Претражи Живе Речи Утехе

У твоје руке Господе терете своје предајем, долином мрачном проведи ме, црним сенкама не дај ме. На пучину ти мој брод изведе, осташе олује за нама, потону ко с нама не хтеде, залуд нас мамише рунама... Ваздан предамном бејаше поука твојих беседа, и сад ја могу свакоме мирно у очи да погледам. Узалуд певаше сирене песму на сребрним струнама, ковчеге златника нуђаше краљеви са златним крунама... Смеје се змај црни ми у лице мисли да га се ја бојим, мирно ћу проћи крај њега на путу грешничком не стојим, признајем да ме кроз живот пар пута он несретник препаде, хвала ти добри Господе за све што даде и не даде. Твоје су звезде на небу, твоје су траве ливаде, твоје су птице у гори, без воље твоје ни перо из крила им на земљу не паде... У твоје руке Господе сепете своје предајем, послушај што ти говорим из последње горе изведи ме време ми да се одморим. ОЛИВЕРА ОГЊЕНОВИЋ - СИНЂЕЛИЋ

Недеља четврта поста «Вјерујем, Господе, помози моме невјерју» Природна тешкоћа да схватимо и живимо оно што је Христос рекао апостолу Томи: „Блажени који не видјеше, а вјероваше“, што је сама по себи велика тешкоћа, а за многе људе и непремостива, умножава се када се комбинује са болом – нарочито болом вољених особа, јер тада она постаје експлозивна мјешавина која потреса цјелокупно наше биће. Отац, утопљен у тугу због свог болесног дјетета (Мк 9, 17-31), очајан због могућности излечења, јер је, осим љекара, већ одвео своје дијете, тражећи исцељење, и Христовим ученицима – апостолима, али без резултата, као последњу наду обраћа се Христу, изражавајући свој природни умор ријечима: „Ако можеш нешто, смилуј се на нас и помози нам…!“ Христос му одговара: „Ако можеш да вјерујеш… јер све је могуће ономе који вјерује!“ Тада тај измучени отац изговара највећи и најдубљи људски вапај: „Вјерујем, Господе! Помози моме невјерју…!“ Пошто имамо погрешну представу о врлинама (плодовима Светога Духа), замишљамо да их већ посједујемо, да их стичемо или да нам се, у крајњем случају, дају у пакету – односно, као једна фиксна цјелина, а не као постепено учествовање у њима. Исто тако, исту заблуду прихватамо и када је ријеч о вјери – као да неко или има вјеру, или је нема! Замишљамо вјеру као нешто што је исто као наша рука или боја наших очију. Односно, као једну задату, непромјенљиву чињеницу. Или имам руку, или је немам. Или су ми очи плаве, или нису. Али вјера није таква. Вјера је малена или велика, растућа или опадајућа.Вјера је осјећај који се рађа из односа. Осјећајсигурности или неизвјесности. Осјећај поузданости или неодлучности. Осећај великог, дубоког повјерења или слабог повјерења Вера је оно што учвршћује срце човека тако да буде сигуран у другога.То је оно што каже Блез Паскал:„Срце има разлоге да вјерује, које ум не може да схвати.“ Дакле, вјера је унутрашњи процес који, почевши од људских односа (прво је доживљавамо у односу са родитељима), постаје основа и темељ на којем се гради и утврђује вера у Христа. Све ово, наравно, нема никакве везе са обичним увјерењем да Бог постоји.Јеванђелска вјера је већ у љубави. Вјера у Христа значи препустити се Њему – у свему што чини нашу егзистенцију. Вјера је извјесност да смо вољени, да нисмо сами, да нас Бог прати и води кроз живот. Чак и када ходамо „усред сјенке смрти“ (Псалам 22), или смо суочени са „лавом и аждајом“ (Псалам 90), чак и у најгорим искушењима кроз која пролазимо. Бог је увиек Бог Изласка, Бог ослобођења од наших ропстава. Зато вјера и радост иду заједно. Као што каже апостол Павле у Посланици Јеврејима: „Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари неведљивих.“ (Јевр. 11,1) Блудница у 7. глави Јеванђеља по Луки изражава своју благодарност (стихови 37-38) иако још није чула ријечи опроштаја (стих 48).Христос тек на крају каже: „Вјера твоја спасла те је“. То је вјера која је, кроз један гест благодарности, већ унапријед предосјетила исход њеног сусрета са Господом! Христос моли да не ишчезне вјера Петрова, да би могао да укријепи своју браћу када се врати, у тренутку када Сатана тражи да нас „просеје као пшеницу“ на жрвњу искушења (Лука 22,31-34). У почетку, Христос говори у једнини (обраћајући се Петру), а затим прелази на множину, истичући да се ово питање односи на све. Јеванђелисти су нам пренијели неизвјесност вјере првих Христових следбеника и ученика, да бисмо схватили да није лако имати потпуно повјерење у Христа и да су сумње нешто сасвим природно. Отац болесног (опсједнутог) младића, својим вапајем „Вјерујем, Господе! Помози моме неверју!“, изговара најљудскији крик. Његова мука и страх пред неконтролисаном патњом не дозвољавају му – као што често не дозвољавају ни нама – да има вјеру какву је имала она блудница коју смо већ поменули, која је потпуно предала себе промјени и исцјељењу. Ако бисмо користили савремену слику, вјера те тјера да наставиш да корачаш кроз живот, као репортер у непознатој земљи…! Наравно, квалитет вјере свакога од нас је личан. Може бити здрав или болестан. Али за то није одговорна вјера, већ њен носилац. Ако вас ваша вјера чини мање осјетљивима, ако вас чини суровима пред радошћу живота или вас чини грубима,ако вам ствара самозаваравајућу илузију да све држите под контролом, ако, на крају, ваша вјера чини да постајете мање разумни, онда можете рећи себи да таква вјера не долази од Живог Бога, Исуса! То је лоша имитација:Умјесто да буде снажна, отворена и задивљујућа (као што јесте када је истинска), она се ограничава и постаје сува, попут празног слогана. Вера је спона између људске немоћи и Божанске свемоћи. Вера је око којим гледамо Христа. И замућено или сузно око и даље остаје око које може видјети Христа. Вера је рука којом се држимо за Христа. И рука која дрхти је ипак рука која може да се прислони и дохвати скут Христове хаљине. Вјера је језик којим окушамо и спознајемо да је „благ Господ“. И језик који пали било каква грозница и даље остаје језик комуникације и повјерења. Вера је нога којом корачамо ка Христу. И нога која храма и даље остаје нога која, макар споро, може ићи ка Христу. Чак и ако наш егоизам жели да имамо савршено око, веома чврсту руку, беспрекоран језик и потпуно здрава стопала, ми нека учинимо напор да се повежемо са Христом и да Му повјеримо себе, са оним што имамо, у каквом год стању да се налазимо. То је и труд наше вјере. Да Га призовемо, да нам отвори слијепе очи (Мк 10,46), да исцели нашу осушену руку (Мк 3,1), да ослободи наш везани језик (Мк 7,32) и да нас подигне из потпуне тјелесне парализе (Мт 4,24). „Верујем, Господе! Помози моме невјерју.“ Амин. С љубављу и молитвеним жељама, Ваш парох, о. Теодосије https://mitropolija.com/2025/03/29/vjerujem-gospode-pomozi-mome-nevjerju/

Зашто се то дешава само добрим душама? Младима, онима који никад нису знали да ти ружну реч кажу, онима који су свима само добро желели, онима који су радили, живели, дисали за друге и њихову радост... Тај тајни промисао Божији сваког мучи, а ми смо мали, зато не разумемо. Не можемо да разумемо, јер видимо само физичким очима. И увек видимо да се најгоре ствари дешавају овим људима - страшна, ужасна смрт, пожар, саобраћајна несрећа, тешка болест... Звук тог страшног тренутка, као муња, дирне свакога, и оне који су их познавали и оне који то нису. Морам да поменем нашег Тошета Проеског, Човека са великим Ч испред. И његов земаљски крај био је сличан. Док је био жив, за његову велику душу готово нико није знао. Или су ту доброту порицали. Познато је да доброта свима упада у очи, али у овом случају очигледно се то није десило. А каква је била његова смрт?! Страшна! Каква је само била смрт наших најмилијих, људи из нашег града, које нисам лично познавала, али сам их толико волела као музичку групу. Иако сам попадија и место ми је у цркви и Литургији, често сам имала жељу да бар једном будем на неком њиховом концерту! Енергија у души им је зрачила. Зато сам их волела. Али Божја воља. И данас су ове невине душе заједно отпутовале у Небо, веселиле су се уз песме, и то им је била последња радост на овом земаљском свету. И док сви плачемо, питајући се зашто су тако умрли, одговор је само један. Вратимо се назад кроз векове... Јединствена Личност пре свих векова разапета је на крсту. Смрт на крсту! Најстрашнија и најсрамнија смрт у то време. Ево нашег одговора зашто сваки добар човек, свака добра душа пролази кроз најстрашније страдање, тугу и губитак на овом свету. Јер, ми се не боримо са телесном силом, већ са другом невидљивом силом, силом која нам ни мало не жели добро. Све нас мучи питање - зашто таква смрт, зашто баш тако?! Зато што је Неко планирао наш овоземаљски одлазак тако да нечија добра душа оде на сличан начин као Његова, али и да то одјекне гласно и снажно и додирнути свачије срце, свачију душу, да свако пусти бар једну сузу, која ће бити саткана молитвом. Нико не може пружити утеху онима који остају овде, обавијени тугом због својих губитака. Али, постоји само Један који даје живот и узима га Горе, и Он, само Он даје мир, даје утеху, дарује стрпљење... Живот је овде кратак, веома кратак. Блажена је она душа која је ту истину научила, која ту истину живи, која добра дела чини, која се не плаши искушења која јој предстоје, која чини добро на најлепши, невидљив начин -молитвом. Јер, том молитвом Бог шаље анђела чувара тој души, свим душама које се у молитви помињу. Можемо и урадићемо све. Доћи ће до промене власти, увешће се нови закони, нове мере и низ других законских и системских реформи како би се спречиле да се овакве ситуације не дешавају у будућности. Лепо је, најбоље је променити се на боље. Али, како променити „ум“ или „мисао“ или „план“ онога који по сваку цену жели да нанесе зло?! Који закон ће то забранити, казнити, или што је најважније, натерати некога да разуме? Само молитва има ту моћ. Кад човек смиреног срца стоји пред Богом. Уз жртву љубави. А то је пост , захвалност душе. За шта може да се захвали човек који дише, живи, ради, ствара, напредује, који има благослова на свакој њиви, ако не на тој малој послушности коју можемо да дамо Богу још од Раја (јести од свега, само не једи са тог дрвета!), тој малој жртви, да се буде послушан, да се пости. Када човек пости, труди се да не чини грех који му је био драг или са којим се борио, па се труди да га остави, бори се, моли се Богу да му помогне, труди се да се повуче у молитву, у себе, да сагледа своје грехе, а не туђе... То је наша најмања жртва за Бога, најмања! А кад се човек пење на духовној лествици, онда из те љубави више не гледа на себе већ на друге, даје живот за друге. Када МИ будемо послушни и жртвујемо се за оне које највише волимо, када жртвујемо своје грехе и страсти за своје вољене, тада ће Бог чути и услишити наше молитве. Увек помињем пример св. Пајсија Светогорца. Једном приликом долази отац да га моли да му излечи ћерку од рака главе. Старац га пита: - Сине, јеси ли спреман да жртвујеш једну своју страст, само једну своју страст, за своју кћер? А он одговара питањем: Какве страсти?! - На пример, немој да пушиш цигарете. Он је ту своју страст веома волео, али је пристао због ћерке. У кратком периоду од неколико месеци, без операције, без терапија, рак је регресирао. Када је поново отишао старцу, овај му је рекао: - Пази да обећање одржиш, јер ако га прекршиш, ситуација ће бити иста. Прошло је много година, ћерка се удала, постала мајка, а отац је заборавио на своје обећање. Недуго након што је поново почео да пуши, рак се појавио на истом месту, али јој је сада одузео живот. Тужна али истинита лекција у нашој суровој стварности. Како заборављамо на Бога, на своја обећања. Обраћамо Му се само када нам је тешко. А где је наша захвалност?! Ако постоји нешто што можемо да научимо, то је - колико је моћна молитва човека док је жив. Нико, нико нема ту снагу као ми. Зашто заборављамо ту молитву? Зашто не схватимо да том молитвом, том својом малом жртвом, грејемо Бога? С Његовим благословом можемо променити СВЕ. И Он се радује, радује се спасењу макар и једне душе. Ради молитава св. Серафима Саровског, Бог је заштитио сву Русију. Целу земљу. Данас нико не чини ништа за спасење другог. Зашто се не молимо? Да имамо бар један молитвеник у овој нашој малој земљи, ништа од овога се не би десило. Ако апелујемо да нешто треба да променимо и духовно трансформишемо, онда се то односи на нас саме. Ако желиш да се сви спасу, да се промене на боље, корен је прво у теби самом. Ако се потрудиш да спасиш себе, спасићеш безброј других око тебе. Никада не знамо ко ће бити тај молитвеник, чија ће бити молитва која ће спасити нечију душу јуче, данас или сутра. То може бити нечија молитва, твоја, или моја...само Бог зна. С поштовањем за све златне душе. Марина Тодороска приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Нико не може исцелити болест моју, осим Онога који познаје дубине срца. Колико сам пута полагао границе, и подизао зидове између себе и греха! Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању. И опет куцам у двери, да би ми се отвориле; не престајем да молим, да бих добио оно што тражим; и стида немам иштући од Тебе помиловање, Господе. Господе, Спаситељу мој! Зашто си ме оставио? Умилостиви се нада мном Ти - једини Човекољубиви. Спаси мене грешног, Ти - једини Безгрешни. Истргни ме из блата безакоња мојих, да не потонем у њих занавек; избави ме из чељусти непријатеља који, као лав ричући, хоће да ме прогута. Подигни силу Твоју и дођи да ме спасеш. Блесни муњом Твојом и уништи снагу његову, да би поражен страхом побегао од лица Твога, јер у њему нема снаге да би стајао пред Тобом и пред лицем оних који Те љубе. Чим угледа знамење благодати Твоје допада страха од Тебе и са стидом се удаљује од њих. И сада, Владико, спаси ме, јер Теби прибегох! (Псалам 11. из књиге МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР ПРЕПОДОБНОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА) https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Приступајући беседи о молитви желео бих да поставим питање: на који начин у човеку који не верује у Бога може да се распламса жеља да тражи оно о чему он као неверујући нема појма? Није довољно што су око њега верници које он, можда и поштује, чији ум цени, чија му се убеђења му се чине вреднима пажње. Да би се молио он мора и сам нешто да доживи. Тако се дешава да човек размишљајући о себи сазнаје од‌једном две противречне ствари. Са једне стране, гледајући себе у овом бесконачно великом, огромном, покаткад страшном и опасном свету он не може да се не осети као зрнце песка, као мајушно зрнце које могу да сатру сила и моћ овог света. А са друге стране, окренувши се према себи самом, замисливши се над собом, човек од‌једном долази до сазнања да је, у извесном смислу, неупоредиво већи од оног великог света у којем он изгледа као тако мало, сићушно и крхко зрнце. Читав свет који је око њега налази се у ропству двеју димензија: времена и простора, а човек у себи осећа неку трећу димензију - у њему постоји дубина које нема нигде и ни у чему. Ако замислимо земаљску куглу и замислимо да проничемо у њу са било које њене стране, да се удубљујемо у њу и да пониремо у саму њену дубину, у једном тренутку ћемо достићи њен центар, и то је граница њене дубине. Уколико се будемо даље кретали изаћи ћемо поново из земаљске кугле и поново ћемо се наћи на површини. Све материјално има дебљину, али нема ону дубину која постоји у човеку, зато што је ова дубина нематеријална. Дакле, у човеку постоји глад за сазнавањем, жудња за љубављу и дивљење пред лепотом, и ма колико човек да сазнаје његове сазнајне моћи се само још више и више шире. Ма колико љубави да уђе у његов живот његово срце постаје све дубље и шире; ма колико лепоте да доживи кроз музику, кроз природу и уметничка дела, он и даље може да прими бесконачно више, зато што се све оно што је он доживео упија у њега, одлази као у неки бездан и оставља га исто онако отвореним и исто онако празним... У сваком човеку постоји дубина, постоји простор који је велик као Сами Бог, и ову дубину може да испуни само Бог. И чини ми се да је то истина. Дакле, када човек размишља о себи као о бесконачно малом бићу и о бесконачно огромном пространству света, и од‌једном схвати да је читав овај свет премали да би га до краја испунио, он почиње да се замишља над тим како је то могуће. И може да се запита: "Шта је то што може да ме испуни, ако ни знања, ни љубав, ни лепота не могу до краја да ме задовоље и не могу да испуне ову моју дубину, овај мој бездан?.." И тада, било под утицајем сопствених размишљања, читања и сусрета, било под утицајем туђе молитве, човек може да тражи невидљиво, да тражи оно што може да испуни његову душу, о чему му други говоре, а то је: Трагај! Трагај и задубљуј се у себе, зато што је у самој твојој дубини скривена тајна познања, само што је то познање другачије, јер је познање Бога. И на путу овог трагања човек може да почне да се моли, да се моли са дубоким вапајем душе: "Где си, Господе? Покажи ми се, не могу да живим без смисла и без циља! Сада схватам да нисам биће које је само себи довољно, да је читав свет премали да би ме испунио, али ко ће испунити ову дубоку празнину?.." И тада човек приступа вери и молитви. митрополит Антоније Блум (одломак из књиге Научимо се молитви)

Понекад човеку бива тешко. Понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме. Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не љути због увреде да та увреда неби стала између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно? И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам! Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном, посебном смислу ових речи. То понекад бива "казна" због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. „А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро". (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, па се покаје, већ му бива много лакше и боље. Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се често не примећује – док човек не дође до саме ивице... Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се да може да га понесе.Онда додаје још. И још. И још... Иде корак по корак напред, не задржавајући се, не смањујући темпо. И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, све то ради сам и на крају најчешће долази до слома. У одређеном тренутку човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, затворено и да ли се скупило? Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује. Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи у воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне? Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то са нама дешава стално и свуда. Кад човек нешто почне ради Бога - неки посао, живот која личи на подвиг – Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге. И оно, за шта је раније молио за благослов, почиње да ради сам. И успешно! По инерцији, по навици. И све више му успева. И можда тако дуго живи – у зависности од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора. Међутим, пре или касније, почне да осећа да му није само тешко као што му је бивало раније, већ да нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни. Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек, схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам? Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су све то – богоугодна дела. Али, када су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. Само почнемо да осећамо управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи. И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви Божји? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан и поучан. Кад после дугог периода самосталне делатности поново осети, не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се. И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“ Игуман Нектарије (Морозов) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

ТЕОЛОШКИ РАЗГОВОРИ проф. др Зорица Кубурић, проф. др Данијел Стојановић, доц. др Вања Степановић, мр Слободан Мартиновић, МА Жељко Степановић

Ко је Бог тако велики као наш Бог? Ти си Бог и чиниш чуда. Љубљени верници! Присуство Христа Бога у нашем животу најчешће се пројављује кроз чуда. Чуда која ми, у зависности од нашег духовног нивоа, у зависности од отворености срца, примећујемо или не. У јеванђељским читањима Црква сваки пут нашим очима представља сличне примере чудеса Божијих, чуда и чудесних догађаја из Христовог живота. И данас нам нуди чудо умножавања хлебова. Када стојимо и гледамо ово чудо, када својим умом гледамо оно што се тада догодило, у искушењу смо да помислимо да је ово једно од оних чуда из којих се не може извући посебна поука – и пролазимо поред овог чуда са крајњом лакоћом сваки пут читајући Свето Јеванђеље. Мислимо: „Шта је Христос овим хтео да каже?“ Друга чуда, друге параболе, други чудесни догађаји изгледају нам богатији, засићенији поучавањем. Зашто се ово дешава? Јер ми смо навикли, љубљени верници, да тражимо само речи Божије на страницама Светог Писма. Желимо да пронађемо оно што је Христос рекао, и олако пролазимо поред онога шта је Он урадио. Дакле, данашње чудо је веома шкрто на речима, веома шкрто на поукама. Могло би се чак рећи да у њему нема ниједне директне поуке. Христос нам није дао ни једну опомену, није рекао ни једну реч о којој бисмо могли да размишљамо. Ако пажљиво погледате и пажљиво прочитате Свето Писмо, видећете да данашње чудо прати трагичну епизоду, а то је усековање главе Светог Јована Крститеља . Спаситељ се, чувши ову вест, растужио. И, ожалошћен, хтео је да се повуче, да остане сам, али се много људи већ окупило и чекало. И данашње Јеванђеље почиње своју причу управо тако, овим речима: И изиђе Исус и виде мноштво народа и сажали се на њих (Матеј 14,14). И поче да проповеда, опомиње их, теши их, поучава. Цео дан. Речено је да се ближило вече: Кад наста вече, приђоше Му ученици Његови и рекоше: Ово је пусто место и већ је касно; пусти људе да иду у села и купе себи храну (Матеј 14:15). Христос, међутим, одговара речима које је веома тешко разумети, врло тешко прихватити. И каже ученицима: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. (Матеј 14,16). Али ученици нису имали ништа. Међутим, тамо је био један дечак који је имао пет хлебова и две рибе. И ово је била сва храна, а Јеванђеље каже да се ту скупило пет хиљада мушкараца, не рачунајући жене и децу. То је више од десет хиљада људи. И тада је Христос рекао: донесите ми их овамо (Матеј 14,18). Хајде да сада мало размислимо, вољени верници, о односу који треба да имамо према другима. Размислимо мало шта је потребно Христу Богу да би чинио чуда. Данас гледамо и видимо да се у овом животу, тако духовно осиромашеном, у овом секуларизованом свету, у коме је остало тако мало вере, ипак дешавају чуда. А ми, гледајући из садашњег света, чудимо се како Христос, на основу таквог маловерја, на тако слабом одговору са наше стране, ипак чини чуда. И Његово присуство постаје веома опипљиво за нас. Христос ово присуство чини веома личним и веома блиским нама. Чини нам се да је требало да се ученици с правом зачуде када им је Христос одговорио: дајте им да једу . Можда су мислили да их Христос претерано искушава, захтевајући нешто што је превазилазило њихове снаге? Али не: Христ је од њих тражио премало. Видећи да су били збуњени, није им рекао ништа више. Уместо тога, узео је и све сам урадио. Само је рекао: донесите ми их овамо (Матеј 14:18). „Донесите све! Не остављајте ништа, донесите све Мени.” И шта је Христос потом урадио? Слушајмо, љубљени верници, шта Бог чини, јер ако желимо да будемо прави следбеници Христови, онда морамо следити не само речи Христове, већ и оно што Он чини. Не треба да ограничавамо своју веру на теоријски ниво; треба да уведемо веру у своје животе, учинимо је делотворном у себи и онима око нас. Христос погледа на небо, благослови га и, преломивши га, даде хлеб ученицима , а ученици људима (Матеј 14:15-19). Прво што је Христ учинио било је да погледа у небо. Христос се нигде не поставља као изолован, Он увек наглашава да Он није сам, да је са Њим Отац који Га је послао. Веома је важно да не останемо изоловани. Морамо учинити све да не останемо сами, да не радимо сами, већ да учинимо Бога учесником у нашим животима, да увек радимо са Њим, да тражимо Његове благослове за будућнос. Или, гле, Христос је волео да ломи хлеб својим рукама. И не можемо а да се овде не присетимо тренутка када је Бог створио човека. Најпре је, стварајући животиње, једноставно рекао: нека земља рађа жива бића по врсти (Пост. 1,24). Када је дошло до стварања човека, Он је узео земљу и створио га Својим рукама. Својим рукама! Оно што радите својим рукама је светиња. У ономе што радиш својим рукама, у плоду твојих руку, има нешто од твоје душе. Оно што радите својим рукама је заувек повезано са вама. Христос је волео да својим рукама ломи хлеб. Хтео је ово да објасни ученицима, али им је онда само показао како се то ради. Као да је рекао: – Бог који те призива к себи није Бог далеки, него блиски Бог! Бог, који те призива к себи, је поред тебе, Он је за тебе. Бог, који те призива к себи, све чини за тебе. И тада постепено почињемо да схватамо зашто је Христос рекао ученицима: дајте им да једу . Христос нас је заправо позвао да постанемо сарадници у чињењу чуда. Христос им је рекао: – Треба ми твоје срце, треба ми да покажеш милост према онима око себе. Милост, љубљени верници, је, људски речено, нека врста туге. Жао нам је када видимо просјака, ожалошћеног, напаћеног, сиромашног. Жао нам је, али само ово жаљење је снисходљиво. Ми, однекуд одозго, са много стабилније позиције од њихове, имамо самилост према њима. Међутим, ово није саосећање! Саосећање значи патњу са неким другим! То значи страдање поред њега, а не одозго, а поготово не издалека. Људско милосрђе је нека врста туге јер је лишено вере. Како каже мудри Соломон, сваки неверник очајава (Сол. 1, 2). А ни ми не верујемо... Не верујемо му када каже да све ради за нас, да нас највише воли. Не верујемо Му и тужни смо. Милосрђе је врста туге јер немамо наде. Како можемо имати наду када смо лишени доказа Божје љубави према нама? Није да их нема, само их не осећамо у својим срцима јер немамо довољно вере да отворимо своја срца и дозволимо да Он уђе у њих. Милосрђе је врста туге јер је лишено љубави. Каква љубав може бити између двоје људи отуђених једно од другог? Између двоје људи који не деле исте проблеме, тежње, потребе? И тада схватамо зашто је људско милосрђе нека врста туге. Божанска милост је, напротив, радосна, јача веру, она је гаранција наде. И Христос учи своје ученике да проблеми других постану њихов проблеми. Зашто да се молим Богу да помогне ономе ко је поред мене? Да ли је Богу потребна моја интервенција да повећа своју милост према њему? Па зашто Он, ипак, инсистира да се молимо једни за друге? Јер Отац се не може одвратити од своје деце. Зато узми брата свога за руку и иди с њим к Оцу и реци: „Оче, мом брату треба то и то, и дошли смо да Те молимо за то." Ниједан отац, па ни земаљски човек, не може тада да одбије. Посебно Бог! Кажемо Богу: „Господе, мој брат је гладан. Шта могу учинити за њега? Не могу ништа да урадим“. Како то мислиш "не могу ништа да урадим"? Свети Павле је рекао: Ко се саблажњава. а ја да не горим? (2. Кор. 11:29). „Господе, мој брат је гладан и боли ме. Молим Те, умножи оно мало што имам!” Заиста имамо мало, али за Бога је ово довољно. Имамо мало, али ово мало можемо учинити лепим. Не можемо дати много, али имамо срце које може да пати са онима око нас. Спаситељ Христос на једном месту, у светом Јеванђељу по Луки, каже: Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто. (Лк. 11, 41). Погледајте око себе. Приметите да они око вас нису нико други до ваша браћа. Нека ваша срца прихвате, разумеју их, поднесу њихов бол, и са таквим срцима идите ка Христу: - Господе, ово је све што имамо: пет хлебова и две рибе. Немојмо рећи: „Шта можемо да урадимо за пет хиљада људи?“ - Господе, ово је све што имам. Умножи га! Ово данашње Јеванђеље, сам Христос, тражи од нас, љубљених верника да постанемо заједничари Његовог чуда. Призовимо Га и ми и учинимо Га причасником нашег живота. Христос нам показује да је особа која је поред нас под нашом одговорношћу. Преузмимо на себе ову одговорност и тада ћемо и сами у срцу осетити како нас Христос носи на својим длановима. Христос нас данас опомиње: – Не затварај очи, гледај около! Погледај око себе и све што имаш, макар и мало, дођи и донеси Ми, и ја ћу то умножити с тобом. Оно што Му ми приносимо су наши греси, али Бог их претвара у врлине. Ако имамо мало врлина, Бог их умножава. Али, Бог не жели да чини ништа сам. Какав би Он тада био Бог? Какав би то био брат који би све сам урадио и узео сва права на то? Да се појави пред Оцем да је Он једини достојан? И какав би он био отац који би своју децу научио да раде ово? Љубљени верници, погледајмо пажљивије оно што Христос чини, слушајмо ушима својим, и погледајмо очима свога ума оно што налазимо у Светом писму. И не заборавимо да је Бог близу нас, Бог је за нас, и Бог све чини заједно са нама. Имамо мало, али ћемо све дати Христу, а онда ће Христос све умножити и све очистити, а ми ћемо увек бити са Њим у векове векова. Амин. Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru

Недеља 1. по Духовима Мт. 10, 32-33,37-38 Мт. 19,27-30 Вкусите и видите јако благ Господ, блажен муж, иже уповајет нањ (Пс. 33,8). Често нам се намеће искушење предубеђења, предрасуде, шта људи мисле о нама. Како они просуђују о нашем животу? Зато смо праћени бојазнима шта ће људи рећи о нама. Неки ће одобравати наш начин живота, а неки ће нас осуђивати. На пример, клерикалци и формалисти рећи ће да наша црквена заједница Светог Трифуна у Београду није ваљана са црквеноправне стране. Није ни парохијска, а ни манастирска, већ је позноранохришћанска. Збег смо између два гоњења. Неки ће одобрити, а неки ће нас осудити. У данашњем еванђелском одломку се вели да ништа не чинимо због притиска који на нас врше други људи. Господ нас храбри да о Њему слободно и јавно говоримо, те и да сведочимо без обзира на то шта ће мислити људи. Соколи нас Господ да се не бојимо и да не страхујемо, јер Отац наш Небески види и прозире срца сваког човека. Господ нам казује пример Божјег старања о птицама. Дакле, све што се збива са птицама Бог зна, па како не би знао шта ми преживљавамо и пролазимо кроз живот, будући да смо ми Његова деца. Отац наш небески сазире све наше радости, све наше жалости, све наше бриге, проблеме и искушења и учиниће све неопходно, па и насушно само да нас ништа не отуђи од Њега, који јесте Божје Царство, а ми смо у Њему цареви/свештеници, односно царице/свештенице. Ми, дакле, имамо поверења у Господа и чинимо само оно што Он благосиља и одобрава. Залутаћемо, пропашћемо испод себе самих ако својеглаво водимо свој живот. Ако смо сами себи духовници, учитељи. Залутаћемо као пиле у кучине, што каже народ. Поверимо све наше зебње, сва наша страховања или како то кажу психотерапеути: сву своју анксиозност и панику (фр. panique, изненадни пад дух-душевне усправности) Богу, и не бојмо се. Не бојмо се, већ се одважимо увек за Божју, а никада за Богу непријатељску ствар. Храбро бирајмо мир и радост, па и грабимо благодат која следује свима који следе Христа. Чувајмо се заблуде да је на овом свету све одвратно, горе од лошег, ружно, па и гадно. Клонимо се смутње да на овом свету ништа није добро/лепо, те да смо ми хришћани осуђени на ношење свог крста и да је у реду да патимо. Не, браћо и сестре, не смућујмо се том духовном заслепљеношћу, не потамњујмо наш дух-душевни састав и не замагљујмо дивно васкресењско радованије на које смо позвани. Ако смо заиста Христови, имамо и спремност за свој крст, можемо поднети брачну или монашку жртву. Питање светог апостола Петра је и наше: „Ево, ми смо оставили све и за тобом пошли; што ће дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27). Наша одрицања од земаљских веза из љубави према божанском и духовном су сношљива. Чин жртве у Старом завету иконизује човеково признање Божје свемоћи. Жртвовање живота у мучеништву је свето само ако је реч о жртвовању пропадљивог живота да би се посведочио вечни. Жртвовање никада не значи осакаћење дух-душевне природе. Хришћанска жртва не подразумева да будемо уцвељени и у јаду, него значи одрицање од свега онога што нас онемогућава да служимо Богу, па и да се Бог прослави у нашим животима. А то значи живети за вечност, а не за пролазност, за насладе овог света. Господ узима и носи сваку нашу жртву, свако наше одрицање због Његовог Имена и памти нас, умножава жртве и враћа нам стоструко. Он зато излива обиље Своје љубави и благослова на нас. Ако желимо да сви будемо богоугодни, данас се зауставимо под Њговим погледом и у Њему ћемо наћи љубав, извор и сва образлагања за наш хришћански живот. https://mitropolija.com/2023/06/12/protosindjel-ilarion-djurica-po-velikom-blagovoljenju-svome-uslisi-me-gospode/

Када ми поступамо лоше, када говоримо неподопштине, када се тамне мисли роје у нашој глави или нам тама дође у срце, ми, ако постанемо макар мало просветљени, почињемо да осећамо грижу савести. Али грижа савести још није покајање: могуће је себе кривити читав живот за лоше поступке и злу реч, и за мрачна осећања и мисли – и нећете се исправити. Грижа савести заиста може од нашег земаљског живота да направи непрекидни пакао, али нам не открива Царство Небеско; ка тузи мора се додати још нешто друго: оно што је сама срж покајања, наиме обраћање Богу с надом, са уверењем да у Богу има довољно љубави ка нама да може да опрости, и силе да би нас изменио. Покајање је тај преокрет живота, преокрет мисли, промена срца која нас окреће лицем ка Богу у радосној и трепетној нади, у уверењу да, иако не заслужујемо Божију милост, Господ није дошао на земљу да суди, већ да спасе, дошао је на земљу не ка праведнима, већ ка грешницима... Ми смо окружени људима с којима су наши односи понекад тешки. Колико често чекамо да други дође до покајања, да тражи опроштај, да понизи себе пред нама. Можда бисмо ми и опростили ако бисмо осетили да је довољно понижен. Али праштати морамо не ономе ко заслужује опроштај – зар ми од Бога можемо очекивати заслужени опроштај? Зар ми када идемо Богу и кажемо: Господе, спаси! Господе, опрости! Господе, помилуј! можемо да додамо: зато што ја то заслужујем?! Никада! Очекујемо од Бога опроштај због чисте, пожртвоване, крсне Христове љубави. Исто то од нас очекује Господ у односу на сваког нашег ближњег; не зато што морамо опростити ближњем зато што он заслужује опроштај, већ зато што смо ми - Христови, зато што нам је именом Самог Живог Бога и распетог Христа дато да опраштамо. Али често се чини: ево, када би само било могуће заборавити увреду, тада бих ја опростио, али не могу да заборавим, - Господе, дај ми да заборавим! То није опроштај; заборавити не значи опростити. Опростити значи гледати на човека какав он јесте, у његовом греху, у његовој неиздрживости, какав он јесте терет за нас у животу и рећи: Понећу те као крст, донећу те до Царства Божијег, хтео ти то или не. Био ти добар или зао – узећу те на своја плећа и привести ка Господу и рећи: Господе, целог свог живота носим овог човека, јер ми је било жао – како он не би пропао! Сада му Ти опрости ради мог опроштаја! Како би било лепо кад бисмо могли да понесемо терет једни других, кад бисмо могли једни друге да носимо и да подржавамо; да се не старамо да заборавимо, већ, напротив, да памтимо. Да се сећамо ко има какву слабост, ко има какав грех, у коме је нешто погрешно и да га не искушавамо тиме, да га штитимо да не буде подвргнут саблазни у погледу онога што може да га уништи. Када би ми тако могли да се понашамо једни према другима! Кад бисмо човека онда кад је слаб окружили брижном, нежном љубављу, колико би људи дошло себи, колико би људи постало достојно опроштаја који им је дат на дар... Ево, то је пут покајања: ући у себе, стати пред Бога, видети себе како смо осуђени, како не заслужујемо ни опроштај, ни милост, и уместо да као Каин побегнемо од лица Бога (Постање 4: 3-16), окренемо се ка Њему и кажемо: Верујем, Господе, у Твоју љубав, верујем у Крст Сина Твог, верујем, помози моме неверју (Мк 9:24). А затим поћи Христовим путем, као што сам рекао: све прихватити од руке Божије, од свега донети плод покајања и плод љубави и пре свега опростити нашем брату, не очекујући његово поправљање, понети га као крст, распети се ако је потребно на њему, да би имали власт, подобно Христу, да кажемо: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23:34). И тада Сам Господ, Који нам је рекао: Каквом мером мерите и вама ће се мерити (Лк 6:38), опраштајте, као што ваш Отац Небески опрашта – неће остати дужан: Он ће опростити, исправити, спасити већ на земљи, као свецима даће нам радост небеску. Нека буде тако, нека у животу сваког од нас почне данас, сада, макар мало овај пут покајања, зато што је то већ почетак Царства Божијег. Амин. извор : pravoslavie.ru

Припреме за радосни дочек Богомладенца Христа ове године осенчене су тугом због растанка са многим вољенима широм света док међу новопрестављеним члановима наше, Богом спасаване Епархије рашко – призренске, посебно место заузима протојереј Никола Трајковић – парох доњекормињански. Отац Никола је рођен, 8 – ог септембра 1961. године, као четврто дете Новице и Браниславке Трајковић из Доњег Кормињана код Косовске Каменице. Од малена је био привржен Цркви помажући свештеницима у њиховом служењу Богу и народу што је већ наговештавсло његов животни позив. Православну Богословију Светих Кирила и Методија уписује 1976. да би дипломирао 1981. године. У браку са, својом животном изабраницом, Бојаном Трајковић отац Никола је добио два сина и ћерку. На празник Рођења Пресвете Богородице, 21 – ог септембра 1985. године, бива рукоположен, за презвитера Цркве Христове у храму Светога оца Николаја у Гњилану. Своју пастирску службу, парохијског свештеника, обављао је у Косовској Витини, Косовској Каменици, Доњој Гуштерици увек, и у најтежим врменима, сведочећи име Божије и радост служења Свете Литургије. Сведочећи Јеванђеље мећу својим сељацима, рођацима он је увек био узорни пастир спреман да помаже, поучи, да исправи оне који не маре за пост и Цркву. Сав тај труд био је плод љубави и жеље да се људи спасавају, да буду православна заједница и да сведоче Господа. Посебна радост оца Николе било је отварање Манастира Успења Пресвете Богородице, који је по благосолову епископа рашко-призренског Теодосија, основан у његовом родном Кормињану. Иако слабог здравља, усрдно и у сваком тренутку, заједно са осталом браћом свештеницима, старао се да настојатељица Ирина и настојатељица Сара увек у храму имају Службу Божију, духовну подршку и материјалну помоћ. Отац Никола је један од дивних, од народа вољених, служитеља светог олтара који се за овај свети позив определио у време када је то било својеврсно исповедништво вере. Његово прерано упокојење, нагло је окончало његову земаљску мисију у месту са кога се отиснуо у живот на поприште духовне борбе за Царство Небеско, његовом родном Доњем Кормињану. На њему су се испуњавале речи молитве: „Да тих и миран живот проведемо у свакој побожности и чистоти” а са вером се молимо, уз бројну духовну паству оца Николе, и да: „Добар одговор да на страшном суду Христовом!” Извор: Епархија рашко-призренска

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио 21. септембра 2020. године у Добоју свету архијерејску Литургију поводом славе Саборног спомен-храма Рођења Пресвете Богородице. Саслуживали су архијерејски намесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић, игуман манастира Озрена архимандрит Гаврило (Стевановић), протојереји-ставрофори Драго Хаџистевић и Драгиша Симић, протојереј Недељко Горановић, јереј Мирослав Тодоровић, протођакон Саша Милошевић и ђакон Бојан Јокановић. У надахнутој беседи владика Фотије је поручио верницима да достојанствено иду путем истине и правде, да чине добра дела за добро вере и православног народа: -Када је Свети архангел Гаврило дошао Пресветој Богородици у Назарет и рекао јој да је Богоизабрана да буде Мајка Спаситеља Светог Господа нашег Исуса Христа, Она је рекла по својој слободи: 'Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по вољи Твојој'. Тако смо и ми позвани, браћо и сестре, у нашем животу да кажемо Богу: `Нека буде воља Твоја у моме маломе, скромноме, недостојном, несавршеном животу, али ћу се трудити колико могу да будем достојан православни хришћанин или православна хришћанка`. То треба да потврђујемо својим делима на послу где радимо и породици где живимо. Том приликом, Епископ је одликовао црквењака Саву Зрнића орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста за показану ревност и љубав према Светој Цркви. Епископ је одликовао и г. Живка Мишкића и гђу Радојку Зрнић архијерејском похвалницом. Свештенство храма је изразило наду да ће локалне власти помоћи да се заврши осликавање светог храма које траје већ уназад три године. Из Градске управе добили су подршку и за велики пројекат изградње Светосавског парохијског дома. -У току је, ево већ три године, фрескописање овог светог храма. Фрескописање ће се сигурно наставити и у наредне двије године. Ми смо ријешили да, ако Бог да, уз помоћ градске власти ове године започнемо једна велики пројекат овдје у порти Спомен-храма, а то је изградња Светосавског парохијског дома, гдје ће бити једна већа сала управо за окупљање народа и у којој ће се прослављати слава и одржавати све друге културне манифестације, као што су концерти и предавања, рекао је надлежни свештеник Душко Недић. Након Литургије изабрани за кумове наредне године су изабрани градоначелник Добоја г. Борис Јеринић и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ гђа Сања Вулић. Градска управа издваја значајна средства за рад свих верских заједница у Добоју. -Свакако да је ове године нешто другачије јер је сам број људи ограничен због епидемиолошке ситуације, али оно што је јако битно је да смо стално са Српском Православном Црквом и да смо заједно окупљени са вјерујућим народом. Подржавамо све активности Српске Православне Цркве на очувању наше традиције и обичаја, као и све активности око изградње овог Спомен-храма, а такође и све њене потребе заједно са свештенством нашег добојског намјесништва, изјавио је г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја. -Вјерујем да је наш мали допринос да будемо кумови славе цркве самој Цркви од великог значаја, а нама је заиста велика част, задовољство и срећа имати такву привилегију. Још једанпут свим нашим Добојлијама, а и онима широм Републике Српске и свијета који славе данашњу крсну славу, желим свако добро, рекла је гђа Сања Вулић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Након молитве улицама града прошла је и свечана литија, а затим је служен парастос испред храма пред бистом најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Уредник издања је протојереј Радош Младеновић, а лектуру је извршила гђа Бранка Косановић. Штампарија је Интерклима-графика, Врњци. – 191 стр.; 21 цм. Тираж 1.000. Наслов књига је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Ова књига је израз исте жеље. Уводна реч презвитера др Оливера Суботића: “Књига Господе, где станујеш? је плод деценијског писања о. Александра за Православни мисионар. […] Текстови оца Александра су од почетка били препознатљиви по томе што су писани у нешто краћој форми, директни, са јасном поруком, и са, готово по правилу, пропратним уоквиреним додатком. Оно што је још једна особеност његових текстова који су објављени у овом зборнику јесте то што у њима човек наилази на мноштво тема и мотива не само из теологије, већ и из области философије, науке и књижевности, који су одраз огромне начитаности аутора и његовог готово енциклопедијског знања. Због свог редовног доприноса унапређењу квалитета Православног мисионара, о. Александар је веома брзо постао члан редакције часописа, у којој је активан до дана данашњег. […] Књига је систематизована тако што је подељена у четири тематске целине: Ликови и дела светитељâ, Врлине – украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Притом, она се не мора (и вероватно од већине читалаца и неће) читати „линеарно“ – можете је слободно насумице отварати и читати са пронађеног места, а она тиме неће изгубити на својој садржајности и дубини.“ Др Драган Хамовић, Записи из трусног подручја званог душа “Књига Господе, где станујеш? протонамесника Александра Јевтића није ништа друго него продужетак његове службе у Епархији жичкој – годинȃ већ под сводовима новог Храма Светог Саве у Краљеву – али и као израз путање властите изградње, која не престаје до послетка. И то је први и најосетљивији елеменат што ове текстове држи на окупу. Образован аутор, утемељен у предању којем припада, поглед усмерава на проблемске тачке од егзистенцијалног значаја, и за посвећене и за непосвећене, и за дубоке и за летимичне. […] Негде се пак Јевтић обраћа баштини српске и светске књижевности, доказаном изворишту података о човеку, тврдих антрополошких истина. Јер, књижевна дела и јесу велика ако су есенција општег искуства. […] У текстовима књиге Господе, где станујеш? затичемо и жива сведочанства из нашег доба и најближег окружења, која делују јаче од сваке речите проповеди. У читавом том мозаику од елемената црквенопредањског, историјског, књижевног и свакидашњег трајања и опитовања, о. Александар се довољно спремно, али и с дужним опрезом, хвата у коштац са непосредним изазовима и појединца и заједнице у којој служи. У кратким обимима, на делу показује изразиту економију и информативност излагања, на тачно издвојену тему, никада једнослојну. Да се не умноже речи. […] Има писаца који вас лако придобију и воде својим путем, у чијим текстовима читалац затекне своје сталне упитаности и недоумице. Затиче у тим текстовима подстицајна места на која тражи одговор, али и кључеве што му отварају запекле менталне браве. Трусне теме које о. Александар Јевтић дотиче и укратко развија у записима књиге Господе, где станујеш? припадају широком кругу тема за шири круг духовно наднесених читалаца, као што, уједно, осветљавају изнутра и не сакривају њиховог аутора. И када то још с почетка проосетимо, надаље му приступамо с поверењем. А поверење је велика, често недосежна ствар.“ Извор: Епархија жичка

На дан своје хиротоније у свештени епископски чин, 22. августа 2018. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског, изрекао је у оквиру своје приступне беседе надахнуто слово о хришћанској љубави: "Љубим те Господе Крепости моја". Доносимо наведени надахнути део из прве архијерејске беседе Владике Методија: "Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе." Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Методију, Божијом милошћу Православном Епископу диоклијском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У суботу, 27. јула, када наша Света Црква молитвено прославља и празнује Светог апостола Акилу и преподобног Никодима, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Деспота Стефана, у селу Бабе код Сопота. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/babe27072019.mp3 Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник космајски; протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, архијерејски намесник младеновачки, јереј Игор Карановић парох дебељачански (епархија банатска), ђакон Урош Костић и ђакон Филип Јовановић. За благољепије сабрања постарали су се “Српски православни појци” из Београда. Обративши се верном народу, који се сабрао у великом броју, Епископ шумадијски је рекао да благодатна сила струји кроз цело биће човеково уколико човек живи са вером у Бога. И та сила Божија и моћ Божија човеку још више појачава веру, а вера јесте поверење. Kада човек има такву веру онда он заиста вером живи, али и вером прилази Богу и тражи од Бога помоћ, а Господ му тада и помаже. И сам Господ сведочи о томе и каже “... све је могуће ономе који верује” (Мк 9,23). Свето Писмо нам на доста места показује да када су доводили болеснике Господу да их исцели, да их оздрави, Он је поједине пре исцељења упитао да ли верују да Он то може учинити, и када је добио потврдан одговор тада је Господ велике љубави, великог осећања њих и оздрављао. Зато и свети апостол Павле каже да вером ходимо, а не знањем. Јер уколико у овоземаљском знању које човек стекне нема вере у Бога, онда ће му то знање можда и донети неке привремене користи, али му неће бити на спасење. Вера даје човеку поверење за живот вечни. Вера му даје да верује у Бога и да ће кроз веру и кроз живот те вере задобити Царство Небеско. Преосвећени Владика је потом протумачио прочитано Јеванђелско зачало и истакао да је искра вере, коју је Господ усадио свакоме од нас када нам је подарио живот, испливала на површину код људи који су у данашњем Светом Јевађељу потражили помоћ од Господа, потражили исцељење и Васкрсење од Онога који је Господар живота и смрти. У данашњем Јеванђељу видимо колико је човекољубив Бог, односно да Господ наш Исус Христос има сузу за свачији бол, за свачије страдање. Он чује сваки наш вапај, нашу молбу, нашу жељу, уколико је она на спасење наше. Данашње Јеванђеље нам такође говори и о сили Божијој, о моћи Божијој и вери човековој, односно о радости коју човек задобија од вере. То је радост с којом само Господ може да утеши свакога од нас. Да утеши човека и да га обрадује у свим његовим тугама, мукама, невољама, патњама. Али ту радост не можемо задобити уколико немамо вере. Вера је та покретачка снага за коју Свето Јеванђеље каже да може и горе да премешта. Вера је та која нам неда да поклекнемо ни у највећим невољама и искушењима. Када човек поверује у силу Божију и моћ Његову, тада долази до чуда Господњих, као што смо и могли чути у прочитаном данашњем Јеванђељу које говори о васкрсењу кнезове ћерке и исцељењу жене која је дванаест година боловала. Чуда су само тамо где постоји вера, а Бог тражи веру од нас, јер вера је поверење у самога Бога. Такву веру је имао и Свети Деспот Стефан коме је овај свети храм и посвећен, а такву веру и ми морамо имати и кроз ту веру уверавати и оне који су поред нас како би кроз Свете Тајне које су нам дате живели светим врлинама. Стога се помолимо Господу речима светих апостола “Господе дометни нам вере”, јер вера не дозвољава да не живимо хришћанским животом” -закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 14-15). Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве, служио је 25. априла 2019. године, на Велику среду, свету тајну јелеосвећења у крипти храма Светог Саве на Врачару. Владика Стефан се, заједно са свештенослужитељима Светосавског храма, помолио за здравље окупљених верника и њихових најмилијих, као и за оне чија су имена била исписана на цедуљама а који нису могли да присуствују светој тајни. Верници, који су се као и претходних година сабрали у велико броју, добили су освећено брашно и уље које су понели својим домовима. Црквено предање сведочи древност свете тајне јелеосвећења која се над потребитима обављала још у првим вековима хришћанства. Њено установљење нам потврђује и Јеванђеље речима Светог апостола Јакова: -Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 14-15). Извор: Храм Светог Саве

У Чисту среду прве недеље Часног поста, 13. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и храма Светог Саве, служио је Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживали су свештеници Ненад Јовановић, Предраг Продић, Драган Шовљански и Далибор Стојадиновић, као и протођакон Младен Ковачевић. На Литургији пређеосвећених дарова заједница се причешћује претходно освештаним светим даровима. Зато се Литургија пређеосвећених дарова разликује од Литургије Светог Јована Златоустог и Литургије Светог Василија Великог по томе што на њој нема приношења (проскомидије) и освештања светих дарова (канона Евхаристије). Литургија Пређеосвећених Дарова води порекло из првих векова хришћанства, али може се претпоставити да је њену коначну редакцију у писменом виду дао Свети Григорије Велики. Ова Литургија припада византијском литургијском типу. Поред овог, сачуван је и чин Литургије пређеосвећених дарова Светог апостола Јакова. Ова Литургија служи се током читавог Васкршњег поста, у сваку среду и петак првих шест седмица поста, у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, уторак и среду током Страсне седмице. Не служи се суботом и недељом током Великог поста, када се служе Златоустова и Василијева Литургија. Извор: Српска Православна Црква

-Приказ божићног, 275. броја Светигоре- Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди Христос! Радост хришћанског празника вјерним читаоцима употпуниће нови, 275. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. На првим страницама чека вас божићни интервју са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским, Митрополитом црногорско-приморским господином Амфилохијем. Девиза божићног брија су ријечи протојереја Aлександра Шмемана: Дјеци се то допада. И дјеца ће најбоље процијенити да ли им се допадају „Дечачки напори, подухвати и невоље Николе Тесле, „Прве успомене“ Милутина Миланковића, „Детињство у Темишвару“ Милоша Црњанског, „Поход на мјесец“ Бранка Ћопића, „Дјеца Божића“, о дјетињству двојице наших владика рођених у благе божићне дане, Le Petit Prince, поглед на Малог принца виђен дјечјим очима почившег игумана Луке Анића, као и „Деца сунца“ светог владике Николаја. А нарочито ће дјечје око и срце осјетити љепоту икона ђакона Срђана Радојковића, које красе овај божићни број. Са ђаконом је објављен и разговор „Кад човјек заћути, Бог проговори“. А Светигорин читалац ће заћутати и пред фото-репортажом из Хиландара са прославе Ваведења ове године. У срцу Светигоре су дјеца, а поготову она која су неправдом одраслих страдала или одрасла преко ноћи. О тој дјеци пише Епископ диоклијски Методије у тексту „Дјеца у Великом рату“. У срцу Светигоре је и „Добри човек у Срба, бесребреник Владета“, како је казао у свом сјећању на почившег академика и неуропсихијатра Владету Јеротића Његово преосвештенство Епископ крушевачки др Давид. Ненад Арсић је ријечи владике Давида потврдио у тексту „Само дела љубави остају“. Заиста дјела љубави остају, а нарочито остаје онај ко је сијао таква дјела, као почивши отац Лазар Острошки, о коме, поводом годишњице упокојења, најтоплије исписују сјећања његова духовна чеда „Окусите и видите да је добар Господ“. У рубрици помен, Светигора се опростила од Николаја Карпинског, предсједника Црквене општине Ријечке нахије. У рубрици поезија објављена је пјесма „Мојковачка битка траје“ Благоја Баковића. Дат је и приказ књиге Епископа др Атанасија, „Писма и апели за Српско Косово и Метохију”. На крају су хронике о важним дешавањима у Митрополији и вијести из свијета културе, и наравно, божићна сканди-укрштеница. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква