Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру традиционалне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Светог цара Константина и његове мајке Јелене, Свету архијерејску литургију на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу у Бару. У архипастирској бесједи владика је казао да је могуће да су овај свети храм на коме се прославља Господ вјековима, подигли управо Свети цар Константин и царица Јелена, подсјетивши да је он владао овим крајевима, као и да су прве светиње подизане у његово вријеме, посебно овдје у приморје. “Отуда је његов празник поред празника Пресвете Богородице празнован на овом мјесту гдје је била јединствена Црква Истока и Запада која се сабирала у име Господње. То заједништво се наставља и данас. Наша браћа римокатолици служе своју службу, а и ми настављамо ту свету традицију везану за цара Консатантина и Јелену.” Подсјетивши да је Свети цар Константин видио знамење часнога крста на небесима и натпис “Овим побјеђуј”, Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је у знаку часнога крста била његова побједа у борби са Максенцијем. Благодарећи његовој мајци Јелени, која је већ била примила вјеру хришћанску, он се обратио вјери хришћанској, одричући се од паганства, многобоштва. У његово вријеме је донијет Милански едикт (закон), 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Тада је Црква призната у ондашњем Римском царству, које је почело да се претвара у Ромејско царство, нарочито на Истоку, гдје је цар Константин пренио своју престоницу у Константинопољ, Истанбул. “Видио је свјетлост небеску и Часни крст Свети цар Константин и обратио се Господу. И раширила се Црква Божија од његовог времена и до данас се шири у читавом свијету”, бесједио је владика истичући да је и цар Константин видио свјетлост и знак крста, као што је видио и апостол Павле – Савле, када је кренуо да настави гоњење хришћана послије смрти архиђакона Стефана. По његовим ријечима цар Константин је просвећен истом том божанском свјетлошћу Духа Светога којом је био просвећен Свети апостол Павле, као и свети апостоли на Сионској гори на Тројичиндан. Тада је Дух Свети сишао на њих и они су почели да говоре различитим језицима обасјани свјетлошћу Божијом и, како је истакао, ту је и утемељена Црква Христова. Апостоли су одатле кренули да проповједају Јеванђеље широм свијета, сви до једнога посвједочивши Господа не само проповјеђу и ријечима, науком Христовом, него и мученичким страдањем, као што је и сам Господ пострадао. “На том њиховом страдању и распећу саграђена је Црква Божија и до данас разапињана, гоњена и прогоњена. Нажалост ево и у нашој Црној Гори поново се прогони Црква Христова од стране обезбожених потомака крштеног народа, крштаванога од времена цара Константина, нарочито од времена Свете браће Кирила и Методија, Светих Наума и Климента”, рекао је Архиепископ цетињски. Додао је да је ово свето мјесто на Ратцу свједочанство страдања и распињања Цркве Божије и оних који јој припадају а у исто вријеме свједочанство живога присуства Христовога, Пресвете Дјеве а онда и Светих царева Константина и Јелене равноапостолних, који су Цркву Божију васпоставили, утемељили. За цара Константина и царицу Јелену везано је и откривање Христовога Крста и подизање Храма Христовог Васкрсења у у Јерусалиму: “И од тада, од времена цара Константина, не само у Цариграду, Црква Божија је била раширена свуда па и код нас… од Светих Наума и Климента, Светих Немањића, Светог Јована Владимира.. и редом до наших времена, Светог Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Светога свештеномученика Јоаникија…” Осврћући се на страдање Светога свештеномученика Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и преко 120 свештеника, који су на апостолски начин посвједочили вјерност Христу Богу и Цркви, Митрополит Амфилохије је казао да није лако с Богом ратовати. “Даће Бог да се и овој црногорској власти врати разум и памет, да не ратују са Богом, нико Бога и Цркву Божију побједио није на овој земљи већ двије хиљаде година а гонили су је и прогонили сви одреда, још од времена Нерона”, казао је Високопреосвећни. Направио је паралелу да као што су хришћани за вријеме Нерона оптужени да су спалили Рим, иако га је спалио сам Нерон, тако и данас Цркву оптужују да је против државе. По његовим ријечима наставља се гоњење Цркве Божије и покушај да се угаси свјетлост небеска, непролазна, која освјећује и просвјећује сваког човјека који се рађа на земљи. Та свјетлост призива све људе и земаљске народе, да буду освећени и просвећени кроз Тајну крштења, миропомазања, припремљени за вјечно божанско достојанство, за Царство небеско. С друге стране, објаснио је, демонска сила покушава да угаси ту свјетлост божанску и да људе веже само за оно што је земаљско, пролазно, ништавно. “Међутим, Господ је са нама, Мајка Божија, она која је родила Господа, такође је са нама и међу нама. Са нама су свети Божији људи који су себе жртововали за вјеру праву и који се и до данас жртвују широм свијета, чувајући ту божанску, вјечну и непролазну свјетлост као светионик свога живота и путоказ свима који се рађају на земљи. Нека би та свјетлост обасјала све људе, нека би Господ удостојио и нас у ово наше вријеме, да се поново васпостави то јединство Цркве Римске, Цркве Истока, која је сачувала изворно Јеванђеље древних апостола и Светог цара Константина и царице Јелене. Нека би Господ све уразумио да се вратимо Богу – Христу Господу и кроз Њега и преко Њега једни другима и вјечном нашем достојанству”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије Митрополит је благосиљао славске приносе и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је да Света служба Божија свима буде на обновљење душе и тијела и да Бог благослови да се ова светиња на Ратцу обнови. “Заједнички да је обновимо, наша браћа римокатолици и ми, да би преко ње обнављали оно изворно јединство Цркве Божије из времена цара Константина и светих апостола”, поручио је Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Манифестација „Дани Светог Јована Владимира“ у организацији Православне црквене општине Бар ове године, због епидемилошке ситуације, има молитвени катактер. Почела је у недјељу, 31. маја а завршава се сјутра на празник Светог Јована Владимира, када ће се у 9 часова у Саборном храму Светог Јована Владимира служити Света литургија а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служиће молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у Саборном храму Васкрсења Христовог у недељу праштања ове године. На крају Свете Литургије, кратко и врло емотивно слово о праштању упутио је и Владика Милутин. Од речи Господа Христа:“Ако опростите једни другима, и Отац небески опростиће вама“, не треба нам ништа више пред Часни пост. Звучни запис: Радио Источник

Светом архијерејском литургијом Пређеосвећених дарова која је данас служена у Цркви Светог Ђорђа под Горицом почело је братско сабрање свештенства Архијерејског протопрезвитеријата цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског. Звучни запис беседе Литургију је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у архипастирској бесједи подсјетио да у току овог Великог и светог поста понављамо чудесне текстове из Светога писма, Старога и Новога завјета, нарочито Псалме и пророштва Светих пророка, дакле све оно што је живо свједочанство о доласку Христовом у овај свијет. Владика је казао да се у овим великопосним данима између осталог молимо и да Господ наш језик прилијепи за грло и огради уста наша својом силом и благодаћу да би наша уста и језик говорили оно због чега су дати и призвани. “Нема мањег органа и нема већега добра, али ни већег зла од људскога језика. Језик који је дат човјеку и уста његова да говоре дивне и чудесне ствари и миришу на Божију благодат, да свједоче име живога Бога и да се кроз њих посвједочује љубав према Богу и ближњима, често постају извор великога зла, отрова, прљавштине и гадости”, подсјетио је Митрополит. У исто вријеме се молимо да Господ такође и нашу душу, срце, ум и сво наше биће преобрази и препороди, да, како је казао, не допусти да наша душа и срце иду у гријехове него да се сабирају и служе Господу. Објаснио је да се молимо да човјек чистим срцем, душом и умом служи живоме Господу и да изнутра из њих извире све оно што је Богом дато и благословено: “Молимо се да и ум човјеков буде обиталиште ума Божијега, вјечнога и непролазнога, а срце човјеково да не буде потркалиште демона и сатанске силе, демонске мржње, зависти, злобе, љубоморе, него да буде извор и мјесто обитавања имена Божијега, обитавање Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога, обитавање Сина Божијега јединороднога. И да Господ сво наше биће, срце, ум и сву нашу душу, испуни собом, својом љубављу према Богу живоме и својом љубављу истинском и правом једних према другима.” Високопреосвећни Митрополит је казао да је то звање човјеково и да је то оно на шта је призван док живи овдје на земљи да би постао сасуд Божије истине, благодати, да би људско тијело постало обиталиште Духа Светога а људска душа, такође, обиталиште силе Божије, доброте, мудрости и милосрђа Божијега. “Нека би нам Господ подарио да и наш језик и наш ум и наше срце и сво наше биће буде обиталиште Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У недјељу 22. по Педесетници, 17. новембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић који је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче. Указао је на смирење и трпљење убогог Лазара сиромаха који је боловао од многих болести, и великог и силног богаташа који је сав свој живот провео у предавању и робовању сујети, самодовољности и гордости, а који следствено томе није практично никад у своме животу показао бригу за неког, нити пак жељу да помогне и учини милост: „Шта је то тако отуђило боготаша, а шта је изнијело убогог Лазара? Богаташ своје велико богатство није искористио на духовно спасење, на помоћ ближњем, већ је то богатство било само подређено њему и његовим потребама, његовој саможивости и себичности, односно сваком гријеху и сваком паду. Оно што је најгоре, он је презрео брата свога, он је презрео Божије створење, а самим тим је и Бога презрео. Сигурно да је овај богаташ скретао поглед и уклањао га са убогог Лазара, што значи да он ниједном није био у стању доћи до њега и пита га: Брате, треба ли ти нешто? Са друге стране, убоги Лазар у таквој каквој је ситуацији животној био није роптао на Бога, на живот, није се жалио, није тражио помоћ, него оно што му је Бог намијенио, он је то смирено држао и носио кроз живот са великим трпљењем.“ Како отац Бранко у свом даљем излагању примјећује, у Царству небеском се откривају истинске, а не оне вештаствене и пролазне, трулежне особине, попут тјелесне љепоте, моде, силе и богатства материјалног, већ се откривају ризнице духовне, оне које је човјек сабирао и којим се уграђивао још у овом животу. Зато су се, по ријечима оца Бранка, њихове улоге по њиховом представљењу замијениле: „За разлику од пролазне земље, у Царству небеском је управо обрнуто, у ствари је она слика богаташа и његове радости и спољног украшавања – слика душе убогог Лазара, његових врлина. А болест тјелесна Лазарева и немоћ и мука је у ствари била слика душе овог самољубивог и гордог човјека – богаташа.“ Отац Бранко се посебно осврнуо на јеванђелску поуку ове приче која нам свједочи и опомиње нас и наводи на бригу о ближњем нашем, будући да је Црква Божија заједништво и заједница, али, заједница љубави, старања и спасења: „Ето како Бог Господ пред нас мудро поставља ову причу и ето гдје нам Господ показује да треба да се трудимо и радимо у овоме животу. Иако је Господ свима нама дао различите дарове, иако смо неједнаки, и по врлинама и по даровима и по материјалном богатству у овоме свијету, дати су нам ипак љубав, разум и слобода да све братски и међу собом, колико смо у могућности, дијелимо и да зависимо једни од других. Што ће рећи да нам је дата заједница, дато нам је да и наше спасење у великој мјери зависи од онога другога, односно нашег односа према Богу и ближњем. Зато је Црква Божија управо заједница љубави и заједница спасења, то је оно што је пред нас постављено у овом јеванђелском примјеру.“ У другом дијелу своје пастирске бесједе протојереј Бранко Вујачић посебно је нагласио да се не удаљавамо и не отуђујемо једни од других, већ да се запитамо шта је то што онај до нас треба, и тако свако понаособ: „Најгоре је отуђење једни од других, најгоре је удаљавање, и од ближњих и од Бога. Зато нас Господ подучава да се окренемо једни другима, да погледамо једни на друге и видимо шта је то што ономе другом у овоме свијету, у овоме животу недостаје. Запитајмо се у чему ближњега можемо помоћи, шта је то што онај презрени брат нема? А тиме да покажемо своје милосрђе и милост, а то је оно што није имао овај богаташ коме се ни имена не зна“, нагласио је отац Бранко. ,,Нека би нам ова јеванђелска поука била на знање и спасење, да оно што можемо добро да учинимо брату своме, не би ли и нас Господ уписао у књигу живих као што је уписао и убогог Лазара, чије име одјекује кроз сва времена и епохе, као примјер истинског Божијег човјека“, поручио је на крају свог пастирског обраћања отац Бранко. Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Патрон Епархије бачке прослављен у Врбасу- Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), прослављен је у четвртак, 6/19. септембра 2019. године у Врбасу. Свету архијерејску Литургију испред Храма Вазнесења Господњег служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Филарет и Јован, владике бачки Иринеј и мохачки Исихије, свештенство и монаштво Бачке епархије и других епархија Српске Православне Цркве. Честитајући епархијску славу, Митрополит је указао на историју чудесног догађаја који прослављамо и на велики значај ангелских сила у животу сваког човека. Искушења која имамо, проблеми на које наилазимо у свакодневном животу, увек долазе по Промислу Божјем. Ми знамо да је Бог Љубав, да нас воли и више него што можемо да замислимо. Ако је Он као Љубав послао на нас понеко искушење, Он је ставио изазов пред нас, поставио је задатке које треба да решимо. Нису ти проблеми никада већи од снага духовних које носимо у себи, само је важно да имамо одлучну вољу, јеванђелску веру и поверење у Бога. Смисао свога постојања треба да тражимо у храму Божјем баш онако како су кроз векове то чинили и наши преци, показујући да је Црква простор снаге, идентитета, али истовремено и извор живота вечнога. И када није било државе у нашем народу – а много више је није било него што је она постојала – наш народ је живео свестан онога што он јесте, свестан свога идентитета, јер је био утемељен вером у Христа и Црква је била оно што му је давало снагу. Нека би Господ дао да и ми – угледајући се на наше претке, живећи сада и гледајући у будућност пре свега – гледамо у Царство небеско, навео је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Епископ бачки г. Иринеј поздравио је архијереје који су дошли да увеличају празничну прославу и честитао је славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. Нека Бог дâ да – у здрављу и у сваком духовном добру – заједно Господу служимо и општимо у Христовој љубави једни са другима, како овде тако и свугде где Господ благослови. Ја се надам, ако Бог дâ, да ћемо се и идуће године, било где да буде слава у нашој Епархији, поново наћи, поручио је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, у чин протонамесника, произвео је презвитере: Новицу Ракића, Николу Темеринца, Петра Бикара, Горана Ранисављевића, Петра Ђукића, Игора Игњатова, Бранислава Ђурагића, Александра Игњатова, Ђорђа Стојисављевића, Велимира Врућинића, Синишу Тривића, Радоја Марковића, Жељка Васића, Борислава Тошића, Стојана Марића, Саву Николића, Бранислава Шијачића, Срђана Нешића, Игора Стакића, Дарка Јелића и Далибора Ратника. У чин протојереја, владика Иринеј произвео је протонамеснике: Брану Миловца, Драгољуба Клисарића, Слободана Лазића, Алексеја Бланушу, Милана Ђурића, Миладина Бокорца, Мирослава Милића, Борислава Милића, Миливоја Шемића, Радосава Пантелића, Горана Артукова, Стевана Лукића, Винка Стојаковића, Дојчина Стојановића, Миленка Поповића, Славка Стојисављевића, Душана Ђукића, Славка Протића, Славољуба Лугоњића, Гордана Увалића, Србислава Стојанова, Миодрага Шипку, Драгана Стокина и Цветка Миливојевића. Правом ношења напрсног крста одликовани су протојереји: Драгољуб Ердељан, Радован Лазић, Славко Пајовић, Чедомир Чалић и Радомир Нунић. Архијерејске грамате признања додељене су, на предлог Епископа бачког, г. Владу Глођовићу и г. Владимиру Врбашком, за изградњу Вазнесењског храма у Врбасу, као и за генералну обнову Ваведењског храма у Врбасу. Светој Литургији присуствовао је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са Црквама и верским заједницама, а благољепије службе украсили су хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин и појци Световаведењског храма у Врбасу. Изградња Вазнесењског храма у Врбасу почела је 2007. године, по нацртима архитекте Љубише Фолића. Храм је грађен у комбинацији византијског и моравског стила. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У уторак, дана 23. јула 2019. године, када Црква слави 45 мученика из Никапоља, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Будимцима. Будимачки храм слави никапољске мученике као свој заветни дан. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски, протонамесник Немања Клајић, парох даљски, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преовећени Владика Херувим изговорио је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан које ово село прославља као заветни дан - дан наше наде, милости и утехе. Заиста је велика радост што можемо бити сабрани данас у овом светом храму, да прославимо име Божје и да се сетимо свих Божјих угодника који су својом вером и љубављу сведочили Божју истину. Божји угодници су нам показали пут којим ми као народ требамо да ходимо. Прослављамо 45 мученика никапољских који су својим животом посведочили веру Христову. Посведочили су своју веру на најтежи могући начин - својим страдањем, мученичком смрћу. Ови људи су свкако знали за кога страдају и који је пут нашега спасења у овоземаљском животу - проповедање и исповедање вере Христове, ношење Крста Господњег. Морамо да се поистоветимо са Господом. Онај Крст који је Господ носио на Голготи, на којем је био разапет и страдао, омогућио нам је да кроз Цркву Божју, коју је Он својом Пречасном Крвљу основао, можемо имати заједницу са Њим. Морамо носити тај Крст, морамо знати који је наш путоказ у овоземаљском животу. Једино Крст Господњи и Јеванђеље који су симболи живота овде на земљи могу бити наши путокази. Крст Господњи нас учи трпљењу и хођењу крстоносним путем који нас кроз страдање води до Васкрсења. Јеванђеље нас учи да имамо љубави једни међу другима, да ту љубав изграђујемо и да будемо проповедници Христовог Јеванђеља. Јер, Реч Божју коју слушамо требамо и да сејемо међу својим најближима, да их упућујемо на пут Спасења - у Цркву Божју која је место сусрета човека са Богом. 45 никапољских мученика које данас прослављамо упућују нас на ту истину. Када у духу нашега народа усахне вера тада Бог шаље знаке и опомену човеку како би се вратио Господу, да нађе пут и обнови заједницу са Господом. То се и десило у овоме селу, ових 45 мученика су ваш путоказ ка Царству Небеском. Без обзира на муку и недаћу која се десила те године, ови мученици требају да буду нада и утеха која ће нас увек враћати Цркви Божјој. Требамо увек да се враћамо молитви, да изграђујемо љубав једни међу другима да би владали мир и хармонија. Тада ће владати један нови дух живота који постоји једино у заједници са Црквом, у заједници са Христом. Не може бити савршене заједнице осим оне заједнице у Христу. Не може бити савршене заједнице ако нисмо у Цркви у којој је Савршени Бог. Управо нас на то упућују никапољски мученици заједно са светим апостолом и јеванђелистом Луком који у завршном делу данашњег Јеванђеља говори да трпљењем спашавамо своје душе. Тако треба да се учимо, да трпимо, знајући да све што у овоземаљском животу наилази као река не треба да буде странпутица. Својим трпљењем изграђујемо веру и љубав преко којих смо ближи једни другима, а уједно и Господу. То је једини пут ка којем треба да ходи наш народу, онај пут којим су ходили и свети угодници. Ходили су путем Христовим, путем Јеванђеља. Јеванђеље је било њихов живот. То можемо видети по моштима које наш народ има, а има много мученика и преподобних. Сви су сведочили истину коју нам је Христос оставио да као Божји људи сведочимо у овоземаљском животу. Требамо бити на путу светога Саве и светога Симеона. Видимо колику благодат имамо да ове године прослављамо 800 година постојања наше свете Цркве. Мноштво је мученика за тих 800 година посијано по свим земљама где је наш народ живео, мноштво је исповедника који су својом вером посведочили Христа. Много је оних који су својим животом и подвигом потврдили веру Христову и задобили венац вечне славе. Заиста је прелепо што имамо такве примере и што се као народ можемо угледати на њих. Требамо увек да будемо светосавски и светосмеоновски народ јер су они наши прародитељи који су нас просвећивали Јеванђељем. Бог нам је дао светитеље као праве примере у овоземаљском животу. Преко светаца које прослављамо, крсних и храмовних слава, имамо пример и потврду нашега живота у Христу. Тада ће трпљење изграђивати мир и љубав међу људима и неће бити ко коме припада, него ћемо бити народ на путу Јеванђеља Христовог. Радујем се што сам са вама данас у Будимцима, у малом али богоносном месту са дивним светињама. Целокупна будимачка парохија има мноштво светих места, богомоља које заиста сведоче веру народа на овим просторима. Вера народа на овом простору је чврста и темељ је живота и међусобних односа. Вера не може да гради мржњу, вера може да гради само љубав. То нас је очувало и то ће нам бити путоказ ка Царсву Небеском. Радујем се што сте ту, што се можемо сабирати и виђати на светим богослужењима. Требате да живите увек као што се живели до сада - да изграђујете љубав једни међу другима са вером у своју Цркву. Једино заједница у љубави може бити заједница са Богом. Нека је благословен данашњи овај заветни дан у Будимцима од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23 јуна, са свештенством Свету службу Божију на темељима Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара, која потиче из 4. вијека. У току Свете архијерејске литуругије Свету тајну крштења је примила мала Ефимија. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ово свето мјесто, које спаја вјекове, свједочи да оно што је Божије и што је ходило путем вјечним и бесмртним је неуништиво и непролазно. И ми данас ходимо тим јединим путем који води у живот вјечни – пут истина и живот, истакао је владика и подсјетио да су то ријечи које је рекао сам Господ: Онај који за Мном ходи неће ходити по тами, него ће ходити за свјетлошћу, вјечном и непролазном. „Он као вјечна свјетлост, као Бог који почива у вјечној свјетлости и ту свјетлост предаје и нама, Он је тај пут, истина која се открива само онима који ходе тим путем. Истина која даје не само пролазни, него вјечни и непролазни живот, вјечно и непролазно достојанство људско, достојанство све божанске творевине: свега што постоји, што бива, што настаје и што се рађа овдје на земљи.“ Нагласио је да је велики Божији дар и жива потврда да ће ова светиња васкрснути, да ће се обновити и данашње крштење мале Ефимије: „Већ је она обновљена и обнавља се и оним што се догађало на њој и са њом, и оним што се данас догађа са овом Светом литургијом и са Светим крштењем мале Ефимије. Само Господ знаде колико је оних који су се, духовно и морално и кроз Тајну крштења силом Духа Светога и воде, овдје крштавали, преображавали, задобијали квасац вјечнога и непролазнога живота.“ Подсјећајући да ће овај овај свети храм бити посвећен Свим светим, празнику свих оних који су ишли вјечним и непролазним путем, Митрополит је казао да су то Свети пророци Божији који су предуказивали Христов долазак у овај свијет и они који су ишли за Њим и Њему јединоме служили и клањали. Дух Свети који је сишао у Горњици сионској на Свете апостоле већ 2.000 година непрекидно сабира силом Својом безбројна људска бића око светиње, Тијела и Крви Христа Бога нашега – Свете службе Божије. Света литургија је дјело Божије и служи се широм васељене на свим земаљским језицима, бесједио је владика и додао да она призива све људе и земаљске народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, као и наша Ефимија: „Велики Божји дар и велика светиња! Дивни и велики празник Свих светих, коме је посвећена ова светиња, празник свих оних који су се кроз вјекове се крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, и не само крштавали, него испуњавали заповјести. Оно на што смо сви призвани то је та живоносна вјера у живога Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, с једне стране, а с друге стране, узрастање том вјером од смртности у бесмртност, од пролазности у непролазност, од овога пролазнога свијета у онај вјечни непролазни Божански свијет – Царство Божије Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави који је загрлио сву творевину Својом љубављу жртвјући Себе за живот читавог свијета. То је Божанска љубав, то је Бог коме се ми клањамо и служимо и у кога вјерујемо.“ Високопреосвећени владика Амфилохије је нагласио да Бог који је Емануел – који је са нама, међу нама, који је постао као један од нас, Он једини од свих богова на земљи заслужује поштовање на земљи и у вјечности. Говорећи о томе колико је светих Божјих људи који су ходили светим Божанским путем а које данас прославља Црква, Митрополит Амфилохије је подсјетио да нема ниједног земаљског народа који није једним својим дијелом припадник те Свете цркве Божије која није биолошка заједница, иако је и биолошка заједница светиња Богом дата, али која данас јесте а сјутра није. „Света црква Божија није земаљска заједница, партијска, идеолошка, везана за вриједности овога свијета, било да су националне, државне или друге, него је вјечна заједница Светих Божјих људи, заједница са живим Богом. Вјечна Божанска љубав и нас призива на ту и такву љубав, да волимо једни друге, као што је Бог нас заволио Његовом љубављу која се жртвује за ближње своје кроз материнску, очинску, братску, пријатељску, црковну љубав, ту најдубљу и најсавршенију богочовјечанску љубав. “ Изразио је владика наду да ће се идуће године на овај празник Литуругија служити у завршеном храму и да ће сви помоћи, истакавши да је тужно и наша срамота што овај храм из 4. вијека стоји као рушевина. Митрополит је упознао присутне да је већ урађен пројекат храма и да је добијена дозвола за његову градњу. Он се на томе захвалио Управи за културна добра уз наду да ће дати дозволу и за друге светиње, које су рушене кроз историју, а које ради људског достојанства и васкрсења, праве истинске културе, треба да васкрсавају. „Ево обнавља се и ова светиња и даће Бог да се обнови и Михољска Превлака, и разорена Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, и да се извади из тамнице, из паганског маузолеја, Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен 1974. године. И ко да га утамничи? Његови да га утамниче и да сруше Цркву коју је он пројектовао!?“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посебно истакао да је када је капела на Ловћену срушена, обурдан и сам Ловћен и Црна Гора: „И ићи ће све дубље и дубље у пропаст, ако се буде наставило тим и таквим безбожним, антипетровским, антицрквени духом. Неће ако Бог да! Ја се у Бога надам да ни ова наша власт неће наставити тим рушилачким, уништилачким, братоубилачким путем, него ће се вратити богољубљу и братуљубљу. И они, а и ми заједно са њима, и сви људи, да се вратимо живоме Богу, светињама и једни другима љубављу божанском несебичном. А диван свједок обнове те љубави је и обнова ове древне светиње!“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају Свете литургије је благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући славу, још једном, је истакао да очекује, ако Бог да да на Цркви Свих светих на Великом пијеску догодине засија златан крст. Саборно је приређена трпеза љубави на којој је отац Јован Пламенац казао да ће овај храм у посрнулој Црној Гори да засија свом својом пуноћом и да у њу унесе пуни сјај хришћанства, блистај Цркве Христове, Његовог учења и вјере у Господа нашега Исуса Христа Једнотројичног Бога, коме смо дужни да служимо на истински и прави начин. У има братства Свих светих са Великог пјеска господин Никола Соколовић је Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију уручио на дар икону Светог Василија истичући да је овај храм све окупио и начинио бољим људима, као и да се он саборно обнавља. У оквиру прославе храмовне славе Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара приређен је и богат културно умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх српски Иринеј дао је, приликом посете Антиохијској Патријаршији од 31. маја до 8. јуна 2019, изјаву за Радио станицу Дамаск, замољен да упути поруку из Дамаска, из Сирије, целом свету. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Patrijarh Irinej izjava za radio stanicu Damask.mp3 Патријарх је поред осталог рекао да у данашњем времену "морамо бити блиски једни другима и помагати једни друге, да оставимо иза себе најбоље трагове свога времена који ће бити доказ времена у коме смо живели". На питање шта поручује онима који су водили рат против народа Сирије, Патријарх је казао: "Не само онима који довели до рата у Сирији, него уопште бих поручио свима који доводе и стварају узрок за ратовање да је то нешто што представља велико зло у народу једноме, то је нешто што се руши све што се у том народу до тог времена изградило", те да треба да "водимо рачуна да не рушимо оно што смо наследили него да се потрудимо ако не можемо да нешто урадимо, да бар то оставимо то у наслеђе онима који долазе после нас". На звучном запису благодаримо протођакону др Дамјану Божићу из делегације наше свете Цркве. Извор: Радио Слово љубве

У Недјељу о праштању, 10. марта, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 025.m4a У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић поучном бесједом о снази и битности опраштања, подвлачећи да измирени једни са другима и са Богом треба да ступимо у Часни пост: “Ако не опростимо браћи и сестри својој гријехе и дугове, неће нам опростити ни Отац наш небески. Пракса у Цркви је да баш вечерас, на вечерњој служби – једни другима опростимо све оно што смо се огријешили једни о друге. Па тако измирени једни са другима и са самим Богом ступимо у овај Часни и велики пост.“ Отац Бранко је током свог пастирског слова скренуо пажњу и на то како треба да постимо: “Каже Господ да не постимо као лицемјери који се натмуре и желе да сви виде да они посте. Упозорава Господ да су такви већ примили овдје своју плату, јер желе похвале и желе да онај свој труд којим се труде и којим посте буде онај преко којег ће примити сваку похвалу и сваку награду. Па каже још Господ да намажемо главу своју и лице своје да не виде други да постимо, него да сам Он, Бог гледа наш двиг, подвиг, уздржање, пост, труд, па ће Он који то види тајно, узвратити јавно.“ Он је даље нагласио да је веома битно да водимо рачуна о сопственом спасењу и чувамо се рђавих ријечи: “А зашто Господ каже да намажемо главу своју? То Господ каже да свој ум и душу, своје срце и вољу уподобимо самоме Христу. Да Духом Светим и уљем Духа Светога намажемо главу своју, да на ум свој стражимо и пазимо од сваких лоших мисли, хулних мисли – недобронамјерних. Јер из ума креће сваки гријех и свако лоше дјело. Треба да зауставимо наш језик, како и каже молитва коју изговарамо у Часном посту: Постави Господе стажу устима мојим и двер око усана мојих. Што значи да зауздамо језик свој, од сваке рђаве ријечи и да га користимо на добро и на спасење душа и на славу Божију. Да ум и мисли устријемимо ка Христу и ка сваком добром дјелу. Да воља наша буде воља сагласна са Божијом вољом.“ “Кад каже Господ да умијемо лица наша, Он то мисли на тијело наше, на чула наша. Да стражимо над својим чулима, да пазимо и да се тако узносимо ка Небу и ка Христу Васкрсломе“, подсјетио је отац Бранко. У задњем дијелу свог пастирског обраћања протојереј Бранко Вујачић се осврнуо и на дубље значење и суштину одломка из јеванђелске приче, која говори о сабирању блага непролазних, а не оних пролазних, пропадљивих, будући да су блага непролазна која се не кваре као ова овоземаљска – материјална, управо блага врлине, труда, љубави, пожртвовања и састрадавања: ‘‘Онда Господ даље каже у Јеванђељу: Не сабирајте блага своја на Земљи гдје рђа и мољац кваре, већ, сабирајте на Небу, гдје мољац и рђа не квари, јер, гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Што значи да се уздигнемо изнад овога свијета који у злу лежи и да се умом уздижемо и да на небесима сакупљамо благо наше. Оно благо које не квари рђа и мољац, а то благо ће бити свако наше добро дјело, свако наше милосрђе, наша молитва, наш пост, наше смирење, свака наша врлина и труд и подвиг које приносимо Христу и трудимо се да то буде тајно јер ће Господ објавити јавно“, закључио је отац Бранко и подсјетио и све приустне на то да ће се у овој првој седмици Часног поста, то јест прва четири дана, од понедјељка до четвртка, читати Покајни канон Светог Андреја Критског са почетком у 18 часова. Позвао је вјерни народ да у што већем броју учествују и присуствују тој радости покајања, тим дубоким покајним молитвама, будући да нам, како каже отац Бранко, управо пост доноси истинску радост и истинску слободу – слободу од наших слабости и од наших страсти и гријеха. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г. Григорије началствовао је, 3. марта 2019. године, У Недељу месопусну, светом Литургијом у храму Светог Саве у Хановеру. Звучни запис беседе Преосвећеном Владици саслуживало је седам свештеника и четири ђакона, а домаћи хор је својим појањем увеличао литургијско славље. Том приликом, епископ Григорије је представио и увео у дужност новог пароха хановерског протонамесника Александра Перковића, доскорашњег каселског пароха, уједно топло захваливши пензионисаном свештенику протојереју-ставрофору Милану Пејићу на пастирском прегалаштву које је у Хановеру трајало дуже од четири деценије и које је било веома плодно. После читања светог Јеванђеља владика Григорије је произнео надахнути беседу, поучавајући многобројни верни народ о значају праштања. Евхаристијској молитви присуствовали су гости из верског и јавног живота Хановера које је у својој беседи на крају службе поздравио нови парох, отац Александар. Извор: Српска Православна Црква

Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у капели која је посвећена Успењу Пресвете Богородице у Ресифеу. Митрополиту су саслуживали Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило, протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман овдашњег Манастира Свете Тројице и ђакон Александар Лекић. Током Литургија која је служена на португалском, шпанском, грчком, српском и црквенословенском језику Митрополит је крстио дјечака, Филипа коме је пожелио да буде сличан апостолу Филипу чије име носи и благословио њега, његове родитеље и све сроднике.. Своју архипастирску поуку вјерном народу који се сабрао из многих крајева Бразила, Америке, Русије, Високопреосвећени Митрополит је почео ријечима из посланице великог учитеља Цркве, Светог Игњатија Богоносца: Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим који служе Свету литургију, тамо је једна света саборна и апостолска Црква. „Данас овдје у овом храму, присутан је ваш нови епископ. Заједно са мном, са презвитерима, свештеницима, ђаконима са новим хришћанином Филипом и са вама вјернима служили смо Свету литургију и причестили се Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Срели смо се са Богом, примили смо Господа у своје тијело и душу. И срели смо се у љубави Божијој једни са другима.“ Митрополит је казао да се тако у овом малом храму, малој заједници, јавила сва пуноћа једне свете Цркве Христове и да све друге заједнице црквене, било оне мале или велике, могу само да љубав Христову придодају у ту заједницу. „Све што оне имају, имамо и ми данас овдје. То је велики Божји дар, велики благослов за вас и вашу заједницу која је до сада имала администратора ове Епархије“, казао је Митрополит Амфилохије. Појаснио је да је он био администратор у оснивању ове епархије, али да је прошле године устоличен нови епископ епархије за Латинску Америку, буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило: „Велики је то Божији дар. И ова заједничка служба је велика радост и благослов за нас који смо дошли овдје а такође радост и благослов Божији и за вас.“ Истакао је владика да је данас посебан благослов и највећа радост ове заједнице и то што је мали Филип постао нови хришћанин. Подсјетио је да ће освештати, ако Бог да, сјутра нову цркву у граду Каруару, коју је отац Жаиро заједно са осталима саградио, и у догледно вријеме камен темељац новом храму Успенија Пресвете Богородице у Ресифеу: „Из ове мале капеле ће израсти дивни храм Божији, који ће бити благослов не само за вас и вашу заједницу, него за све који живе у овом граду. “ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је пожелио да Бог благослови новог владику Кирила да сабира заједнице благословених православних хришћана широм Латинске Америке. Владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, који је оснивач ове Епархије, што је и поред 80 година прешао десетине хиљада километара да дође и покаже своју љубав овој заједници. Преосвећени је позвао све вјерне да слиједе примјер Митрополита, који помаже изградању будуће цркве, да се и они уграде сходно својим моћима у нови Храм Успења Мајке Божије овдје у Ресифеу: „Каже апостол Петар: Ми смо сви живо камење које се уграђује у Цркву Божију. Надамо се, ако се тако уградимо у тај храм да ће нас Мајка Божија својим Успењем такође однијети на небо својему Сину.“ Захваљујући се презвитерима, оцима Алексису и Рафаилу, владика је подсјетио да је отац Алексис у Буенос Ајресу прије двије године прославио тридесет година службе, када му је Митрополит поклонио крст, а да ове године прослављамо тридесет година свештеничке службе оца Рафаила. Тим поводом, у своје и уме Митрополита Амфилохија, владика Кирило је напрсним крстом даривао оца Рафаила, „Наше служење је ношење крста, није то нека почаст него морамо да слиједимо за Христом, подражавамо Христу – ходимо за Христом и носимо свој крст како би што више људи привукли спасењу“, казао је Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звучни запис беседе оца Владимира Сабране је бесједећи поучавао о. Владимир, који је тумачећи Јеванђеље између осталог казао да је цар опростио свом дужнику дуг, који ни једна држава тада не би могла да врати, што представља управо наш дуг према Богу, пред којим стоје бесконачни товари људских гријехова, које Бог опрашта. С друге стране исти тај човјек неће да опрости много мањи дуг свом дужнику, што представља наше људске слабости. – Јеванђеље почиње ријечима „покајте се“. Значи да треба да се покајемо пред Богом и да се преокренемо на пут Божији. А Јеванђеље се завршава са опраштањем, јер сам Христос на крсту даје нам посљедњу лекцију, а то је да опраштамо једни другима. Он са крста говори Оцу небеском „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Он оправдава људе који Га убијају и можете само замислити колика је Божија љубав – казао је о. Владимир и рекао да у животу треба да се покајемо, како би опропстили једни другима. Извор: Манастир Острог