Претражи Живе Речи Утехе

https://srpskipravnickiklub.rs/2020/04/16/ima-li-nesto-trulo-u-drzavi-svedskoj.html ... 16.4.2020. • Бранислав Ристивојевић Пандемија КОВИД-а која је захватила скоро цео свет довела нас је у ситуацију да можемо да посматрамо различите приступе које имају различите државе у решавању последица које она изазива. Ти приступи варирају у широком спектру од крајње рестриктивних као што је индијски (потпуни полицијски час за милијарду људи) до крајње либералних као што је шведски (контролисано заражавање становништва у сврху постизања имунитета). Будући да је већина здравствених власти реакцијом ближа Индији него Шведској, критика коју шведске власти трпе да се поигравају са јавним здрављем заслужује пажњу. Колико је ова критика основана? Савремена епидемиологија помаже владама да изврши избор мера здравствене политике које ће предузети у некој пандемији на основу математичких модела који прорачунавају која мера ће имати највише дејства. Ти модели параметре које сматрају релевантним за прорачун траже у карактеристикама болести или друштва у којем она влада. Када је болест у питању недостају сазнања о њеним најелементарнијим карактеристикама, нпр. како се све шири болест (осим капљично), колико вирус преживљава у ваздуху, води или контактним површинама и колико су маске делотворне (нарочито на отвореном). Када су у питању карактеристике друштва од значаја за ове моделе највећи проблем су оне специфичне, које и најбољи од модела не могу да захвате: одговор становништва на болест условљена његовим здравственим, санитарним или прехрамбеним навикама и културом, демографске разлике (структура и распоред становништва) или разлике у друштвеним појавама (структура породице, природа социјалних веза итд.) које су важне за ширење болести итд. Управо одређене специфичне карактеристике шведског друштва говоре у прилог тезе да њена стратегија није потценила болест. Густина насељености Шведске је 4 пута мања од шпанске и 10 пута мања од италијанске. Има само једну агломерацију (Штокхолм) са око 1,5 милиона становника: остало станоништво живи раштркано у мањим срединама. За разлику од Италије или Шпаније етнички је хомогена (91% становника су пореклом Швеђани) а друштво је у класном смислу егалитарно (скоро 90% људи живи од плате) па нема мањина које у правилу чешће оболевају. Има 20% већи БДП од Италије и 40% од Шпаније, што говори да има здравије становништво (богатство је најважнији социјални чинилац здравља). Породица није проширена (различите генерације не живе заједно), деца се рано осамостаљују, а чест је случај самохраних родитеља, па је просечан број укућана можда и најмањи у Европи. Социјална дистанца између људи је самом културом већ велика јер су људи, у односу на Медитеранце, по природи интровертни. Податке о свакој појединој карактеристици болести или друштва, тзв. „инпуте“, епидемиолозима достављају клиничари који се на терену боре са болешћу или статистичари. Нажалост, и они су недовољни. Наиме, ова болест је толико нова да математичка епидемиологија скоро да нема с чим да напуни моделе. Они се пуне скоро искључиво подацима из држава које су се већ избориле са болешћу (Кина) па су податке обрадиле или су прве биле на удару болести са толико високим бројем оболелих да постоји обиље, необрађених, података (Италија). Ти подаци имају само ограничену употребну вредност када је у питању рачун за Шведску (или Србију). Као и већина других држава Европе Шведска нема податке за најважнији параметар, а то је број заражених у популацији, јер не ради масовно тестирање. Закључак је да су параметри модела непотпуни, а подаци недовољни и непоуздани, јер модели не добијају потребне „инпуте“. Из ових разлога нема поуздане процене потребе и делотворности појединих здравствених, социјалних или економских мера.Све ово указује да су предвиђања којaговоре како ће било која земља која не користи полицијски час, да се суочи са хиљадама мртвих, слично Италији или Шпанији, једноставно неоснованa. Од свих карактеристика болести које модели користе најважнија који недостаје за било какву озбиљну процену ефикасности мера јесте обим болести у популацији. Када би се масовно тестирало знало би се следеће: а) ко је међу онима који немају симптоме болести већ био заражен, односно колико је већ људи имуно на болест; б) колика је стварна смртност код ове болести, односно колико је опасна. Ово су најважније карактеристике болести којeсу неопходнeза закључак да је полицијски час за сво становништво (а то је практично карантин јер су људи затворени) боља мера од контролисаног пуштања да болест циркулише у популацији која није посебно угрожена. Ако је смртност релативно мала, а проценат оболелих без икаквих симптома тј. имуних релативно велик, карантин је бесмислица јер се контролисаним заражавањем тешко достиже граница способности (број фамозних респиратора) иоле уредног здравственог система да лечи оболеле људе. Ова граница се изражава бројем кревета у болницама, а не бројем заражених! Циљ сваке разумне здравствене политике код заразних болести јесте заражавање популације јер је то једини начин за постизање имунитета популације како би се оно вратило редовном животу. Имунитет се постиже било вештачки вакцином, било природним путем. Неко ће приговорити да код друге људи умиру. Наравно, али не треба бити у заблуди да прва нема смртних последица. Будући да сва медицинска средства имају своје котраиндикације у виду оболевања и смрти, рачуницу треба избалансирати смртним исходима изазваним новом вакцином. Она ће бити већа од просечне јер ће вакцина за КОВИД бити развијена и тестирана на брзину, што повећава могућност грешке, па самим тим и контраиндикација у виду смрти. Ако је делотворна вакцина по свим проценама годину и по далеко, питање на које мора да одговори свака власт која се определи да је чека јесте да ли има луксуз да толико дуго држи становништво у карантину? Шведска ће ако настави да истрајава на стратегији контролисаног заражавања имати релативно брзо достигнут имунитет у већем делу становништва и без вакцине. Државе које спроводе потпуни карантин у виду полицијског часа нису у стању да развију имунитет у становништву па ће самим тим поново бити подложне овој епидемији када се она врати следеће зиме. Тадаће опет морати да уводе полицијски час, што ће опет водити још већем паду у националним економијама јер ће ова мера бити уведена у окружењу последица првог карантина. То су испражњене државне касе и огромне масе свеже незапослених. То је рецепт за потпуну пропаст. Лажна је теза да се овим различитим стратегијама борбе са болешћу бира између становништва и привреде. Потпуни карантин, наиме, потпуно уништава народну привреду јер је потпуно зауставља (овде су даља објашњења потребно само магарцима). Уништена народна привреда води општем сиромашењу становништва, а оно је најважнији и најснажнији фактор сваковрсног, и душевног и телесног, оболевања становништва (ако су овде некоме потребна даља објашњења онда је он већ обермагарац). У коначном свођењу обрачуна потпуни карантин ће имати далекосежнији утицај на смртност популације од контролисаног заражавања. Код карантина народ ће дуго времена умирати од свих могућих болести, код контролисаног заражавања само од једног у кратком року. Само за оне који аматерски посматрају епидемиологију свака пандемија представља искључиво здравствени проблем. Здравствена политика једне одговорне државе се у првом реду састоји од мера социјалне и економске политике јер свака епидемија има своју социјалну и економску димензију. Државе које предузимају социјалне и економске мере у стању епидемије без правих података о карактеристикама болести са којом се суочавају и без процене дугорочног утицаја тих мера на друштво ће изгубити битку не само са КОВИД-ом већ са свим болестима. Разуман епидемиолог би схватио да у борби са болешћу за коју нема нити вакцине нити лека, избор који неке власти имају није између добра и зла, већ између два зла: брзе смрти малог броја људи или агоније великог.Мање је зло пустити да се болест рашири у општој популацији, а усредсредити ресурсе на заштиту ризичних група у њој, него учинити сву популацију подложну читавом спектру болести које прате сиромаштво. Свако ко доноси здравствене мере у оваквој ситуацији мора имати на уму да је епидемиологија у првом реду статистика. Тако је она наука великих бројева: становништво је њој на првом месту, појединцима се она не бави. Што се већи део популације заштити имунитетом на што дужи рок, то се боље савладавају трајне друштвене и економске последице епидемија. Да парафразирам Стаљина: смрт једног човека је трагедија, живот хиљада је успешна епидемиологија.

У неким регионима Кине већ је уведен пробни "систем оцењивања лојалности храмова и капела". Кинески хришћани очекују да ће се овај систем проширити на целу земљу. Храмови су обавезни да скупљају бодове, максималну лојалност држави изражава 100 бодова, а ако се падне испод 70 бодова, храм може да изгуби право деловања и буде затворен. Негативни бодови су због прљавих тоалета (5 бодова), због неистицања државне заставе (5 бодова), због коришћења верских текстова који нису штампани у државној штампарији (10 бодова), због критике владе (10 бодова), због примања помоћи из иностранства (15 бодова). Поједина црква може да добије и позитивних 5 бодова ако пријави нелојално држање унтар своје заједнице или у деловању друге цркве. Извор: В Китае вводят систему оценивания религиозных объектов - СПЖ - Союз православных журналистов SPZH.NEWS

Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице

Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру View full Странице

У уводу емисије отац Гојко Перовић говорио је о благословеној посјети Његовог блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока Јована, који у понедјељак 15. октобра долази у Црну Гору. Ово је први пут у историји да Патријарх антиохијски посјећује Црну Гору, нагласио је отац Гојко изражавајући своју и радост вјерника наше Митрополије поводом посјете, и подсјећајући колико је то велики благослов за нашу земљу и за цијелу помјесну Српску православну Цркву. Звучни запис емисије “Посјета Патријарха Јована потврда је јединства Православља у ово вријеме када нам стижу вијести о неспоразуму између Васељенске Патријаршије и Руске православне Цркве“-каже отац Гојко. Он је у наставку говорио и о празнику Покрова Пресвете Богородице. Одговарајући на питање слушалаца да протумачи ријечи Господње Хајде за мном, остави мртве нека укопавају своје мртве, отац Гојко подсјећа да смо мртви сви који нисмо с Богом. А ако знамо да чинимо гријех а немамо снаге да му се супротставимо, онда нам је потребна потребна је воља да га побиједимо, према оним ријечима Светог Петра другог ловћенског Тајновидца “нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“. Извор: Радио Светигора View full Странице

Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк View full Странице

Представљена књига „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској“ У четвртак, 4. маја, у Свечаној сали Матице српске представљена је књига Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској, аутора Јована Мирковића, а у издању „Света књиге“ из Београда. Oво дело представља свеобухватан увид у страдање српских цркава, свештенства и српског народа у НДХ 1941–1945. У њему су наведени исцрпни подаци о уништеним објектима, сведочења о масовним убиствима, биографије убијених свештеника и епископа, као и бројне документарне фотографије. Госте и присутну публику поздравио је председник Матице српске проф. др Драган Станић, а о књизи су говорили епископ бачки др Иринеј Буловић, епископ пакрачко-славонски мр Јован Ћулибрк, академик Љубодраг Димић и аутор. Извор:http://www.maticasrpska.org.rs/predstavljena-knjiga-stradanje-srpske-pravoslavne-tsrkve-u-nezavisnoj-drzhavi-hrvatskoj/ Да напоменемо да су у књизи дата имена 171 убијеног православног свештеника у СПЦ и снимци 450 срушених цркава у "НДХ". Излагање уважених епископа, академика Димића и Јована Мирковића можета да погледате у целини овде: View full Странице