Прилепи се душом уз Бога - Утеха за оне који су усамљени

Усамљеност... Многи људи се плаше и од саме помисли на њу. А у касну јесен и облачну зиму сама природа доприноси овим мислима.

Усамљеност може неприметно да се провуче. Њен осећај може да сазрева у души постепено и спонтано да прерасте у тупо болно осећање несхватљивости и бескорисности. Или може да наступи нагло свом својом снагом и непоправљивошћу, ако они са којима сте делили исти дом, исти живот – родитељи, деца, супружници – умру или оду у далеку земљу...

Па шта онда радити? Како не очајавати и наставити даље? Како изаћи на крај са зјапећом, туробном празнином у себи и око себе?

Али, чекај! У стварности, свака особа на земљи је сама! Усамљеност је својствена сваком од нас много дубље него што смо мислили.

Како то? Погледајте „Аксиоме религиозног искуства“ познатог филозофа и мислиоца Ивана Иљина:

„...Свако од нас, упркос сталној, свакодневној – свесној и несвесној – комуникацији, живи свој живот и свој овоземаљски пут од рођења до смрти остварује у дубокој и неизбежној самоћи. Добро је не мислити на ову усамљеност, али се она мора имати  виду.

Ова усамљеност, подједнако својствена свима, ментално се изражава у томе што индивидуални душевни живот сваког од нас тече у некој врсти изолације, затворен и недоступан другима: „друга душа је тама“. Нико не доживљава „моја стања“ (на пример, моју неуралгију, моју депресију, моје одушевљење) као своја и она су доступна једино нама. Нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме; а у време међусобног неповерења или велике туге, људи много пате због тога...

Дуготрајни суживот у заједничком простору, заједништво у животним активностима, дуга и стална комуникација и национална или породична сличност не могу нарушити овај закон постојања: човек остаје субјективан, индивидуалан и усамљен, и то ће акутно осетити у часу болести, љутитог раскида, несрећне љубави, љубоморе, злочина, покајања, менталне депресије, очајања и смрти.”

Штавише, било која реч ће бити немоћна да тачно пренесе све што живим у дубини душе.

Данас су психолози и фармацеути спремни да понуде мноштво техника и лекова који су осмишљени да нас спасу од малодушја, депресије, апатије или фрустрације...

Али, постоји један посебан лек који је доступан само вернику, оном који верује и моли се. Описаћу то речима које су узвишено поетске, али, чини ми се, врло тачне – ПОДАЈ ДУШУ СВОЈУ БОГУ.

На крају крајева, само Онај који нас је створио може да сагледа дубину људске природе у потпуности: „Јер си ти створио нутрину моју и спојио ме у утроби мајке моје“ (Пс. 139,13) .

„Господе, погледај ме и помилуј ме, јер сам сам“, узвикнуо је цар Давид у својој молитви пре неколико хиљада година. Веровао је да га Бог слуша, веровао је да Свезнајући није равнодушан према његовој патњи. И стога није био сам.

Вера и молитва могу да спасу душу од таме безнађа. Вера заиста може дати човеку наду и снагу да живи, упркос тежини усамљености, која има толико лица...

Дешава се да имаш и породицу, и посао, и много људи у близини, али сви су странци, туђи духом: другачије мисле, занимају се за нешто друго, вреднују нешто друго...А нема никога са ким можеш да поделиш своје мисли, осећања, тежње.. Прилепи се својом душом за Бога. И Свемогући, који боље и тачније од тебе самог зна све што је скривено у души сваког од Његових чеда, управљаће, уредити и просветлити.

Неки људи виде брак и породицу као једини начин да се отарасе усамљености. Али када прва осећања отупе, проблеми на духовном плану постају светли и истакнути, а, да будем искрен, чак и супружници могу бити странци, живећи под истим кровом, никада се не зближујући. Ова тема је стара колико и свет. Љубав је као рај - пуна блаженства. Она је, као и небо, непроцењив и потпуно незаслужен дар човеку. Али, попут Рајског врта, који је Господ заповедио човеку да чува и обрађује, и љубав се мора чувати и непрестано одржавати. У супротном... губимо је.

Па шта да радите када се љубав изгуби, а вама се не живи због осећаја усамљености, очаја, кривице, љутње због онога што није успело иако сте веровали да ће вечно трајати? Огорченост, љутња, туга, осуда, жеља за осветом трују, уништавају душу, лишавају снаге... Како издржати ове заиста паклене муке? Треба се прилепити  душом уз Бога – додуше са сузама, са болом, али и са надом, са молбом за подршку и исцељење духовних рана. И доћи ће утеха. Јер „Онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?" (Пс. 93:9).

Неки су сами у својој породици, док су други без ње. И мора се нагласити да жене све акутније доживљавају бездетност. Колико је само суза проливено овом приликом...

И што даље идете у животу, стварност постаје све суровија. Страх од усамљености је посебно јак на заласку сунца. Многи људи се плаше јесени свог живота. Физичка снага бледи, деца одлазе у своје породице, смрт одузима најмилије.

Иако у зрелим годинама још постоји нада да се нешто почне изнова, у старости је то готово немогуће. То плаши, изазива панику, бес, малодушност... Али ако нам врева и интензитет протеклих година нису дозволили да размишљамо о најважнијем, онда је бар сада вредно то учинити. У самоћи је лакше очистити своје срце и изградити лични однос са Богом – прилепити се душом уз Бога.

Још је теже говорити о усамљености након смрти оних за које смо се толико везали да су постали део наше душе, урасли у њу, стопили се са њом и били нам блиски већи део живота. Понекад су протест, бол због губитка и меланхолија тако велики, толико значајни и кобни да не дозвољавају души да се прилепи за Бога. Мало људи се може носити са овим...

Па, зашто нас је Бог створио на такав начин да „нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме“? Зашто у било ком добу – од детињства до старости – наша душа није заштићена од муке усамљености? Зашто нам је дата прилика да искусимо угњетавајући осећај да смо бескорисни и да нас други не разумеју?

Знам неколико одговора на ово који буквално одушевљавају својом парадоксалном природом. И у сатима горких, болних искустава покушавам да се утешим њима. И још – да се удубим, схватим, прихватим...

Цео узрок патње није вам мене, већ унутар мене. Нису страшни догађаји, већ мој однос према њима. На свет можете гледати с љубављу, а можете га гледати са раздраженошћу... Али у сваком случају, свака ствар, догађај, људи око нас су онакви каквим их сада видимо и осећамо. Све што је битно је у нама...

Многа снажна емоционална искуства нам нису дата да би угњетавала наш дух или нас усмерила малодушју. Она су пре позив на акцију.

„Бог нам не шаље очај да нас убије, он нам га шаље да пробуди нови живот у нама” (Херман Хесе, „Игра стаклених перли”).

А ево још једне изненађујуће мисли светог Августина, која противречи целокупном нашем људском схватању среће, среће у којој нема самоће:

„Ти си нас створио за Себе, и наше срце нема покоја док не почива у Теби.”

И на крају, можда најупечатљивија мисао прочитана од архиепископа Јована (Шаховског):

„Усамљеност је праг вишег јединства. У усамљеној ћелији има више врата за љубав.”