Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'моја!'.
Found 3 results
-
Епископ диоклијски Методије: Љубим те Господе Крепости моја!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
На дан своје хиротоније у свештени епископски чин, 22. августа 2018. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског, изрекао је у оквиру своје приступне беседе надахнуто слово о хришћанској љубави: "Љубим те Господе Крепости моја". Доносимо наведени надахнути део из прве архијерејске беседе Владике Методија: "Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе." Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Методију, Божијом милошћу Православном Епископу диоклијском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- епископ
- диоклијски
- (и још 5 )
-
Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“. Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води. То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом. Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг. Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема. Христос васкрсе, радости моја! Александар Милојков
-
„Христос васкрсе, радости моја!“ Овим је поздравом Свети Серафим Саровски поздрављао свакога човека, у свако време, не само у периоду пасхалног славља. И није Свети Отац погрешио. Васкрсење Христово представља смисао и темељ наше вере, наших живота и свих наших празника. Сви наши поздрави утемељени су на том једном и највећем: Христос васкрсе! Јер, ако Христос не уста, узалуд је и вера и проповед наша, каже апостол Павле (1Кор. 15, 14). Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“. Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води. То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом. Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг. Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема. Христос васкрсе, радости моја! Александар Милојков View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.