. Зато што уносимо своја егоцентрична, самољубива, конформистичка тумачења у те заповести Божије. Заповест те позива на одрицање, заповест те позива на оно што је исказала Пресвета Богорорица – „Нека буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38) – или што сами изговарамо свакодневно у молитви Оче Наш – да буде воља твоја. Заповест нас на то позива, али самим тим, уколико је поштујемо, она осигурава и обезбеђује мир у души, хармонију, и отуда, неустрашивост пред било којом претњом и опасношћу. Питамо се откуда међу нама неразумевање, зашто смо искључиви пред својим ближњима, зашто желимо оно што њима припада, зашто им завидимо, зашто их осуђујемо, зашто им судимо и пресуђујемо. А то онда опет повратно ствара немир на немир у нашој души. То је духовни закон, може да каже ко шта хоће, може да мисли ко шта хоће, али то је духовни закон. Ако желиш туђе, ако мрзиш, ако си себичан, ако су страсти, егоизам, егоцентризам оно на чему зидаш свој живот, духовни закон неумитно доноси дисхармонију, немир, страхове, фрустрације, сваку врсту конфликата у твојој души. И отуда не треба да нас чуди зашто је то тако, јер опет изнова нарушавамо божански поредак. Шта рећи о нашем односу према природи која нам је дата да њоме управљамо? Дата нам је да с њом живимо у хармонији, да је поштујемо, а онда када отимамо од ње, када је не поштујемо, када се понашамо не духовно него искључиво гледајући експлоататорски на то што смо добили као дар од Бога, поново ће настати немир јер се природа свети. Дуго трпи, али памти и кад тад узвраћа. Чудимо се вирусима, разним другим недаћама кроз које пролазимо. Знате ли шта значи вирус? То значи отров. А и он настаје као бумеранг који нам се враћа када нарушавамо божански поредак. Ми смо вирус. Ми смо једини у творевини Божијој који нарушавамо божански поредак, и отуда, нарушавајући га, ми сами жањемо све унутрашње, личне и међусобне, заједничке немире. Пресвета Богородица, браћо и сестре, коју свакога дана на разне начине славимо, као своју мајку, као ону која нас разуме, која часа не часи када јој се смирењем обратимо да нас заступа пред Богом и која неретко, тамо где има смирења, где има вере, својим заступништвом и својим молитвама помаже, она показује да само онда када нам је Бог на првом месту можемо рећи нека буде воља Твоја, нека буде по речи Твојој, нека буде благословено Господе. Како то није тако, имаћемо калкулације, своје рачунице, покушаваћемо да изиграмо заповест Божију, заповест Јеванђеља, да их уподобимо својим претпоставкама, својим предрасудама, да их уклопимо у свој концепт, да кажемо да Бог неће од нас оно што уствари хоће. Него, да Бог хоће оно што ми хоћемо, а неће бити да је тако. У данашњем Јеванђељу чули смо причу о Марти и Марији која се савршено уклапа у личност и живот Пресвете Богородице, а нама савршено показује који треба да је наш путоказ. Две су, дакле, сестре служиле Господу, свака на своји начин. Једна му је служила практично, а друга гледала у Његово лице, код ногу Његових, созрцавала Тајну Божију и тајну људску. Ниједну од њих Господ није одбацио. Јер, онога тренутка када му се пожалила сестра која му је служила практично, доневши храну, воду и све што му треба – када се побунила и рекла: „Ова моја сестра, која је код твојих ногу, ништа не ради!“ – Он је на то казао да је она „бољи део изабрала“, јер је читавим својим бићем била усредсређена на Његову личност. И једно и друго је потребно, браћо и сестре, и наш практични рад и живот и социјална делатност. Говорио сам недавно у једном храму о томе да Црква није, пре свега, и примарно, социјална, екомомска или политичка установа. Него, да ми долазимо у Цркву да бисмо видели лице Христово, да бисмо били код ногу Његових. Зато долазимо у храм Божији. А онда када се читавим својим бићем прикујемо за њега, добићемо меру, критеријум, најбољи могући начин како се бавити и свим овим другим делатностима. Неко је то протумачио да патријарх каже како се не треба бавити социјалном делатношћу. Браво таквоме, како ли је то протумачио из овакве поставке!? Он је само протумачио себе и сваки који на тај начин тумачи ову јеванђељску причу говори о себи. Говори да њему Христос није на првом месту. Говори, дакле, да њему до Цркве није стало. Њему је Црква вишак, или у најбољем случају, њему Црква треба да буде оруђе, средство за остварење својих циљева, ових које сам побројао. Тек када нам је Бог на првом месту, тек када смо код ногу Његових као Марија, као Пресвета Богородица, ми ћемо итекако добро знати каква треба да буде наша реч на свим пољима и областима живота у заједници у којој живимо. И свуда ће бити, и треба да је буде јеванђељском сољу, а не острашћеним умом, речју и срцем непреображеног човека. Данашњи нас празник, браћо и сестре, подсећа на ту причу, а Пресвета Богородица на то да се у Христу преобразимо и преображавамо. А онда преображени и преображавани у Христу чистим срцем, просвећеним умом на најбољи могући начин допринећемо и доприносићемо на сваком пољу, на свакој стопи, на свакој тачки на којој се будемо налазили, јер ћемо тада бити заиста истински и прави свештенослужитељи. Заједно са Христом служићемо Његову тајну, тајну Спасења свога, људског рода али и читаве Творевине. Нека би зато Господ дао, да обраћајући се Пресветој Богородици непрестано Њоме и Њеним молитвама живимо, да Њеним молитвама наша воља буде спремна да служи божанском поретку, да служимо Речи Божијој, да нам Јеванђеље буде закон који устројава наш живот, како не бисмо дозволили да на било који начин овај свет повуче Цркву, да се она саображава свету, да се удвара свету, него управо обрнуто, да свет претварамо у Цркву и преображавамо га, како бисмо онда славећи Пресвету Богородицу, заједно са Њом и са свима Светима, славили и име Божије, Једнога у Тројици живога Бога, Оца, и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју) Извор: Епархија жичка

На дан свештеног спомена на преподобномученицу Параскеву, 08. августа 2020. године, у манастиру св. Архангела - Тресије на Космају, у Богом спасаваној Епархији шумадијској, служена је света заупокојена Литургија, којом је започео молитвени испраћај схиархимандрита Јована (Маричића) дугогодишњег игумана ове светиње. Началствовао је јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, а саслуживали су јеромонах Дионисије настојатељ манастира Св. Петке у Сибници, свештеници Горан Лукић и Никола Симић и јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђељском зачалу, о. Петар (Драгојловић) је подсетио да "данас испраћамо једног од последњих великих стараца, који је од момента када је крочио у младости у ову светињу, сачувао врлину која га је сачувала - страх Божији и љубав према Богу и своме народу". Отац Петар је говорећи о почившем оцу Јовану подвукао колико је он био "човек љубави Божије и страха Божијег. Читавог живота бринуо и стрепео над душама оних који су му поверени. Стално се сећао на смрт јер је знао да је тај час смрти жижа нашега живота, сабрање свега онога што смо радили и како ћемо изаћи пред Господа", рекао је о. Петар. "Слушао је Онога који је вечни Бог" рекао је између осталог отац Петар и додао да се речи из јеванђеља прочитаног на Литургији директно односе на о. Јована који је "прешао из смрти телесне у живот вечни". "Душа му је припремљена патњом и страдањем, размишљањем и созерцањем, оним што му је Бог откривао у вишегодишњим молитвама у његовој келији". О. Петар је подсетио да су само они који су Богом живели после Другог светског рата, знали како је то изгледало тих година и кроз шта су све пролазили. Али отац Јован је остао пун љубави, иако је био врло строг према себи, али и према другима. "Не можете великог човека лако разумети" напоменуо је о. Петар који је на крају закључио да је "наша дужност да се молимо за душу о. Јована, јер је суд Божији ипак суд Божији, али чврсто верујемо да ће он чврсто загрлити Бога и да Га већ грли". Извор: Радио Слово љубве

У уторак 12. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Светог Василија Острошког Чудотворца, Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Тајну Јелеосвећења и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали Игуман Петар (Драгојловић), протојереји-ставрофори Живота Марковић, Милован Антонијевић, Радован Марковић, протојереј Огњен Гребић, протонамесник Душко Жујовић, јереји Слободан Савковић, Борис Милосављевић, Горан Јовановић и протођакон Иван Гашић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачке групе “Србски православни појци” из Београда. У својој архипастирској беседи, Преосвећени Владика Јован, је верном народу говорећи о Васкрсењу Христовом као највећем и најзначајнијем празнику рекао, да је због тога овај празник са најдужим попразништвом. Свака Лутургија, не само недељна, јесте прослављање Васкрсења Христовог. Јер Васкрсење Христово означава и наше васкрсење. Ко ће васкрснути? Васкрснуће сваки човек који умире са Христом. Док онај који не умире са Христом, неће васкрснути за живот вечни, већ за вечну муку. Зато је човеку дата благодат да верује, јер вером можемо све да схватимо и све да прихватимо. Без вере не можемо да дођемо до праве истине, а та истина је Господ наш Исус Христос. Истина ће нас ослободити од наших грехова, од наших мука и невоља. Зато Господ и каже: “ходите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. Треба да тражимо здравље и од лекара. И њих је Бог благословио и даровао да нас лече, али наш једини лекар је Исус Христос, јер Он зна и нашу душу и наш ум и разум боље него што и ми сами себе знамо. Зато и треба да му предамо срце наше, да се Он у њега усели и у њему обитава. Али Бог обитава само у чистом срцу, или бар у оном срцу које се труди да живи чисто, Јеванђељем и Црквом. Бог нас је створио за живот вечни, а не за смрт. Нажалост, човек је изабрао смрт онда када се погордио и помислио да може да буде Бог и непослушношћу ушао у смрт. Али Бог, који је сав љубав, Он је из љубави према човеку сишао са небеса, међу људима поживео, претпео смрт од оних због којих је дошао, али је и васкрсао и вазнео се на небо. И на тај начин показао да је то једини људски пут у овом свету, који води у живот вечни. Преосвећени је пожелео да Света Литургија и Јелеосвећење буду свима на здравље и спасење, на исцељење и душе и тела, које смо силом Духа Светога примили, молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца. Посебно се Преосвећени захвалио верницима, што су имали храбрости, да у овој пошасти и невољи дођу на ову службу. Ова Светиња је сигурно утицала на све да своје мисли саберу, да не лутају којекуде, него да се усресреде на молитву која нам је свима преко потребна. Ономе који искрено верује, невоље овога света не могу ништа. Зато нам је потребна вера у Бога и Његово исцељење. Прво треба да оздравимо душом, ако хоћемо да нам и тело буде здраво, јер од оболеле духа и тело оболи. Осврнувши се на недељу раслабљеног, Преосвећени је акценат ставио на реч. Јер само једном речју Господ исцељује раслабљеног. Реч наша треба да буде светиња. Светињи треба да служимо, а не да се Светињом служимо. Свака Црква је Витезда, али на крају све зависи од наше вере. Зато Господ и каже да је све могуће ономе који верује. На крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Господу и Светом Василију Острошком да нам дометну вере, јер знамо само онолико колико верујемо. Да нам Јелеосвећење буде на исцељење и душе и тела, јер ако верујемо Бог ће нас излечити и од ове пошасти која нас је снашла. Нека Свети Василије уразуми и оне у Црној Гори који бране народу да дође до ћивота Светог Василија. Заратили су са Богом, а ко је ратовао са Богом никад није рат добио. Не ратујмо са Богом, ратујмо са својим страстима, гресима, слабостима, ратујмо против свог ега, гордости, па ће нам Бог дати благодат и бићемо радосни као што је велика радост Васкрсења Христовог. По заамвоној молитви пресечен је славски колач, подељено је освећено уље и брашно, а након послужења за све присутне уследила је трпеза љубави коју је својим залагањем и љубављу приредило сестринство манастира са настојатељицом игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/vinogradi21062019.mp3 Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска