Драгана Милошевић

пише: свештеник Слободан Лукић Велики руски теолог Алексеј Хомјаков, у свом чувеном спису Црква је једна, пише: „ти схваташ Свето писмо уколико чуваш Предање и уколико твориш дjела која су угодна мудрости која у теби живи. Али мудрост која живи у теби није дата теби лично, већ теби као члану Цркве, и дата ти је дjелимично, не уништавајући потпуно твоју личну лаж. А Црква је дана у пуноћи истине и без примјесе лажи. Зато не суди Цркву, већ јој се покоравај, да ти се мудрост не би одузела.“ Ове снажне ријечи свједоче дубоку свијест о достојанству вјере и припадања Цркви. Сазнање да припадамо Божијем Народу, „новом човјечанству“ (1Петр. 2,9), јесте оно што покреће на подвиг и прегнуће читавог бића ради задобијања пуноће живота у Христу. Неки од великих светитеља су, на крају свог живота, послије деценија непрекидног подвига и хришћанског служења, у крајњем смирењу сматрали себе чак и недостојнима да се назову хришћанским именом. Такво њихово смирење јесте одраз жеље за потпуним предавањем Богу, ради достизања мјере раста пуноће Христове (Еф. 4,13). Данас, међутим, велики број хришћана свој црквени живот посматра не као подвиг и прегнуће него тек као једну од страна своје свакодневнице. Сама Црква се посматра и доживљава у идеолошком кључу и често утилитаристички па се од ње очекује само оно што је у датом тренутку потребно. Одсуство аутентичног доживљаја и учешћа у тајни Цркве рађа погрешан приступ њеној духовној ризници, као и негативан однос према њеном учењу и поретку. Ово се може потврдити анализом савремене употребе црквеног богословског језика. Јасно је да истинско богословље подразумијева одређен облик сусрета са Богом. Оно заправо и јесте израз, опис тог сусрета. Живот у Истини који је човјеку омогућен Оваплоћењем Христовим, св. Григорије Богослов назива „учешће ума у свјетлости“, који потом има могућност да Истину обзнани језиком. Нажалост, језик богословља, умјесто да буде опис “учешћа у свјетлости“, постао је „стручни“ или „научни“ језик, то јест језик професије, који се врједнује по начелу корисности и који, као такав, претвара истину богословља у појмове који не могу ни протумачити ни преобразити конкретну стварност човјековог живота. Сходно томе, у савременим богословским токовима, све је чешћа појава да се богословски језик инструментализује, да афирмише ставове који нису у служби тумачења истина вјере и изградње јединства Цркве, него су у служби релативизације њеног учења. У циљу афирмације личног става, поједини богослови приступају тексту Светог Писма и светоотачким дјелима без потребног расуђивања па је чест парадокс да два саговорника, са међусобно супротним ставовима могу за аргументацију свог гледишта да наведу потпуно исти цитат из неког светоотачког списа или библијског текста. Тако долазимо до стања, које је све евидентније, да полемике и разговори између богослова постају све бесплоднији јер немају за циљ да се дође до Истине, него је оно што их покреће лични, искључив став који жели да се наметне као једини исправан. Разлог профанације богословског језика јесте, дакле, на првом мјесту мањак црквене свијести и неосјетљивост за вјеру Цркве која доводи до бројних аномалија. Онај ко себе назива богословом, не смије никада да заборави, од стране светих људи много пута потврђену истину, да је богословље истинско, исцјелитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. У супротном, оно губи свој смисао и постаје ништа друго до обична пропаганда. Ово нарочито треба имати у виду када је ријеч о црквеном учитељству, будући да је то служба која захтијева велику одговорност, дубоку вјеру и утемељеност у црквеном предању. Теолингвисти дефинишу теолошки језик као језик који се употребљава за исказивање и објашњавање различитих питања теологије и који се материјализује најчешће у храмовима (у виду проповиједи), богословским училиштима, научним богословским часописима, студијама, научним скуповима итд. Језик теологије, како примјећује Ружица Бајић, има неколико основних функција. Прва је индикативна којом се призива и узводи у тајну сусрета са Богом. Друга је функција подсјећања, најприје на догађаје из Јеванђеља, а онда и на животе древних хришћана, светитеља итд. Ова функција теолошког језика је најприсутнија у литургијској Анафори у којој се сјећамо свега што је Господ учинио ради нашег спасења, а чак се сјећамо и будућих догађаја. Теолошки језик такође може да има функцију актуализовања догађаја описаних у Светом Писму, већином у Новом Завјету, што се најдубље очитује у Литургији и празничном ритму Цркве. Све радње и тајне које се савршавају у Литургији, на дјелу (праксом) нам објашњавају оно исто што говоре ријечи Светог Писма. Тако Свето Писмо и његов пуни смисао може да схвати и један прост човјек, обичан хришћанин, а не само учени. Профанацији богословског језика доприноси такође и неразумијевање саборног карактера богословља. Истичући еклисијални, светоотајински приступ разматрању богословских питања, о. Јустин Поповић каже да се “до јединства вјере и познања Христа долази само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља.“ Ове ријечи подсјећају на узвишеност богословља уопште, а тиме и језика којим се оно изражава, те их је неопходно памтити нарочито данас када профанација теолошког језика све више узима маха. Сви они чије служење подразумијева говор о Цркви, о питањима њене вјере и учења, дужни су да своје служење врше са “свештеним трепетом“, на шта нас такође опомиње ћелијски светитељ говорећи: “Ако икада треба поставити што јачу стражу око језика свог, онда то треба учинити кад човјек хоће да говори или пише о Цркви. извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио данас, 16. марта 2025. године, свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару и том приликом поучио: - Волео бих да и то кажем, ослањајући се на данашње Јеванђеље, да се наша деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете, и да управо блокирајући све оно што је грех, блокирајући зле помисли, зле речи и зле поступке једних у односу на друге, сви међусобно разговарају, и учећи се и учећи једни друге да изналазе најбољи пут на којем има места за све. И наравно да кажем и то, јер неретко се доводило у питање шта ми мислимо о студентским захтевима. Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компентентни, позвани и плаћени за то. Зато и ту треба да се блокира безизлаз, да се блокира беспуће, да се блокира у нама искључивост, да се блокира егоизам, да се блокира самољубље, да се блокира све оно у нама што не подразумева постојање другога. СПЦ

Децо Светога Саве, Поштовани житељи престоног Београда, Позивамо вас да данас у 17,30 часова у храму Светог Саве на Врачару, где ће акатист Пресветој Богородици служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, узнесемо усрдне молитве за престанак подела у српском народу, за братско разумевање, за мир у нама, за мир међу нама. Акатист Пресветој Богородици биће служен у свим храмовима Архиепископије београдско-карловачке после вечерње службе са почетком у 17,30 часова. Пресвета Богородице, спаси нас! СПЦ

пише свештеник Слободан Лукић Најпотпуније одређење светосавља дао је свети владика Николај Велимировић, рекавши да је светосавље ништа друго него православно хришћанство српског стила и искуства. У сваком добу наше историје постојала је опасност, а понекад и свјесна тежња да се светосавско наслеђе поистовјети са одређеном идеологијом те да се – што је нарочито чест случај данас – инструментализује за потребе друштвених, политичких или идеолошких циљева. Зато је увијек важно наглашавати да су Свети Сава и светосавље изнад свих идеологија и овосвјетских модела уређења друштва и државе. То не значи да за Светог Саву држава и друштвено уређење нису имали значај, већ да су били у служби духовног раста и изграђивања Срба као завјетног (са Богом) народа. Лијепо је примијећено да се за Светог Саву држава простире тамо докле се простире народ. Историја је показала да се сваки покушај да српска држава постане нека врста империје (као на примјер освајањем других територија за вријеме цара Душана), завршавао трагичним сломом. Иако Свети Сава формира идентитетски основ постојања нације, па и државе, он није сав у томе, па зато савремене десничарске групације које желе да у томе виде цјелокупне размјере Савине личности, не могу да прихвате његову отвореност и благонаклоност према другим народима. С друге стране, љевичари „присвајају“ Светог Саву имајући у виду његов социјални рад, организовање просвјетне дјелатности, подизање болница итд. Космополити виде Светог Саву искључиво као „грађанина свијета“ с обзиром на његове живе контакте и бригу за друге народе, далеке од његове земље. Ријечју, приступ Савиној личности и његовој мисији углавном је одређен личним свјетоназором који превиђа свеобухватност равноапостолног дјела Саве Немањића. Вријеме у којем живимо, као и изазови пред којима наш народ данас стоји, захтијевају велику одговорност, и за речено и за учињено. Видна је национална дезорјентисаност која, уз актуелне компликоване друштвене прилике, не даје разлога за оптимистичко гледање на вријеме које долази. У трагању за начином и моделом националног оздрављења и обновљења, упорно се превиђа да је главни стожер и снага којом би се до оздрављења и преображаја дошло, управо – личност Светог Саве и оно што се назива Светосавље. Међутим, да би Светосавље имало ту улогу, потребно га је најприје ослободити од свих непотребних наноса, од свега онога што оно није. Другим ријечима, потребно је разумјети шта је суштина светосавља. Иако је сам термин светосавље релативно млад, у суштинском смислу схваћен он подразумијева цјелокупно светосавско наслеђе, почев од времена у којем је Светитељ живио па до наших дана. Напуштањем царског двора и одласком у Свету Гору, Растко постаје Сава и поставља темеље завјетне свијести српског народа, усмјеравајући је ка Христу, ка свему ономе што је саборно, свеобухватно и свето. Од тада па све до данас, пут Светог Саве на који нас је извео показује се, превасходно, као над-свјетовни принцип саборности и заједништва који се остварује кроз Цркву и води ка Есхатону. Градећи непрестано Цркву Божију, Свети Сава је остао путоказ и животна философија Срба која спасава и преображава и која је увијек модернија, човјечнија и здравија од свих друштевнополитичких идеала. Сасвим је тачна изрека да се сви Срби могу препознати у Светом Сави. Међутим, нико од нас га не може присвојити и ограничити. Трагични су, зато, покушаји појединаца, који чак врше и одређену црквену службу и називају се православним теолозима да редукују личност Светог Саве до нивоа властитих жеља, циљева и потреба. Још трагичнија је појава када се сасвим антицрквени ставови поткрепљују позивањем на Светог Саву. У том духу је последњих дана често напомињање Савиног одрицања од архиепископског трона. Тај Савин поступак може да представља израз личног смирења, али треба подсјетити да се он није одлучио на тај поступак због нечијих неразумно срачунатих жеља, већ опет из бриге за Цркву, увјеривши се претходно да га наслеђује истински достојан архијереј, чедо његове пастирске љубави и бриге. Ава Јустин је Светога Саву назвао непобједивим бесмртником који путује кроз нашу историју са сваким поколењем, увијек савремен свему што је вриједно у нашој историји. Зато не треба сумњати у то да ће и у нашем времену Свети Сава бити помиритељ и онај чијом ћемо благотворном помоћи васкрснути из посрнућа. извор

дубље разумевање хране и поста Храна, то није само оно што једемо, већ нешто кудикамо више, повезано с нашим битијем. Када новорођенче хоће да једе, њему је потребна не само храна, него пре свега тражи пажњу, гладно је мајчине бриге. Мајка, његова хранитељка, не само да га храни својим млеком, него на њега излива своју љубав, топлоту, старање и заштиту. Чак и само присуство мајке за дете већ постаје храна. Хранити се – не значи просто наситити своје тело, него чувати своје битије, гладно смисла. Адам добија „погрешну храну“ и сам себе протерује из Раја. Заправо прича нам говори о томе да он губи везу са Богом. Истовремено, лишава се и везе са својим ближњим, пошто је претходно уништио сопствени образ. Његова погрешка није се састојала у томе што је је да једе, него у томе како је то учинио. У томе да је изабрао погрешну храну, не би ли утолио глад свога битија. Зар и ми не поступамо тако? Бирамо погрешну храну, која не може да утоли нашу глад. Испоставља се да је Адамова жеља, баш као и наше жеље – саморазарајућа. На погрешан начин је утолио своју глад, услед чега она постаје још силнија, и да би је задовољио он ће после морати да једе храну нижег реда. Не нахранивши своје битије како треба, он ће бити приморан да се храни на много нижи начин. То и јесте оно што ми свакодневно чинимо у свом животу. Не хранећи се храном вишег реда, која усавршава битије, ми намерно и на силу једемо помије, које не могу да утоле наш дубоки осећај глади, нити да задовоље темељне потребе наше душе. Преображавајући задовољавање људских потреба и жеља, и преводећи их у нове оквире, Христос на крајње приземни предлог сатане одговара: Не живи човек о самом хлебу. (Мт. 4,4). То јест, у суштини, Христос открива нове односе према потреби и према жељи, и новог човека који одсуство хране доживљава као општење, везу и плод који га храни целокупног. За Христа се узимање хране и насићење не ограничава само на „биолошку раван“. Човек живи не само тиме што добија храну за подршку телу, него се храни као целокупно биће: смислом, изражавањем себе, љубављу, стваралаштвом, општењем с Богом и ближњима. А храна у којој нема љубави, неће бити оно што нам даје везу, однос, општење с Богом, она није у стању да засити човека у његовој свеукупности. Она може да га насити само физиолошки, али никада неће утолити ону глад која прожима језгро његовог битија. Зато храна сама по себи подржава, али никада нас не може, заиста, заситити. Важна је веза коју узимање хране пружа, управо она препорађа, буди и развија. А храно, то је увек само повод. Када те позивам на шољицу кафе, мени није потребна кафа сама по себи, да би ме ободрила, него ми је потребно друштво, општење. Кафа је само изговор. Када те позивам на вечеру, нећу просто да нахраним твоје тело, јер сам то могао постићи и да сам ти послао храну кући. Оно што стоји иза позива, много дубље – то је главна храна битија, жудња за везом. Храна је символ, а стварна глад је – глад за општењем с ближњим. На тај начин, пост, на који позивамо да се добровољно држи у оквирима хришћанске аскезе, представља могућност да се храна изнова сагледа као веза с Богом, са самим собом, са ближњим и уопште са читавом творевином. И тада ће се узимање хране, опет, испунити смислом. Ми треба да схватимо да нам је за живот потребно нешто више од хране. Иначе само пунимо своје тело јелима најнижега реда, од којих ће се оно угојити, скривајући на тај начин глад наше душе. Хајде да осетимо како, постећи, очишћујемо своју жељу од символа и окрећемо је ка лику Другога. Постећи, ми схватамо да заправо гладујемо за Богом, за смислом живота, за победом над смрћу, за везом са нашим стварним „ја“ и са нашим ближњим. „Постим“ значи да се учим да храним своје битије, да се подвизавам и да бирам ону храну која може да утоли глад и жеђ мога срца. Протојереј Харалампије Пападопулус припремиле Живе речи