Претражи Живе Речи Утехе

Представљање нове збирке огледа Владимира Коларића „Бити другоме утеха и охрабрење“ биће у четвртак, 9. марта 2023. године, од 17 часова, у књижари „Библос“ у Београду (Ул. Риге од Фере бр. 2). Коларић је у овој збирци обухватио нешто шири опсег тема, које су обједињене разумевањем смисла хришћанства, уметности, културе, друштва и човека. Подсећамо, Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, прозни и драмски писац и преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Аутор је књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“. Приређивач је научног зборника „У трагању за уметничком формом“ (са Енисом Успенски), уредник темата „Филм и филозофија“ (са Александром Прњатом), „Естетика тела у хришћанству“ (са Благојем Пантелићем) и „Хришћанство и савремена култура“ (са Александром Ђаковцем), сва три у часопису "Култура". Објавио је књиге приповедака „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“ и „Тајна пурпурних зора“ и романе „Авантуре победника“, „Филип од злата“ и „Доктор Метузалем“, као и збирку савремене руске поезије у свом избору и преводу, под насловом „У светли дан“. Извор: Библос

Moja професорица психологије се љутила због претеране употребе медикамената у њеној струци, сматрајући да је, у основи, човек човеку лек. Наравно, медикаменти су често неопходни, о томе не треба имати илузија, али утеху и охрабрење да наставимо даље дају нам други људи, стручњаци и они који то нису, већ су само ту за нас, да нас саслушају, у нечем конкретно помогну, да нас не осуђују и не држе нам слово, можда понекад дају и неки користан савет или са нама поделе неко своје искуство које нам може послужити. Али то није ни мало лако, помоћи човеку, бити му утеха и охрабрење, чак и око наизглед малих, свакодневних брига. Наши односи оптерећени су навикама, играма моћи, обманама и самообманама, чак и кад смо са неким блиски, чак и кад некоме искрено желимо најбоље и кад нам је стало. Наше снаге су мале, наша знања такође, а још мања могућност да истински схватимо и доживимо другог човека, без да у њега учитавамо наше предрасуде, стереотипе, уверења, да га стављамо у фиоке, да се не уздижемо над њим, мислећи да знамо и умемо нешто што њему или њој није доступно. Вероватно први услов да уопште помогнемо другоме, утешимо га и охрабримо, јесте да схватимо своја ограничења, да се не узносимо и не залећемо, мислећи да ће наша интервенција деловати као чаробни штапић. Морамо увек узети у обзир да можда грешимо и да свакако рачунамо на „отпор материјала“, да ће оно што кажемо и урадимо бити можда погрешно схваћено или одбачено, а да то код нас не створи огорчење, осећање увређености или осујећености. Да не направимо, у покушају да помогнемо, више штете него користи, и за себе и за тог другог. Постоји често самоувереност да ми можемо да разумемо свакога, да имамо развијену интуицију и емпатију, да су наше намере увек чисте, да би неко себи помогао само ако нас послуша. Ако то не учини, то нас често фрустрира, понекад огорчава, љутимо се на другог или почињемо да унижавамо саме себе, све до чамотиње или отупелости. Ако смо верујући и трудимо се да видимо себе као оне који теже смирењу, савете често сводимо на препоруке о молитви, причешћу, одласку код духовника, читању одређене литературе. То је свакако потребно, понекад умесно или неопходно, али увек треба имати у виду да се обраћамо конкретном човеку, који има различите предиспозиције, искуства, предзнања и потребе. Без обзира на наше уверење о важности, па и пресудној важности духовног аспекта наших проблема, не смемо одбацивати помоћ стручњака, нити мислити да свако од нас може бити психијатар или психолог, без уважавања извесних специфичних знања и метода који ове струке подразумевају. Што укључује и телесни, физички аспект проблема, који може бити третиран, између осталог, и медикаментима. Са озбиљним проблемима, попут данас толико присутне депресије, није се играти и никоге не треба лишити помоћи стручњака, што не искључује помоћ других, посебно блиских људи, породице и пријатеља, као ни било који аспект духовног живота, напротив. Као што добар учитељ није само онај који нас поучава него и надахњује, тако и ми када помажемо другима не треба да им држимо слово и дајемо савете, него да делујемо најпре својим примером, разумевањем, истинским саосећањем, и да се помоћ не види и не доживљава као помоћ, него као једна свакодневна динамика односа. У ставу „сад ћу да ти помогнем“ и „ја ћу ти помоћи“, увек може да се крије вишак горости, надмености, сујете, али с, друге стране, други ипак треба да осети нашу бригу и заинтересованост. Да осети да је за нас јединствен и важан, не било ко, него он тај и тај и он такав какав је. И да осети на делу, а не само на речима. Вероватно је другима најбоље помагати око конкретних ствари, јер људима је некада боље, на пример, позајмити мало новца кад су у невољи, него им давати високоумне духовне савете или, не дај Боже, моралисати. За једног нашег епископа, сада покојног, они који су га познавали сведочили су да је исповест код њега посебна, јер осећате да вас не осуђује, на даје опште поуке, већ увек намењене вама и увек повезане са његовим личним искуством, оним што је сам преживео и доживео, без моралисања и увек у потпуној присутности и пажњи према вама, као да сте у том тренутку за њега једини на свету. У том смислу, важно је схвататити да на друге делујемо увек, својим животом, оним што смо сами од себе урадили, оним како бринемо о свом свакодневном настројењу. Јер утученом нећемо помоћи ако му кажемо нешто типа „мрдни се“ или „не ваља бити утучен“, него када сами сијамо. Растресеном када смо сами пажљиви и фокусирани. Неделатном ако смо сами делатни. Наравно, ни тада не можемо свакоме помоћи, јер живимо у палости, која ограничава и нас саме и друге да виде оно најбоље у нама. Одговорни смо за друге људе, потенцијално за свакога, али уз свест о сопственој ограничености и светској палости, и препушање крајњих исхода вољи Божијој, који је људима дао слободу – слободу свету и проклету, ту највећу апорију наших живота. Ако неко коме смо хтели да помогнемо ипак оде неким погрешним путем, чак и оним неповратним попут самоубитва, не треба клонути духом, јер сви знамо да „живот није што и поље прећи“, да „свет у зли лежи“ и да су наше снаге мале. И да треба да поштујемо људску слободу, која понекад подразумева и одбацивање шанси и дарова, и уздамо се у вољу и суд онога који нас је створио и за кога верујемо да нас воли, више него што ћемо ми икада бити у стању да волимо друге, или чак самог себе. То није лако и лаже свако ко говори да га не муче сва та „проклета питања“, која га и самог некада воде до ивице понора. Или можда не лаже него је у основи равнодушан и горд, „млак“, а знао шта је у Јеванђељу речено о „млакима“. Јер када се десе неке ствари, није лако одржати веру у ту Божју љубав, па чак је и нормалније посумњати у њу него не посумњати, јер то сведочи о томе да живимо духовним животом који у овом свету подразумева борбу и где се све стиче кроз искуство, проживљеност, а не не кроз апстракције, схеме, празне приче и подилажење нашим слабостима или застрашивање ауторитетима, при чему никад и нисмо заиста сигурни шта смо и колико заправо стекли, и колико је то трајно. Најзад, ни Христос није свет спасио поукама и проповедима, па ни чудима, него васкрсном смрћу, изразивши пре ње, своју молбу Оцу да га „ова чаша мимоиђе“. Зато и реторика о љубави може бити празна прича, сентименталност и лицемерје, јер сваки наш однос је изазов, аскеза, борба, самоограничавање, па и за љубав се треба избрусити. Тек кад се избрусимо можемо истински помагати другом, али пошто се никада, бар не у овом свету, нећемо избрусити до краја, помоћ другима никада не треба занемаривати, онолико колике су наше снаге. Ако смо истински пажљиви према човеку, који је у тренутку док смо са њим неко за нас најважнији, ако се све време трудимо да себе у том односу чистимо од примаса страсти, предрасуда, сујете и сличног ђубрета, онда ћемо му свакако помоћи, макар то и не било одмах очигледно, јер постоји много тога тананог и скривеног међу људима. Истински „додир душа“, када се догоди и када засија у својој очигледности, представља нешто најлешше у овом нашем свету и највећа је потврда Божијег постојања и деловања у њему. Па и тога, да смо му и ми, као људи, бар некада, у нечему и понекад налик. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса https://patmos.rs/2023/01/19/vladimir-kolaric-biti-drugome-uteha-i-ohrabrenje/

Mи опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара Епископ рашко-призренски Теодосије посветио je свој живот Косову и Метохији градећи и обнављајући светиње светске духовне и уметничке вредности. За празнични број „Политике” говори о вечно новој тајни Васкрса, положају и улози цркве, као и о појединцу у доба пандемије. Какав је значај Васкрса за свет, за нови поглед човека у свету, за „највећу револуцију” човечанства, како Васкрс виде и објашњавају неки савремени православни теолози и филозофи? Васкрсење Христово је кључни догађај у историји човечанства и истовремено пројава најдубље предвечне тајне Бога, који је у својој љубави постао човек да би нас увео у нови начин постојања. Васкрсење је зато и историјски и надисторијски догађај и заиста „највећа револуција” човечанства. Господ је дошао да на своја плећа узме природу човека, поставши човек по свему, осим по греху, да би палога човека исцелио и учинио причасником вечног живота. Као што је Св. Атанасије Велики рекао, Бог је постао човек да бисмо ми постали богови по благодати. Зато хришћанство није само нека моралистичка идеологија, нити је чак религија у класичном смислу, већ је оно нови живот, чији учесници постајемо сада и овде кроз Цркву као Тело Христово. У нашем контексту, на косовскометохијском простору, празник се види и у сјају светиња у којима се прославља. Како ви видите ту особеност? Тајна Христова у нашем народу посебно је пројављена на Косову и Метохији, у нашим светињама које сијају као духовни светионици, и у косовском завету као нашем духовном савезу с Богом. Тако је наш народ од једног племена постао крштени и заветни народ Божији. Зато је Косово и Метохија од велике важности, не само за православне Србе, већ и за све православне у свету. Наша косовскометохијска традиција надилази оно што је ограничено и тако има своју духовну димензију. У каквом су стању храмови Косова и Метохије, како их ви видите овог Васкрса, с обзиром на сталну несигурност, нападе, пљачке, узурпацију имовине? Након рата 1998–1999. и посебно првих послератних година, више наших храмова и манастира било је оштећено или потпуно уништено – укупно 150 објеката. Само део, првенствено оних светиња оштећених у погрому 2004. године, обновљен је у сарадњи са Саветом Европе. Неке смо обнављали уз помоћ Владе Републике Србије, међународних донатора или захваљујући помоћи људи добре воље. Ипак, још доста остаје да се уради како би се обновило све што је порушено и оштећено. У последње време, поред административних притисака приштинских власти, суочавамо се и са честим пљачкама наших цркава. Недавно је опљачкан парохијски дом наше цркве у Великом Ропотову. Полиција већином не решава ове случајеве. Истовремено имамо и проблем с узурпацијом црквене земље, за шта ће бити потребно више времена да се реши, посебно у условима када локалне институције не показују спремност да поштују ни сопствене законе, ни одлуке својих судова, ако су донете у корист СПЦ. Из перспективе васкршње радости, на наш положај и борбу гледамо с оптимизмом, који произлази из Христовог гроба из којег је засијао нови живот. Тако је, и поред свих тешкоћа, наша Црква очувала своју виталност и наду која долази управо од распетог и васкрслог Господа Христа. Узимајући у обзир чињеницу да сте у храмовима Косова и Метохије духовно одрасли, од искушеника до епископа, како се личност преображава и мења у односу с овдашњим светињама? С годинама човек стиче и искуство. Наравно, скоро 19 година, које сам провео као игуман манастира Високи Дечани, духовно ме је изградило и нераскидиво повезало с том светињом и братијом манастира. Истовремено, као епископ, сада осећам духовни позив и дужност да све оно што сам научио у Дечанима применим широм наше епархије, која и јесте једно велико општежиће у којем би сви требало да осећамо да смо део целине и да радимо једни за друге, служећи Богу тако што служимо ближњима. У хришћанству, личност се стално преображава и представља оно што апостол Павле зове „узрастање човека у пуноћу мере раста Христовог”. Улога Епархије рашко-призренске и ваша лично заснива се на специфичној вези с верницима на Косову и Метохији. У многим случајевима ви сте им једина помоћ и утеха, како се носите с тим и како то може да утиче на живот једног монаха? Црква на овим просторима вековима има улогу да служи ширењу благе вести васкрслог Господа. Сви ми као њени чланови позвани смо да служимо тој тајни, свако на свом месту и на свом пољу рада. Присуство Цркве на Косову и Метохији зато је велика утеха нашем народу, јер независно од тешких политичких и историјских реалности кроз које наш верни народ вековима пролази, ми опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара. Заиста је за малена ово царство земаљско и промењиво је, али је небеско увек и довека. Истински смисао нашег живота не огледа се само у материјалним постигнућима, већ у мери у којој смо се саобразили Христу и отворили своја срца да Бог кроз нас пројављује своју вољу у овом свету. То је посебно важно за монахе који су позвани да се одрекну себе и свега пролазног у свету и да целим својим бићем посвете себе служењу тајни Христовој. Осећамо зато посебну одговорност да останемо на бранику своје вере, отачаства и светосавског предања, јер знамо да само својим примером и животом можемо бити утеха и охрабрење свом народу. Свет већ две године изолује пандемија вируса корона, да ли су се ваше активности промениле, бриге повећале, однос према људима променио? Засигурно, пандемија је променила ритам нашег живота. Многи нама драги људи отишли су из овога света, неки су прошли тешке дане болести и готово да нема никога ко није изгубио некога од ближњих. Ипак, живот тече даље. Пандемија је било и раније, као и ратова и других страдања, али Црква живи и наставља свој пут с надом у васкрслог Христа и дубоком свешћу да се човеков живот не исцрпљује само у овом времену и простору. Ми смо овде ипак само пролазни путници на путу ка Царству Божијем, и из те перспективе све што се дешава потребно је сагледавати. Без те перспективе, човеков живот би био јако трагичан. Ипак, у духовном светлу све изгледа другачије. Наравно, наше је првенствено да покажемо одговорност у времену сваког страдања и да помогнемо онима који су у невољи. Треба да се одговорно односимо према онима који су осетљивог здравља и да знамо да ни болест ни рат не смеју да униште у нама крстоваскрсну радост живота који се у Христу даје у својој пуноћи. Кад је почетком 20. века на КиМ завладала епидемија куге, свештеници Пећке патријаршије изнели су чудотворну икону Богородице Пећке и сви су је, иако су међунационални и међуверски односи и тада били лоши, дочекали с надом у спас и излечење. Има ли данас вере која надилази поделе и да ли радост Васкрса прескаче зидове у нашим животима и срцима? У свим нашим манастирима и многим парохијским црквама у време пандемије су читане посебне молитве. Помињали смо и помињемо многе који су болесни или који су се упокојили. Црква молитвено састрадава свом верном народу и носимо бремена једни других. Поштујемо медицину и лечимо се кад је потребно, свако по својој савести и потреби. Али, не смемо да заборавимо Христа – истинског лекара душа наших, који нас лечи од најопасније болести, од смрти која је одвојеност човека од Бога и који нам помаже да постанемо свесни Царства Божијег. Првенствено, то би требало да је улога наше Цркве. Живимо у веома тешком времену, ратови, економске кризе, сукоби међу народима, политичка неслагања међу људима. Како нас Црква учи да се понашамо у таквим околностима? Христос је дошао да нам објави Царство Божије, које је другачије од пролазних царстава овог света. Он није донео неку социјалну или политичку идеологију и није дошао да нас учи да градимо мир кроз конференције и само људским напорима, већ да сами својим животом будемо оруђе мира и разумевања међу људима. Многи то не разумеју и очекују од Цркве да се оглашава као политичка организација о свему што се око нас дешава. Улога Цркве није да подели људе, већ да их повеже у свести да смо сви позвани да будемо удови Тела Христовог. Наша улога није да подстичемо револуције, оправдавамо или осуђујемо моћнике овог света, већ да сведочимо Царство Божије које није од овог света и у којем је, како смо читали у недељу у Светом еванђељу, први – онај који свима служи. То је једна сасвим другачија перспектива од оне коју нуде идеологије овог света. Отуда је наше да састрадавамо и да помогнемо онима који страдају. Да им помогнемо да носе свој крст, а не да им судимо и да им пресуђујемо. Ако некада и реагујемо, то би требало да чинимо не ради политичке или идеолошке конфронтације, већ да бисмо помогли нашем верном народу и очували живот Цркве. Чињеница је да хришћанство није формула како да се у овом времену и простору зауставе сви ратови и економске кризе. Улога Цркве Христове јесте да нас уведе у нови начин постојања, у којем, живећи и у постојећим околностима, бивамо весници новог живота и васкршње радости. Која је ваша основна васкршња порука, између подељених светова, између различитих страхова и себичних интереса? Господ наш је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” Ово су кључне речи за сваког од нас. Мир који нам Христос даје није од овога света и не почива на компромису између истине и лажи, између светлости и мрака. Истина Христова је само истина и светлост, а лаж и мрак су одсуство те истине и светлости. Зато, честитајући свима ове васкршње празнике, користим прилику да вас све позовем да будемо и сами благовесници овог мира Христовог, у нашим породицама, на послу, где год живели. Тако ћемо истински отворити своје срце да учествујемо у пуноћи радости тајне Васкрсења Христовог. ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Извор: Политика

Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска

Једна од најстаријих светиња Ваљевске епархије (подигнута 1866. на темељима средњовековне богомоље) и споменик културе од великог значаја, Црква Успења Пресвете Богородице у Петници прославила је своју храмовну славу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства из Ваљева. У оквиру молитвене свечаности Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу са палионицом свећа. Празник Успења Пресвете Богородице велики је догађај у историји Цркве. Али, као и сви други празници, није дат само да се сећамо, већ у богослужењу на тајанствен начин оживљавамо и присуствујемо догађајима у чији су спомен дати. Јер, за Господа не постоји време и простор, не постоји удаљеност. Када прослављамо овај догађај, ми се, колико својом вером и усрђем можемо, налазимо пред одром Пресвете Богородице и заједно са апостолима, Господом и анђелским силама учествујемо у овом свечаном догађају, поучио је у великогоспојинском слову Владика Исихије о смислу и тајни празника, чије прослављање треба да нам донесе духовну корист. Данас се поучавамо да, када треба да одемо из овог живота, схватимо да је то свечаност. То је празник и одлазак из привременог у вечност. Такође, поучавамо се од Пресвете Богородице како сами треба да се спремамо за тај тренутак, јер она није била неспремна и смрт је није затекла у сну, нити на послу. Она се спремала за прелазак у вечност читавог свог благочестивог и најсветијег живота. Колико је људском бићу могуће, она је била спремна за коначно сједињење са својим Сином и Богом. Знамо из Светог предања да је Пресвета Богородица била велика утеха и мајка Цркве, апостола и свих благочестивих верника – казао је ваљевски архијереј. Говорећи о житију Пресвете Богородице, Владика Исихије је навео да је она уживала велики углед међу ученицима Христовим. Живела је свој живот смирено. Молила се свом Сину и често обилазила места на којима је Он проповедао и учио нас речи Својој, а понајвише место Голготу на коме је Господ страдао због нашег спасења. Знала је да је њен Син примио смрт добровољно, као последицу нашег греха и отпадања од Бога, свесна више од сви нас да је тиме смрт побеђена. Стога, указао је он, Пресвета Богомајка се није бојала смрти као ми што се бојимо. Замолила је само свог Сина да јој душу сачува од напада нечистих сила у часу пресељења у вечност. Господ ју је наградио и у Своје руке примио њену душу, након што се опростила са Његовим ученицима, које је сматрала својим синовима. Пресвета Богородица нам је залог и потврда да опште васкрсење важи за све нас и да се односи не само на душу и дух, него и на тело. Она је телом васкрсла истим васкрсењем које чека и све нас. Зато, треба се удубити духовно у овај празник и молитвено се обраћати Пресветој Богородици и Сину њеном да нам просветли ум и срце, да учимо од ње како да се припремамо за смрт и како се смрт хришћански прихвата – као последње дело промисла Божјег у коме из привременог прелазимо у вечни свет – закључио је Владика Исихије. Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. У име петничке парохије, старешина храма протонамесник Драган Јаковљевић даривао је Владику Исихија копијом „Петничког псалтира“, драгоценог списа из 15. века у коме се налази први помен петничке светиње. За несебичну помоћ при изградњи црквене продавнице, отац Драган Јаковљевић уручио је захвалнице дародавцима. Сабрање је заокружено свечаном трпезом, која је окупила бројне госте међу којима су били и Вигор Мајић, дугогодишњи директор Истраживачке станице „Петница“, привредници из овог краја, као и намерници са разних страна, који често долазе на богослужења у петничку цркву. Извор: Епархија ваљевска

У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића. Звучни запис беседе У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу. Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

“У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих. Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео. Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности… Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази… Свети Јустин Ћелијски, Срна у изгубљеном рају Извор: Епархија жичка

„Господ Христос је срцезналац и познаје дубину људског срца. од рођења нас познаје у мери у којој ни ми сами себе не познајемо… Отуда је и Светом апостолу Петру препознао чврсту веру, иако је знао да ће Га се Петар одрећи три пута у судбоносним тренуцима. Он је био „само“ човек и Христос је то знао“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, тумачећи одломак из Светог јеванђеља по матеју, зачало 67, који говори о о разговору Господа Христа са рибаром Симоном Јониним, потоњим Светим апостолом Петром. Обећање Спаситеља да ће на њему саградити Цркву „коју ни врата пакла неће надвладати“ символично наговештава бројне прогоне, којима ће кроз двомиленијумску историју Црква бити изложена. Данас, указао је отац Филип Јаковљевић, сведоцимо смо напада на Свету тајну причешћа, на сам смисао хришћанског живота. Христова порука Светом Петру и нама је данас утеха, да се не плашимо прогона и да не очајавамо. Јер, очајање је живо блато из ког нас само Господ може извући, истакао је протонамесник Јаковљевић. Извор: Радио Источник

Човеков живот је кратак. Краткотрајне радости напорног живота су као паучина, а спољашњи блесак живота заправо сан. Међутим, покој праведних је веома блажен и починак на небесима нема краја. Они су заиста дарови бесмртног Штедрољупца. Јер, Онај ко има неизмењиву природу свакако даје и бескрајне дарове. Стога је овдашња борба праведних привремена, док су победа и тамошње награде вечни. Ми се у животу, као у некој школи ратних вештина, учимо борби са невољама. Наша природа има много противника. Задовољства одузимају чврстину, сладост ослабљује храброст, униније стањује снагу, клевете наносе увреде, лаж прикрива подлост, страх чини да падамо у очајање. У сличним бурама се непрестано налази наша природа. Нису несносне само горчине живота, већ и оно што изгледа пријатно жалости својом превртљивошћу. Ми, дакле, проводимо живот који је пун скорби и суза. И уколико желиш да сазнаш, послушај опис горчине живота. Човек је посејан у мајчиној утроби. Том сејању је, међутим, претходила скорб. Семе је бачено у бразде природе. Уколико, пак, размислимо о реченоме, постидећемо се зачетака рођења. Бачено семе се променило у крв, која се задебљала у тело, које је, опет, временом на себе узело облик. Оно што се уобличило је на несхватљив начин примило душу, хранећи се природним средствима. Притешњен заметак се трза, негодујући због природних уза. Чим је наступило време рађања, распада се затвор утробе и отварају се врата природе: матерња утроба испушта плод који је дотле задржавала. Исклизава у живот жалосни борац и уста твари удахњују у себе ваздух. И шта потом? Први његов звук јесте плач. Већ по самом почетку може се закључити о животу. Младенац се коснуо земље и не смеје се. Чим је се дотакнуо, он се обремењује болом и плаче. Он већ зна да је буром бачен у море жалости. Он се храни сузама и сиса млеко са принудом. Он постепено узраста и почиње да се боји родитеља или домаћих слугу. Поставши одрастао дечак, њега предају учитељима на изучавање науке. Ето и страха који не зна за одмор. Уколико се олењи, он прима ударце, те проводи ноћи без сна. Потом стиче знање, успева у потпуности, далеко продире у науке, стиче добру славу, просвећује се свим врстама познања и стиче искуство у сазнању закона. Са временом стиже у мушки узраст и посвећује се војној служби. Међутим, опет почињу велике невоље. Он се боји старешина, подозрева подвале, везује се за корист и свагде је иште, силазећи са ума у тражењу добитка. Без сна он проводи време у тужбама. Рачунајући са зарадом, он оставља отаџбину иако га нико не присиљава. Он служи принудно, труди се изнад своји сила, у бригама проводи ноћи, неуморно ради дању као роб. Нужда је продала његову слободу. Најзад, после свега, након многих трудова и угађања, њега удостојавају почасти, тј. узводе у висок чин: он управља народима, наређује војскама, велича се као први племић у држави. Он је сакупио гомиле богатства. Међутим, са напорима је заједно текло и време, а са чиновима је дошла и старост. И пре него што се насладио богатством, он одлази будући однесен из живота. Он у самом пристаништу трпи бродолом. Јер, иза сујетних нада долази смрт, подсмевајући се смртницима. Такав је живот људски: непостојано море, зимљив ваздух, неуловљиво сновиђење, брзи поток, дим који ишчезава, нестајућа сенка, гомила воде коју колебају таласи. И премда је бура страшна и пловљење опасно, ми морепловци ипак безбрижно спавамо. Страшно је и свирепо море живота, док су наде испразне, премда се подижу слично бури. Скорби се уздижу као таласи, замке се скривају као подводне стене, непријатељи лају као пси, отимачи нас окружују као морски разбојници, старост долази као зима и смрт предстоји као бродолом. Уколико видиш буру, управљај опрезније. Гледај како пловиш да не би потопио своју лађу, натоваривши је или богатством стеченим неправдом или бременом страсти. Стога је веома благовремено призивао блажени Павле: Побожност јесте велики добитак (1.Тим.6,6), небеско богатство, скривница тајни, море мудрости, познање истине, поклоњење несазданој Тројици, огледало девственог тајинства, нељубопитљива вера, исповедање које избегава испитивање, преподобна проповед која се изговара устима и која прониче кроз слух, укорењујући се у души и пружајући озарење Тројице. А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Јер, богатије од свега јесте задовољство, живот без сувишка, безбрижни спокој, богатство које не увлачи у замке, потреба која даје и одушак, тешкоћа без скорби, посед без лишавања, наслађивање које не посрамљује. Они који се привикавају на довољство избегавају колебљивост богатства, будући да се богати боји свега: боји се дана као времена за суђење, боји се вечери које одговарају лоповима, боји се ноћи којима се мучи због брига, боји се јутра због лажљиваца који му долазе, боји се и времена и места. Њега доводе до ужаса напади разбојника, подвале лопова, клевете напасника, отимачине силника, злочини домаћих, љубопитљивост потказивача, неосетљивост потраживача, расуђивања суседа, трошност зидова, падање кућа, напади варвара, лукавство грађана, пресуде судија, губитак имовине, отимање поседа. О човече, кад је таква зима поседовања, какво ће бити пролеће наслађивања? А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Она не престаје заједно са садашњим животом, говори апостол. Она је бесмртни добитак, који се не губи са губитком богатства. Реци Павле: Ништа не донесмо на свет (1.Тим.6,7). Равноправност при уласку у свет јесте довољна да се изагна неравноправност надмености из друштвеног живота. Ништа не донесмо на свет, Користољупче, ти си ушао у свет без ичега. Ти ниси имао ни злата које се скрива у земљи, ни сребра које сам ниси сејао, ни одеће коју су измислили ткачи, ни поседе које су стекли богатство и умешност руку, ни достојанство (изузев једног – образа Божијег), ни власти коју нагриза време и одузима смрт. Наг си ушао у свет. О кад би само из овог света изашао и обнажен од грехова. Ништа не донесмо у живот. Ништа не можемо ни однети (1.Тим.6,7). Зар, Павле, баш ништа од онога што припада животу не односимо? Ништа осим врлине, уколико смо се упражњавали у њој. Ми односимо целомудреност уколико смо у њој процветали. Ми износимо и милостињу, уколико смо се њоме обогатили. Они су помоћници душе и удови за ловљење живота. Богатство остаје овде, злато се разграбљује, сребро се дели, имања се продају, слава се заборавља, власт престаје и страх се гаси. Са позорницом живота се руши и покућство. И шта? А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,8). Ја бежим од излишног као од некорисног и иштем неопходно с обзиром да не подлеже осуди. Богаташ ће се тамо показати наг. А ако има врлине, и тамо ће бити богат. Уколико је, пак, обнажен од њих, он је вечни сиромах. Ништа није богатије од врлинског сиромаштва. Петар је сиромашан, али је стекао добит од смрти, [умревши за Христа]. Јован је сиромашан, али је исправио ноге хромог. Филип је сиромашан, али је у Сину видео Оца (Јн.14,9). Матеј је сиромашан стога што је оставио богатство заједно са отимањем (Лк.5,2728). Тома је сиромашан, али је открио неукрадиво богатство – ребро Владике. Павле је сиромашан, али је постао наследник раја. Владика је сиромашан по телу, али је безмерно богат по Божанству. Он је, ето, и данас излио богатство исцелења, ослободивши од болести Петрову ташту, додиром отеравши грозницу. Он није после многих посета подигао страдалницу и исцељујуће лекарство није било видно. Излечење се десило околишно. Она је утрошила много труда, али је нико није могао помиловати. Међутим, тек што је предстао Лекар природе, телесна зима се завршила. Обрати пажњу на оно што је најчудније. Он је троје исцелио од једног истог, два човека и једну жену, тј. Лазара, сина удовице и кћи Јаирову. Због чега? Слушај, јер је узрок реченог тајанствен. Он је хтео да покаже да је Владика и Закона и Благодати [тј. и Старог и Новог Завета]. Стога у другима чува сличан образ. И тамо је поставио три управитеља народу – Мојсија, Аарона и Маријам. Почуј шта Он сам кличе код пророка: Људи моји, шта сам вам учинио? Или, чиме сам вас ожалостио? Одговорите ми, јер послах пред вама Мојсија, Аарона и Маријам (Мих.6,34), Мојсија у име Закона, Аарона у име пророка, и Маријам у име Цркве, коју је ослепила нечистота идола и исцелило човекољубље Онога ко се оваплотио. Ослободивши се од мисленог фараона, тј. ђавола и од власти демона, те видећи да је стари човек, слично Египту, потопљен у мору купељи [тј. крштењу], Црква, као и Маријам, узима бубањ благодарења и, доводећи га у сагласност са дрветом Крста, удара у жице врлина са клицањем: Господу певајмо, јер се славно прослави (Изл.15,21). Он је сишао са неба не одвојивши се од Оца, родио се у пећини не сишавши са престола и легао у јасле не оставивши Очева недра. Он се родио оваплотивши се од Дјеве и као Бог остао без оца. Он је сишао не одвојивши се од горњих и узишао не додајући ништа у Тројицу. Он се јавио у обличју слуге не изгубивши равночасност са Оцем. Он је Слово и Образ и Обличје и Сијање: Слово – јер никада није одвојен од ума, Образ – будући да није од воска изливени круг, него равнообразни печат, Сијање јер је светлост савечна сунцу и Обличје – с обзиром да онај ко види Сина види и Оца (уп. Јн.14,9), коме слава и сила са јединородним Његовим Сином и животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Човеков живот је кратак. Краткотрајне радости напорног живота су као паучина, а спољашњи блесак живота заправо сан. Међутим, покој праведних је веома блажен и починак на небесима нема краја. Они су заиста дарови бесмртног Штедрољупца. Јер, Онај ко има неизмењиву природу свакако даје и бескрајне дарове. Стога је овдашња борба праведних привремена, док су победа и тамошње награде вечни. Ми се у животу, као у некој школи ратних вештина, учимо борби са невољама. Наша природа има много противника. Задовољства одузимају чврстину, сладост ослабљује храброст, униније стањује снагу, клевете наносе увреде, лаж прикрива подлост, страх чини да падамо у очајање. У сличним бурама се непрестано налази наша природа. Нису несносне само горчине живота, већ и оно што изгледа пријатно жалости својом превртљивошћу. Ми, дакле, проводимо живот који је пун скорби и суза. И уколико желиш да сазнаш, послушај опис горчине живота. Човек је посејан у мајчиној утроби. Том сејању је, међутим, претходила скорб. Семе је бачено у бразде природе. Уколико, пак, размислимо о реченоме, постидећемо се зачетака рођења. Бачено семе се променило у крв, која се задебљала у тело, које је, опет, временом на себе узело облик. Оно што се уобличило је на несхватљив начин примило душу, хранећи се природним средствима. Притешњен заметак се трза, негодујући због природних уза. Чим је наступило време рађања, распада се затвор утробе и отварају се врата природе: матерња утроба испушта плод који је дотле задржавала. Исклизава у живот жалосни борац и уста твари удахњују у себе ваздух. И шта потом? Први његов звук јесте плач. Већ по самом почетку може се закључити о животу. Младенац се коснуо земље и не смеје се. Чим је се дотакнуо, он се обремењује болом и плаче. Он већ зна да је буром бачен у море жалости. Он се храни сузама и сиса млеко са принудом. Он постепено узраста и почиње да се боји родитеља или домаћих слугу. Поставши одрастао дечак, њега предају учитељима на изучавање науке. Ето и страха који не зна за одмор. Уколико се олењи, он прима ударце, те проводи ноћи без сна. Потом стиче знање, успева у потпуности, далеко продире у науке, стиче добру славу, просвећује се свим врстама познања и стиче искуство у сазнању закона. Са временом стиже у мушки узраст и посвећује се војној служби. Међутим, опет почињу велике невоље. Он се боји старешина, подозрева подвале, везује се за корист и свагде је иште, силазећи са ума у тражењу добитка. Без сна он проводи време у тужбама. Рачунајући са зарадом, он оставља отаџбину иако га нико не присиљава. Он служи принудно, труди се изнад своји сила, у бригама проводи ноћи, неуморно ради дању као роб. Нужда је продала његову слободу. Најзад, после свега, након многих трудова и угађања, њега удостојавају почасти, тј. узводе у висок чин: он управља народима, наређује војскама, велича се као први племић у држави. Он је сакупио гомиле богатства. Међутим, са напорима је заједно текло и време, а са чиновима је дошла и старост. И пре него што се насладио богатством, он одлази будући однесен из живота. Он у самом пристаништу трпи бродолом. Јер, иза сујетних нада долази смрт, подсмевајући се смртницима. Такав је живот људски: непостојано море, зимљив ваздух, неуловљиво сновиђење, брзи поток, дим који ишчезава, нестајућа сенка, гомила воде коју колебају таласи. И премда је бура страшна и пловљење опасно, ми морепловци ипак безбрижно спавамо. Страшно је и свирепо море живота, док су наде испразне, премда се подижу слично бури. Скорби се уздижу као таласи, замке се скривају као подводне стене, непријатељи лају као пси, отимачи нас окружују као морски разбојници, старост долази као зима и смрт предстоји као бродолом. Уколико видиш буру, управљај опрезније. Гледај како пловиш да не би потопио своју лађу, натоваривши је или богатством стеченим неправдом или бременом страсти. Стога је веома благовремено призивао блажени Павле: Побожност јесте велики добитак (1.Тим.6,6), небеско богатство, скривница тајни, море мудрости, познање истине, поклоњење несазданој Тројици, огледало девственог тајинства, нељубопитљива вера, исповедање које избегава испитивање, преподобна проповед која се изговара устима и која прониче кроз слух, укорењујући се у души и пружајући озарење Тројице. А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Јер, богатије од свега јесте задовољство, живот без сувишка, безбрижни спокој, богатство које не увлачи у замке, потреба која даје и одушак, тешкоћа без скорби, посед без лишавања, наслађивање које не посрамљује. Они који се привикавају на довољство избегавају колебљивост богатства, будући да се богати боји свега: боји се дана као времена за суђење, боји се вечери које одговарају лоповима, боји се ноћи којима се мучи због брига, боји се јутра због лажљиваца који му долазе, боји се и времена и места. Њега доводе до ужаса напади разбојника, подвале лопова, клевете напасника, отимачине силника, злочини домаћих, љубопитљивост потказивача, неосетљивост потраживача, расуђивања суседа, трошност зидова, падање кућа, напади варвара, лукавство грађана, пресуде судија, губитак имовине, отимање поседа. О човече, кад је таква зима поседовања, какво ће бити пролеће наслађивања? А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Она не престаје заједно са садашњим животом, говори апостол. Она је бесмртни добитак, који се не губи са губитком богатства. Реци Павле: Ништа не донесмо на свет (1.Тим.6,7). Равноправност при уласку у свет јесте довољна да се изагна неравноправност надмености из друштвеног живота. Ништа не донесмо на свет, Користољупче, ти си ушао у свет без ичега. Ти ниси имао ни злата које се скрива у земљи, ни сребра које сам ниси сејао, ни одеће коју су измислили ткачи, ни поседе које су стекли богатство и умешност руку, ни достојанство (изузев једног – образа Божијег), ни власти коју нагриза време и одузима смрт. Наг си ушао у свет. О кад би само из овог света изашао и обнажен од грехова. Ништа не донесмо у живот. Ништа не можемо ни однети (1.Тим.6,7). Зар, Павле, баш ништа од онога што припада животу не односимо? Ништа осим врлине, уколико смо се упражњавали у њој. Ми односимо целомудреност уколико смо у њој процветали. Ми износимо и милостињу, уколико смо се њоме обогатили. Они су помоћници душе и удови за ловљење живота. Богатство остаје овде, злато се разграбљује, сребро се дели, имања се продају, слава се заборавља, власт престаје и страх се гаси. Са позорницом живота се руши и покућство. И шта? А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,8). Ја бежим од излишног као од некорисног и иштем неопходно с обзиром да не подлеже осуди. Богаташ ће се тамо показати наг. А ако има врлине, и тамо ће бити богат. Уколико је, пак, обнажен од њих, он је вечни сиромах. Ништа није богатије од врлинског сиромаштва. Петар је сиромашан, али је стекао добит од смрти, [умревши за Христа]. Јован је сиромашан, али је исправио ноге хромог. Филип је сиромашан, али је у Сину видео Оца (Јн.14,9). Матеј је сиромашан стога што је оставио богатство заједно са отимањем (Лк.5,2728). Тома је сиромашан, али је открио неукрадиво богатство – ребро Владике. Павле је сиромашан, али је постао наследник раја. Владика је сиромашан по телу, али је безмерно богат по Божанству. Он је, ето, и данас излио богатство исцелења, ослободивши од болести Петрову ташту, додиром отеравши грозницу. Он није после многих посета подигао страдалницу и исцељујуће лекарство није било видно. Излечење се десило околишно. Она је утрошила много труда, али је нико није могао помиловати. Међутим, тек што је предстао Лекар природе, телесна зима се завршила. Обрати пажњу на оно што је најчудније. Он је троје исцелио од једног истог, два човека и једну жену, тј. Лазара, сина удовице и кћи Јаирову. Због чега? Слушај, јер је узрок реченог тајанствен. Он је хтео да покаже да је Владика и Закона и Благодати [тј. и Старог и Новог Завета]. Стога у другима чува сличан образ. И тамо је поставио три управитеља народу – Мојсија, Аарона и Маријам. Почуј шта Он сам кличе код пророка: Људи моји, шта сам вам учинио? Или, чиме сам вас ожалостио? Одговорите ми, јер послах пред вама Мојсија, Аарона и Маријам (Мих.6,34), Мојсија у име Закона, Аарона у име пророка, и Маријам у име Цркве, коју је ослепила нечистота идола и исцелило човекољубље Онога ко се оваплотио. Ослободивши се од мисленог фараона, тј. ђавола и од власти демона, те видећи да је стари човек, слично Египту, потопљен у мору купељи [тј. крштењу], Црква, као и Маријам, узима бубањ благодарења и, доводећи га у сагласност са дрветом Крста, удара у жице врлина са клицањем: Господу певајмо, јер се славно прослави (Изл.15,21). Он је сишао са неба не одвојивши се од Оца, родио се у пећини не сишавши са престола и легао у јасле не оставивши Очева недра. Он се родио оваплотивши се од Дјеве и као Бог остао без оца. Он је сишао не одвојивши се од горњих и узишао не додајући ништа у Тројицу. Он се јавио у обличју слуге не изгубивши равночасност са Оцем. Он је Слово и Образ и Обличје и Сијање: Слово – јер никада није одвојен од ума, Образ – будући да није од воска изливени круг, него равнообразни печат, Сијање јер је светлост савечна сунцу и Обличје – с обзиром да онај ко види Сина види и Оца (уп. Јн.14,9), коме слава и сила са јединородним Његовим Сином и животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона. Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже). Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“. Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа. Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019. У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере. Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ. Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света. Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14). „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста. Извор: Теологија.нет